Hvala predsedavajući, poštovane kolege, iskoristiću svoju mogućnost koju mi daje Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, tako da ću govoriti na svom maternjem jeziku koji je rusinski, a vi se malo, malo ćemo se u ovom momentu osećati kao u evropskom parlamentu, kome težimo, i pokazati da možemo i mi da budemo evropski parlament.

Prvo pitanje postavljam ministru prosvete, Mladenu Šarčeviću, zašto do sada do novembra nije reagovao na to da učenici, pripadnici nacionalnih manjina nemaju udžbenike, nego je za to okrivio nacionalne savete nacionalnih manjina da su za to krivi?

Odgovorno bi bilo kada bi ministar proverio da li njegovo ministarstvo na vreme daje odobrenje za štampanje udžbenika, što nije slučaj i ministarstvo veoma kasni u tome, kao i zašto do sada nije opomenuo ni jednom u nekoj svojoj izjavi ili u nekom nastupu niskotiražne izdavače, kao što je na primer „Klet“ da do danas nisu izdati udžbenici, a već je novembar?

Prošle godine se desilo to da do aprila pripadnici nacionalnih manjina prvi i peti razred osnovne škole, koji prošle godine su išli po novom programu nisu dobili udžbenike.

Proverila sam u Nacionalnom savetu Rusina, gde sam član, da je Nacionalni savet postupio po svim normama, da je ispoštovao vreme koje daje zakon. Dakle, našao je prevodioce, lektore, sve moguće uslove je dao i udžbenici su prevedeni, pojedini od njih, još 5. jula. Tako da, to okrivljavanje ministra Šarčevića za to da udžbenici nisu izašli, okrivljavanje za to nacionalnih saveta je veoma pogrešno.

Ja sam narodna poslanica u Skupštini Republike Srbije još od 2009. godine i počela sam još tada da se borim za to, odnosno da postavljam pitanja zašto nacionalne manjine nemaju udžbenike. Prošlo je već deset godina, mi i dalje imamo isti problem.

Mislim da je za to odgovoran ministar Šarčević i na njemu je da ispravi tu nepravdu, da opomene izdavače. U tom slučaju, ja mislim da „Klet“ najviše radi udžbenike za nacionalne manjine, kao niskotiražne. Dakle, molim ministra da se to ubrza.

Drugo pitanje postavljam ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Branislavu Nedimoviću, koji je 7. novembra posetio moje selo Ruski Krstur i kao najveći problem je istakao problem krsturske hladnjače „ABC fud“ i rekao je da taj problem mora da se brzo reši.

Ta fabrika se nalazi u predlikvidacionom postupku. On je takođe rekao da će taj problem on rešavati, pa me zanima šta ministar misli da uradi sa tom fabrikom zato što već 10 godina radnici nisu dobili platu? Svi oni koji su dovodili sirovine nisu dobili platu, oštećeni su mali akcionari itd.

Početkom septembra ja sam o tome jedan dopis, o svemu tome šta se dešavalo u tom kombinatu „1. Maj“, da tako kažemo, koji je pod svojom kapom imao i hladnjaču „ABC fud“, ja sam o tome pisala predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, zato što sam jednom i u tim pitanjima Vladi diskutovala o tome sa njime. Njemu je takođe bilo čudno kako jedna fabrika povrća može da propadne u sred Vojvodine.

Tako da sam od njega dobila dogovor da je poslao resornim ministarstvima, sudovima itd, nalog da reaguju i da vide šta se dešava u tom predlikvidacionom postupku hladnjače „ABC fud“.

Privatizacija ove fabrike je počela 1990. godine po starom zakonu, a posle 2000. godine privatizacija je završena po novom zakonu. Većinski vlasnik je bio Efgenija Trendlimasov sa Kipra, koja ne samo da je uništila ovog giganta, nego je uništila i celo selo.

Predlikvidacioni postupak je počeo 2012. godine i o tome šta se dešavalo u toj fabrici ja sam pisala predsedniku Vučiću. Mislim da će reagovati kao što će reagovati valjda i ministar Nedimović, koji je obećao da će nešto novo da se desi u toj fabrici.

Tako da, još jednom kažem, zanima me šta planiraju da se učini u ovoj fabrici „ABC fud“ da možda na neki način i nateraju Sud u Somboru da konačno posle deset godina nešto počne da radi, a i da bi resorna ministarstva pomogla selu i da na neki način ožive fabriku koja već postoji?

Dakle, tu nisu potrebne nikakve investicije, ulaganja. Možda krečenje i zapošljavanje novih radnika i da se počne sa radom u jednoj fabrici povrća u Republici Srbiji.

Hvala predsednice.

Sva svoja pitanja sam htela da postavim ministrima resornim, ali pošto nema nijednog koga sam htela da pitam, sva pitanja postavljam premijerki Ani Brnabić.

Prvo pitanje koje sam htela da postavim ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću – koliko je za 2018. godinu isplaćeno podsticaja za traktore, a koliko za poljoprivrednu mehanizaciju? Koliko još nije isplaćeno, zašto i kada će biti isplaćeno? Država duguje poljoprivrednicima premije za mleko, za junad i po raznim drugim osnovama, novac koji kasni često i po godinu dana. Zašto?

Drugo pitanje takođe sam htela da postavim ministru Nedimoviću – da li je Kinološki savez Srbije obavestio Ministarstvo poljoprivrede da je oduzeo prava izrade i izdavanja rodovnika u poslovnom sedištu Kinološkog saveza Vojvodine i zašto je to urađeno?

Šta ćete uraditi povodom toga što opština Vrbas uporno izbegava zakonsku i ustavnu obavezu uvođenja crnogorskog jezika u službenu upotrebu, imajući u vidu da su za to ispunjeni svi zakonom propisani uslovi? Zakon je veoma decidan i jasan. On ne predviđa bilo kakvu anketu o tome da li neko govori određeni jezik ili mu se sviđa taj jezik ili ne. Zakonski uslov je jedino taj – to je broj nacionalno izjašnjenih građana na popisu.

Pitam takođe – da li će stvarno početi izgradnja fruškogorskog koridora na jesen? Ovo sam htela da pitam ministra Đorđevića. Više od 13 hiljada mama u Srbiji je oštećeno primenom Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom.

Ministar je govorio da će biti izmenjen taj zakon, kada će biti izmenjen taj zakon? Da li će on biti izmenjen do septembra, da li će se prema mamama drugačije odnositi novi zakon?

Hvala.
Niste mi odgovorili za Fruškogorski koridor i Kinološki savez Vojvodine.
Hoću da vam kažem da to što se tiče službene upotrebe jezika i pisma, o tome nacionalni saveti ne treba da se izjašnjavaju. To uopšte nije posao nacionalnih saveta. To je posao opštine na čijoj teritoriji treba da se uvede jezik koji treba da bude u službenoj upotrebi. Znači, u opštini Vrbas se po popisu izjasnilo preko 7.353 stanovnika koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, i to je 17,5%. Znači, opština Vrbas je u svakoj obavezi po Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma u obavezi da uvede taj jezik.
Pre devet godina, opština Mali Iđoš, gde su Lovćenac i druga sela koja su pretežno naseljena Crnogorcima, su bez problema uveli crnogorski jezik u službenu upotrebu, a Vrbas to devet godina ne uvodi. Znači, nije uopšte na nacionalnom savetu da o tome odlučuje. To određuje Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma i opština to treba da uradi.
Za Kinološki savez molim vas da mi odgovorite – zašto se na neki način ukida Kinološki savez Vojvodine koji ima tradiciju od 70 godina? Jednostavno je predsednik Kinološkog saveza iz Beograda došao, uzeo pečat itd. Najverovatnije da se radi o dobrim novcima koji jednostavno neće da se daju Kinološkom savezu Vojvodine.
Takođe niste odgovorili – da li će se Fruškogorski koridor početi graditi od jeseni, jer je Vojvodina, Novi Sad. Odsečeni na neki način od Beograda i od drugih delova Srbije, jer znamo da je u izgradnji brza pruga Beograd-Budimpešta. Stanovnici su oštećeni time što jednostavno nemaju kako da doputuju do 2022. godine. Znači, još tri godine će se graditi pruga. Autobusi nisu uvedeni, znači više autobusa nije uvedeno. Putnici moraju da putuju autobusima po nekim višim cenama, jer železnica ne radi, a sav transport taj, koji je nekada išao železnicom i taj teretni transport je usmeren na drumski saobraćaj, tako da kroz Frušku goru i ima dokaza da je bio preopterećen, da je do 12.000 vozila dnevno prolazilo kroz Iriški venac i kroz Irig. Sada je to svakako više, tako da vas pitam da li će stvarno po najavama ministarke Mihajlović početi izgradnja Fruškogorskog koridora od jeseni?

