Poštovani, pa isto smo predložili da se rok za donošenje podzakonskih akata sa šest meseci uradi na tri meseca, jednostavno, iz razloga da se zakon neće primenjivati u tim mesecima dok se donose podzakonska akta, a da bi se zakon što pre primenjivao predložili smo kraći rok.

Hvala, predsedavajući.
I ja se pridružujem štednji. Uštedeću 5.000 dinara.

Hvala potpredsedniče.

Poštovani ministre, amandman je isti kao što je i amandman kolege Tomislava Žigmanova, jer smo ih radili u dogovoru sa koordinacijom nacionalnih saveta i oni su nam ukazali da to neće biti, na neki način dobro.

Hvala što ste usvojili taj amandman SVM, ali ste usvojili samo da nacionalni saveti mogu da formiraju, osnuju ustanovu, ali ne i javnu ustanovu. Sada gledam amandman na član 91, prvi stav govori da ustanovu mogu sa osnuju Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave. Znači, po svemu ovome, ako ste prihvatili amandman SVM, gde ste dodali da ustanovu mogu da osnuju nacionalni saveti nacionalnih manjina, a ovde u članu 91. ste nama isto to odbili, tako da mi nije jasno sada zašto ste odbili.

Ovde ste njima to prihvatili, a ovde se isto odnosi na ustanovu, a LSMV ste isti takav amandman odbili, tako da mi nije jasno sada u čemu stvar? Da li je to previd, ili jednostavno ne znam o čemu se tu radi?

Hvala.

Onda u članu 91. ne piše da je to javna ustanova, nego da je to ustanova. U stavu 3. člana 90. piše da je to javna ustanova, a u članu 91. u stavu 1. piše samo – ustanova, tako da ne znam zašto je ova konfuzija sada.

Hvala.

Opet ću reći isto. Znači, ako je u prvom stavu da ustanovu mogu da osnuju, između ostalog, i nacionalni saveti, što ste prihvatili SVM, u članu 91. je prvi stav isti takav, u potpunosti isti, znači ustanovu mogu da osnuju Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i tu svakako treba da prođe i Nacionalni savet, ako je prošlo u članu 90. Eto, pogledajte još jednom, ali mislim da je to identično.

Hvala.

Imam svakako vreme i za amandman.

Predložili smo promenu u stavu 5, da ako se jezik izvodi na jeziku nacionalne manjine, znači, ako je škola na jeziku, obrazovanje od prvog do osmog ili, recimo, u gimnaziji, nastava se izvodi samo na jeziku nacionalne manjine, a srpski jezik je jezik koji je obavezan u školi, da nastavnici koji konkurišu i da uslov za primanje u radni odnos bude taj da nastavnik, profesor, učitelj zna i da govori jezik nacionalne manjine na kojem se izvodi nastava.

Jednostavno, to smo predložili iz razloga što LSV odavno predlaže da se u škole u mešovite sredine, posebno u Vojvodini, uvede jezik društvene sredine, koji je do 1989. godine bio normalno u svim školama u mešovitim sredinama i u onim koje su bile homogene sredine učio se jezik društvene sredine. Tako da, i sada predlažemo, možda u onim drugim zakonima koji će biti prateći ovome, da se uvede jezik društvene sredine, jer je to jako važno zbog multikulturalnosti, koja se možda pomalo i gubi. Nikome nije na odmet da nauči jezik svog komšije. Tako da, eto, predlažemo i ovde, da bi pofesor, nastavnik koji radi u školi gde se nastava izvodi na jeziku nacionalne manjine znao taj jezik.

Hvala, predsednice.

U članu 17. Liga socijaldemokrata Vojvodine je podnela amandman da se iza reči – samouprave, odnosno onih osnivača predškolskih ustanova, ubroje i nacionalni saveti nacionalnih manjina.

Ja vidim da ste mi na sve moje amandmane koje sam podnosila, a tiču se ubrajanja i nacionalnih saveta nacionalnih manjina, odgovorili da to predviđa Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Ali, jednostavno, mislim da ne bio problem i ovde da se uvrste nacionalni saveti, kao neki koji su ili osnivači ili imaju neke svoje obaveze i prava u obrazovanju, u tom nekom sistemu obrazovanja i vaspitanja.

