Gospodin Đurišić je pričao o tome i mislim da bi ste i nama pomogli u toj raspravi ukoliko biste dozvolili ministrima da odgovore na ova pitanja koja smo ovde čuli. Da ne bi smo ponavljali ista pitanja i da ne bi smo ostali bez odgovora na ta pitanja.
Evo, kada govorimo o proceduri i načinu na koji raspravljamo ovde o sedamdesetak zakona, zaista svi ovde u sali jesu svesni da za dva dana nije moguće detaljno pogledati sve zakone i uključiti se i dati doprinos da donesemo dobra zakonska rešenja koja su dobra za građane Srbije, ali i čitavu našu državu.
Imali smo, nažalost, prilike da gledamo to u poslednjih godinu dana, kada smo na ovakav sličan način i u ovakvoj atmosferi, recimo usvajali Zakon o Narodnoj banci Srbije, kada je većina ovde usvojila Zakon, ne kritički kada smo upozoravali na jedna od članova koji abolira vrh Narodne banke Srbije, koji je kasnije proglašen neustavnim. Dakle, nisu nam potrebne takve greške i zbog toga ukazujemo na način na koji radimo i večeras. Nisu nam potrebne greške da usvajamo neke zakone koje nam predsednik Republike Srbije kasnije vrati, a oni nikada ne dođu kasnije u proceduru, kao što nam nisu potrebni zakoni koje i predsednik potpiše posle naših odluka, a kasnije posle dva dana sumnja u ustavnost takvih rešenja. Dakle, to je primedba i to je predlog da jednostavno poštujemo i Poslovnik o radu i način na koji će ova skupština donositi zakone.
Na Odboru za privredu smo sa ministrom privrede razgovarali o mnogim temama. Mislim da je zajedničkom u svemu ovome posebnim zakonima to da ova država ide ka procesu centralizacije. Dakle, posebno od 2000. godine pa na dalje, a ovde sede mnogi predstavnici opština i gradova, ljudi koji imaju iskustva u lokalnim samoupravama i koji se ne slažu sa svim predlozima, ali malo je glasova koji to kažu, a to je da recimo Zakon o privatizaciji, Zakon o privrednim komorama upravo potvrđuje jedan ovakav stav. Počeću od Zakona u privrednim komorama jer mislim da to jeste važna tema koja nije pomenuta u prethodnom govoru, u kojoj imamo predloge amandmanama jedne jedne od regionalnih privrednih komora, Regionalne privredne komore Niš koji su podržali i neki poslanici pozicije i opozicije i koji žele da svojim amandmanom utiču na to održanje regionalnih privrednih komora na statističkim regionima u Nišu i u Kragujevcu.
Mislim da je to pravo svih ljudi koji žive u Srbiji da utiču na svoje privredne aktivnosti i da donose neke vrste odluka. Jer, ovde smo donosili zakone kojima ukidamo regionalne javne servise, a znamo da je za svaki privredni razvoj, svaki drugi razvoj potrebno imati i medijske elite, potrebno je imati i privredne elite, univerzitete, i samo se postavlja pitanje kada ćemo početi da ukidamo i te stvari.
Dakle, to su neke od važnih tema. Ovde je i ministar prosvete sa kojim razgovaramo ovde među svima ostalim zakonima o podsticaju naučnih institucija, ali mislim da je vrlo važno, imali ste gospodine ministre priliku, da usvojite zajedno sa ministrom finansija jedan naš amandman kada smo usvajali budžet, da rešimo nešto što je početak, a to je činjenica da nam sve veći broj đaka u osnovnim i srednjim školama dolazi gladno u škole i da je potrebno obezbediti besplatne užine za sve te đake, jer nije moguće naučno napredovati, ukoliko u školu dolazite gladnog stomaka.
Mislim da je važno reći i to, da Zakon o privatizaciji jeste simbol onoga što se dešavalo u protekle četiri godine ove vladajuće koalicije. Dakle, prošle godine smo usvojili Zakon o privatizaciji i tada smo slušali o najavi velikih uspeha u vođenju procesa privatizacije i konačnog završetka tog procesa gde je i dat rok, a to je kraj ove godine da se završi privatizacija i prodaja društvenog kapitala.
