Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, danas iz opozicionih poslaničkih klupa želim da učinim nešto što nije baš svakidašnje, a to je da pohvalim Vladu, jer je podnela ovaj Predlog zakona, ali na način kojim je priznala prvi put, čini se, sopstvenu grešku i sopstvenu neefikasnost. Govoriću o činjenicama, upravo o tome, mislim da je to veliki iskorak, jer jedino sa prihvatanjem sopstvene odgovornosti i sopstvenih grešaka može se ide ka nekom rešenju. Naravno, ova Vlada nije isključivo odgovorna za situaciju koju treba ispraviti Predlogom ovog zakona. Govorili su mnogi pre mene da 25 godina u Srbiji traje problem i izazov privatizacije i transformacije društvenog kapitala, ali mislim da ima puno argumenata na osnovu kojih želim da dokažem ovu tvrdnju.
Dakle, Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji, pre svega, u članu 2. i svojom izmenom daje suštinski predlog, vrlo jednostavan. Odložićemo to vreme za 150 dana sa obrazloženjem da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona poverioci subjekta privatizacije u restrukturiranju dužni su da Agenciji dostave zahtev za isplatu potraživanja sa rešenjem o izvršenju, izvršnom ispravom i drugim dokumentima kojima dokazuju svoja potraživanja prema subjektu privatizacije u restrukturiranju radi evidentiranja i potraživanja. Dakle, novi izazovi za poverioce, nova energija koju treba uložiti da bi se dokazalo nešto što je već postojeće i što su već radili u ovom postojećem procesu.
Mi smo na Odboru za privredu razgovarali upravo o tome. Dobio sam zaista iskren odgovor državnog sekretara i pomoćnika ministra u Ministarstvu privrede da mi nažalost nemamo ažurnu evidenciju kada se radi o ovom postupku. Šta nam to govori? Da odgovornost nije samo na prethodnim Vladama, nego odgovornost leži i na Vladi od 2012. godine. Evo već dve godine su prošle od izbora u maju 2012. godine, pa smo imali jednu Vladu sa ministrom Dinkićem u Ministarstvu privrede, zatim rekonstruisanu Vladu sa ministrom Radulovićem i sada novu Vladu. Još jednom kažem, priznanje greške i priznanje sopstvene nedovoljne efikasnosti je nešto što jeste za pohvalu i mislim da je ovo prvi iskorak ove Vlade koja je to iskreno pred nama rekla, pa i sam ministar je ovde rekao – da grešili smo i mi.
Drugi stav kaže da u roku od 90 dana od dana isteka roka iz prvog člana agencije će evidentirati podnete zahteve za isplatu i utvrditi visinu potraživanja svakog poverioca. Dakle, 30 plus 90 plus 30 je novih 150 dana, pet meseci. Od maja zakon stupa izglasavanjem u ovoj Skupštini. Ući ćemo u novembar mesec. Želim da vas podsetim na novembar mesec prošle godine, gde postavljamo pitanje, kao DS, zašto ova Vlada i prethodna Vlada nisu reagovale novembra meseca 2013. godine, kada je Ustavni sud doneo ovu odluku sa odloženim dejstvom od šest meseci i da rok prethodnoj Vladi za preduzimanje koraka u daljem nastavku restrukturiranja ovih sistema? Znam da to nije jednostavan proces i da nije odgovornost samo i isključivo ovih vlada, već i prethodnih, ali mislim da je vrlo važno govoriti o pristupu i predlogu rešenja, jer nije dovoljno kritikovati, nego dati i neki predlog rešenja.
Demokratska stranka je 2013. godine, u prošlom sazivu, kada je usvajan budžet za 2014. godinu, predlagala jedno rešenje koje je tada nailazilo na podsmeh, a to je da 600 miliona evra budžetskih sredstava planiranih za 2014. godinu, koji su planirani za socijalni program i predviđenih 60.000 do 100.000 radnika tih restrukturiranih sistema, usmeri ka razvoju nerazvijenih regiona. Dakle, 600 miliona evra za 20 regionalnih centara, a između ostalog i prostor da se investira u razvoj nekih od ovih sistema u restrukturiranju. Ovaj zakon ne tretira samo sisteme u restrukturiranju, nego i one sisteme koje očekuje aukcijska i tenderska privatizacija.
Složiću se sa nekim mojim prethodnicima koji su rekli da nije moguće jednostrano i sistemski pristupiti za svih 164 sistema u Srbiji, jer su oni raznorodni po svojoj prirodi posla, ali su raznorodni i po izazovima u svojim regionima. Ovde su pomenuti neki od tih sistema. Naš predlog je da pored usmeravanja ovih planiranih 600 milion evra u sprovođenju socijalnog programa, jer očigledno da ove godine neće biti prostora, jer će ostati neka dva meseca do kraja budžetske godine usmeriti u razvoj i pokušaj da se selektivnim pristupom, pojedinačnim pristupom krene u oživljavanje nekih od pomenutih sistema.
I te kako je važno, jer je državni sekretar, to mogu da kažem, govorio upravo, pošto potiče sa juga Srbije, ja sam iz Niša, govoriti o načinu na koji će se probuditi taj deo Srbije, pa smo pominjali i „Jumko“ iz Vranja. Znamo kakva je struktura stanovništva u Vranju, kakva je struktura radne snage i da je veliki broj obučenih, pre svega, žena starosti između 40 i 50 godina, koje je teško zaposliti u bilo kom drugom sektoru, sem u onome što najbolje znaju da rade. „Jumko“ je jedan veliki sistem koji je moguće probuditi na način traženja i strateških partnerstava, ali i sa većim angažovanjem i brigom države. Oni ljudi koji, od predionice, gde uvezu onu kuglu, da li pamuka iz Egipta, od tkačnice, preko predionice, preko krojačnice proizvedu nešto što je po standardima vojske u Evropi, koje su članice NATO pakta, mogu valjda da proizvode i za poštu, što smo dokazivali prethodnih godina i danas, mogu da proizvode za Vojsku Srbije, mogu da proizvode za MUP, jer stalno govorimo o tim potrebama.
Mislim da iz tih sredstava sa velikim izazovima ovih sistema može da se podigne proizvodnja u takvim sistemima i da time ti sistemi postanu mnogo atraktivniji za buduće strateške partnere, jer ne treba odustati od traženja strateških partnerstava, jer sigurno možemo dvojako da posmatramo taj izazov velikog broja nezaposlenih, tako strukturirane radne snage ili o mogućnosti, što se najčešće dešava, jer nema puno takve radne snage u Evropi, niti se radi sa tako niskom cenom rada. Mislim da tu treba tražiti motivaciju budućih strateških partnerstava, jer smo svedoci da mnoge velike kompanije sele svoj kapital tražeći stručnu i raspoloživu radnu snagu. Mislim da to može da se pretvori u sopstvenu prednost.
Kada govorimo o predlozima, možemo govoriti o tom pristupu, jer u najavi Vlada i Železnica rade na uzimanju kredita i uvozu novih vagona i modernizaciji Železnice. Mislim da je važno govoriti onda o uključivanju naših kapaciteta, jer ako pogledamo spisak firmi u restrukturiranju tu vidimo MIN Lokomotivu iz Niša, MIN Vagonku, Fabriku vagona iz Kraljeva, a potrebno je pregovarati upravo o načinu na koji može da se uključi taj kapacitet u Srbiji i načinu da iskoristimo profilisanu radnu snagu, jer toga nema u velikoj meri u Evropi i ostalim zemljama.
Dakle, ne samo kritika nego i predlog da se podstakne takav način razmišljanja.
Predlog vezan i za konstataciju da nema precizne evidencije – mislim da je jedan predlog koji upravo govori o stanju i jednoj značajnoj dezintegraciji naših institucija u Srbiji i nedovoljnoj komunikaciji međusobno. Mislim da se to vidi u različitim oblastima. Između ostalog, ovo jeste tema i mislim da je to poziv za čitavu Vladu i sve vas koji radite u ministarstvima i sve nas koji mogu da doprinesu zdravim i pametnim predlozima, da upravo radimo na toj integraciji, pre svega u skladu sa aktivnim vremenom informatičkog telekomunikacionog razvoja i podsticajem razvoja elektronske uprave.
Gospodine ministre, u vašem ministarstvu je ranije u prethodnom sazivu bio prebačen iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i regionalnog razvoja jedan značajan broj ljudi koji su napravili iskorak i u nekom prethodnom periodu u integraciji i objedinjavanju različitih nadležnosti, od Ministarstva unutrašnjih poslova, lokalnih samouprava, državnih uprava, itd. Jer, često smo svedoci i kao građani koliko su komplikovane procedure a pojednostavljenje tih procedura je neophodno za sve nas.
Na taj način i modernizacija i ulaganje u tom smislu će biti značajno i za nešto što je sasvim primereno i normalno u 21. veku, da imamo ažurne informacije, jer često čujemo i od ministra finansija kako prvi put utvrđujemo koliki broj upošljenih imamo u javnim sistemima, a verujte, kao neko ko ima iskustva u tome, vi ste obavezni kao direktor javnog preduzeća i bilo kog sistema u Srbiji da svake godine pošaljete završne izveštaje u kojima je jedan od podataka i broj upošljenih u tom sistemu i planovi za narednu godinu, smanjenja ili mogućeg povećanja, u zavisnosti od planova. Dakle, tih podataka ima, samo ih treba integrisati. Očigledna je potreba za tom integracijom.
Mislim da to neće rešavati Kancelarija za brze odgovore, nego upravo insistiranje na jačanju kapaciteta institucija, svake pojedinačno, ali i sa radom na potpunoj integraciji svih tih sistema.
Još jednom ću se vratiti, pre nego što postavim pitanja koja su važna za sve nas, jer svi smo mi zainteresovani da ovi sistemi i problemi stotinak hiljada radnika i njihovih porodica u Srbiji budu rešeni, nije ih moguće sve rešiti ali ja verujem da je neke i te kako moguće rešiti, a to je – šta posle ovih 150 dana? Naravno da ne bih želeo da se desi isto ono što i posle 50 ili 150 dana od novembra 2013. godine, kada je Ustavni sud doneo tu odluku, da taj isti odgovor imamo i u novembru ove godine. Dakle, potrebno je da se bude proaktivan, da se paralelno radi na svakom pojedinačnom rešenju, ali i da se traže strateški partneri u tom smislu.