Hvala.
Kinološki savez je pod, da kažem, upravom Ministarstva poljoprivrede, tako da je to to.
Niko ne osporava izgradnju svih puteva i svega onoga što se radi u Republici Srbiji, ne osporavam ni ja brzu prugu koja se radi, u punom jeku je Budimpešta. Znači, ja i Liga socijaldemokrata Vojvodine, uopšte nismo protiv toga šta se radi i koliko se radi, nego jednostavno mislim da se ne poštuju prioriteti, da jednostavno Fruškogorski koridor, o njemu se isto razgovara da će biti na jesen, na proleće, na ne znam kada, od 2016. godine. Vi ste sedam godina na vlast, tako da jednostavno mislim da su građani Vojvodine razmišljali o tome da Republici Srbiji, ministarstvu, Vladi nije prioritet Fruškogorski koridor zato što im se godinama, znači od 2016. godine obećava i jednostavno su možda skeptični prema tome.
Tako da, ne osporava se ništa što se radi, ali se osporava to što se obećava, a ne uradi se. Jednostavno, za sve ono što smo rekli da je Vojvodina odsečena, građani su osećali da će se napraviti neke alternative koje se, eto, možda nisu napravile, možda je trebalo da se uvede i više autobusa, možda su trebale da budu neke povlašćenije cene za ljude koji putuju iz Novog Sada na posao u Beograd, itd. Mislim da se moglo pomoći građanima, ako već tri, četiri godine neće imati mogućnost da putuju železnicom koja je jeftinija od autobusa. Eto, toliko.

Hvala.

Svoje prvo pitanje postavljam Ani Brnabić i ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću.

Pitam – zašto je 13 meseci trebalo Upravi za agrarna plaćanja da obradi zahteve poljoprivrednika kojima se refundiraju troškovi kupovine poljoprivredne mehanizacije sa državnog konkursa, a još sedam meseci da pošalju rešenja o isplati novca? Znači, sav taj postupak uglavnom traje 20 meseci, a ljudima stižu naplate, odnosno stižu rate u međuvremenu. Da li je to zato što je obaveza države da se, nakon slanja rešenja po zakonu, u roku od 21 dan mora isplatiti novac?

Poljoprivrednici tvrde da se to namerno sporo radi i da se ti predmeti namerno dugo zadržavaju, i to bez kamate, nasuprot slučaju kada poljoprivrednik npr. ne plati odvodnjavanje i porez odmah mu se računa zatezna kamata. Zašto zakon nije isti za državu i za poljoprivrednike? Znači, poljoprivrednicima, iako ne dobijaju taj novac u određenom roku, ne stižu nikakve kamate.

Takođe, država duguje poljoprivrednicima premije za mleko i za junad i, po raznim drugim osnovama, novac koji kasni, često i do godinu dana. Takođe, država nema nikakvu obavezu da plati nadoknadu. Takođe, pitanje – koliko je za 2018. godinu isplaćeno podsticaja za traktore, a koliko za mehanizaciju, koliko još nije isplaćeno, zašto i kada će biti isplaćeno? Tu mislim na 2018. godinu, a takođe pitam – da li je još nešto ostalo neisplaćeno za 2017. godinu, a tiče se mehanizacije i traktora?

Postavljam pitanje koje sam postavila i prošli put, a tiče se uvođenja crnogorskog jezika kao službenog jezika u opštini Vrbas, jer je bilo razgovora o tome da je crnogorski jezik jedno, a ljudi govore srpskim jezikom, tako da se zbog toga ne uvodi crnogorski jezik u službenu upotrebu u opštini Vrbas.

Zakon je veoma decidan i jasan. On ne predviđa da li neko govori i kojim jezikom govori. Znači, zakon predviđa samo izjašnjavanje po nacionalnoj osnovi i ne predviđa nikakvu anketu o tome. Znači, zakonski uslov je jedino broj nacionalno izjašnjenih građana po poslednjem popisu i zakonska norma ima imperativni karakter.

Naša država zvanično priznaje crnogorski jezik. Pojedina dokumenta Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, RIK se štampaju odavno na crnogorskom jeziku, a u opštini Mali Iđoš je u službenoj upotrebi crnogorski jezik od 2010. godine.

Zahvaljujući tom Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, danas u 42 opštine u Srbiji je u službenoj upotrebi 11 jezika nacionalnih zajednica. Jedino opština Vrbas krši zakon i izbegava uvođenje crnogorskog jezika u službenu upotrebu u opštini Vrbas, pa pitam kada će opština Vrbas uvesti crnogorski jezik u službenu upotrebu u opštini Vrbas?

Treće pitanje postavljam ministarki Slavici Đukić Dejanović i premijerki Ani Brnabić, a tiče se Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji je stupio na snagu i sada trpe porodice, trudnice, majke, trpe loša rešenja koja su višestruko oštetila porodice.

Podsećam da je pre pet meseci Ustavnom sudu poslata inicijativa za ocenu ustavnosti, budući da se krši Ustav, u suprotnosti je sa Konvencijom u zaštiti materinstva, dovodi na rub siromaštva porodice u kojima su trudnice, porodilje, preduzetnice, itd, i mahom porodice sa malom decom snose posledice loših rešenja tog zakona. Pitam, kada će na dnevni red stići izmena zakona, kojim sigurno neće biti nadoknađena šteta, ali će roditeljstvo i odrastanje dece biti barem malo bezbrižnije?

Hvala, predsedavajući.

Svoje pitanje postavljam Branku Ružiću, ministru državne uprave i lokalne samouprave. Pitam kada će lokalna samouprava u Vrbasu na svojoj teritoriji uvesti crnogorski jezik kao jezik koji treba da bude u službenoj upotrebi, imajući u vidu da su ispunjeni svi uslovi koji su zakonom predviđeni?

Podsećam da Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma u članu 11. stavu 2. obavezuje lokalne samouprave da uvedu jezike nacionalnih manjina, odnosno jezike manjina koje ispunjavaju procenat od 15% u roku od 90 dana od dana utvrđivanja zakonom propisanih uslova.

U opštini Vrbas su već u službenoj upotrebi srpski, mađarski i rusinski jezik, a mali Iđoš je već pre nekoliko godina uveo u službenu upotrebu i crnogorski jezik, pored mađaraskog i srpskog, na svojoj teritoriji, a obavezu uvođenja crnogorskog jezika opština Vrbas ne ispunjava već devet godina.

Crnogorska partija upućuje na to, kažem, već godinama i ukazuje na te zakonom propisane obaveze.