Ovde mi nije jasno kako ste mi to odgovorili da se amandman ne prihvata „budući da su isključivo javne ustanove dužne da upišu svako dete radi pohađanja predškolskog pripremnog programa koji je u tim ustanovama besplatan“. Znači, ako je osnivač nacionalni savet nacionalne manjine, onda predškolski program nije besplatan. Iz ovoga sam tako zaključila. Nije mi jasan vaš odgovor.

Kažem, da ste mi odgovorili u tom smislu da je to regulisano Zakonom o nacionalnim savetima, bilo bi mi jasno, ali, ovde, da u tim ustanovama program nije besplatan, to mi jednostavno nije jasno pa mi, molim vas, objasnite na šta ste tu mislili.

Poštovana predsednice, poštovani ministre i saradnici Ministarstva, ja ću prvenstveno da govorim o Zakonu o visokom obrazovanju, pošto Liga socijaldemokrata Vojvodine ima dosta amandmana na onaj drugi zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, tako da ćemo onda ono vreme iskoristiti na naše primedbe koje imamo na taj zakon.

Uglavnom, u ovom Zakonu o visokom obrazovanju me interesuje da li će taj zakon konačno ispraviti nepravde koje postoje, a tiču se šifrarnika, odnosno toga što školujemo nepostojeća zanimanja. U šifrarniku zanimanja je prepoznato oko 140 nepostojećih zanimanja, za koja se školuju naši studenti na državnim i na privatnim fakultetima. Lista zanimanja, sa druge strane, ne prepoznaje oko 79 ili 80 obrazovnih profila, za koje školuju naše studente univerziteti u Srbiji. Među njima su: diplomirani menadžer u hotelijerstvu, strukovni zubni tehničar, itd, neću sada da nabrajam tih 79 obrazovnih profila koje postoje, a ne postoje.

Zakon o visokom obrazovanju, koji je usvojen 2005. godine, donet je prvenstveno zbog toga što smo se pridružili bolonjskom procesu. Između ostalog, ipak, brojna zvanja koja se stiču po tom bolonjskom procesu, nisu prepoznata i o tome sam već govorila. Jednostavno, oni nemaju mesto u šifrarniku. Studenti i dalje konkurišu, upisuju se na fakultete, završavaju fakultete, čak i polažu državne ispite i licence, jer im je to omogućeno na neki način, ali, posle toga ne mogu da nađu zaposlenje ili ako i nađu određeno zaposlenje, nađu ga sa nižom stručnom spremom, jer, jednostavno, njihova zanimanja nisu prepoznata.

Zato vas pitam, ministre, da li će to novi Zakon o visokom obrazovanju nekako razrešiti i da li će privatni i državni fakulteti konačno da školuju obrazovne profile koji će naći jednostavno posao i koji će, ako odu na biro rada, biti tamo prepoznati?

Navešću vam jedan konkretan primer oko tog šifrarnika i oko jednog nepostojećeg zanimanja, a vrlo važnog, jer se tiče oblasti zdravstva. Ovo pitanje sam već postavljala nekoliko puta u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a prvi put u martu 2003. godine i od tada sam samo dobila neke prepiske sa Ministarstvom zdravlja i Ministarstvom obrazovanja, jednostavno su mi prepisani članovi zakona, da taj smer postoji i znate već kako to izgleda kad se prepišu članovi zakona.

Pitanje se odnosi na studente, tj. visokoobrazovane medicinske sestre koje su stekle zvanje – diplomirani organizator zdravstvene nege na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, a ima takav isti smer i u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, ne znam tačno. Znači, to je državni fakultet. Univerzitet je u Novom Sadu. To su osnovne akademske studije zdravstvene nege sa 240 bodova.

Iz budžeta Republike Srbije se svake godine izdvajaju sredstva za 70 studenata na tim akademskim studijama, a na strukovnim se školuju oko 30 samofinansirajućih studenata. Ovaj smer na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu postoji od 2003. godine. Znači, on od te 2003. godine upisuje te studente.

Studenti koji završavaju taj smer stiču zvanje diplomiranog organizatora zdravstvene nege. Polažu, kažem vam, i dalje licence i polažu državne ispite. Sad vidim, našla sam na sajtu Ministarstva, da od ove godine, od ovog septembra, taj smer neće moći da polaže državni ispit.