Iskoristio bih ovo vreme koje imam da kažem da mislim da nije dobar pristup, počeo sam time, spremnost za prihvatanje sopstvene greške, da biste, izoštreni kritikama opozicije, doneli možda kvalitetniju odluku. Makar jednu pametnu reč iskoristite i ugradite u svoja rešenja.
Ali, svakako nije dobro da na svaku kritiku uvek imamo pozivanje na prethodne vlade, pre svega merimo to vreme od 2000. godine pa nadalje, hajmo da se vratimo na 90-tu i koliko ćemo se duboko vraćati stalno u prošlost ili ćemo se sada, danas, 2014. godine vraćati na maj 2012. godine i ko će i kako to interpretirati. Mislim da je važno da pokažemo svi zajedno tu vrstu odgovornosti da sve ne počinje od nas, da svako od nas pojedinačno kao grešni ljudi imamo pravo na grešku i da poštujemo kontinuitet ove države i ljudi koji su ulagali sebe u ovaj sistem. Ne bismo sedeli danas u ovoj sali da nije bilo nekih ljudi pre 80 godina koji su i ovako napravili, a moramo da se pitamo šta je to što smo mi ostavili i što ćemo ostaviti budućim generacijama, na način da one budu ponosne na nas kao što smo i mi ponosni na svoje pretke.
Zbog svega toga, postavljam pitanje – šta posle ovih 150 dana? Koji će to biti aktivni potezi koji će pokušavati da reše probleme u nekom delu i broju ovih sistema pred restrukturiranjem?
Još jednom želim da istaknem jednu važnu stvar, po mom ubeđenju, da i pored sve dobre volje, i političke i tehnološke i znanja, sve to neće biti dovoljno ukoliko ne promenimo atmosferu. Mislim da nije dobro reagovati na ovaj način da kada neko izađe sa kritičkim tonovima dobije iz fijoke pripremljene podatke i lični napad ili sutra možda neku naslovnu stranu u žutoj štampi, uz stalnu kritiku – a šta ste vi to radili 2000, 2004, 2008. godine? Mislim da je potrebno okrenuti se predlozima i ponudi rešenja i zajedničkom pokušaju da izađemo iz ove krize.
To neće biti moguće ukoliko ne napravimo atmosferu u kojoj se ipak ima pravo na grešku. Možda će me mnogi osuditi zbog toga. Ali. mislim da taj poziv i stalno insistiranje da se nema prava na grešku i nulta tolerancija u odnosu na grešku teško može da dovede sposobne ljude i spremne ljude koji će rizikovati u bilo kojem od ovih 164 sistema, da im kažete uvodimo vas u igru, ali ne smete da šutnete na koš jer ako promašite jednom, izlazite iz igre i nemate više prava. Ako donesete 100 odluka u bilo kom sistemu, mi poslanici verovatno smo grešili, verovatno i ministri u Vladi, direktori javnih preduzeća, što na centralnom ili lokalnom nivou. Mora da se ima prava ne grešku, ukoliko ta greška nije zlonamerna, ukoliko nije sistematična i ukoliko se ponavlja prečesto.
Mislim da je na taj način potrebno menjati atmosferu i motivisati ljude, a ne samo kontrolisati i pretiti. To je preduslov uz ove uslove u koje, verujem, da se makar deo sistema pred restrukturiranjem podignu i budemo ponosni kada sledeći put dobijemo izveštaj o tome šta se uradilo povodom ovog zakona.
Inače, DS neće podržati ovakav predlog jer mislim, i neću davati kvalifikacije, da je u članu 2. Predloga zakona o izmeni Zakona o privatizaciji urađeno isto ono što je Ustavni sud proglasio neustavnim samo sada na rok od 150 dana. Hvala.

Poštovana gospođo predsednik, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poštovani poslanici, želim da govorim o onome što je protekli period u radu ove skupštine i ono što smo mi učinili u ovoj skupštini, donoseći zakone koji imaju svoje efekte na terenu i zakone o kojima ne želim da govorim kao političar opšte prakse, nego o zakonima koji daju određene efekte u našim gradovima i opštinama.
Znajući temu, naravno, i ove rasprave koja govori o odgovornosti predsednice, gospođe Nataše Mićić, za donošenje određenih zakonskih rešenja, ali i vođenje ove skupštine, želim da prihvatim vrlo rado odgovornost za mnoga sistemska zakonska rešenja, a upravo ću pokazati vezu i to šta naš rad čini na terenu.
Kada poredimo efikasnost Skupštine u proteklom sazivu, sigurno ne možemo da izbegnemo činjenice, mi smo ih svesni, a to je - nivo finansiranja lokalnih zajednica, lokalnih samouprava, gradova i opština. Dakle, zakon koji je pomenut o finansiranju gradova i opština 2000. godine je mom gradu, gradu Nišu donosio sedam i po miliona evra, dakle, gradu od 300.000 stanovnika koji je morao da funkcioniše sa urušenim komunalnim sistemima, sa sistemima koji su curili na sve strane, sa sedam i po miliona evra. Naravno da možemo da pretpostavimo kakav je to budžet i koliko je efikasno moglo sve da se rešava, znači, na svim nivoima u gradu. Primer da je rad ove skupštine od 2001. godine kada je budžet ne samo mog grada, nego i ostalih opština i gradova u Srbiji porastao pa skoro 100 posto, u procentu, u odnosu na 2000. godinu, može da bude dobar efekat upravo našeg rada i insistiranja na efikasnom radu ove skupštine.
Dakle, primer da od sedam i po miliona evra 2000. godine budžeta koji nam je dodelila prethodna skupština, 2001. godine imamo 15 miliona, do 2002. godine taj budžet iznosi oko 35 miliona evra i da je ove godine taj budžet planiran sa iznosom od 50 miliona evra. Znači, u odnosu na 2000. godinu jasni su efekti onoga što vide svi ljudi u gradu Nišu, oni koji imaju dobru nameru, svesni onoga kako živimo od te 2000. godine ili deset godina unazad (pre te godine), ali ovo su efekti koji jasno pokazuju i ja sam ponosan na neka sistemska rešenja koja smo zajedno ovde donosili uz vođenje ove skupštine, gospođe predsednika Nataše Mićić.
Reći ćete, naravno, ne živi se lako i ja to znam i znam da mnogi moji sugrađani u gradovima imaju velike probleme, ali ću reći još jedan podatak: te 2000. godine prosečna plata u Srbiji, pa i u mom gradu, je bila 30 evra, da, 1.800 dinara u to vreme.
Ove godine najnoviji podaci su da je prosečna plata oko 190 evra i naravno ništa spektakularno, i naravno da se ne živi lagodno, ali je jasno svima da neke efekte onoga što smo donosili, onoga što smo radili u ovoj skupštini možemo da vidimo ukoliko želimo da govorimo o tome otvoreno i pošteno. To su činjenice. Ja pokušavam da napravim tu vezu i ne nabrajajući sve one ulice u Nišu, ne nabrajajući kilometre vodovodnih cevi, toplovoda, onoga što je verovatno nezanimljivo mnogim političarima opšte prakse u ovoj skupštini, ali i u čitavoj Srbiji. Naravno da želim da pomenem tu našu osnovnu brigu da gradovi, opštine, naši ljudi u gradovima funkcionišu na jedan pristojan način.
Još jednom, ponavljam, svestan sam svih problema sa kojima zajedno živimo. Svi mi koji sedimo, poslanici, predstavnici gradova živimo sa dnevnim problemima želeći da zajedno rešavamo te probleme i znajući koliko smo energije uložili da bismo nešto pomerili u ovoj skupštini, i naravno kada smo pominjali i Zakon o kontragaranciji, koji je bilo potrebno doneti u ovoj skupštini, kada znate da ulažete godinu ili dve godine rada sa evropskim institucijama, finansijskim, da biste pet rešavali one probleme i vodosnabdevanja i izbegli da u ovom trenutku moj grad nema problema sa vodosnabdevanjem i da smo uprkos sušnih meseci u avgustu mesecu i septembru izbegli restrikcije, ali iza toga stoji i odluka o kontragaranciji, davanju kredita Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj i naše želje da te probleme rešavamo dnevno kroz jasnu vertikalu rada i ove skupštine i Skupštine grada, ali naravno i rešavnje tih problema kroz efikasniji rad komunalnih sistema.
Da, upravo je to tema, taj zakon smo mi doneli u ovoj skupštini. Sve ono što takođe beleži i karakteriše politički život u Srbiji, jedna stalna potreba da se Srbija uvuče u kolektivno, suicidno ponašanje, nešto što smo nasledili od 90-tih godina, gde se govori o nemoći, gde se ne ulaže dovoljno energije, dovoljno znanja i spremnosti da se ta energija emituje na svakom mestu, jer je to jedini način da postepeno izlazimo iz ovoga kako trenutno živimo. Pomenuću još jedan zakon koji smo zajedno doneli. Ja sam ponosan na neke zakone koje smo ovde donosili i želim opet da pokažem tu vezu sa konkretnim životom, jer to jeste suština ovog našeg rada i mislim da svi zajedno moramo da prepoznamo taj rad - Zakon o finansijskoj podršci porodicama za drugo, treće i četvrto dete.
Malo je javnost Srbije upoznata sa ovim zakonom i verovatno mnoge u ovoj skupštinskoj sali ne interesuje taj Zakon, efekti tog zakona, ali mene naravno interesuje svako rođeno dete u našem gradu. Reći ću vam podatke. Avgusta meseca 2002. godine, u vreme kada se donosio taj Zakon gde se pomaže porodicama sa drugim detetom 70.000, sa trećim 90.000 i 120.000 sa četvrtim, avgusta 2002. godine u Nišu je rođeno 220 beba. Možda to nema veze sa ovom raspravom, možda to nekome nije niti zanimljivo niti bitno, meni je i te kako bitno, 2003. godine avgusta meseca neki efekti u svemu tome se vide. Taj Zakon je doneo ovom gradu 380 beba u istom mesecu u odnosu na mesec iz 2002. godine. Dakle, skoro 80% više.
