Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, čuli smo obrazloženje ministra za teme promene Zakona o privrednim društvima i promene Zakona o razvojnom fondu Srbije, naravno, i o kreditu i novim zaduženjima RS.
Mislim da je jedno od pitanja koje je ovih dana bilo najprisutnije u javnosti, pre svega, privatizacija, u stvari promena Zakona o privrednim društvima i način na koji će se ugovor koji je potpisan oko preuzimanja akcija „Telekoma“ od grčkog OTE-a, pre tri godine, definisati u ovom zakonu i uskladiti sa zakonskim ograničenjem maksimalnog udela ličnih akcija, sopstvenih akcija u svom privrednom društvu.
Mislim da je vrlo važno reći sledeću stvar. Očigledno je da je Ugovor o privatizaciji, koji je napadan inače 2012. godine od strane tadašnje opozicije, a sadašnje vlasti, gde se pre svega DS optuživala za jeftinu prodaju „Telekoma“, posle ekspozea premijera Vlade od pre par meseci, pre nekih sedam meseci, najavljuje uporno privatizacija „Telekoma“ i stvara atmosfera u sistemu, koja traje već dve i po godine, da je domaći menadžment, da je naša kompanija nedovoljno sposobna da razvija svoje telekomunikacione i informacione kapacitete i mislim da to stvara jednu lošu atmosferu inferiornosti na ovom tržištu.
Podsetiću vas da smo otvorili tržište svojevremeno i da „Telekom“ u ozbiljnoj konkurenciji sa „Telenorom“ i VIP-om bije bitku na ovom telekomunikacionom tržištu i mislim da je vrlo važno reći u kakvoj atmosferi sada radimo ovu promenu zakona.
Podsetiću vas na čitavu genezu privatizacije „Telekoma“ od 1997. godine, kada je prodato 49% akcija, 20% akcija grčkom OTE-u, koje su predmet ove promene Zakona o privrednim društvima, 29% „Telekomu“ Italije, za nekih oko 1,5 milijardi nemačkih maraka, to je u protivvrednosti oko 750 miliona evra.
Podsetiću vas na jedan vrlo važan potez 2002. godine Vlade RS i premijera Zorana Đinđića koji je 2002. godine za 195 miliona evra u pregovorima sa italijanskim partnerom, sa „Telekomom“ Italije, vratio tih 29% akcija „Telekoma“, najvažnijeg komunikacionog sistema, sistema najvažnijeg, usudiću se, za moderan razvoj RS, i napravio novi odnos sa 80% akcija države Srbije i 20% preostalih akcija OTE-a.
Veliki su napadi bili na najavu privatizacije „Telekoma“ 2012. godine, ali onog trenutka kada je postignuta cena koja nije zadovoljavala Vladu RS, a to je protivvrednost od 950 miliona za 50% kapitala, to jeste bilo merilo za vrednost 20% kapitala Grčkog OTE-a, koji je tada plaćen 380 miliona evra.
Bez obzira na sve napade na Demokratsku stranku, ovde možete da vidite kroz ove poteze da je Demokratska stranka u dva navrata vraćala Srbiji porodičnu srebrninu, vrednosti koje su izuzetno važne, ne samo za prošlost, nego i za budući naučno-tehnološki, komunikacioni i informacioni razvoj u Republici Srbiji.
Nesporno je za nas da je neophodno u ovom trenutku štititi interese „Telekoma“ jer je on potreban Srbiji, ali nije prihvatljivo Demokratskoj stranci i meni lično da sedam dana pre isteka roka, jer 25. januar je datum zatvaranja ugovora, a taj ugovor je potpisan 30. decembra 2012. godine sa rokom u Zakonu o privrednim društvima, da u roku od tri godine „Telekom Srbije“ i država Srbija usklade sa zakonom od maksimalnih 10% posedovanja ličnih akcija u sopstvenom privrednom društvu, tih 10% do 20% ili otuđi ili ih plasira na tržište. Tri godine su prošle. Tri godine su prošle odgovornosti, za ovu Vladu dve i po i pola godine prethodne Vlade koja je radila čitav taj posao.