U opštini Vrbas, po poslednjem popisu, živi 7.353 pripadnika crnogorske zajednice, što čini 17,5% od ukupnog broja stanovništva opštine, što znači da se ispunjava ta zakonska obaveza Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma u članu 11. da prelazi čak i tih 15% stanovnika u poslednjem popisu.

Pitam kada će opština Vrbas, odnosno lokalna samouprava u Vrbasu uvesti crnogorski jezik u službenu upotrebu i da li Ministarstvu za lokalnu i državnu samoupravu ima to u vidu i da li će na neki način naterati opštinu Vrbas da ispuni te zakonske obaveze prema crnogorskoj nacionalnoj zajednici koja živi na teritoriji opštine Vrbas?

Drugo pitanje postavljam ministru poljoprivrede, Branislavu Nedimoviću i ministru Branku Ružiću. Moje pitanje se odnosi na to da li su oni upoznati da se gasi Kinološki savez Vojvodine, koji je osnovan pre 70 godina i jedan je od osnivača Jugoslovenskog kinološkog saveza?

Naime, radi se o tome da je krajem 2018. godine generalni sekretar Kinološkog saveza Srbije Mahmud Masou Al Dagistani, na osnovu samo usmenog naloga, naložio Kinološkom Savezu Vojvodine da ne može više da radi rodovnike i da nema pravo korišćenja pečata, što je i uradio. Znači, došao je i oduzeo je taj pečat.

Naime, upravni odbor Kinološkog saveza Srbije o tome nema nikakvih informacija, o čemu se izjasnio u martu 2019. godine.

Pitam ministra Ružića i ministra Nedimovića da li je uskraćivanje rodovnika Kinološkom savezu Vojvodine samo volja generalnog sekretara i da li je Ministarstvo poljoprivrede o tome upoznato?

Da li je Ministarstvo za poljoprivredu dalo takvo ovlašćenje? Da li je samo Kinološki savez Republike Srbije ovlašćen da izdaje rodovnike za pse i, ako jeste, na osnovu čijeg je to ovlašćenja, dozvole, saglasnosti dobio to ovlašćenje? Da li je Međunarodni kinološki savez dao ovlašćenje, dozvolu, saglasnost i, ako jeste, kojim konkretnim aktom je to učinio? Tražim taj akt da mi se dostavi.

Kada je i na kojoj sednici Kinološki savez Srbije doneo odluku o oduzimanju prava izrade izdavanja rodovnika u poslovnom sedištu Kinološkog saveza Vojvodine? Ukoliko postoji ovlašćenje Međunarodnog kinološkog saveza, da li se ono ostvaruje putem nadležnog Ministarstva poljoprivrede, Uprave za veterinu i za koji period važi? Ko vrši štampanje obrazaca rodovnika, ko naručuje obrasce, nadzor i evidenciju njihovog korišćenja i ko snosi troškove njihove izrade?

Znači, još jednom pitam ministra Ružića i ministara Nedimovića koji su razlozi za oduzimanje prava izrade rodovnika Kinološkom savezu Vojvodine?

Hvala predsedavajući. Koristim vreme poslaničke grupe.

Liga socijaldemokrata Vojvodine je još 2011. godine pokrenula akciju koja se zvala „Stop godišnjoj registraciji traktora“. Akcija je trajala od aprila 2011. do 8. decembra 2011. godine.

Tada smo u 200 mesta, ne samo Vojvodine, nego i širom Srbije, možda i više mesta, skupili 30.000 potpisa koje smo u ono vreme, 2011. godine u decembru predali tadašnjem ministarstvu, odnosno ministrima koji su bili resorni za saobraćaj. Ta akcija je uspela i izmenio se zakon. Tako da još od 2011. godine, odnosno od decembra je zaustavljena godišnja registracija traktora. Znači, LSV će podržati ove današnje izmene Zakona o saobraćaju, jer smo još davno, pre sada već devet godina pokazali da je poljoprivrednicima potrebna pomoć.

Svake godine registracija traktora i njihovih poljoprivrednih mašina otežava njihov život, traktori nisu luksuz poljoprivrednicima, nego je to njihova radna mašina kojom zarađuju ne samo sebi egzistenciju, nego i sada se pokazalo da poljoprivreda jedina stvara suficit, odnosno puni budžet Republike Srbije.

Još jednom kažem da će LSV podržati ove izmene koje nisu nove, jer smo mi za to davno prikupili 30.000 potpisa.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, Autonomna Pokrajina Vojvodina je od 2008. bez rešenog finansiranja, a jubilarnu desetu godinu od kada je istekao rok kojim Ustav predviđa da se donese prateći zakon o finansiranju, ističe ove godine, odnosno 31. decembra 2019. godine.

Svi pitaju koliko je to 7%. Situacija u vojvođanskim finansijama dodatno je pogoršana, 25. septembra 2012. godine, pošto je Narodna skupština Republike Srbije tada donela Zakon o budžetskom sistemu koji je još više pogoršao stanje u finansijama i u životu stanovnika AP Vojvodine.

Vojvodina danas izgleda ovako. Od nekadašnjeg razvijenog regiona, ona je danas postala siromašna regija. U 21. veku od 465 naseljenih mesta, odnosno 45 lokalnih samouprava samo u 60 opština, mesta u opštinama imaju izgrađenu kompletnu kanalizacionu mrežu. Gde to u Evropi blizu 700.000 ljudi decenijama pije neispravnu vodu, a znamo da jedan lekar u Vojvodini leči oko 400 ljudi, a u Sremu oko 549. U nekim lokalnim samoupravama, na primer u Temerinu jedan lekar leči 975 ljudi.

Svakodnevni život Vojvođana i podaci koji prikrivaju relevantne institucije već odavno pobijaju čak i svaku pomisao o Vojvodini u kojoj se pristojno živi. Život Vojvođanki i Vojvođana je loš, a o tome pokazuju razno razni podaci u njihovom svakodnevnom životu.

Nijedna institucija u zemlji, uključujući resorna ministarstva i pokrajinske sekretarijate, Zavod za statistiku, nema tačnu analizu koliko je Vojvođana poslednjih deset godina, poslednjih 20 godina iseljeno iz Vojvodine. U pograničnim delovima AP Vojvodine je ta situacija alarmantna. Republički zavod za statistiku vodi evidenciju samo o tome koliko se ljudi seli iz mesta u mesto, znači koliko ljudi na teritorijama AP Vojvodine ili Republike Srbije menjaju prebivalište, a o tome koliko ljudi napuštaju zemlju, koliko ljudi odlazi iz Republike Srbije, Vojvodine tu statistiku niko ne vodi.

U Vojvodini se prazne mađarska, slovačka, rumunska, rusinska i druga sela, tako da od danas sve teže može da se razgovara o multinacionalnoj i multikulturalnoj Vojvodini, koja je bila stvarno primer ne Evrope, nego i celog sveta. Mađari odlaze u Mađarsku, Slovaci u Slovačku, Rumuni u Rumuniju, a Rusini koji meni pripadaju odlaze najdalje, u Kanadu i raznorazne evropske zemlje.

Broj đaka koji pohađaju nastavu na jezicima nacionalnih manjina je smanjen. Podaci iz mesne zajednice Orom u opštini Kanjiža porazni su. Za poslednjih deset godina odavde je otišlo oko 40% stanovnika, uglavnom u inostranstvo, najčešće u Mađarsku. Većina se sigurno neće nikada vratiti.