Možete da tražite i neke druge efekte, ali ovo je vrlo simboličan podatak koji govori upravo o efektima i zalaganju grupe ljudi, ljudi koji se bave politikom, koji rade na terenu, koji su spremni da dnevno ulažu svoju energiju i kojima je i ovakva vrsta podataka i te kako bitna. To je bavljenje životom, to je bavljenje onim što je najveći problem i naših gradova, naših opština i onim što je problem čitave naše države.
Dakle, ta odgovornost za državu, ne samo za grad Niš, za sve okolne gradove kroz saradnju sve čvršću koja nam omogućava i novi zakon o lokalnoj samoupravi, koji upravo stimuliše gradove i opštine da sarađuju i rešavaju neke regionalne probleme na jedan zajednički i pametniji način. Taj zakon o lokalnoj samoupravi ne govori o crtanju karata i regionalizaciji i budićim rešenjima u Ustavu na način na koji će se grupa naučnika ili onih koji stoje iznad karte iscrtavati karte regiona u Srbiji, nego govori u projektima koji su od zajedničkog interesa za opštine i gradove u Srbiji i koji će se udruživati pre svega po projektima na rešavanju konkretnih životnih problema, kao što su tretman čvrstog otpada, sistemi za prečišćavanje otpadnih voda, očuvanje ekoloških sredina, a to nije moguće uraditi samo u jednom gradu, u pet ili više gradova, to je moguće rešiti samo kroz regionalnu saradnju, a to su upravo neka sistemska rešenja koja nas uvode u neke evropske standarde.
To su zakoni koje mi donosimo, koje treba podržati, a moguće ih je doneti ukoliko imamo red u ovoj sali, ukoliko pokazujemo dovoljno spremnosti da uložimo svoju energiju da se saslušamo i ja znam da su mnoge političke partije koje su u ovom trenutku i u ovoj raspravi sučeljene podržale neke od ovih zakona. Ja mislim da je to dobro, ali mislim da je krajnje vreme da se politički interes i politička aktivnost u Srbiji refokusira sa opštih političkih tema, opštih mesta na ono što je rešavanje konkretnih životnih problema. Šta smo imali na početku ovog zasedanja i na ovoj sednici skupštine, da je veliki deo stranaka odbio predložene zakone, kao što su zakon za usvajanje poreza na dodatu vrednost, usvajanje zakona koji je na neki način preduslov za usvajanje budžeta i republičkog, ali i preduslov za usvajanje lokalnih budžeta.
Zbog čega, i vidim reakcije na taj predlog zakona o porezu na dodatu vrednost, jedan širi pravedniji poreski zahvat, da bi se ispoštovalo ono što se poštuje poslednjih godina, a to su prinadležnosti koje je potrebno obezbediti i za penzionere i za zdravstvene radnike i za sve one koji su na budžetskim institucijama i to je preduslov da bismo budžete gradova, sada govorim o najvećim gradovima koji su u najvećem usponu u protekle tri godine, na neki način, preusmerili u jednom delu prema opštinama, a ima ih 160 u Srbiji i Crnoj Gori. Opštinama koje moraju da se približe poreskim zahvatima i budžetskim sredstvima po glavi stanovnika u odnosu i na Novi Sad, Beograd, Kragujevac i Niš.
Novi sistem finansiranja lokalnih samouprava opštine i gradova je upravo povezan sa ovim zakonom o porezu na dodatu vrednost, zakonom o finansiranju lokalnih samouprava, i novim načinom finansiranja pošto se dosadašnjih 30% prihoda lokalnih samouprava koje su se ubirale od poreza na promet, sada aktuelnog Zakona praktično ubira kroz ovakvu vrstu zahvata poreza na dodatu vrednost. Dakle, ta briga tema je upravo to. Ta briga i za opštine odgovornost i ka manjim opštinama, opštinama koje treba da dostignu rast koji su dostigli u ovom trenutku i gradovi. Jedna pravednija raspodela i jedan princip koji je izuzetno bitan.
Naravno, pored principa motivacije, borbe za veće prihode, rešavanje kao preduslova za rešavanje najvećeg dela problema sa kojima se suočavamo, to jeste princip solidarnosti jer to je princip solidarnosti i ka opštinama kakve su Babušnica, Svrljig, Vladičin Han ili neka druga manja mesta koja su uprle poglede u prirodne regionalne centre, koji nemaju ambicija da crtaju karte, ali žele da svoju snagu usmere i kroz saradnju sa tim lokalnim opštinama, znajući da njihova snaga, snaga tih centara ne može da bude dovoljno jaka ukoliko nema test energije i dobre saradnje manjih opština i gradova u regionu.
Dakle, to su sve teme koje nas brinu, nas poslanike, predstavnike opština i gradova, koji sedimo u ovoj Skupštini i koji ponekada imamo utisak da gubimo puno vremena, da bi to vreme bilo efikasnije iskorišćeno time što bismo to vreme i taj rad uložili u rad u našim gradovima i opštinama. Verujte mi, ti efekti i to sedenje, sigurno je, daju jasne rezultate, a to su primeri o kojima sam ja govorio.
Probaću da privedem kraju svoju diskusiju, iako sam želeo da govorim o još nekim zakonima koji daju jasne efekte. Moji sugrađani to dobro znaju, ali to dobro znaju i meštani ovih gradova o kojima sam govorio. Ta briga ljudi koji žive sa problemom da svakog jutra u vašem gradu, u vašoj opštini podrazumeva se da ima pijaće vode, da se podrazumeva da u ovim zimskim mesecima ima dovoljno mazuta ili gasa da bi bilo grejanja, da se podrazumeva da su škole tople, da se podrazumeva da se uložilo, u poslednje tri godine u renoviranje i rekonstrukciju osnovnih i srednjih škola, onako kako se nije ulagalo u poslednjih 13 godina, nešto što će beležiti i naše dalje napore, ali i nešto što pokazuje brigu za ono što se zove dnevni život, za brigu koja znači rešavanje konkretnih životnih problema, a ne bavljenje isključivo politikom, koja predstavlja politiku političara opšte prakse. Hvala. (Aplauz.)

Poštovana gospođo predsednik, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege, pred nama je Predlog zakona o kontragaranciji Srbije. Teško mi je da govorim kada vidim odnos naših poslanika prema onome što direktno znači donošenje zakona u ovom parlamentu i kada pročitamo ime zakona koji je u ovom trenutku naša tema rasprave. To na prvi pogled nema puno veze niti sa dnevnim životom i sa dnevnim problemima naših građani.
Dakle, ovaj problem tretira upravo garanciju Republičke vlade i Republičke skupštine gradovima Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. Grad Beograd je već aktivirao tu kreditnu liniju sa Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj i to jeste preduslov, pošto smo upravo čuli razmišljanja šta to znači za ostale gradove. Implementacija ovog projekta u ova četiri grada biće pravi preduslov i prava referenca za implementaciju tih projekata i u ostalim gradovima Srbije.
Da bih pokazao da se radi o potpuno otvorenoj stvari, ovaj ugovor je potpisan sa Evropskom bankom i čeka upravo na potvrdu ovog parlamenta za garanciju i za aktiviranje novca koji treba da rešava najdirektnije životne probleme naših građana.
Preambula ovog ugovora je po meni vrlo važna i govori o razmišljanjima ovako važnih međunarodnih finansijskih institucija; u njoj se kaže da su ciljevi banke da obezbeđuje finansiranje specifičnih projekata pospešivanja tranzicije prema otvorenim tržišno orijentisanim ekonomijama i da promoviše privatnu i preduzetničku inicijativu u zemljama centralne i istočne Evrope opredeljene za principe višepartijske demokratije, pluralizma i tržišne ekonomije, te ih shodno i primenjuju.
Kada se govori o Nišu radi se o rešavanju problema 21. veka, najvećeg, problema pijaće vode. Ovde govorimo najdirektnije o životu. Pošto je voda onaj neophodni izvor života, dakle mi se sa ovakvim projektima uključujemo u evropske trendove u raspolaganju pijaćom vodom.
Mnogi od nas misle da je Srbija prebogata vodama i vrlo je česta ta teza u našoj javnosti. Međutim, to nažalost nije baš tako: 92% svih voda na području Srbije ima tranzitni karakter i dolazi iz drugih područja, a verovatno naša javnost ne poznaje baš najbolje podatak da se samo 8% formira na vlastitoj teritoriji. Otuda i stari i problemi aktuelni u ovom trenutku - cijanid u Tisi, atrazin u Savi i fenol u Ibru. Šta to najdirektnije znači? Znamo kakve su probleme imali građani Topole, kakve imaju građani Kraljeva; znamo šta će biti ukoliko nastavimo sa ovakvim odnosom prema vodama i vodovodnim sistemima; to traje 10 godina intenzivno, nikakvih ulaganja u vodovodne sisteme, a 20 godina svakako iza nas nije donelo ništa dobro za čitav sistem.
Ovaj kredit najdirektnije donosi gradu Nišu 12,33 miliona evra i to znaju i moji sugrađani. Direktna podrška Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj je šest miliona evra.
Radi se o novim izvorištima pijaće vode, stabilnom snabdevanju u toku svih letnjih meseci kada je uobičajeno da ima nestašica vode, izgradnji novih rezervoara radi kontinuiteta u snabdevanju pijaćom vodom, novim nabavkama opreme koja će održavati kolektore, vodovodni i kanalizacioni sistem. To znači preventivu, jer znamo da smo u Nišu imali pre dve godine velikih problema sa poplavama, to je ulaganje u saniranje takvih posledica.
Govorim o svemu ovome, o toj važnosti, a nažalost svoje koalicione partnere u lokalnoj vlasti u gradu ne vidim u ovim klupama. Verujte, meni kao čoveku je prosto nepojmljivo da moj potpredsednik u Skupštini, koji nosi istu odgovornost za funkcinisanje grada i prema građanima Niša, gospodin Adžić, izlazi iz sale, krije se iza ovih vrata.
Gospodin Stamenković je u opoziciji, pa i nije mu mnogo zameriti, gospodin Vojinović i mnoge druge kolege jednostavno pokazuju odnos prema svom gradu, prema građanima. Oni očekuju naravno našu odgovornost i našu borbu za svaki dinar, za svaki evro i za svaku moguću investiciju u našem gradu.