Mislim da nije principijelno i Demokratska stranka neće podržati ovaj predlog i promenu ovog zakona upravo zbog te neažurnosti koja je očigledno slična onoj neažurnosti, jer smo ovde imali priliku da se izjašnjavamo i o odlaganju primene Zakona o javnoj svojini. Zbog čega i taj zakon pominjem u ovom trenutku? Očigledno je da je usvajanje ovog zakona o privrednim društvima u stvari priprema za privatizaciju „Telekoma“. To je suština i to smo čuli i na Odboru za privredu i to je rekao i ministar privrede, koji ovde nije prisutan i meni je žao zbog toga. Ja znam, gospodine ministre, da ovo nije vaš resor, ali je vrlo važno da podelimo to razmišljanje. Vi ste bili i deo čitave te koalicije i sigurno ste dobro upoznati sa čitavim procesom i tadašnjeg procesa privatizacije „Telekoma“. Ali, videli smo da ova Vlada najavljuje privatizaciju „Telekoma“ i očigledno da je ovo priprema za privatizaciju „Telekoma“.
Mislim da je važno i zbog nas ovde u sali, ali i zbog čitave javnosti, podsetiti sadašnju strukturu u kapitalu „Telekoma“. Ja ću reći da će DS biti protiv ovakve vrste privatizacije kakvu je najavio premijer u svom ekspozeu, gde je jedan od argumenata bio – mi nemamo sposobno rukovodstvo, nemamo sposoban menadžment, uvešćemo ga sa strane i to je i uslov da se razvijamo u ovoj oblasti. Ja tvrdim da imamo i te kako sposobne ljude i mislim da je potrebno dati šansu i ovom menadžmentu „Telekoma“, jer nije moguće na tržištu sa ovakvom konkurencijom efikasno upravljati ovim sistemom ukoliko donesete odluku da 70% neto dobiti ovog sistema, koji i u ovako otežanim uslovima ostvaruje neto dobit od 140 miliona evra, i nije on jedini od javnih sistema, tu je i „Pošta Srbije“, ali mislim da je važno reći da nije moguće biti konkurentan na ovom tržištu i boriti se u tako rastućoj konkurenciji telekomunikacionih i informacionih tehnologija ako isisate iz te likvidnosti 70% neto dobiti.
Evo, videćete, „Telekom“ će morati da diže kredit da bi isplatio 70% svoje dobiti u budžet Republike Srbije, koji će ići dalje u potrošnju. Onda tražimo efikasno upravljanje ovog sistema i očekujemo da ćemo dostići visoku cenu adekvatnu vrednosti ovog sistema. On jeste zaista vredan, ali na ovaj način on neće dostići svoju vrednost, onu koju ima u potencijalu, a posebno u potencijalu kada iskažete ambiciju da nastupate ne samo na sopstvenom tržištu i da se tri godine bavite samo pripremom za privatizaciju i dolazak stranog menadžmenta, nego tako što ćete agresivno nastupiti na tržištu i onako kako je posebno rastući trend razvoja telekomunikacionih usluga i u Srbiji i u čitavom regionu sledio posle otkupa italijanskog dela, koji sam pomenuo, 2002. godine, tih 29% otkupljeno za 195 miliona evra, a onda investicije i u Republiku Srpsku i u Crnu goru i formiranje kompanije koja mora da iskaže tu vrstu regionalnih ambicija.
Na takav način se radi razvoj, posebno i razvoj naše nauke i tehnologije, podrška naših univerziteta i univerziteta „Telekomu“, jer bez te vrste razvoja nema ni ukupnog razvoja društva, u to sam siguran, posebno u ovoj tehnologiji. Zbog toga je ovo pitanje izuzetno važno. Ako se obrazloženje ovog zakona svede na to da mi usvajamo ovaj zakon o privrednim društvima zbog toga da bismo zamenili brojku 10% sa 20% i to se odnosi samo na „Telekom“, jer je to jedino privredno društvo koje ima 20% svog kapitala, nećemo videti onda dalje od te promene procenta jedinice u dvojku, šta to znači dalje za razvoj telekomunikacionih i inforamacionih tehnologija koje su preduslov ukupnog ekonomskog razvoja Srbije. Mislim da je to izuzetno važno pitanje.