U mestima opštine Kanjiža na severu Bačke, nema nezaposlenih, ali to nije rezultat ekonomskog ulaganja nego je po sredi ekonomska odnosno migracija stanovništva u Nemačku, Mađarsku i Austriju. Oko 4.000 ljudi iz opštine Novi Bečej unazad nekoliko godina, a ta opština da podsetim ima 25.000 stanovnika, znači 4.000 stanovnika je jako puno, se odselilo iz te opštine Novi Bečej. Međutim, porazan podatak je da u mađarskim odeljenjima ove godine u Novom Bečeju je upisano samo dvanaestoro dece. Ranije ih je bilo 12 razreda, a pre 15 godina i po pet razreda. Po podacima iz popisa 2011. godine, koji kažu da stanovništvo Vojvodine čini 27% ukupnog stanovništva Republike Srbije u odnosu na 2002. godinu, vidi se da se broj stanovnika u Vojvodini smanjio za 5%. Beočin, Žitište, Mali Iđoš, Opovo, Plandište nemaju nijednu srednju školu. Nijedna škola za obrazovanje odraslih ne postoji na teritoriji Srema. Takođe, u Sremu ne postoji nijedan fakultet univerziteta u Novom Sadu. Republika Srbija je poslednja na listi zemalja po ulaganje u obrazovanje, a znamo da se samo 3% ulaže u obrazovanje.

Informacija o kretanju pokazatelja privrednih aktivnosti u AP Vojvodini i Republici Srbiji, u 2017. godini pokazala je da je uprkos činjenici da paori u Vojvodini mogu da računaju na sredstva razno razna iz ministarstva, u 2017. godini broj registrovanih individualnih poljoprivrednika iznosio je 23.716, odnosno čak za 4,8% je manji nego prethodne godine. To znači da je deo tih malih poljoprivrednika ili se iselio iz Vojvodine ili jednostavno više ne može da obrađuje zemlju, jer nije konkurentan.

Znači, postoji jako veliki problem što država uopšte se ne trudi da pomogne tim malim individualnim poljoprivrednicima koji imaju par hektara zemlje da bi preživeli. Danas može samo da se živi od intenzivne poljoprivrede, što ti mali paori, mali poljoprivrednici jednostavno ne mogu da ispune sve te obaveze prema države, ne mogu da uzmu zemlju u arendu itd.

Ono što je najgore što se desilo u poslednjih 10 godina u Vojvodini je to što su mali poljoprivrednici, da kažem ti paori ih tih malih sredina, iz malih sela koja sada ostaju prazna, su ostali bez državnog zemljišta, odnosno ostali su bez mogućnosti da uzmu u arendu zemlju koja je u njihovom ataru. Naime, znamo dobro da je Republika Srbija umesto njima da izda tu zemlju i da spasi to vojvođansko selo, a na kraju krajeva i sva sela u Republici Srbiji, ali posebno u Vojvodini, jer se u Vojvodini desila ta tragedija da su skoro sva velika imanja, veliki poljoprivredni kombinati prodati Arapima na 90 ili na 30 godina.

Bivši radnici vojne ustanove „Morović“, gde je arapska firma uzela svu zemlju u zakup, ona tu zemlju plaća samo 60 evra po hektaru. Mada je prosečna cena po kojoj se licitiraju oranice u opštini Bačka Palanka, u kojoj se nalazi taj pogon Karađorđevo i do 350 evra.

Umesto 1,2 miliona evra, koliko se moglo naplatiti od zakupa, a verujte mi da naši paori bez obzira u kojim su mogućnostima, ako hoće da malo razvijaju svoja domaćinstva uzimaju u zakup zemlju u arendu i do 250 evra. Tako da ovo što je izdato za 60 evra Arapima je stvarno unižavanje i ponižavanje vojvođanskih paora.

Ugovor o zajedničkom ulaganju, opet Arapima na velikim površinama. Izdata je zemlja i u kombinatima Bačka i Sivac, „Jadran“ iz Nove Gajdobre, „Mladi borac“ iz Sonte, „Agrobačka“ iz Bača.

Još jednom hoću da naglasim da svim tim merama, bez obzira što neko misli da Vojvodina dobija više sredstava i ima više prava kao neki ostali delovi Republike Srbije, to nije istina, vojvođanski paori i Vojvodina je do te mere unižena. Doći ću na početak svog izlaganja, jednostavno, Vojvođani su primorani da odlaze u zemlje EU da bi tamo radili u nekim fabrikama, da bi tamo možda slali novac onima koji ostaju u Vojvodini, ali Vojvodina se ne razvija u tom smeru, u tom pozitivnom smeru.

Žene iz vojvođanskih sela koje su žrtve tranzicije, odlaze redovno da čuvaju stare u Nemačkoj, mladi odlaze u Slovačku, Nemačku. Jednostavno, Vojvodina se poslednjih godina čisti ih tih ekonomskih razloga. Sve one fabrike koje su pootvarane u Vojvodini, u mojoj Kuli gde živim, ne mogu ni na koji način da privuku mlade da ostanu na selu. Jedino što bi moglo da privuče mlade na selu u Vojvodini, to je poljoprivreda, a država nema za to sluha. Jednostavno, Vojvodina, ako bi dobila više sredstava, ona bi verujte mi, to iskoristila na dobar način i bilo bi dobro ne samo Vojvodini, nego i celoj Srbiji, kao što je bilo oduvek.

Hvala predsednice.

Svoje prvo pitanje postavljam ministru Branku Ružiću, zato što su u nedelju prošli izbori za nacionalne savete, pa me interesuje zašto do dana današnjeg, a već je utorak, RIK se nije oglasila nijednom rečju kako su protekli izbori, a bilo je napisano. Po zakonu oni treba da daju preliminarne rezultate do ponedeljka. Danas je već utorak.

Zašto RIK do dana današnjeg nije dao ni preliminarne rezultate izbora za nacionalne savete?

Drugo što hoću da pitam ministra Ružića je to da sam 22. oktobra ove godine uputila zahtev, pozvala sam se na Zakon o lokalnoj samoupravi, na Zakon o nacionalnim savetima, podnela sam zahtev kojem mi ti svi zakoni omogućavaju da mi dopusti uvid u posebni birački spisak rusinske nacionalne zajednice. To je bilo još 22. oktobra. Taj isti dopis sam uputila i RIK, ali do dana današnjeg, ministar Ružić mi nije odgovorio zašto ne mogu, ili kada, ili da pogledam taj poseban birački spisak rusinske nacionalne zajednice.

Ne bih volela da mi odgovori da to nije video ili da mu je možda sekretarica sakrila ili mu nije dala taj dopis. Sada je već sve prošlo, jer ja sam to htela da vidim do izbora za nacionalne savete, dala sam to 22. oktobra, na vreme. dala sam zato što Zakon o nacionalnim savetima u članu 82. i predviđa ministarstvo i organi lokalnih jedinica lokalnih samouprava dužni su da ovlašćenim predstavnicima, podnosiocima potvrđenih izbornih lista omoguće uvid u poseban birački spisak. Ne bih volela da se tu neko sada izvlači da ja na to nisam imala pravo, ili da to nije po zakonu. Zato molim ministra da mi kaže zašto mi nije omogućio uvid u poseban birački spisak?

Takođe, pitam Ministarstvo za lokalnu samoupravu, zašto posle četiri godine, znači od 2014. godine do dana današnjeg, do ovih izbora, nije ažuriralo posebne biračke spiskove? Imali smo u nedelju jako puno problema oko upisanih preminulih lica, ljudi koji su preminuli davno, dobili su pozive. Onda su ljudi dobili pozive, videli su i na sajtu da su upisani u posebne biračke spiskove, otišli su na svoja biračka mesta, ali ih na biračkim spiskovima nije bilo. Ja imam za to i dokaze.