U obrazovnom sistemu pronađeno je rešenje za medicinske sestre koje završavaju višu školu, i te sestre su i u tim nekim sistematizacijama dobile veći koeficijent, jednostavno, njih naš sistem i klinike prepoznaju, a te diplomirane seste, jednostavno, naše klinike i naš sistem ne prepoznaje.

U Republici Srbiji 70% svih usluga u zdravstvenoj zaštiti obavljaju medicinske sestre. Inače, u Srbiji, prema podacima Komore medicinskih sestara i tehničara, imamo samo oko 0,03% visokoobrazovanih medicinskih sestara, dok taj postotak u Evropi iznosi oko 70%.

Poslednjih godina veliki broj visokoobrazovanih medicinskih sestara koje je država školovala, znamo u kakvom stanju nam je obrazovni sistem, da imamo jako malo, nedovoljno finansijskih sredstava za obrazovanje iz budžeta, jednostavno, školujemo te visokoobrazovane medicinske sestre. One ili ne mogu da dođu do tog radnog mesta za koje su se školovale, školuju se i uz posao. Znači, one odlaze iz noćne smene na fakultete, redovno studiraju, završavaju fakultete za četiri godine. One nisu na neki način teret ovoj državi, jer država ih je prepoznala i fakultet postoji od 2003. godine.

Ali, jednostavno, posle raznoraznih napora da dobiju posao u svojoj struci i da budu unapređene na poslovima koje rade, ne mogu to da nađu. To je na neki način, sve te medicinske sestre postaju neki naš kadar za izvoz. Pa, pitam, da li mi imamo toliko novaca da školujemo visokoobrazovane, sada u ovom slučaju medicinske sestre, i da ih izvozimo? Koristim taj možda neprimereni termin. To je moje pitanje vama, Ministarstvu, možda i Ministarstvu zdravlja, šta ćemo sa tim nepostojećim zanimanjima i da li će taj šifrarnik nekako da se sredi?

Hvala predsednice.

Svoje prvo pitanje postavljam Ministarstvu za rad i zapošljavanje i boračka pitanja, Aleksandru Vulinu i ministru bez portfelja, zaduženom, za demografiju, Slavici Đukić Dejanović.

Naš kolega, Marko Đurišić je više puta u utvrđivanju dnevnog reda postavljao pitanje kada će biti uvršten zakon o finansijskoj podršci u dnevni red?

Do sada se to nije desilo. Pitam, zašto već treću godinu od kada je trebalo taj zakon da bude usvojen, a ne samo u skupštinskoj proceduri, nije ni usvojen, nije ni ušao u proceduru.

Ministru, Aleksandru Vulinu, postavljam pitanje zašto taj zakon nije usvojen, jer mnoge porodice zavise od tog zakona, čekaju da se zakon usvoji, porodilje čekaju da im se reši neki status, itd. Ima jako puno korisnika mladih porodica i uopšte, porodica koje čekaju da bude usvojen taj zakon.

Pitam, da li priča o Zakonu o finansijskoj podršci porodicama je samo predizborno obećanje i kod tog naziva zakona se koristi samo u predizbornoj kampanji.

Ovim zakonom bi pravo na porodiljsku naknadu dobijale i poljoprivrednice, a takođe i žene koje su angažovane na poslovima po ugovoru o delu i po autorskim pravima. Ovaj zakon bi takođe regulisao i roditeljski dodatak, a takođe i porez na dodatu vrednost koji je ukinut krajem 2016. godine.

Pitam ministra Vulina i ministarku bez portfelja, kada će Zakon o finansijskoj podršci porodicama, ući u proceduru i kada će biti usvojen?

Drugo pitanje postavljam direktoru Agencije za restituciju, Strahinji Sekuliću, ministru za poljoprivredu, Branislavu Nedimoviću i premijeru, Aleksandru Vučiću, a odnosi se na odnos lokalnih moćnika i lokalnih tajkuna prema državnom zemljištu koje je namenjeno za restituciju, a uglavnom je to slučaj u Vojvodini.

Tražim svu dokumentaciju o licitaciji državnog zemljišta u katastarskoj opštini Kula pod brojem 9686/3 za 2015, 2016. i 2017. godinu, ako je već bila licitacija za tu 2017. godinu, kada je bila licitacija i kome je ta parcela dodeljena?

Tražim od Agencije za restituciju da mi pošalje dokument kome je to zemljište namenjeno za restituciju i tražim dozvole za kopanje bunara i sve ono što je urađeno na tom zemljištu, a namenjeno je za restituciju.