Podsetiću vas da smo otvarali puno različitih pitanja u odnosima i pre svega u definisanju svojine, ne samo „Telekoma“, nego i EPS-a i ostalih javnih sistema, jer to je preduslov za ozbiljnu najavu, ponavljam, ozbiljnu najavu i korporativizacije ovih sistema kao budućeg preduslova za privatizaciju ili promenu strukture kapitala. U ovom trenutku, u ovakvim tržišnim pozicijama naših javnih sistema, mi smo protiv te privatizacije, ali jesmo za zajednička ulaganja u segmentima i u saradnji sa kompanijama koje mogu da donesu tehnološki napredak i sveža sredstva koja mogu da unaprede pojedine segmente u poslovanjima ovih javnih sistema, do trenutka kada se dostigne prava tržišna vrednost i ostvare oni ključni preduslovi, a to je da se definiše imovina tih sistema, jer je to jedini način da se definišu i udeli svih akcionara u tom sistemu.
Ponoviću još jednom, 58% u akcijama „Telekoma“ je vlasnik država, a 15% građani Srbije kroz podelu besplatnih akcija. Sedam posto akcija su vlasnici bivši upošljeni i u „Telekomu“ i u „Pošti Srbije“, iz koga je proizašao i „Telekom“ i kasnije privatizacija tog velikog sistema i 20% sam „Telekom“. Imali smo tu dva rešenja. Sem promene ovog zakona, imali smo i rešenje da se otpiše tih 10%, poništi 10% akcija, što ne bi nosilo nikakve finansijske posledice do tog maksimuma od 10%, što bi na neki način posredno povećalo i uloge građana u akcijama „Telekoma“, ali i uloge bivših upošljenih i sadašnjih upošljenih i u „Telekomu“ i u „Pošti Srbije“. To je bilo jedno od rešenja koje je nosilo svoje izazove.
Ne znam koliko ste, gospodine ministre, u situaciji da odgovorite na to, ali mislim da je važno to čuti i od ministra privrede, jer o tome smo razgovarali i na Odboru za privredu, jer bi to nosilo svoje izazove u računovodstvenom smislu pre svega, knjigovodstvenom, ali ne i u suštinskom. Suština bi bila prosto za nijansu povoljnija za sadašnje akcionare, a tu nema nekih ekstremnih akcionara sem države, građana Srbije i upošljenih i u „Telekomu“ i u „Pošti Srbije“ i bivših upošljenih. Dakle, i to je bilo jedno od rešenja o kome treba i ovde raspravljati i mislim da je to važno pomenuti.
Mislim da ovaj deo oko analize promene Zakona o privrednim društvima možemo da završimo sa jednim važnim pristupom, ja čvrsto verujem u to. Mislim da su ključni koraci za državu definisanje imovine javnih sistema kao preduslova korporativizacije, a puna su nam usta i najave korporativizacije, a sa druge strane odlažemo primenu Zakona o javnoj svojini i odlažemo i menjamo u poslednjem trenutku, sedam dana pred krajnji rok, i ovaj zakon. Mislim da je važno da Vlada mnogo ozbiljnije pristupi čitavom ovom poslu, da da više poverenja menadžmentu, da se gradi atmosfera poverenja i podizanja ambicija svakog pojedinačnog javnog sistema, jer to jeste preduslov za razvoj čitave Srbije. Mislim da u tim javnim sistemima ne sede i ne rade neprijatelji građana Srbije, a čini se da se svih ovih meseci i godina pravi atmosfera stalnih sukoba gde su nam problem javni sistemi, pa se pravi sukob između javnog i privatnog sektora, jer dobrog privatnog sektora, uspešnog privatnog sektora nema bez uspešnog javnog sektora i obratno.