Znajući sve te probleme i da u ovom projektu u toj strukturi ovaj kredit Evropske banke učestvuje sa šest miliona evra, da će grad učestvovati sa 2,3 miliona evra, da je usvajanje ove kontragarancije preduslov da dobijemo 3,8 miliona evra od KFA, nemačke kreditne banke, dakle donacije i radićemo na zanavljanju cevovoda i saniranju 40% gubitaka u vodovodnoj mreži grada Niša.
Jasno šta to znači za naše građane, za našu decu, šta znači ta investicija, pošto vodi brigu o najvažnijem resursu 21. veka, o pijaćoj vodi, jer mi na ovaj način koji smo imali pre 20 i pre 10 godina trošimo praktično budućnost i resurs koji treba da omogući normalan život u našim gradovima.
Možda sam sa suviše emocija govorio o ovom problemu, ali želim da na kraju pozovem i prizovem savest onih koji su izašli iz ove sale, kao i ljude iz lokalne vlasti velikog broja gradova u Srbiji, pa naravno i Novog Sada, Kragujevca, Niša, Beograda. Neka izađu pred javnost Srbije, neka izađu pred javnost svojih gradova i neka kažu zbog čega sprečavaju na ovakav način realizaciju ovako važnih projekata. Nadam se da će se prizvati pameti, sići u salu i glasati za ovaj zakon.
Pozivam vas da ovaj predlog zakona podržite, jer je od životnog značaja za naše građane, jer je dobra realizacija ovih projekata preduslov da i ostali gradovi u Srbiji dobiju ovakvu vrstu podrške.

Poštovane kolege, daću kratko obrazloženje amandmana. U Predlogu zakona se kaže da će ovaj zakon, po usvajanju od Narodne skupštine Republike Srbije, stupiti na snagu osam dana posle objavljivanja u Službenom glasniku.

Posle ovog odnosa poslanika koji su napustili salu, pomalo deluje čudno, ali sam želeo da skratimo taj rok, jer je ovo u vanrednoj proceduri, i predložio sam da ovaj zakon stupi na snagu danom usvajanja, zbog toga što smo preuzeli obaveze sa Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj. Želimo da budemo korektni partneri, jer je 28. februar upravo danas. Mislim da bi to bila prava poruka i za sve ostale gradove, jer ukoliko pokažemo da možemo na pravi način i odgovorno ono iza čega smo stali, možemo da očekujemo i dalju podršku.

Dakle, zahvaljujem svima onima koji su prihvatili i podržali ovaj amandman.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, poštovane koleginice  i kolege, danas je pred nama zakon o koncesijama koji uređuje uslove, način i postupak davanja koncesije za korišćenje prirodnih bogatstava, dobara u opštoj upotrebi.
Želim sada da govorim o dva osnovna pristupa koja su mogla da se čuju i u ovoj sali, a i preovlađuju u javnosti Srbije. Dakle, pitanje je da li ćemo mi svakom zakonskom predlogu pristupiti kao šansi i mogućnosti za realizaciju nekog od projekata, ponavljam tu reč "šansa", ili ćemo u svakom projektu videti zaveru, problem i tražiti problem tamo gde možda postoji ili možda ne postoji.
Želim da ovaj projekat zakona pohvalim, pre svega zbog dovoljno duge prisutnosti u javnosti, zbog mogućnosti da se svi mi upoznamo sa projektom zakona i damo svoje primedbe. Skupštinski odbor je pokazao svoju spremnost da prihvati poboljšanje ovog zakona tako što su neki amandmani već prihvaćeni kao predlog Vlade.
Dakle, želim da kažem da je u ovom zakonu dobra mogućnost da lokalne samouprave mogu da budu predlagači predmeta koncesionih ugovora, jer mislim da ovo zaista otvara mogućnost za traženje najboljih potencijala lokalnih zajednica, što nismo imali u dosadašnjem zakonu.
Verujem da je ključni zadatak ili ključni problem svih nas koji živimo u Srbiji, u našim gradovima, da tražimo te potencijale; jer jedan zakon neće dati efekta ukoliko ga mi ne primenjujemo na pravi način, ukoliko u njemu ne vidimo šansu da te lokalne potencijale probudimo i podignemo ekonomski nivo lokalnih zajednica.
Daću neke primere upravo na tu temu, pošto je u javnosti prisutna priča, nagađanja o tome, da ima interesa da se prirodno bogatstvo kakvo je Vlasinsko jezero i okruženje proda. Postoje glasine da je neko zainteresovan i da neko tu pregovara o tome da se proda Vlasinsko jezero i odnesu na stotine izvora pijaće vode.
Slažem se, pijaća voda će biti glavni resurs 21. veka, veoma važan resurs. Ali, da li je to uopšte moguće, to pokazuje ovaj predlog zakona, jer način na koji će se koristiti prirodna bogatstva upravo se definiše ovim zakonom. Uvek je jedna strana argumentacije - neko želi da proda prirodna bogatstva, državu, zemlju, jezera i reke. S druge strane, razmišljamo o tome da li je nacionalni interes da podignemo i stavimo u funkciju ta prirodna bogatstva?
Svi mi smo učili škole i u našim udžbenicima zaticali, prvi stav, da je naša zemlja bogata prirodnim bogatstvima, a onda - kada se sećate tih prvih rečenica i uporedite kako sada živimo u ovoj zemlji, jer nismo uspeli da stavimo ta prirodna bogatstva u našu funkciju - vidite da mi jednostavno moramo da govorimo o nacionalnom interesu: na koji način ih staviti u funkciju realnog života svakog pojedinačnog građanina, lokalnog ekonomskog razvoja i boljeg života svakog od nas pojedinačno.
Evo vam primera upravo na Vlasini, o kojoj sam počeo da govorim. Imali ste 1963. godine 20.000 stanovnika u toj opštini. Tamo sada živi 3.000 stanovnika. Hajde da se pitamo - šta bi se desilo sa Vlasinom, s tim ljudima i nacionalnim interesom na tom rubnom području Srbije da smo imali Vlasinu stavljenu u funkciju na pravi način, da smo imali sve te prirodne potencijale stavljene u funkciju na pravi način? Da li bi nam se dešavao taj odliv stanovništva sa tih rubnih područja?
Da li bismo imali odliv stanovništva sa područja gde opet vidimo šansu? Govorim o jugoistočnoj Srbiji, recimo Babin Zub i čitavo okruženje zaječarske, knjaževačke, pirotske, svrljiške opštine. Znači, staviti u funkciju čitav taj kraj time što će se investirati u infrastrukturu. Potrebno je i danas investirati u infrastrukturu, u turističke centre, u način da se obezbedi vodosnabdevanje i taj tako važan resurs 21. veka važan ne samo za nas, nego za Evropu i čitav svet. Na koji način naći sada te mogućnosti?
Dakle, ovaj zakon zaista otvara mogućnosti i otvara teme. U njemu vidim, i to ću ponoviti, prvi kvalitet da se lokalne zajednice uključuju u realizaciju, predlaganje i otvaranje koncesionih ugovora i tema, onoga što može da utiče na lokalni i ekonomski razvoj. Druga tema - prošli zakon je dao svoje rezultate, od 1997. godine je potpisan jedan jedini koncesioni ugovor, dakle potreban nam je novi zakon. Verujem da će on otvoriti nove mogućnosti sa političkom promenom i otvaranjem u našoj državi, kao i sa aktivnošću najzainteresovanijih da se pokrenu koncesioni ugovori na lokalu. To su upravo ljudi koji žive u lokalnim zajednicama, u gradovima i opštinama. Mislim da to ovaj zakon otvara kao mogućnost.
Treća važna stvar - da usvojimo ovaj zakon danas, a ovu sednicu i usvajanje ovog zakona da vidimo kao priliku da uradimo promociju zakona. Treba da pozovemo ljude da razmišljaju na takav način da imaju mogućnosti da otvaraju nova radna mesta i nove poslove, da koriste te prirodne resurse, iako o njima nažalost kao o potencijalima govorimo, kao realnost što treba da poboljša kvalitet života i čitave države, ali i svakog od nas pojedinačno. Dakle, glasaću za ovaj zakon upravo iz ova tri najveća razloga.

Poštovana gospođo predsedavajuće, poštovane koleginice i kolege, dame i gospodo, pred nama je po treći put Predlog zakona o obimu sredstava i učešća opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet u 2003. godini.
Ovaj zakon je uvek bio najzanimljiviji za nas, kao predstavnike lokalnih samouprava, dakle opština i gradova. Govoreći o ovom zakonu, želim da pođem od nekih vrlo konkretnih podataka.
Pošto često govorimo o utiscima, o procentima, želim da na primeru svog grada kažem kako se kretao nivo prihoda iz ovog dela prema mom gradu, gradu Nišu.
Godine 2000, budžet mog grada je iznosio oko 10 miliona evra, godine 2001. oko 17 miliona a ove godine budžet zatvaramo sa 40 miliona evra, a projekcija za iduću godinu, na osnovu ovog budžeta, je 60 miliona evra.
To ne važi samo za moj grad. Iz podataka koje imamo i iz drugih gradova, iz Kragujevca i Novog Sada, a pominju se često i gradovi Beograd, zatim Niš, Novi Sad i Kragujevac, ali i Valjevo, Vranje, Gornji Milanovac, Leskovac, Požarevac, Pirot, vidimo da postoji ovaj trend i ova vrsta povećanja.
Mislim da je pošteno da svi mi, koji radimo u lokalnim samoupravama, prvo kažemo u kom su stanju u ovom trenutku naši budžeti u odnosu na 2000. godinu, godinu kada smo u ove klupe i seli.
Dakle, evidentno je povećanje. Ja sam ponosan na ono što smo uradili svi mi, poslanici u ovoj skupštini, kada se radi o ovom zakonu, a to je uvođenje novih principa u finansiranju lokalne samouprave i tog odnosa između lokalnih samouprava i centralne vlasti.
Mnoge kolege koje sede iza naše poslaničke grupe nisu verovale. Razgovarali smo o tome da želimo da kroz asocijaciju gradova i opština uvedemo i taj princip motivacije i deobe onog dela poreskih para, koji se ubire u opštinama i gradovima, iznad limita, koji se propisuje svih ovih godina i mehanizama koji su poznati dugi niz godina.