Ja sam u te četiri godine stvarno upućivala i preko Odbora za ljudska i manjinska prava i na raznoraznim pitanjima Vladi, da se ažuriraju ti posebni birački spiskovi, a čak je Ministarstvo stalno govorilo da su uveli neko novo ažuriranje, novi sistem, ali taj novi sistem nije doveo ni do čega.

Kažem da je mnogim ljudima bilo onemogućeno da glasaju na izborima za nacionalne savete, zato što opet jedinstveni birački spisak nije pratio posebni i obratno.

Znači, nisu se u tome promenile ni adrese, ni preminula lica, jednostavno, ko će za to odgovarati što je nekim ljudima bilo onemogućeno da glasaju na izborima za nacionalne savete?

Takođe, pitam odakle se finansirala kampanja, pošto država znamo da finansijski nije učestvovala u izborima za nacionalne savete, čak listama nije omogućila ni prošireni sastava.

Znači, svi oni koji su predali liste mogli su da imaju proširenog člana u proširenom sastavu, koga sami plaćaju.

Jednostavno, pitam, zašto je država prepustila sve to nacionalnim zajednicama koje nemaju novac, podnosioci lista ili kandidati sa lista, da bi finansirali posmatranje na biračkim mestima u biračkim odborima jesu bili samo pripadnici SNS, zato što su lokalne uprave određivale ko će biti na biračkim mestima, tako da je svima nama koji ne pripadamo toj stranci, koji smo bili podnosioci lista, jednostavno bilo onemogućeno da pratimo ove izbore.

Sada se država, Ministarstvo hvale, a i ministar Ružić se hvali kako su ovi izbori za nacionalne savete bili demokratični, i da do sada te demokratičnosti nije bilo, što jednostavno nije tako.

Mi tu demokratičnost jednostavno ne možemo da dokažemo, a ne može ni on. Jednostavno, posmatranje je bilo onemogućeno. Hvala.

Hvala, predsednice.

Moje pitanje se odnosi na prekjuče raspisane izbore u opštini Kula, pošto sam jedina poslanica iz te opštine. Pitanje postavljam vama, predsednice Gojković, i premijerki Brnabić.

Ustav Republike Srbije u članu 192. određuje nadzor nad radom opštine. U tom članu se predviđa da Vlada može da, pod određenim uslovima i određenim zakonima, da raspusti skupštinu opštine itd, pa me interesuje zašto je tako brzo raspuštena Skupština opštine Kula, koji su razlozi za raspuštanje Skupštine opštine Kula i zašto su raspisani izbori u opštini Kula?

Takođe, u tom istom članu se predviđa da Vlada imenuje privremeni organ. Privremeni organ u opštini Kula je imenovan. Navodno je SO Kula raspuštena iz razloga što je predsednik opštine, Milojičić, dao ostavku, ali on je sada predsednik tog privremenog organa. Interesuje me kako može, ako je već Skupština, pod navodnicima – pala, zbog Milojičića, predsednika Skupštine, zašto je on sada imenovan za predsednika privremenog organa?

U tom istom članu, 192. se predviđa da, ako je već imenovan privremeni organ, da u njemu moraju da budu, u tom njegovom sastavu, i pripadnici nacionalnih manjina, odnosno pripadnici stranaka nacionalnih manjina, ako su već bili u tom sastavu skupštine opštine. Tako da, u ovom sada sastavu privremenog organa nema pripadnika odbornika Ruske stranke i nema odbornika iz Saveza vojvođanskih Mađara. Interesuje me zašto je prekršen Ustav? To je jedno pitanje koje se odnosi na te izbore u Kuli.

Drugo pitanje se odnosi na izbore za nacionalne savete, koji su u nedelju, 4. novembra. Dele se po selima pozivi za glasanje na skroz pogrešne adrese. To se dešavalo i 2014. godine. Znači, ljudi dobijaju pozive na skroz druge adrese, na kojima uopšte ne žive, pa me interesuje zašto se to opet dešava? Mi smo apelovali preko Odbora za ljudska i manjinska prava i na sve načine da se to više ne desi, ali, opet se ponavlja isto.

Takođe me interesuje kako ministar Ružić, a njemu postavljam ovo pitanje, kako misli da zaštiti podatke, kada te pozive dele pripadnici Srpske napredne stranke, stranački ljudi. Znači, oni imaju dostupnost tim adresama, imaju dostupnost ljudi koji su upisani u posebne biračke spiskove. Zašto tu podaci, na neki način, nisu zaštićeni?

Takođe me interesuje, to je pitanje za biračke odbore, liste nemaju pravo da određuju svoje ljude kao posmatrače, jer stalne odbore i biračke odbore je odredila lokalna samouprava, naravno, od svojih pripadnika, svoje stranke, odnosno vladajuće koalicije. Svi nosioci lista i sve liste imaju pravo na posmatrače, ali samo u proširenom sastavu, tako da jednostavno mislim da je to protivustavno, kako mogu pripadnici lista da plaćaju ljude u proširenom sastavu? Mislim da neregularnost već postoji i oko tog deljenja poziva i oko biračkih mesta, biračkih odbora.

Jedno pitanje postavljam i ministru kulture i informisanja, Vladanu Vukosavljeviću. Pitam ga zašto Javni servis RTS uopšte ne prati izbore za nacionalne savete? Ja do sada, a izbori su raspisani još sredinom avgusta, ni u jednoj emisiji nisam, ni na većinskom jeziku, ni jeziku nacionalne manjine, na Javnom servisu nisam videli nijednu informaciju o izborima za nacionalne savete.

Istina, ministar Ružić je dao na početku neki intervju, bio je neki razgovor, da se raspisuju izbori, da poziva za upis u posebni birački spisak. Ali, od avgusta do sada, Javni servis uopšte ništa nije informisao o izborima za nacionalne savete, pa se pitam zašto to Javni servis ne radi? Da li ne oseća da pripadnici nacionalnih manjina ne plaćaju porez ili jednostavno nisu zaslužili da se o njima informiše, a većinski narod da čuje o tome šta njihove komšije, šta pripadnike nacionalnih manjina muči i da li Republika Srbija misli da ukine multikulturalnost?

Hvala predsednice.

Svoje poslaničko pitanje postavljam ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru. Poslaničko pitanje se odnosi na dug, odnosno na neisplaćivanje mesečnog prihoda apoteci Novi Sad od strane republičkog Fonda za zdravstveno osiguranje.

Naime, za razliku od zdravstvenih ustanova u Srbiji apoteke plaćaju ostala davanja zaposlenima, ali i obaveze prema dobavljačima, energentima, plaćaju energentima koji su potrebni za njihovo nesmetano poslovanje. Sve to isplaćuje iz marže od 12% na promet lekova i medicinskih sredstava, kao i na pomagala.

Poslovni račun Apoteke Novi Sad su zbog neizmirenih dugovanja iz ranijeg perioda u blokadi. U svrhu isplate zarada, plata, odnosno putnih troškova, otpremnina, jubilarnih nagrada, materijalnih troškova itd, Uprava za trezor je otvorila namenski podračun koji prema zaključku Vlade Republike Srbije ne može biti predmet prinudnog izvršenja. Uplatu navedenih sredstava, odnosno marže, vrši republički Zavod za zdravstveno osiguranje preko filijale u Južno-bačkom okrugu u Novom Sadu, uz međusobno usaglašavanje.