Jedno pitanje postavljam a odnosi se na moje selo, na Ruski Krstur, njega postavljam ministru privrede i premijeru Vučiću, a odnosi se već na neko pitanje koje sam postavljala, na firmu „ABC Fud“, odnosno na hladnjaču u Ruskom Krsturu. Ovih dana se pravi neka reorganizacija te fabrike gde će sva dugovanja za fabriku i sve ono što je ta fabrika dužna, biti obustavljeno. Najavljeno je odbijanje 60% duga, a ostatak će biti isplaćen na pet godina paorima u dve godišnje rate.

Hoću da dobijem informaciju o čemu se tu tačno radi, ko preuzima fabriku „ABC Fud“ smrznutog povrća u Ruskom Krsturu, zašto Vlada i premijer dopuštaju da propadne jedina fabrika u Vojvodini koja radi zamrzavanje povrća?

Dalje me interesuje, ko će tu fabriku do kraja da otkupi i da li će i koliko će radnika raditi i dalje u toj fabrici i da li je istina da će u toj reorganizaciji ti paori koji su izvezli tu sirovinu biti plaćeni samo 60% za pet godina?

Amandman na član 63. kolega je već o tome pričao, naš amandman odnosi se na to da u njemu ipak pomognemo građanima, pa ako već lokalna samouprava želi da joj centar grada izgleda tako kako ona predvidi, lepo sa lepim fasadama itd, da se ne opterećuju u tome samo građani koji žive u tom delu, nego jednostavno da iz svog dela budžeta opredeli sredstva za uređenje tog dela grada, fasada ili čega već, ili da preusmeri sredstva od poreza tih nekih poslovnih korisnika u tim zonama, pa da i oni učestvuju i iz budžeta lokalne samouprave i od poreza privatnika tih poslovnih zgrada, da se preusmere sredstva na obnavljanje tog centra grada ili čega već, a ne da to bude samo na teret građana koji žive u tim zgradama.

Hvala, predsedavajući.
Prvo pitanje postavljam Ministarstvu finansija. Preduzetnici koji paušalno plaćaju porez stiglo je poresko rešenje na adrese firmi koje vode za prethodne dve godine, znači, isto kao i nama ili paorima za odvodnjavanje.
Pitam – zašto su dve godine čekali Poresku upravu da im pošalje rešenja? Zašto rešenja nisu poslata prošle godine i zašto ne mogu da plate taj svoj dug za porez u ratama kvartalno?
Paušalci su dužni jako puno, a da to nisu ni znali. Mnogi ljudi su se zbog toga našli između hitne otplate potraživanja i stavljanja katanca na radnje. Krojačke radnje, na primer, porez plaćaju paušalno, a za dve godine im se nakupilo i do 200.000 dinara duga za porez koji moraju odjednom da plate.
Unazad dve godine su radili za državu, a ne za sebe. Svi su znali da će razlike za porez biti, ali ne onakve kakve su dobili po 200.000, već sam rekla.
Pitam – kako je nastala ta velika razlika poreza kod paušalaca? Takozvanim paušalcima država nije od 2014. godine do pre nekoliko meseci izdavala poreska rešenja. Zašto? Umesto toga savetovali su ih da državi mesečno plaćaju isto koliko i do tada. Znači, paušalci su sami sebi računali porez otprilike i zato se sada stvorila ta velika razlika.
Kada su nova rešenja konačno počela da pristižu ispostavilo se da za prethodnih više od godinu i po dana paušalci treba jako puno novca da doplate. Za male paušalce to je veliki problem i ta razlika jednostavno će ih navesti, ne da pozatvaraju radnje, nego da ili da rade na crno ili da se stvarno poodjavljuju.
Postavljam još jedno pitanje – da li je država predvidela mehanizme kojima bi paušalcima olakšala plaćanje duga? Znači, da li država planira da im omogući da plate ta svoja dugovanja kvartalno ili na neke rate.
Paušalci kažu da im Uredba o bližim uslovima i kriterijumima i elementima za paušalno oporezivanje obveznika poreza na prihode od samostalne delatnosti donosi puno neprijatnosti. To je nesigurno zato što oni ne mogu da izračunaju koliko njihov prihod treba da košta, odnosno koliko treba da plaćaju poreze. Na kraju rešenja piše da imaju pravo žalbe, ali da žalba ne odlaže izvršenje. Isto kao i za odvodnjavanje.
Drugo pitanje postavljam Vladi Srbije i ministarki bez portfelja zaduženoj za demografiju i populacionu politiku, Slavici Đukić Dejanović. Jedan u nizu gorućih problema majkama na porodiljskom odsustvu jeste i to što na svoju zarađenu naknadu čekaju i po nekoliko meseci. Pitam – da li će se to rešiti u 2017. godini. Takođe, pitam – da li će se dozvoliti ukidanje PDV-a, povrata PDV-a na opremu za bebe od 1. januara? U teškim finansijskim okolnostima u kojima živi većina roditelja, pored uobičajene jednokratne pomoći Republike Srbije i lokalne samouprave, jako je važna i ta podrška države u vidu povrata od 40.000 u prvoj i 30.000 u drugoj godini deteta.
Takođe, jedan u nizu gorućih problema majkama na porodiljskom odsustvu jeste i to što na svoju zarađenu naknadu čekaju po nekoliko meseci, jer poslodavac ne stiže, ne može ili ne želi da svaki mesec podnosi nekoliko desetina papira kako bi mu bili refundirani troškovi i sredstva uplaćena retroaktivno.
Pitam – kako će se to rešiti u 2017. godini, da li će porodilje, žene na porodiljskom odsustvu i dalje čekati svoju zaradu mesecima?
Liga socijaldemokrata Vojvodine je kroz inicijativu – puna plata za trudnice u lokalnim samoupravama predlagala isplatu jednokratno pomoći trudnicama i porodiljama, te da je negde ta praksa uvrštena u redovna socijalna davanja koja su na sebe preuzele lokalne vlasti. Neke lokalne samouprave su to uvele, ali su vremenom to ukinule, pa pitam – da li će lokalne samouprave imati neke svoje pomoći porodiljama, majkama sa troje dece i u 2017. godini?