Dakle, u ovom Zakonu o privatizaciji, Vlada Srbije praktično pokazuje da nema pravu ekonomsku politiku u poslednje tri godine. Ja ću vam reći, govorili smo o tom nedovoljnom vremenu koje smo imali za analizu svih ovih zakona da je poslanički klub DS vredno radio ovih dana, bez obzira na naše primedbe, vredno je radio i dao 1000 amandmana kojim pokušavamo da ispravimo ono što se može ispraviti u predlozima ovih zakona.
Ali, ću vam skrenuti pažnju upravo, skrećući na to da smo pažljivo čitali predložene zakone, da recimo neke od nelogičnosti treba pomenuti i u ovoj raspravi. Recimo, kada se kaže da je postupak privatizacije čak ni društvenog kapitala neće biti gotov, što proističe iz člana 3. u kome se kaže – pogledajte ministre ovo, mislim da je važno da obratite pažnju – ministarstvo nadležno za poslove privrede sprovodi i kontroliše sve postupke privatizacije u Republici Srbiji i obavlja delatnost posredovanja u prodaju javnog i društvenog kapitala i imovine u postupku privatizacije.
Dakle, ako se postupak privatizacije okončava 31. decembra 2015. godine u Republici Srbiji, čemu onda norma koja predviđa prodaju društvenog kapitala od 1. februara 2016. godine. Dakle, to jeste nelogičnost u ovom članu. Zatim, predlog zakona obiluje i drugim nejasnoćama, recimo nepreciznim terminima kakav je rasterećenje obaveza. Da li u obligacionim odnosima postoji takav termin rasterećenje obaveza? Možemo da govorimo o poravnanju ili nečem slično, i još puno toga.
Ali, postoji i jedna suštinska primedba o kojoj smo razgovarali i javnost u Srbiji, posebno poljoprivrednici su vrlo zainteresovani, imali smo i proteste poljoprivrednika i o tome razgovarali na Odboru za poljoprivredu. U članu 4. ovog zakona se kaže da se član 12. Zakona menja gde se predviđa i koji kaže - Kupac u smislu odredaba ovog zakona može biti domaće ili strano pravno ili fizičko lice, samo domaće pravno ili fizičko lice može biti kupac poljoprivrednog zemljišta. Bilo je primedbi na to da li smo država koja sebi može da dozvoli prodaju poljoprivrednog zemljšta. Dakle, to je neobnovljiv resurs.
Čitava površina Zemljine kugle je ograničena, sve je manje poljoprivrednog zemljišta, sve je manje i zbog urbanističkog razvoja, ali i zagađenja, a geometrijski raste broj stanovnika na planeti Zemlji, biće potrebno sve više hrane.
Onda se ovde postavlja pitanje – da li strano pravno ili fizičko lice može biti vlasnik kapitala domaćeg pravnog lica. Dakle, svakako da. Domaća pravna lica će imati pravo na kupovinu zemljišta, ali stranci i pravno i fizičko lice ima prava da oformi domaće pravno lice, a time ima prava da kupi zemlju.
Sve ovo radi istine koja je potrebna i nama, ali i javnosti u Srbiji. Ovde se postavlja i pitanje načina prenosa ovlašćenja sa Agencije za privatizaciju na Ministarstvo privrede, gde se ukida drugostepeni postupak žalbe i učesnici u postupku privatizacije upućuju na vođenje upravnog spora. Ovde skrećem pažnju upravo na taj proces centralizacije.