Od aprila 2018. godine iz nepoznatih razloga prestala je uplata marže za februar i tako je do dana današnjeg. Republički fond ni u filijali u Novom Sadu nije nikada dobio odgovor, nije dao odgovor zašto se to dešava. Ukupno potraživanje Apoteke Novi Sad prema republičkom Fondu za zdravstveno osiguranje za maržu od februara po jul 2017. godine iznosi 9.339.000 dinara i predstavlja u ovim uslovima poslovanje apoteke i jednu i po mesečnu zaradu za 66 zaposlenih, koliko je tamo sada ostalo, a njima se duguje za 11 mesečnih zarada.

Po informacijama, filijala Novi sad je tražila mišljenje od Ministarstva zdravlja i do sada ga nije dobila. Inače, niko ne zna kada je zahtev za mišljenje poslat i ni o čemu ministarstvo, na kraju krajeva, ne treba ni da se izjašnjava, jer to propisuje Zakon, Pravilnik o ugovaranju i Zaključak Vlade je sve to definisao. Tako da, sve ono što je poslato ministarstvu mislim da nema validnost.

S obzirom da se radi o značajnim sredstvima i dugom u periodu neisplate, poslovanja apoteke je jako otežano, pa pitam ministra Lončara, kada Republički fond zdravstvenog osiguranja može da očekuje mišljenje i kada radnici apoteke da očekuju da ono sve što im je neisplaćeno do sada će biti isplaćeno?

Hvala, predsedavajući.

Svoje prvo pitanje postavljam ministru Šarčeviću, ministru prosvete i Jadranki Joksimović, ministarki za evropske integracije.

Ona je na poslaničkim pitanjima u četvrtak izjavila u svom obraćanju da je Evropska komisija, između ostalog, svega onoga što se tiče Poglavlja 23, posebno je istakla da je ta Evropska komisija pohvalila Srbiju u napredovanju oko udžbenika na jezicima nacionalnih manjina.

Ja bih htela da je pitam i da joj kažem da to nije istina i da u stvari Srbija je možda napredovala u izdavanju udžbenika za nacionalne manjine, ali da to još uvek nije ono što bi trebalo.

Pripadam Rusinskoj nacionalnoj zajednici i mogu da kažem da udžbenici za prvi i peti razred uopšte ne postoje. Znači, to je novi program koji je sada uveden u obrazovanje i učenici prvog i petog razreda do dana današnjeg, a već je oktobar, nemaju iz čega da uče.

Navodno su stigli neki udžbenici koje je izdao Zavod za izdavanje udžbenika, a sve ono što treba da izda privatna firma, odnosno „Klet“, nije do današnjeg izdato, tako da pitam i ministarku Jadranku Joksimović i ministara Šarčevića da li su u to upućeni i da li su opet „Klet“ i drugi privatni izdavači zatajili, da li oni to kontrolišu i pitam kada će izaći udžbenici za prvi i peti razred, a tiču se ne samo Rusinske nacionalne zajednice, nego i drugih pripadnika nacionalnih manjina?

Takođe pitam ministra Šarčevića da li je upućen u to da u gimnazijama na jezicima nacionalnih manjina, eto, tu znam za svoju Rusinsku nacionalnu zajednicu, ne postoje udžbenici prevedeni u gimnazijama?

Udžbenici za hemiju, geografiju, fiziku su izašli još 1997. godine, a na nekima piše još SFRJ ili SRJ. Znači, uči se iz starih udžbenika ili iz udžbenika na srpskom jeziku, što jednostavno nije moguće. Ako se nastavi izvodi na jeziku nacionalnih manjina zašto učiti iz prevaziđenih udžbenika ili iz udžbenika koji nisu na maternjem jeziku?

Te gimnazije postoje više od sto godina, tako da mislim da nije u redu da se poneki udžbenici prevedu, a poneki ne.

Možda će to ministar tumačiti da srednja škola nije obavezna, pa nisu ni obavezni udžbenici ili ne treba da se prevode udžbenici na jezike nacionalnih manjina, ali, eto, hoću da mi odgovori da li misli da svi udžbenici u školama na jezicima nacionalnih manjina treba da budu izdati na vreme 1. septembra i da li treba da budu i prevedeni?

Takođe, drugo svoje pitanje postavljam ministru Branku Ružiću, ministru za lokalnu samoupravu. Pitam da li je upućen u to šta se dešava u predizbornim radnjama za izbore za nacionalne savete, koji treba da se održe 4. novembra?

Naime, to sam ja doživela i na svom ličnom slučaju. Velike opstrukcije postoje od strane vladajuće stranke u svim opštinama. Onemogućene su mesne zajednice, overivači, notari itd. Čak sam ja u svom slučaju bila ispisana iz posebnog biračkog spiska da ne bi lista kojoj ja pripadam prva predala listu. Znači, kada je vodeća stranka predala listu ja sam bila upisana u posebni birački spisak, što nije moguće, ja sam članica Nacionalnog saveta u dva saziva i nemoguće je, jednostavno. Našla sam čak i rešenje da sam upisana u posebni birački spisak.

Drugo, hoću da kažem da, pošto dolazim iz Kule, Crnogorska nacionalna zajednica je ovde prisutna. Udruženja Crnogoraca iz Kule neće da izlaze na ove izbore, jednostavno, na nesreću, a to je dobro udruženje Crnogoraca. Jednostavno će da bojkotuju izbore zato što se masovno upisuju pripadnici vladajuće stranke. Znači, upisuju se u posebni birački spisak. Oni navode u svom obraćanju OEBS-u i drugim međunarodnim institucijama da je čak hiljadu Crnogoraca upisano u posebni birački spisak, npr. od raspisivanja izbora do dana današnjeg i to po mestima u Srbiji gde stvarno nema ni udruženja Crnogoraca, niti postoji neko udruženje koje prati nacionalni identitet, pa pitam ministra Ružića da li je upućen u predizborne radnje koje se dešavaju?

Hvala, predsednice.

Svoje prvo pitanje postavljam ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru. Godišnje u Srbiji oboli od raka oko 350 dece mlađih od 19 godina, a oko pedesetoro njih umre. NJihovo lečenje, naravno, prate njihovi roditelji, bdiju nad njima danima, ali glavni problem je u tome što oni dobijaju male nadoknade za bolovanje i bolovanje je ograničeno. Znači, ako odu na bolovanje zbog bolesti svog deteta, ne dobijaju 100% bolovanje, nego 65% iznosa od plate, a ono može da traje samo četiri meseca, a ponekad i kraće.

Sa prelaznim rešenjem koje je uvršteno u izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju je da se bolovanje produžava na šest meseci i da je nadoknada 100%. Sa time su se roditelji obolele dece na neki način i usaglasili, ali do tog rešenja još uvek nije došlo.

Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka predložilo je izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju još pre pet godina. Znači, pet godina se čeka da bi se nešto tu uskladilo i da bi taj zakon došao na dnevni red.

Pitam ministra zdravlja Zlatibora Lončara – kada će preduzeti konkretne mere da olakša roditeljima borbu sa rakom i bolešću svoje dece, kada će taj zakon doći na dnevni red i kako će izgledati taj Zakon o zdravstvenom osiguranju, odnosno da li će roditelji dobiti 100% nadoknade za šest meseci bolovanja?

Drugo pitanje postavljam predsednici Narodne skupštine Maji Gojković. U junu je Skupština Srbije usvojila amandman na Predlog izmena Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Predlog zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma koji predviđa da će svaki poslanik u Skupštini moći da govori na svom maternjem jeziku. Do dana današnjeg nemamo obezbeđene uslove da govorimo na svojim jezicima, što mislim da bi bilo dobro za našu Narodnu skupštinu, jer multijezičnost u Srbiji treba da se pokazuje EU kojoj težimo. Time bi to bogatstvo koje već postoji u Skupštini AP Vojvodine se prenelo i na Narodnu skupštinu Republike Srbije, pa vam pitam predsednice – kada će se obezbediti uslovi da pripadnici nacionalnih manjina govore na svojim maternjim jezicima?