Hvala predsedavajući.
U Predlogu zakona u članu 13. stav 7. LSV je predložila da se menja i glasi – ako ima više takvih vlasnika posebnih delova zgrade, koji bi zajednički deo pretvorili u stan za stanovanje porodice, odluku donosi stambena zajednica.
Znači članom 13. stav 7. Predviđeno je da ako ima više takvih vlasnika posebnih delova koji bi zajednički deo pretvorili u stan za stanovanje porodice, prednost ima vlasnik posebnog dela koji ima više članova domaćinstva.
Ovakvo predloženo rešenje bi moglo da izazove brojne probleme u praksi i daje neke široke mogućnosti za manipulaciju. Smatramo da bi praktičnije bilo da ovakav spor rešava sama stambena zajednica, uz određene smernice, umesto što se zanemaruju sve druge okolnosti osim broja prijavljenih osoba na određeni stan.
Vi ste rekli da je u zakonu dat precizan kriterijum za utvrđivanje prednosti na to, ali nekako nam nije bilo jasno pa smo ovim amandmanom hteli da to promenimo.

Hvala, predsedavajući.
Poštovana ministarko Mihajlović, članovi Ministarstva, poštovane kolege poslanici, govoriću prvo o Zakonu o stanovanju i hoću na samom početku da kažem da nam je on potreban, ali mislim da ste napravili jako velike rezove od kojih se naši građani plaše i da je to možda trebalo da se uradi parcijalno, a ne ovako da se preseče, pa šta bude – biće.
Pokušavamo da se približimo EU i ovaj zakon to jasno potvrđuje, ali naši standardi su daleko od toga. Niske plate i penzije i dugovanja građana dovode do toga da je svaki komunalni trošak problem. Hoću da kažem i to da naši građani vole da žive u uređenom prostoru, ali jednostavno ova situacija do koje smo dovedeni, neću govoriti u kojim godinama i kada, je dovela do toga da građani jednostavno ne mogu da održavaju prostor u kome žive, zato što jednostavno nemaju za to sredstava.
Naši građani su svesni svega toga, svesni su i toga da im opadaju fasade i da su ispisane grafitima i da treba da imaju nekoga ko će profesionalno da se brine o njihovoj zgradi, ali mislim da će ih to dovesti do velikih troškova i da će to biti stvarno jedan problem, koji ne znam kako će se rešiti. Možda će se stanari zaduživati po nekim kreditima, jer će ih ovaj zakon navoditi na to da održavaju ta mesta gde žive.
Naš mentalitet je takav da o nekom zajedničkom stanovanju možda ne brinemo tako kao što brinemo o tom nekom svom privatnom stanovanju do vrata. Ovaj zakon će to najverovatnije urediti, jer održavanje zgrada ovim zakonom se proglašava javnim interesom.
Pitam se, da li je ovaj zakon stvarno uzeo u obzir materijalnu situaciju građana i kako će se rešiti, na primer, pitanje utopljavanja zgrada, promene prozora, vrata, krečenja zgrada koje stvarno jako ružno izgledaju grafitima, da li će naši građani morati zato da odgovaraju, da plaćaju te poene, da se nekako zadužuju u kredite koji im stvarno nisu potrebni u ovoj ekonomskoj situaciji?