Znači, da uvedemo princip podele iznad limita 50:50 između opština i gradova i centralnog budžeta. To smo prošle godine izglasali, pre svega zahvaljujući amandmanu koji je usvojen i kroz asocijaciju gradova i opština Jugoslavije, dakle stalnu konferenciju gradova i opština Jugoslavije.
Tu ja vidim izuzetno važnu ulogu ove asocijacije, kao važne snage i u razgovorima i u definisanju svih sistemskih rešenja, koje se tiču opština i gradova lokalnih samouprava, pri donošenju svakog sistemskog zakona. I ove godine smo imali pregovore sa ministrom Đelićem. Ne mogu da kažem da su laki, jer razgovori nikada nisu laki sa ministrom Đelićem. Ali, imali smo razgovor sa ministrom, nas desetak predstavnika opština i gradova Jugoslavije, posebno kada se radi o izmeni prvobitnog Predloga ovog zakona o preraspodeli sredstava prema opštinama i gradovima.
Dakle, tu govorimo o principima koji su bitni, jer smo čuli mnogo razmišljanja o tome na koji način se prazne manje sredine, sredine iz unutrašnjosti Srbije. Naravno, taj problem ima i jugoistočna Srbija. Niš je u tom delu Srbije. Imaju ga i drugi krajevi i mislim da tu postoji naravno mnogo više razloga od samog finansijskog stanja, jer mislim da su obično ti regioni, koji su na granicama prema susednim državama, pražnjeni kroz dugu tradiciju nesaradnje, kroz to da su granice definisane kao prostor ili linije koje razdvajaju narode, a ne tako da ih spajaju i mislim da i sa tog polazišta treba poći ka rešavanju ovih problema koji su pomenuti i u vezi sa ovim zakonom.
Dakle, vraćam se na one principe koji su bitni za finansiranje gradova i opština, a to je svakako zadržati princip solidarnosti koji i sada postoji, princip solidarnosti za manje sredine koje nemaju dovoljno svojih prihoda i koje ne mogu da funkcionišu na takav način i isključivo iz svojih prihoda. To govore i procenti učešća velikih gradova, ali i gradova koji su u boljem stanju, a nisu tako veliki i opština i mislim da taj princip svakako treba zadržati, ali isključivo funkcionisati na tom principu je nešto što je destimulišuće i za nerazvijene i za razvijene i to je pokazao primer koji sam naveo iz 2000. godine budžeta gradova i opština i lokalnih samouprava iz 2000. godine, ali i ove godine. Dakle, destimulišuće je za male opštine, koje po prirodi stvari očekuju da će se dotirati i da će dobijati svakako dopunu svog budžeta da bi se ispunilo osnovno funkcionisanje.
Mislim da je vrlo bitno da smo uveli i zadržali taj princip solidarnosti, ali da uvodimo i princip motivacije i borbe za sopstvene prihode. Mislim da je to pokazalo onda i krajnji rezultat, ne samo kod onih uspešnih ili manje uspešnih opština, nego i na centralnom budžetu, jer se to u krajnjem odražava i na centralni budžet, jer smo ukupnu masu sredstava povisili na takav način i priliv sredstava u centralni budžet.
Ja znam da je politički produktivno kada izađemo ovde i govorimo pre svega o svojim gradovima ili opštinama, kada govorimo o što većem procentu učešća našeg grada, o što većem budžetu. Naravno da je to naš posao, ali naravno da mi nosimo odgovornost i za one naše sugrađane koji su korisnici budžetskih para, a posebno kada se radi o penzionerima, o ljudima koji jesu korisnici penzionog fonda i koji se znamo na koji način puni, pre svega iz budžetskih sredstava i naravno da i tu vrstu odgovornosti imamo, kao što imamo i odgovornosti prema onima koji moraju socijalno da budu zbrinuti iz tih budžetskih para. Kada vidite tu vrstu odgovornosti i prirodnu saradnju između lokalnih i centralnih vlasti na sukobu interesa, koji je opet prirodan, ali koji mora da bude kreativan, vidite da smo zaista došli do nekog iskoraka koji naravno nije dovoljan u ovom trenutku, jer imamo isuviše mnogo problema i naravno moramo i o tim problemima da govorimo, jer zapuštena infrastruktura, veoma teško socijalno stanje, veliki broj raseljenih i izbeglih lica, nizak nivo svih ustanova, od ustanova školstva, od predškolskih ustanova, od ustanova kulture, sve je to jedan ogroman prostor koji treba popuniti, ali naravno ne preko noći.
Mislim da je ovo model, da je model podići nivo funkcionisanja lokalnih samouprava, da evidentno postoji trend rasta budžeta i to je jasno i to je dokazivo, jer ovde postoje konkretni podaci i voleo bih da svako ko izađe od mojih kolega iz opština ili gradova jasno kaže koliki je budžet bio 2000. godine, a koliki je ove godine ili koliki je planiran za sledeću godinu.
Šta je ono što moramo da progovorimo i mi, predstavnici lokalnih samouprava kada govorimo i o ovom budžetu? To je ste pitanje da li najefikasnije moguće koristimo i taj novac, koji naravno nije dovoljan, da li možemo da ga koristimo efikasnije i da li možemo da uradimo više posla i sa tim obimom sredstava. To je sigurno moguće. Ne možemo da kažemo da smo zadovoljni funkcionisanjem i kapacitetima svih naših institucija i mislim da je sigurno da možemo to da uredimo i uz ovaj porast ova godina može upravo da bude godina kada treba investirati u znanja, ali i podizati kapacitete naših institucija koje treba da dovedu do efikasnijeg modela i korišćenja ovih sredstava koja su nam u ovom trenutku na raspolaganju. U stvari, evo ja pravim tu standardnu grešku, nisu na raspolaganju, za ta sredstva se treba izboriti, ali su to okviri oko kojih ćemo se kretati i to je jasan plan na koji način nećemo ugroziti podizanjem javne potrošnje kroz lokalne samouprave i ukupnu finansijsku stabilnost naše države, a onda nam ni procenti, oko kojih u ovom trenutku možemo da se borimo i dižemo ih u nebesa, ništa neće značiti ako uđemo u spiralu inflacije ili obezvređenja svega onoga što se proizvede i onoga što se prikupi. Mislim da je ovo zaista odgovoran predlog zakona i zbog toga što smo prethodni predlog zakona uskladili na takav način i kroz aktivnost Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, time što su veliki gradovi pristali na smanjenje onog prethodno planiranog nivoa sredstava i što se taj nivo sredstava od 360 miliona preusmerio ka manjim opštinama i gradovima. Opet kažem da to nije dovoljno.
Na kraju bih želeo da kažem nešto što pre svega nosi utisak u javnosti, jer sam imao tu priliku da vrlo često slušam, dok nisam počeo da se bavim ovim poslom, priče o budžetu, priče o finansijskim planovima, kako to uopšte ljudi shvataju i šta to znači svakom našem građaninu. Da ne bismo ostali na polju cifara i teorije u suštini treba reći da je ovo budžet, budžet koji treba da se bavi životom, životom svakog našeg sugrađanina i to ću dati na par primera.
Ne slažem se da neusvajanje ovog budžeta neće biti loše za naše gradove. Sigurno će biti loše, jer ukoliko ne usvojimo ovaj zakon onda ćemo ući u privremeno finansiranje u idućoj godini, sledeća tri meseca i to će direktno značiti oko 30% manje sredstava od onoga što smo planirali u ovom budžetu. To direktno znači 30% manje sredstava za predškolske ustanove, a znamo koliko lokalne samouprave imaju naravno interesa da subvencioniraju cene u predškolskim ustanovama i ne počinjem slučajno od tih tema, naših najmlađih, od školskih ustanova, od toga koliko će biti manje para, znači 30% i za socijalna izdvajanja, koliko će manje biti para za mnoge druge oblasti od kulture itd. Dakle, mislim da je vrlo bitno da usvojimo ovaj zakon upravo sada i evo već smo na sredini i nešto dalje u decembru mesecu. Potrebno je dovoljno vremena i lokalnim samoupravama, gradovima, opštinama da na osnovu ovog zakona, koji ćemo mi usvojiti, projektuju svoje budžete i da imaju bar toliko dovoljno vremena da transparentno prikažu svoje lokalne budžete i da ne pravimo mistifikaciju od budžeta republičkog, od lokalnih budžeta, jer ti budžeti moraju da budu predstavljeni javnosti, jer treba videti šta znači taj budžet, od republičkog, preko lokalnog, da to direktno znači život, da to direktno znači lakši, koliko je to moguće u ovim teškim vremenima, što lakši život za naše sugrađane i u gradovima, ali i u čitavoj Srbiji.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospodo poslanici, poštovani gosti Narodne skupštine, danas imamo na dnevnom redu Predlog zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova u porezu na zaradu i u porezu na promet u 2002. godini. Puno smo govorili o detaljima, materijal je precizan i cifre su prisutne, ali kao i većina prethodnika govoriću o nekim principima i o nečemu što je već godinu i po dana prisutno u javnosti kada se govori o sistemskim zakonima koji se tiču lokalnih samouprava, kao što je Zakon o lokalnoj samoupravi, pa tako i ovaj predlog zakona koji je danas na dnevnom redu.
Ovde je već pomenut rad Stalne konferencije gradova i opština; i nešto što su bili zaključci Stalne konferencije još prošle godine pred usvajanje prošlogodišnjeg zakona jeste bilo poštovanje dva principa. Mi smo danas već čuli različita mišljenja o principima, o principu solidarnosti koji svakako mora da postoji među različitim gradovima i opštinama i lokalnim samoupravama i taj princip je svakako ispoštovan i u ovom predlogu zakona. Ono na čemu smo insistirali jeste uvođenje novog principa, a to je princip motivacije za lokalne samouprave, koje moraju da se bore za sopstvene prihode i koje moraju kreativnije da se uključe u razvojnu politiku lokalnih samouprava.