Treće pitanje postavljam Ministarstvu prosvete Mladene Šarčeviću, a odnosi se na prevođenje dokumenata za škole u kojima se izvodi nastava na jezicima nacionalnih manjina. Navodni „Prosvetni pregled“ šalje nacionalnim savetima u PDF formatu svedočanstva, đačke knjižice, matične knjige, dnevnike da se prevode sa srpskog jezika na jezike nacionalnih manjina u školama gde se izvodi nastava na jezicima nacionalnih manjina. Godinama, od 2015, 2016, 2017. i ove godine niko nije prevodiocima platio taj posao. „Nacionalni pregled“ iz godine u godinu govori da on nije dužan da plati te prevode, već samo da štampa ta dokumenta, a Ministarstvo prosvete uopšte ne upućuje nikakva sredstva nacionalnim savetima za prevođenje tih dokumenata.

Pitam ministra Mladena Šarčevića da li će usmeriti sredstva za prevođenje tih dokumenata nacionalnim savetima ili školama, ili već da nađe neki način kako bi mogao da nadoknadi tim prevodiocima rad koji ni malo nije lak? Opet ponavljam, u PDF-u dolaze sva ta dokumenta i to ne može bilo ko da uradi, to moraju da urade ljudi koji znaju dobro jezik sredine, jezik nacionalne manjine u školi u kojoj se izvodi nastava.

Predsednici odbora za obrazovanje u nacionalnim savetima su više puta razgovarali sa državnim sekretarima u Ministarstvu prosvete i ti državni sekretari su iz godine u godinu govorili da u budžetu u stvari nema sredstava za prevođenje dokumenata na jezike nacionalnih manjina. Pitam ministra Šarčevića da li će i kako će rešiti tu situaciju i za te godine isplatiti prevodiocima prevode dokumenata? Hvala.

Hvala predsedavajući.

Penzioneri nisu i ne mogu da zaborave da je zakon koji je usvojen pre četiri godine uzeo njihova prava koja su stekli Ustavom. Vlast bi morala jasno da utvrdi i saopšti penzionerima iznos koji država treba da im nadoknadi za period u kojem su penzije umanjene, kao i dinamiku kojom će to biti isplaćeno.

U vreme umanjenja penzija, a one su tri puta povećavane, i to 1,25%, zatim, 1,5% u 2017. godini i 5% linearno od 1. januara. Iako je zakon o PIO predviđao usklađivanje penzija dva puta godišnje, u skladu sa rastom potrošačkih cena i korigovano sa rastom BDP-a to nikada do sada, odnosno za te četiri godine nije urađeno.

Taj novac od obaveznih, a neisplaćenih povećanja penzija država duguje svim penzionerima uključujući i one kojima nisu umanjene penzije, odnosno onima kojima su penzije bile niže od 25.000 dinara. Ukratko, novac koji se po tim osnovama penzionerima duguje u prethodne četiri godine potrebno je ne samo umanjiti za iznos povećanja koje je već isplaćeno i tako vratiti dug penzionerima. Pitam ministra, kada će biti vraćeno ono što je za četiri godine uzeto penzionerima a ne samo da se hvali da se penzije povećavaju?

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je suprotan zakonu jer znamo da penzioneri imaju svoja stečena prava koja po Ustavu ne smeju da se oduzimaju nikome. Ustav kaže da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, što znači uz jasne kriterijume koji ne zavise od volje izvršne vlasti.

Suštinska promena u ovom novom predlogu zakona je brisanje formule po kojima su se dva puta godišnje penzije usklađivale sa rastom inflacije. Umesto toga, Vladi se daje diskreciono pravo da odlučuje o povećanju penzija.

Odredba člana 37. Predloga zakona je nedozvoljena i neustavna, imajući u vidu da je penzioni sistem regulisan jednim sveobuhvatnim zakonom koji dugo postoji i po kojem su građani stekli penziona prava.

Nije primereno da Vlada svojim aktom menja stečena prava i nejasno je kako je uopšte shvatila da ima takva ovlašćenja koja je sama sebi dala. Pored toga, predloženo rešenje krši osnovni koncept osiguranja, sazdan na tome da postoji jasno pravo onih koji upućuju da znaju kolika će im biti penzija.

U praksi to može da znači da jedna korekcija godišnje i to prema stopi inflacije, da to ne bude prema stopi inflacije, već prema proceni Vlade. Ako nije izborna godina, može se desiti da korekcije i ne bude i penzioneri u tom slučaju najverovatnije neće dobiti ništa.

Penzija nije stvar nečije volje, to je sistem u kome se zna ko je koliko i koliko dugo uplaćivao doprinose. Uslove, visinu i dinamiku isplata novčanog iznosa utvrđuje Vlada svojim aktom na teret sredstava budžeta Republike Srbije, što je nezamislivo.

Po rečima ministra Đorđevića, Vlada će pratiti ekonomski i privredni rast i mogućnosti u zemlji i prema tome će se penzije povećavati, a kada i koliko odrediće neko ministarstvo ili neki ministar.

Penzioneri žive od najava da će im penzije biti povećane. Predsednik države i ministar finansija najavljuju da će od oktobra penzioneri imati nikada veće penzije. Po kojoj osnovi, niko ne zna. Penzije treba da budu stvar zakona, a ne nečije dobre volje i obećanja, što je trend u našoj državi.

Liga socijaldemokrata Vojvodine neće podržati sve ove predložene izmene zakona.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, saradnici ministarstva, uglavnom svoj govor u vremenu koje imam ću posvetiti Zakonu o železnici i Zakonu o putevima.

U svim obrazloženjima ste naveli da se zakoni donose iz jednog razloga, a to je zbog pridruživanja EU i usklađivanje sa evropskim zakonima. Razlog donošenja novih zakona je poboljšanje efikasnosti železničkog sistema u Republici Srbiji, citiram vaša obrazloženja, zbog EU koja je otpočela proceduru za ujedinjenje železnica zemalja EU u jedinstveni sistem, pri čemu ovde nije reč o ostvarivanju jedinstvene evropske železnice, nego o jedinstvenim i efikasnim uslovima za saobraćaj, bez prepreka i diskriminacije bilo kog učesnika.

Hoću da navedem samo jedan primer Vojvodine koja je do 1990. godine izgledala ovako: Vojvodina u periodu između dva svetska rata imala je najgušću mrežu pruga u Evropi. Železnica je tada imala presudan uticaj na ekonomski i socijalni razvoj u Evropi, a stepen razvijenosti evropskih regiona tada se iskazivao dužinom železničkih pruga na 10 hiljada stanovnika. Vojvodina i Slovenija su tada bile na istom nivou ekonomske razvijenosti, s tim da je Pokrajina prednjačila u železničkom saobraćaju, poljoprivredi i prehrambenoj industriji.

Godine 1990. železnica je centralizovana, bez ikakvog ekonomskog kriterijuma. ŽTO Novi Sad postala je samo sekcija novog preduzeća, a na terenu je došlo do otuđivanja i razvlačenja imovine neviđenih razmera. Recimo, odneto je oko 100 km visokonaponske električne mreže, koja je bila pripremljena za elektrifikaciju pravca Subotica-Sombor-Bogojevo, a ne zna se kuda je odneto 30 km potpuno novih šina. Mrak je podneo i kompjuterske sisteme iz Subotice i Novog Sada. Odvučeno je bez ikakve evidencije na stotine vagona i lokomotiva, sve što je bilo novo i valjano. Vojvodina je 80-tih godina, među prvima u ondašnjoj Jugoslaviji, uvela nultu fazu informacionog sistema za elektronsko praćenje vozova, sa kompjuterima u Novom Sadu i Subotici, a to se sada navodi kao velika novina.