Drugi navod zbog kojeg se građani boje ovog zakona je baš uvođenje tog profesionalnog upravnika, kome su data velika ovlašćenja. Ja živim u zgradi u kojoj davno imamo osobu koja vodi računa o našoj zgradi, ali u toj zgradi imamo svoje prihode. Znači, zgrada dole ima prodavnicu, advokata, prostor gde pekara ostavlja svoje brašno, proizvode, itd, tako da od tih prihoda zgrada stvarno može jako dobro da funkcioniše. O tome i brine, da kažem upravnik, osoba koja želi da nama stanarima, a zgrada ima 140 stanova, nekako olakša život. On to ne radi besplatno. Sami smo mi stanari uveli da od uplaćivanja tih prihoda, imamo prihode, zgrada ima prihode, tako da i plaća tog upravnika. Ja ne znam ko će te poslove upravnika raditi besplatno. Stvarno je najbolje ako naš komšija sa kojim živimo bude i taj upravnik, ali ja se bojim, ko će prihvatiti da bude upravnik zgrade besplatno?
Jednostavno ćemo možda svi biti primorani da nam lokalna samouprava angažuje upravnike, što će opet biti neki dodatni trošak za građane. To nije puno, ali za neke građane je to stvarno puno. Stanari, građani, onako čitajući o ovom zakonu po novinama, možda nisu dovoljno upućeni, ali boje se i toga da upravnik, on će stvarno moći da nadgleda sve stanare, mislim da će moći da gleda ko u koji stan dolazi, da špijunira da li se taj neko zadržava duže u tom stanu ili je to samo gost koji tu ostaje možda nedelju dana. To smo možda u nekim amandmanima i naveli, da će možda postojati i neke manipulacije oko toga da će oni koji izdaju stanove, a neće da prijave podstanare jer će im morati svakako povećati stanarinu, možda biti u nekoj tajnoj vezi sa upravnikom i da će oni jednostavno, možda im je lakše i da podele tih 20% poreza koje treba da plaćaju državi. Ne znam, možda će tu biti nekih manipulacija.
Ustav govori da nema svako pravo da kontroliše ko gde živi, jer registar o tome vodi MUP. Zato se tu građani nekako i boje svega toga, da će upravnik moći da im uđe u stan. Rekli ste da neće imati ključ, ali jednostavno ljudi se boje možda svih tih velikih ovlašćenja upravnika koji ovaj zakon daje. Zato sam i na početku rekla da je to možda trebalo uraditi parcijalno, da je trebalo uvesti upravnike, jer stvarno zgrade su nam jako zapuštene i u unutra i spolja i treba neko da brine o zgradama, ali mislim da su ta ovlašćenja prevelika i da je to nekako trebalo uraditi parcijalno.
Drugo što hoću još da naglasim oko tih skupština stanara. Na primer, u zakonu navodite da ko tri puta ne dođe na sastanak skupštine stanara gubi pravo glasa i tako se govori da ga se te stvari ne dotiču. Upravnik zakazuje skupštinu i on može jednostavno da zakaže skupštinu pre podne tri puta i da neko ko radi pre podne ne dođe na tu skupštinu i on će jednostavno biti zauvek isključen, neće više imati pravo glasa.
Još jedan primer. Ko hoće da nadzida stan, ne znam koji je to član zakona, može da dobije dvotrećinsku većinu stanara. Do sada je to bilo da svi stanari treba da daju tu neku podršku da se nešto dozida, možda nešto proda, neki deo zgrade itd, mislim da to nije dobro. Da li upravnik sa srednjom školom može da bude menadžer i da li on može time na neki način da rukovodi, da određuje šta će gde da se nadograđuje i uzme neku dvotrećinsku većinu stanara i da oni o tome odluče.
Ako ima više vlasnika posebnih delova u jednoj zgradi koji bi zajednički deo pretvorili u stan za stanovanje porodice, prednost ima vlasnik posebnog dela koje ima više članova domaćinstva. Ovako predloženo rešenje otvara manipulacije. Ovakav spor treba da rešava sama stambena zajednica uz određene smernice, umesto što se zanemaruju sve druge okolnosti osim broja prijavljenih osoba na određeni stan. To smo dali i u amandmanu da o tome treba da se razmisli.