Naravno, svi mi koji radimo u gradovima i opštinama znamo odnos, većinsko mišljenje i ljude koji sede u ovim klupama, da su lokalne samouprave i ljudi koji vode gradove i opštine zaduženi za komunalne sisteme i isključivo to, međutim, usvajanje Zakona o lokalnoj samoupravi uvodi i neke nove institucije koje moraju da podstaknu upravo taj lokalni razvoj i jači uticaj predstavnika lokalnih samouprava u lokalnom razvoju gradova i opština. Zbog toga smo na Stalnoj konferenciji, kao predstavnici gradova i opština, insistirali upravo na uvođenju ovog principa. Čuli smo u prethodnim izlaganjima različite pristupe, od pojedinačnih pristupa i od principa koji je predlagao različite podele u onom delu sredstava iznad limita.
Limit je najčešće pominjana reč za ovom govornicom danas. Kada se raspravljalo o ovom zakonu mi smo tačno usvojili taj predlog i dali Ministarstvu za finansije predlog još prošle godine da se taj deo iznad limita prihoda od poreza na promet deli u odnosu 50 prema 50%. Pošto je pominjana Stalna konferencija gradova i opština Jugoslavije, govornik gospodin Prodanović je pomenuo da ne poštujemo te dogovore, njegov amandman je išao i već je govorio o amandmanu. Jeste ovo rasprava u načelu, ali je govorio o amandmanu u kome se predlaže odnos 60 prema 40 u korist lokalnih samouprava. Ja imam zapisnik sa sednice predsedništva Stalne konferencije gradova i opština, gde je rečeno da je predloženi odnos 50% na račun budžeta Republike Srbije u skladu sa članom 49. i 50% na račun budžeta opštine.
Dakle, to jeste predlog predstavnika gradova i opština i očekujem da ćemo doći do tog rešenja; nadam se da će to biti mehanizmi koji će pokazati svima nama da prvo imamo snage i da ova skupština ima snage da govori o ovim problemima i pokušaju da nađemo dinamičan odnos, odnos predstavnika lokalnih samouprava i predstavnika Ministarstva finansija i, naravno, gospodina ministra.
Naš je posao da radimo na suzbijanju sive ekonomije, šverca. Svi oni koji su govorili o prethodnom odnosu, njihovom odnosu kada su bili na vlasti, prema lokalnim samoupravama, nemaju puno prostora da govore o svojoj brizi za lokalne samouprave, jer jednostavno nisu imali snage da ove teme otvore pred ovom skupštinom. Ja ću govoriti na primeru Niša da je tačno da sa novim merama Vlade postoji konstantan rad u lokalnim budžetima i to mogu da kažu svi ostali predstavnici lokalne samouprave. Niš je 2000. godine imao ukupan budžet od oko 30 miliona maraka, budžet je 2001. godine bio realizovan na nivou od 50 miliona maraka i to zahvaljujući, pre svega, poreskoj politici i borbi protiv sivog i crnog tržišta. Tačno je da su svi ti potezi naše vlade imali izuzetne efekte i to jeste brojka koja može da se proveri i koja jeste tačna. To jeste dalo snagu gradu, ali to, naravno, nije dovoljno. Godine 2002. dakle za ovu godinu je projektovan budžet od 70 miliona maraka i verujem da ćemo ga ostvariti. Naravno, to nije dovoljno, ali treba imati u vidu i makroekonomske odnose, dakle i ono što jeste potreba centralnog budžeta, da bi on ispunio svoje obaveze prema svim korisnicima republičkog budžeta.
Jasno je da treba da postoji dovoljno strpljenja i dovoljno pameti da ova dva sistema - predstavnici lokalnih samouprava, Ministarstvo za finansije - nađu model i način da utvrde tim dinamičnim odnosom i dogovorima na koji način možemo da pomerimo stvari i da približimo ta sredstva lokalnih samouprava rešavanju upravno onih problema koji se na našim pragovima dešavaju. Time možemo da unesemo bar ono zrnce razvojnog, jer veliki deo novca ide u urušene infrastrukturne sisteme, u ogromne probleme, koje naravno treba podizati i ne možete da ih podignete preko noći, jer su urušavani 15 godina i naravno da je to bunar bez dna. Novac koji se ulaže u infrastrukturne projekte na nivou lokalnih samouprava može da podstakne i mogući razvoj, nove investicije, jer niko neće doći da investira u naše gradove i opštine ukoliko nemate dobrih puteva, ukoliko nemate dobro snabdevanje električnom energijom, ukoliko nemate sve one sisteme dobre škole i sve ono što je potrebno da bi se normalno živelo u opštinama i gradovima.
Dakle, na ovaj način možemo da unesemo ono zrnce razvojnog, sa iznosom koji može da stimuliše one koji stvaraju veći dohodak i veći prihod kroz efikasnije vođenje lokalnih vlasti, a sa druge strane i one koji su do sada bili destimulisani time što se podrazumevalo da će imati prihode bez obzira koliko bili uspešni. Dakle, opštine koje su bile predmet solidarnosti naravno da moraju da budu i dalje predmet solidarnosti i da dobijaju iz centralnog budžeta dovoljno sredstava za normalnu funkciju. Na takav način, znači, možemo da stimulišemo i jedan i drugi proces, da se oni koji su do sada bili dotirani i isključivo dotirani, da se bore za sopstvene prihode, a da oni koji stvaraju prihode budu stimulisani da rade još bolje i da imaju dodatnih motiva da privuku i dodatne investicije i rešavaju ono što je najveći problem kod svih nas, a to je sigurno visok nivo nezaposlenosti i prosečna primanja koja jesu veća od prosečnih primanja od pre godinu dana, ali naravno da jeste potrebno podizati i taj nivo primanja.
Dakle, sva ta briga o lokalnim samoupravama koju smo čuli sa ove govornice - posebno je bivši potpredsednik Vlade govorio o tome i o brizi na koji način očuvati lokalne samouprave, a imali smo i primer u Nišu da su sredstva od poreza na promet Duvanske industrije, jedne moćne industrije, unazad pet godina odlivana kroz akcizna skladišta koja je upravo ta vlada formirala, ali ne u Nišu nego u Vranju i Beogradu. Niš ni dinara nije video od tih poreskih priliva i hvala Bogu da postoje drugačija rešenja i hvala Bogu da postoji jedan bolji trend u ovom trenutku. Mislim da sa ovim rešenjem, sa ovim predlogom i ovom izmenom u članu 4. možemo da damo upravo onu komponentu koja je neophodna, a to je komponenta razvoja u svim našim lokalnim samoupravama.
Hvala na strpljenju i pažnji.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, podneo sam amandman na član 78, koji govori o izvornim javnim prihodima jedinica lokalne samouprave, i on glasi: "U članu 78. stav 1. alineja 10), iza reči  "delatnosti" dodaje se - "i prihodi od drugih koncesionih poslova koje jedinica lokalne samoprave zaključi u skladu sa zakonom".
Dakle, alineja 10) će glasiti: "prihodi od koncesione naknade za obavljanje komunalnih delatnosti i prihodi od drugih koncesionih poslova koje jedinica lokalne samouprave zaključi u skladu sa zakonom".
Mislim da ovaj amandman otvara prostor da iz koncesionih ugovora jedinice lokalnih samouprava dobiju prostor za saniranje vrlo lošeg stanja komunalnih preduzeća i komunalnih servisa i otvara prostor za nove prihode lokalnih samouprava, tako da molim da podržite ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, podneo sam amandman na član 99. stav 2, u kome se kaže da se umesto alineje od jedan do pet  stavljaju nove alineje od jedan do petnaest, dakle, radi se o kriterijumima na osnovu kojih se opredeljuju sredstva prema lokalnim samoupravama, i to sledećim redom:
1) veličina teritorije jedinice lokalne samouprave;
2) broj stanovnika - po popisu; - prirast zbog mehaničkog priliva (to je jasno za mnoge sredine koje imaju veliki broj stanovnika, koje nisu zvanično po popisu detektovane u određenim sredinama);
3) gustina naseljenosti;
4) ekologija - kvalitet pitke vode; - ugroženosti sredine od otpadnih voda; - stepen aerozagađenja;
5) geografski položaj;
6) osnovne i srednje škole - osnovu broj učenika; posebne škole; muzičke, baletske, jezičke i druge; - specijalne škole; - škole za talente; - udaljenost đaka od škola; - ulaganje u razvoj škola;
7) društvena briga o deci - broj dece od 1-7 godina; - broj dece u predškolskim ustanovama; - broj zaposlenih u predškolskim ustanovama; - ulaganje u razvoj;
8) socijalna zaštita - broj ustanova socijalne zaštite; - broj dece i omladine u ustanovama za ometene u razvoju; - broj lica u dnevnim centrima i klubovima; - broj lica korisnika socijalne pomoći; - broj i obim konkretnih socijalnih programa; - ulaganje u razvoj;
9) službena upotreba dva i više jezika;
10) kultura (muzeji, biblioteke, pozorišta, kulturne manifestacije);
11) sport i fizička kultura;
12) komunalne potrebe, - broj zaposlenih u komunalnim sistemima; - rashodi komunalnih preduzeća; - potreba za dotacijama komunalnim sistemima do ekonomskih cena;
13) potreba za državnim investicionim dotacijama lokalnim zajednicama;
14) potreba za ulaganjem u lokalni privredni razvoj;
15) razvijenost.
U Predlogu zakona je navedeno pet kriterijuma. Mnogi od njih su obuhvaćeni i ovim mojim predlogom, ali je važno istači tačku 4) gde se govori o ekologiji i brizi lokalnih sredina za zaštitu svoje sredine i podsticaj kontrolisanog ili održivog razvoja. Istakao bih svakako četrnaesti aspekt, znači potreba za ulaganjem u lokalni privredni razvoj, jer mislim da je u ovom trenutku najveći problem lokalnih sredina upravo traženje načina na koji mogu da postignu svoj lokalni ekonomski razvoj.