Mislim da ovde znajući da Agencija za privatizaciju nije uradila efikasan posao u poslednjih godinu dana, iz razloga neefikasnosti prethodnog direktora ili aktuelnog rukovodstva, ili iz nekih objektivnih okolnosti za koje možemo sada da čujemo. Upravo zbog tog neuspeha čitavog procesa mi sada dolazimo do toga da gasimo jednu instituciju zato što je bila neuspešna i prebacujemo čitav posao na Ministarstvo privrede. Da li Ministarstvo privrede sada ima dovoljno kapaciteta da sprovede ovaj postupak ako 200 ili 300 ljudi u Agenciji za privatizaciju to nije mogla da uradi za ovaj period od godinu dana i sa kakvim kapacitetima će odgovarati na sve potencijalne primedbe i kakve posledice može da ima država u slučaju sporova i verovatno nedovoljnih kapaciteta i samog državnog prvobranilaštva, jer u članu 31. se kaže da u zastupanje u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima u kojima Agencija za privatizaciju ima položaj stranke ili umešača, kao i za poslove raspoređene na poslovima zastupanja.
Dakle, mogao bi da se izvede zaključak da i ovaj tekst zakona sigurno nije bolji od onog prethodnog koji je bio lošiji od prethodnog Zakona o privatizaciji, a to pokazuju efekti primene ovog zakona.
Posledice ovog zakona, Zakona o privatizaciji je izmena i dopuna Zakona na besplatne akcije i novčanu naknadu i ovde će se postaviti pitanje takođe odgovornosti i posledica i kapaciteta u Ministarstvu da trguje akcijama. Na koji način će se te posledice odraziti po državu. Tu skrećem pažnju, naravno, da navijam za to da ne bude takvih posledica po naš budžet ali mislim da je to vrlo važno reći jer je to jedna od ozbiljnih izazova koji će ministarstvo na sebe da preuzima, a opet govorim o novom procesu i daljem procesu centralizacije u kojoj ne poštujemo institucije. Umesto da podstičemo i one neuspešne institucije da bi bile uspešnije, mi ih gasimo i preuzimamo na sama ministarstva ili samu Vladu najveći deo odgovornosti.
Zakon o preuzimanju obaveza javnog preduzeća Srbijagas Novi Sad, prema privrednom društvu Naftna industrija Srbija ad Novi Sad, i kada smo razgovarali o budžetu, a evo čuli smo i ovde analizu tog dela, mislim da je važno voditi računa, ovde se radi o 200 miliona evra obaveza Srbijagas prema NIS-u. Mislim da se tu otvara pitanje i mogućih primedbi i drugih poverilaca, ne samo NIS-a. To je pitanje, ne selektivnog pristupa, sistemskog pristupa i pitanje kakve posledice možemo kao država da imamo i u tom smislu.
To je jedno pitanje, vidim da odmahujete glavom, ali ću sačekati odgovor ukoliko nam predsedavajuća to dozvoli. Ali, mislim da je takođe važno pitanje, gde je tu pravednost za one građane Srbije, sve poreske obveznike u Srbiji koji ne koristi ni na koji način gas. Imamo veliki broj gradova i opština koji nemaju toplane, koje su uradile konverziju na gas, sa mazuta prešli na gas, pa imaju svoje troškove koje će plaćati na standardan način, a sa druge strane mi na ovaj način poreske obveznike iz čitave Srbije zadužujemo tako što subvencionišemo samo one koji koriste i imaju privilegiju da koriste gas po datoj ceni.
Neki kažu da je cena ispod tržišne i da tu privilegiju koriste, a da svi građani Srbije tu cenu subvencionišu. Čini mi se da je to nepravedno.
Dakle, tih 200 miliona je upravo to. Dvesta miliona je moglo da se iskoristi i te kako, mnogostruko, trostruko je manja cena potrebna da bi se u budžetu obezbedile besplatne, užine, zdrave užine za sve osnovnoškolce i srednjoškolce u Srbiji.
To je upravo onaj iznos o kome smo malopre slušali, ukupni iznos umanjenja plata i penzija penzionera u Republici Srbiji i mislim da je važno da dobijemo odgovore na neka od ovih pitanja, jer zaista nema vremena za analizu svih zakona, a mislim da su ovo zakoni koji, pre svega, potvrđuju to.
Nedovoljno poverenja u institucije, nedovoljno poverenja u ljude od lokalnog nivoa, privrednih komora, drugih institucija, agencija za privatizaciju da vode svoje institucije i vode poslove.
Mislim da dolazimo u opasnost da dođemo do odgovornosti samo Vlade, pojedinih ministara ili samog predsednika Vlade.