Dok je postojala „Železnica Vojvodine“ i dok se o prugama i stanicama brinulo u Vojvodini, imali smo i pruge i uređene železničke stanice. Sada Vojvodina nema ništa, a kako se prazni, možda će se potpuno ugasiti lokalne pruge, a ostaće Vojvodinom da prolazi samo brzi voz za Budimpeštu.

Danas u Vojvodini ima 1750 km pruga. Dve su koridorske: Beograd-Šid, Beograd-Subotica. Dve su magistralne: Subotica-Sombor-Bogojevo i Beograd-Pančevo-Vršac. Na 400 km pruga ne odvija se saobraćaj, dok se na 350 km železnički saobraćaj odvija povremeno i po potrebi.

Upravljač železničkom infrastrukturom ima obavezu da održava trajno i kvalitetno železničke pruge. To je akcionarsko društvo „Infrastruktura železnice Srbije“, koje je 100% u vlasništvu Republike Srbije. Znači, u opisu poslova sve ove poslove obavlja ovo akcionarsko društvo, a ono treba da održava građevinsku elektrotehničku infrastrukturu. To preduzeće je 2017. godine ostvarilo prihod od naplate naknade od železničkih prevoznika oko četiri milijarde dinara. Da li u ove objekte koje održava ovo preduzeće spadaju železničke stanice? Naime, stanje železničkih stanica je manje-više katastrofalno. Na primer, Železnička stanica Novi Sad, koja je izgrađena 60-ih godina prošlog veka, bila je pojam lepote i funkcionalnosti. Danas su se u hol stanice uselili golubovi. Nekada je imala digitalni sat i monitore sa redom vožnje, a danas nema ništa od toga. To je jedan prljavi objekat, a što je najgore, nema pokretne stepenice, pa se putnici muče sa prtljagom kako bi izašli na peron. Ova stanica je prvi objekat koji vide svi posetioci EHIT-a i drugi putnici koji dolaze u Novi Sad.

U odgovoru na moje pitanje koje sam vam postavila ste naveli da će ta železnička stanica biti rekonstruisana u okviru rekonstrukcije pruge Beograd-Budimpešta. Pitam vas - da li će to biti samo šminka ili će se ovaj objekat ozbiljno rekonstruisati, u skladu sa modernim tehničkim rešenjima kakva postoje širom Evrope?

Slična situacija je i sa stanicama u mestima između Subotice i Beograda. Lep i savremeni voz prolazi kroz stanice koje su neokrečene, ispisane grafitima, iz oluka visi drveće, itd. Kakvo je stanje sa sanitarnim čvorovima, čekaonicama, imam jednu sliku koju su mi poslali iz Sremske Mitrovice sa železničke stanice, gde je zimi pukla kanalizaciona cev i hol stanice je danima bio prekriven fekalijama. Ili, na primer, pojavio se i problem visine perona u stanici u Zmajevu, gde putnici ne mogu da uđu u voz jer peron nije prilagođen pragu. Sve ukupno, to ostavlja ružnu sliku o nama.

U Programu obnove i oživljavanja železničke infrastrukture od 2017. do 2021. godine se navodi da je zbog nedovoljnih sredstava za održavanje došlo do pogoršanja tehničkog stanja sistema u celini, pa su pojedina postrojenja dovedena u kritično stanje. Samo na 3,6% pruga je moguće razviti brzinu preko 100 km na sat. Drastičan je primer Savski most u Beogradu, na kome voz juri brzinom od 8 do 10 km na sat. Kada je izvršena provera, pouzdanost i bezbednost ovog mosta? Putnici već instinktivno prestaju da govore i razgovaraju kada prilaze tom mostu. Znam, putujem tim vozom, pa znam kako se putnici ponašaju, jer se plaše šta će se desiti.

Upada u oči da na deonicama koje se planiraju zavisno od obezbeđenja sredstava, izostalo je povezivanje Novog Sada, kao pokrajinskog centra, dok i njega ne ukinu, sa drugim gradovima. Tako da Vojvođani više ne mogu da otputuju iz Novog Sada u Pančevo ili Vršac, nego iz Novog Sada moraju da dođu u Beograd, pa da odavde putuju u neka vojvođanska mesta.

U obrazloženju Predloga zakona navodite da autonomne pokrajine i lokalne samouprave mogu biti uključene u finansiranje održavanja železničke infrastrukture, regulisanje saobraćaja i finansiranja javnog prevoza za pruge za koje su zainteresovane. Pitam vas – da li su lokalne samouprave spremne ovog momenta da preuzmu pravo upravljanja i finansiranja, jer ne mogu da ispune sve zakonske procedure, odnosno nemaju ni sredstva, ni adekvatne kadrove, ni potrebne dozvole, sertifikate. A šta ako se desi da moja opština Kula, iz koje dolazim, prihvati da vodi i gazduje sa prugom na svojoj teritoriji, a susedni Vrbas to ne prihvati? Da li će putnici tu da presedaju ili da idu peške od Kule do Srbobrana, jer neće moći ići vozom do Vrbasa?

Da li to znači da će se stvoriti mogućnost da će se formirati preduzeće „Železnice Vojvodine“, koje je nekada postojalo, jer kako se drugačije uključiti u organizovanje i regulisanje saobraćaja?

Drugi zakon o kome ću da govorim je Zakon o putevima, o kome se danas malo govorilo, a uglavnom ću govoriti o vetro-zaštitnim pojasevima. U Srbiji vetro-zaštitni pojasevi su ničija briga, a do reakcije države dolazi samo onda kada se dese smetovi ili neka elementarna nepogoda.

Sadnja zaštitnih drvoreda je zaboravljena praksa. Postojeći drvoredi se uz puteve seku i ne vodi se računa o obnavljanju posečenog drvoreda. Posebna je situacija u Vojvodini. U prošlosti putevi u Vojvodini bili su štićeni gustim drvoredima koji su imali više zaštitnih funkcija, zaštita od snega u zimskim mesecima, u letnjim zaštita od sunca i visokih temperatura, a istovremeno i zaštita ratarskih useva koja je bila potrebna zbog zaštite zemljišta od erozije.

Vojvodina je i dalje najmanje pošumljen region Evrope, sa nepunih 7% površine pod šumama, dok standardi predviđaju minimalnu pošumljenost od 14%. Prema procenama stručnjaka i njihovim upozorenjima, u prethodnih nekoliko godina, Vojvodini nedostaje 130 hiljada hektara šuma. Autonomnoj pokrajini se poverava kao povereni posao državne uprave vršenje inspekcijskog nadzora nad primenom odredbe člana 87. Predloga zakona o putevima.

Ovakvo rešenje polazi od slične situacije koju nalazimo u primeni Zakona o šumama, gde inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo preko šumarskog inspektora itd, a autonomnoj pokrajini poverava se vršenje inspekcijskog nadzora nad primenom zakona za šumska područja na teritoriji AP.

Međutim, zeleni pojas uz puteve nije u fokusu interesovanja nijednog resora, pa smo mi, LSV dala amandman kojim definišemo obaveze podizanja i održavanja vetrozaštitnih pojaseva i nadamo se da ćete usvojiti ovaj amandman, uvažavajući specifičnosti situacije u Vojvodini.

Još jedno pitanje odnosi se ipak na Zakon o putevima, pitam vas kada će početi izgradnja Fruškogorskog koridora? Hvala.