Verujem da su ovo kriterijumi koji verovatno komplikuju čitavu proceduru u planiranju, ali sam siguran da će za ovaj period, koliko će biti potrebno da zakon stupi na snagu, biti dovoljno vremena da se uspostave prava rešenja, znači i u informatičkom smislu, i da će ove kriterijume biti lako primenjivati i na osnovu ovih kriterijuma uspostaviti bilanse javne potrošnje.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti Narodne skupštine Republike Srbije, evo pred nama je Predlog zakona o lokalnoj samoupravi i pažljivo sam slušao jučerašnju raspravu u načelu, koja je obeležena jednim zajedničkim stavom: svi predstavnici političkih stranaka zastupljenih u ovom parlamentu su za decentralizaciju Srbije i to su jasno rekli. Međutim, iza tog stava stoji ono međutim; sve opozicione i deo stranaka koje smatraju da su u vlasti kažu da je decentralizacija svakako potrebna, ali ne treba menjati ništa. Dakle, ne treba menjati sistemske zakone.
Mnogi su i danas krenuli sa moralisanjem i sa tim da brinu o sistemskim rešenjima, koja će doneti dobro građanima Srbije i građanima koji su najdirektnije zainteresovani za ovo sistemsko rešenje, dakle ljudima koji vole svoje gradove i opštine, žele dobro tim opštinama i gradovima i, naravno, najbolje ih poznaju.
Iz iskustva Niša mogu da kažem, a to i javnost Srbije zna, svi oni koji brinu za trošenje i način na koji će se voditi lokalna samouprava govorili su juče o tome sa puno strahova i pažnje da ta lokalna samouprava funkcioniše na pravi način, a uglavnom su nam ostavljali opustošene lokalne budžete. U Nišu 1996. godine 50 miliona maraka opustošeno je iz lokalnog budžeta, crveno-crna koalicija je ostavila te dugove, a o načinu trošenja ću možda malo kasnije reći još detalja.
Znamo šta se dešavalo u Zemunu, koliki su gubici u Zemunu i šta se dešavalo u Kruševcu, a to dobro zna i javnost Srbije. Sada slušamo predavanja tih istih ljudi. Preći ću na temu i to jeste tema - način na koji ste trošili te budžete. Znam da vas to puno boli, ali sigurno nismo to zaboravili i nisu zaboravili ni građani koji dobro pamte šta ste ostavili svima nama: razrušenu infrastrukturu, budžete koji su uništeni i primer iz Niša o načinu trošenja budžeta. Pošto govorimo o tome kakva je kontrola, jer se stalno govori o načinu na koji će se kontrolisati trošenje budžeta, to je priroda vaše bivše vlasti, način vladanja - kontrolom, kontrolisanjem i to je najčešća reč koja se čula sa ove govornice.
Dakle, nije pitanje kontrole; sada je naš zadatak na koji način dati odgovornost ljudima i na koji način što veći broj građana može da učestvuje u vršenju lokalne vlasti sa dobrim inicijativama i time da prihvata odgovornost na sebe. Ne tako što će komesari iz nekih političkih stranaka držati kontrolu i, izmešteni iz institucija sistema, upravljati trošenjem tih istih budžeta, jer to je bilo najlakše i to je bio pravi model.
To je bio vaš model, model kojim je u Nišu SPS finansirao kampanju direktno iz budžeta trošeći milion maraka. Vaš bivši predsednik Gradskog odbora SPS-a 1996. godine finansira kampanju od milion maraka, gde direktno iz budžeta prenosi sredstva za štampanje predizbornih plakata; i vi sada govorite o tome na koji način trošiti budžet, na koji način ga kontrolisati i vi branite građane Srbije od toga ko će i kako trošiti budžet. To su samo neki primeri iz našeg života.
Tema je zakon o lokalnoj samoupravi i govoreći u duhu tog zakona, upravo o onome što vas boli, nije glavno pitanje kontrole, nego pitanje učešća najvećeg broja ljudi koji mogu da daju svoju odgovornost i svoje kreativno znanje u vođenju lokalnih samouprava. Duh zakona je ključ ove priče. Prva i najbitnija stvar u njoj je personalizacija odgovornosti. Plašite se direktnih izbora, plašite se imena i prezimena ljudi koji su poznati u svojim sredinama i koji mogu otvoreno da istaknu svoje ime i prezime na izbornim listama koje će se predstavljati građanima na izborima po ovom novom zakonu o lokalanoj samoupravi.
Dakle, personalizacija odgovornosti i način na koji ćemo doći do pravih ljudi, koji će predstavljati lokalne sredine, strah od direktnih izbora, poziv na proporcionalne izbore, je u stvari sakrivanje od javnosti. To je sakrivanje od javnosti i taj beg, naravno, prepoznaju naši građani. (Žagor.)
Na koji način može efikasno da funkcioniše lokalna samouprava?
Ovde smo čuli strahove da će pri direktnom izboru gradonačelnika, što je jedna od novina u ovom zakonu o lokalnoj samoupravi, biti onemogućeno efikasno funkcionisanje. Dakle, nije gradonačelnik taj koji treba da istače mazut u toplani, nije taj koji treba da svira violončelo u sinfomijskom orkestru; gradonačelnik je čovek koji će dobiti odgovornost od svojih građana na direktnim izborima, u koga će verovati i koji će praviti svoj tim.
To je pitanje hijerarhije, to je pitanje uspostavljanja efikasne organizacije, koja će voditi, po menadžerskom principu, svoje gradove ili opštine.
I, to što ste navikli da kroz vaše komesarske kabinete prođe svako rešenje, svaka odluka, je nešto što nije deo ovog sistemskog zakona. Na ovaj način dobijamo na efikasnosti u odlučivanju, kao i funkcijama o kojima niste ni razmišljali, niti ste govorili o tome. Dakle, sveli ste funkciju lokalnih samouprava samo na brigu o komunalnim sistemima i, naravno, da o njima lokalne samouprave moraju da brinu.
Ali, funkcija razvoja, ono što lokalne samouprave moraju da rade i na uspostavljanju dobre komunikacije svih institucija u svojim opštinama ili gradovima, znači preko veza sa privrednim sistemima, privrednim komorama (žagor), univerzitetom, udruženjima zanatlija i finansijskim institucijama koje treba na pravi način da podrže lokalni razvoj - mi o tome ovde govorimo.
Znači, o tome - kako tražiti sistemska rešenja koja mogu da podstaknu lokalni razvoj. Nije ovde pitanje - kakvu tehniku naći da iz budžeta usmerite sredstva na ovu ili onu firmu i time sebi obezbedite dva ara ili nešto manje stana, nego je ovde pitanje - na koji način efikasno ta sredstva upumpati u našu privredu, u iznemoglo tržište i na koji način podstaći tu privredu.
Drugi važan aspekt ovog zakona je imovina.
Srećan sam da ste dobili dovoljno hrabrosti posle 10 godina ćutanja i toga da niste smeli da kažete šta mislite, jer sam mnogima od vas koji ste radili u lokalnim samoupravama a sedite u ovim klupama, govorio o tome da je trebalo na ovom mestu, u ovom parlamentu pokrenuti temu - na koji način će se sredstva iz centralnog budžeta raspodeljivati lokalnim samoupravama.
Juče smo čuli par razmišljanja na tu temu. Reći ću vam da ovo jeste pravi put ka decentralizaciji. Na koji način?
Mi ovde otvoreno govorimo godinu dana, zahvaljujući inicijativi mnogih predstavnika lokalne samouprave koji imaju autoritet u svojim sredinama, koji su se udružili na pravi način, kroz asocijaciju gradova, stalnu konferenciju gradova i opština Jugoslavije, koji na taj način mogu da utiču na sva dobra rešenja i budu pravi pregovarači sa centralnim vlastima - na taj način uspostavljamo pravi odnos u sukobu interesa. Ali, dobro - sukoba interesa predstavnika lokalnih i centralnih vlasti.
Šta su mehanizmi finansiranja, jer za nove funkcije lokalnih samouprava, kao što su nova briga za osnovno zdravstvo, osnovno školstvo i lokalnu policiju, potrebni su novi loklani prihodi. Mi smo, pored principa solidarnosti koji je i do sada postojao, jer smo čuli da je primarni problem upravo u načinu finansiranja, govorili o tome da je potrebno rešavati to na drugi način; tako što se onaj najkvalitetniji deo poreza na promet preliva u centralni budžet, a drugi deo vraća prema lokalnim samoupravama, pri čemu želimo da taj princip solidarnosti zadržimo.
Taj princip solidarnosti je bitan pre svega za gradove i opštine kao što su Bujanovac, Bela Palanka, Merošina i neke druge nerazvijene opštine, koje neće imati dovoljno sopstvenih prihoda da funkcionišu na pravi način. Naša želja je bila da svojim sugestijama i inicijativom još od prošle godine, a to je već prihvaćeno, definišemo i drugi princip, koji je zaboravljen; sem principa solidarnosti, koji svakako treba zadržati, treba uvesti i princip motivacije za uspešne i one koji na pravi način vode lokalne smaoprave.
Dakle, taj mehanizam će biti uspostavljen i upravo ta deoba sredstava iznad limita, apsolutnog limita, koji je na mesečnom i godišnjem nivou uspostavljen u zakonu o preraspodeli sredstava prema lokalnim samoupravama, biće to 50% između lokalnih i centralnih vlasti. To su pravi mehanizmi; to su ona pitanja kod kojih sam, ponavljam, srećan da ste dobili dovoljno hrabrosti i dovoljno prostora u ovoj demokratskoj skupštini da ih pokrenete kao teme.
To je, valjda, dovoljno za vas. Mi smo ta sistemska rešenja doneli i srećan sam što ćemo doneti i nove prihode u naše lokalne budžete. To će se osetiti i na infrastrukturi; kroz efikasno funkcionisanje svih naših sistema; time što ćemo povezati nerazdvojive sisteme, kao što su univerziteti, škole, privreda, lokalna samouprava, udruženja, strukovna udruženja, finansijski sistemi; i to je jedini način na koji možemo da u našem iscrpljenom tržištu podstaknemo lokalni razvoj.
To je drugi princip koji je svakako novost za vas i koji ćete verovatno intimno podržati, ali, naravno, u javnosti neće biti dovoljno hrabrosti da kažete - da, to je dobro rešenje, rešenje za koje mi nismo imali hrabrosti u proteklih 12 godina.