Većina koju čine dve trećine ukupnog broja glasova za donošenje odluka o raspolaganju zajedničkim delovima zgrade, poveravanje upravljanja profesionalnom upravniku i kreditnom zaduženju stambene zajednice. To je naš amandman na član 44. Smatramo da ovako kvalifikovana većina u praksi zapravo dovodi do opstrukcije odlučivanja skupštinske stambene zajednice, te da je dovoljna demokratska većina u odlučivanju.
Sledeće o čemu bih htela da govorim je Zakon o transportu opasnog tereta. Predlogom zakona o opasnom teretu se predlaže gašenje Uprave za transport opasnog tereta. Inače, ova Uprava je osnovana Zakonom o transportu 2010. godine. Znači, zakon postoji samo šest godina, a Uprava je počela da radi tek 2013. godine. Znači, mi posle tri godine gasimo Upravu, a posle šest godina menjamo ceo zakon.
Hoću da vas pitam ministarko, šta se to promenilo u standardima da moramo da menjamo ceo zakon?
U obrazloženju se govori da se Uprava za transport gasi zbog nekih nepravilnosti u radu i da je izveštaj o tome dala Državna revizorska institucija, ali ne znam da li je neko od poslanika, od građana video taj izveštaj. Znači, sad možemo da pretpostavimo da taj izveštaj ne postoji i da nema nekih velikih osnova da se ukida ta uprava i da sve ovo što vi uvodite, uz sve te poslove oko transporta opasnog tereta, centralizujete, odnosno daje se Ministarstvu svo pravo da odlučuje, da imenuje, da daje tehničke instrukcije, itd. Znači, centralizacija nikada nije ništa dobro donela, pa mislimo da neće doneti ni transportu opasnog tereta ništa dobro.
Uprava je do sada imala sedmoro zaposlenih. Njene poslove će sada preuzeti poseban sektor, kažem, u Ministarstvu građevinarstva i saobraćaja. Taj posebni sektor će se tek formirati. Ako je stvarno ta uprava imala neke propuste, zašto do sada Ministarstvo nije reagovalo? Zašto niste, recimo, smenili direktora ili zašto niko nije odgovarao zbog tih propusta? Mislim, to što je navedeno, ništa nije navedeno zašto se konkretno ta uprava gasi i zašto se centralizuje. Treba valjda navesti razloge zašto nam uprava više nije potrebna.
Rad uprave je, barem po nekim informacijama, bio dobar. Oni su se ipak u svemu ovome starali o tome da dve i po hiljade vozača polože ispit u Upravi za transport i stekli su sertifikat za vozače ovih vozila za transport opasnog tereta, radili su u nekim svojim minimalnim uslovima. Srbija je imala samo dva savetnika za transport opasnog tereta. Nisu samo kandidati iz Srbije polagali te ateste, odnosno testove, nego sam negde pročitala da su tu dolazili državljani Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske da polažu kod nas te neke ispite.
Hoću još da pitam – da li je bilo nekih nepravilnosti u polaganju ispita i zašto se stvarno ta uprava gasi? Broj zaposlenih u upravi nije bio veliki i mislim da Ministarstvo, ako hoće da uredi tu oblast, treba da uvede više inspektora, da je transport opasnog tereta jako, da kažem, rizičan, dovodi do nesagledivih posledica i za ljude i za životnu sredinu. Ja sam nedavno putovala autoputem i vidim da se vozi kamionom neki opasni teret, neke boce koje nisu zaštićene, one se pripijaju jedna uz drugu. Znači, mislim da Ministarstvo, ako već ukidate upravu, stvarno treba da se tome posveti jer nerado su stvarno ugroženi i ljudi, a i životna sredina.