Mislim da je tu važno promeniti tu vrstu atmosfere i matrice koja se stalno gradi, a to je da su, po definiciji, svi oni koji rade u javnim sistemima nesposobni, da kradu, da su korumpirani. Nisu. Ima i te kako uspešnih, ima i te kako sposobnih, ima i te kako poštenih ljudi. Mislim da je to preduslov i put da uradimo nešto sa javnim sektorom, a naravno i sa „Telekomom“, u ovom kontekstu.
Kratko ću o Fondu za razvoj i Zakonu koji menjamo u tom smislu. Dve su ključne promene u ovom zakonu. Jedna je to što se briše reč: „godišnji“. Umesto „godišnjih planova“, „usvajanja godišnjih planova“, sada se usvajaju samo planovi. To je mala promena, kada govorimo o broju reči u nekom Word dokumentu. Ali, suštinski, to znači da Upravni odbor Fonda sada ima mnogo širi prostor za diskreciono odlučivanje o realokaciji sredstava tog istog fonda jer ako usvojite godišnje planove, onda ste odgovorni budžetu koji ima svoju vizuru za sledeću godinu dana. Toliko isto ima i Fond za razvoj i treba da ga ima na godinu dana i nosi odgovornost prema javnim sredstvima i plasmanu tih javnih sredstava na godinu dana. Kada usvojite, na osnovu usvojenog budžeta koji mi ovde usvajamo, onda i Fond za razvoj treba da ima godišnje planove da bi ih realizovao na tako odgovoran način za tih godinu dana.
Brisanjem: „godinu dana“, godišnjih planova, ostavljamo samo planove koji treba da traju neko neodređeno vreme, na tri godine, u kojima sami članovi Upravnog odbora imaju to pravo da realociraju sredstva prema sopstvenim procenama, neću reći - nahođenju. Ne sumnjam da je to u startu nedobronamerno, ali mislim da nije dobro sistemski postavljeno. Ako to uradimo, a pretpostavljam da će većina usvojiti ove predloge promena i u Zakonu o Fondu za razvoj, onda se otvara jedno suštinski važno pitanje. Ako dajemo takva prava članovima Upravnog odbora, zašto od njih ne tražimo i novu odgovornost? Mislim da je logično da onda članovi Upravnog odbora Fonda imaju istovetnu odgovornost kao i članovi, recimo, izvršnih odbora poslovnih banaka jer i oni plasiraju sredstva države na mnogo povoljniji način, sa mnogo većim interesom klijenata da dobiju te kredite jer ta razlika i manja kamata u odnosu na komercijalne kamate je dotirana jednim delom od države i to jeste učešće države u dotiranju nekog privrednog sektora i to treba raditi. Ali, treba onda uvesti i viši nivo odgovornosti, makar jednak nivo odgovornosti kao i za sve članove izvršnih odbora poslovnih banaka koje odlučuju o plasmanima sredstava i plasmanima kredita. To je moj predlog vama, gospodine ministre, da se upravo razmisli na taj način i da se podigne nivo odgovornosti jer će proizaći i to pitanje.
Voleo bih na kraju ove rasprave da čujem i to koliki su procenti neuspešnih plasmana u Fondu za razvoj Republike Srbije u odnosu na neuspešne plasmane o kojima često slušamo u javnosti Republike Srbije, samih komercijalnih banaka koje su do sada, pretpostavljamo, imale mnogo oštrije kriterijume i strože kriterijume za plasman tih sredstava. To će pokazati kolika je ozbiljnost članova Upravnog odbora i uposlenih u Fondu za razvoj, ali mislim da je to i način i informacija koja treba da nas ubedi u to da je potrebno podići nivo odgovornosti za sve one koji odlučuju o državnim sredstvima, plasmanu tih državnih sredstava u podsticaju razvoja privrede Srbije. Hvala.