Kada govorimo o novim odgovornostima, svakako je puno toga rečeno na temu novih funkcija koje se uvode kroz ovaj zakon o lokalnoj samoupravi. To je funkcija gradskog menadžera. To jeste u funkciji podsticaja lokalnog razvoja i to jasno treba da pošalje poruku svim lokalnim samoupravama da su i one odgovorne za funkciju razvoja u svojim sredinama, a ne tako što će očekivati planove u petogodišnjim i desetogodišnjim razmacima od nekih ekipa stručnjaka, koje su nas tim planovima u proteklih 10-tak godina dovele do ovog stanja.
Vrlo česta teza za ovom govornicom je bila - da direktnim izborima gradonačelnika dajemo neograničena ovlašćenja, da on ne može da se kontroliše na pravi način i da je to sistem koji vređa gađane Srbije. Dakle, uvreda za građane Srbije je to da govorite da oni ne znaju na koji način će birati, da nemaju dovoljno odgovornosti za to koje će ljude birati i to je možda najveći kvalitet ovog zakona - da mi tu odgovornost dajemo građanima Srbije; a oni najbolje znaju ko su njihovi najbolji, najpošteniji predstavnici u lokalnoj sredini, jer će tom odgovornošću birati na pravi način i tako na najbolji način kontrolisati svoje lokalne vlasti. Hvala.

Jasno je kome je upućeno prethodno izlaganje. Ovo izlaganje upravo govori o jasnoj strategiji i o onome što mi gledamo u ovom parlamentu od 1991. godine, kada je trebalo taj slobodni demokratski glas ugasiti time što ćete potpuno derogirati funkciju parlamenta; time što ste ubacili jednog čoveka iz ove stranke, čiji je pripadnik i prethodni govornik; time što ste u ovu salu uneli primitivizam i nasilje, a to se kasnije prenosilo na ulice čitave Srbije;  vidimo kakve posledice Srbija iz toga vuče.

Mislim da to govori o jasnoj strategiji ove poslaničke grupe, a za vašu informaciju, kada govorimo o struji u Nišu, to jeste ogroman problem u Nišu, to jeste problem koji smo nasledili, naravno, jer 1999. godine, u tri nesrećna meseca bombardovanja, niko nije plaćao struju. Oktobra i novembra meseca su zaračunate kamate i nagomilali su se ogromni računi. Mnogi od nas duguju, a 120.000 domaćinstava sa kojima manipulišete u Nišu je pre osam meseci dugovalo struju i posle prve niške inicijative 30.000 domaćinstava i korisnika je potpisalo taj ugovor, 60.000 je potpisalo ugovor sa popustom od 70% na kamate i rešilo taj problem.

Ostalo je još 35.000 nesrećnika koji su uništeni niskim prosečnim platama, koje su do pre godinu i po dana u Nišu iznosile oko 60 maraka, a sada u proseku iznose oko 220 maraka. Jednostavno, nisu uspeli da servisiraju obaveze i te ljude u potpunosti razumem; niti ih osuđujem niti će ih bilo ko maltretirati onako kako ste vi maltretirali te iste ljude kada su bili na ulici. Oni imaju svoje legitimno pravo da izađu i kažu čime nisu zadovoljni.

Ili, drugi primer ponašanja u Nišu, kada se sakuplja jedna aktuelna peticija, da stariji pripadnici jedne bivše vladajuće stranke pokazuju svoj demokratski princip i napadaju omladinu koja sakuplja peticiju, poznatu peticiju u čitavoj Srbiji. Dakle, to su dva modela ponašanja, dve slike Srbije, a vi ste ona tamnija slika Srbije.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, pred nama je Predlog zakona o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća. Ovo je tema koja je obuzimala sve nas na političkoj sceni Srbije, u poslednjih deset godina. Usta svih stranaka i ljudi koji su se bavili politikom u ovoj Srbiji stalno su govorila, kada se pokretala tema razvoja privrede, o podršci razvoju malih i srednjih preduzeća.
Govoriću o toj razlici i razlici u konceptu između bivše vlasti i Socijalističke partije Srbije, Radikalne stranke, i onoga što je DOS nudio u predizbornoj kampanji, a to je razlika u konceptu - na koji način podržati privredni razvoj. Dosadašnji koncept i koncept koji se nama sada nudi u ovom predlogu zakona je pitanje i koncepta kontrole privrednih tokova.
Naša ideja je i jasno opredeljenje da privreda ne očekuje kontrolu jer to ne zaslužuje. To je pitanje podsticaja i motivacije za razvoj, i to u skladu sa našim opredeljenjem za decentralizaciju i onim što jesu evropski i svetski tokovi u privrednom razvoju, a to je decentralizovana saradnja sa jasnim konceptom nuđenja svih najboljih potencijala na lokalu, lokalne zajednice, jer je to jedini način da probudimo sve motive, sve najbolje vrednosti predstavnika lokalne zajednice.
Sa jednom tako jasnom motivacijom mi moramo da nađemo ta rešenja, ali ne tako što ćemo osnivati centralne fondove, upravne odbore, direktore fondova, tako što će neko malo ili srednje preduzeće iz Niša, Novog Sada ili Kragujevca, ili nekog drugog mesta, dolaziti u Beograd i ubeđivati neki savet mudraca koji će biti postavljen ili od onog tela ili nekog drugog, ubeđivati ih u vrednost da se ulaže upravo u njihove programe.
Naš posao je da napravimo takvu motivaciju i da te najbolje programe, najbolje ideje stavimo na tržište i da uspostavimo mehanizme koji će kroz finansijsko tržište motivisati i stimulisati takve vrste programa.
Šta je ono što smo imali iz dosadašnjeg koncepta? Imali smo jasne dokaze da država nikada nije bila uspešna u distribuciji novca i uspostavljanju poštenih kriterijuma za tu distribuciju novca. Imali smo prilike da vidimo izveštaj Ministarstva finansija o tome kako je država distribuirala novac iz budžetskih sredstava.
Taj novac je velikim delom išao upravo na finansiranje političkih stranaka koje su tada participirale u vlasti. Taj novac je išao na mnoga druga mesta, ali nikako ne u razvoj privrede, razvoj tih malih i srednjih preduzeća, o kojima i danas ovde govorimo i govorili smo u proteklih desetak godina.
Šta je naš posao? Naš posao je da kao ozbiljna vlast uspostavimo, pre svega, političku stabilnost. Jasno je da tu postoje problemi, ali taj posao se radi, posao otvaranja države, otvaranja tih potencijala, jer mi smo prošli jedan period autističnog odnosa i prema poslovima i prema politici, i mislim da je to vrlo bitan preduslov za otvaranje prostora i tržišta, za naša mala i srednja preduzeća, ali isto tako i za naše velike sisteme.
Drugi nivo je monetarna stabilnost, i to, naravno, imate svih ovih meseci. Treći nivo su poreska sistemska rešenja, koja će biti jedinstvena za sve učesnike u privrednoj trci i utakmici. Četvrto je finansijsko tržište, jer je potrebno dovesti bankarski kapital koji neće biti špekulativan, bankarski kapital koji će se zadržati duže vreme, sa pravim programima i podrškom pravim programima, i to, naravno, nije lako učiniti, za to jeste potrebno vreme, jesu potrebni koraci.
To se već radi. Evo, imate već zainteresovanih inostranih banaka, koje su spustile kamatne stope, koje, jednostavno, nisu bile normalne, niti su omogućavale jedan logičan razvoj, jer kada imate kamatnu stopu od 6% do 10%, na mesečnom nivou, jednostavno ne postoji nikakva mogućnost za bilo kakav ozbiljan razvoj.
Sada su se već pojavile banke koje nude kredite sa kamatom od 2% do 2,5% na mesečnom nivou, što još uvek nije povoljno, ali postoje i dobri primeri upravo na tragu ovoga što možda nosi vaš predlog, sa nedostatkom u ovom konceptu u ovom smislu, a to je da smo mi već u Nišu, formirali Agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća, pri regionalnoj privrednoj komori, tako što smo oformili konzorcijum banaka koji je pripremio fond od 12 miliona maraka. Mi smo imali plan da to bude na nivou od 20 miliona, ali 12 miliona maraka je obezbeđeno za podršku najboljim programima, koji će se pojaviti u konkursu pred takvim konzorcijumom.
I neće nikakvo telo, da li se ono zvalo upravni odbor, ili direktor tog fonda, ili agencija, distribuirati taj novac time što će im se svideti ovaj ili onaj program, dakle, te programe ćemo izbaciti na finansijsko tržište i tržište će najbolje proceniti šta je isplativo, šta vredi finansirati, a šta ne.
To je put, to je ta razlika u konceptima. Dakle, jasno je da iskustva iz dosadašnjih godina govore da nema uspešnog razvoja, ukoliko te aktivnosti i tu motivaciju za razvojem ne spustimo i produbimo na nivo gradova, nivo opština, na regionalni nivo, jer ti ljudi sa lokala najbolje znaju šta su njihovi potencijali i šta je ono što mogu da iznesu u svojim programima za razvoj malih i srednjih preduzeća.
Stvarno bih vas zamolio da više ne pomažete ljudima koji vode mala i srednja preduzeća, jer su ti ljudi i uprkos vašoj pomoći u prethodnih 10 godina, preživeli, održali svoja preduzeća, uprkos vašoj pomoći i nezabeleženoj inflaciji 1993. godine, hiperinflaciji, preživeli i taj period, preživeli i sve ratove, u kojima su morali da razmišljaju o životima i svojih porodica i svoje dece i o tome da održe i svoja preduzeća, uz svu sistemsku represiju koju ste im nudili. Stvarno vas molim da ne vodite brigu na takav način, uz još jedan dokaz da vaša distribucija, državna distribucija novca ide upravo u onom smeru kako nam je rekao izveštaj Ministarstva za finansije, a to je da je samo u prošloj godini 100 miliona nemačkih maraka usmereno mimo odluka budžeta, na stranu za koju tadašnja Republička skupština nije odlučivala.
To je 10.000 kredita, potencijalnih kredita samo u prošloj godini, na nivou oko desetak hiljada maraka, koje ste vi proćerdali i niste ih usmerili u razvoj malih i srednjih preduzeća. Sada se deklarativno zalažete za njihov razvoj, sada ste vi ti koji branite njihove interese i molim vas da više na takav način ne branite sve one koji su spremni da učestvuju u privrednoj utakmici u Srbiji. Hvala.