Dotična osoba je rekla – gospodine Šutanovac. Vi nemate problem sa vidom, vi ne čujete.

E pa vidite, imate problem, to sam primetio.

Ne znam zašto polemišete. Dali ste mi reč, a sad polemišete sa mnom.

Ma ne pitam vas čoveče, ja konstatujem situaciju.

Šta ima da vas pitam, kad vi ne znate da odgovorite.
Znači, gospodine ministre, ta zajednička pozicija iz 2008. godine, mi smo danas u 2014. godini. Ništa vas ne sprečava da vi odete u tu EU i kažete – mi smo prvi koji smo doneli zakon koji će oni prepisati od nas. Znači, tvrdim vam da je ovo iskorak i čak u odnosu na popise EU za koje ste sami rekli da nisu jedinstveni za celu EU. Dakle, mi smo u odnosu na broj stanovnika jedna od najvećih zemalja na svetu izvoznika naoružanja vojne opreme. Više nismo sad propadamo, u poslednjih dve godine je katastrofalno, ali analizirali smo to 2010. godine.
Znači, vi slobodno možete da nastupite u EU kao neko ko ima viziju kako da se ova stvar poboljša, da ide na više nivo, a ne da se desi kao sada, a čitali smo danas da neka municija iz „Prvog partizana“ upravo se koristi u Iraku od strane onih protiv kojih se bori ceo svet i protiv kojih se s punim pravom, da kažem bori i naša zemlja, političkom metodom. To danas piše u medijima.
Dakle, podsećam, dobra namera isključivo i jedino da vama omogući da funkcionišete kao resorni ministar koji objektivno ne utiče na tokove. Vi to znate.

Nije mi isteklo vreme, ovo nije replika, javio sam se po amandmanu.

Kad god dođem u neku diskusiju vi me prekinete, nešto mi pričate, neke stvari.

Da li ste stekli utisak da ne govorim o amandmanu? Opet ne čujete? Znači, sve vreme pričam o amandmanu.
Mislim da je ovaj amandman odličan. Ne morate da prihvatite, nije sporno, funkcionisaće to i bez toga, ali ćete i vi lično biti u problemu za stvari na koje vi lično ne možete da utičete jer znam kako to funkcioniše u sistemu, pogotovo u situaciji u kojoj ste vi praktično u Vladi dobrom voljom. Hvala.

Gospodine ministre, da vam se zahvalim na ovom presedanu, nisam imao prilike da kolege iz Vlade prihvate naše amandmane, ma koliko bili dobri ili ne, pošto ovde očigledno ne razgovaramo uvek o argumentima nego razgovaramo politički, odnosno partijski.
Član 11, pokušaću da objasnim zbog čega mislimo da on treba da se briše. Znači, trenutno dva najveća posla koja ima naša odbrana i industrija tiču se transfera tehnologije i „nou hau“ ili znanja. Do oba ta posla je došlo na, uslovno rečeno, spontan način. U razgovoru o kupovini nekog naoružanja i neke vojne opreme u momentu se došlo do ideje da se eventualno transferiše znanje i da se pravi fabrika van granica naše zemlje.
Ovim članom kako ste ga vi predložili, bilo kome od trgovaca ili proizvođača je zabranjeno da pokrene postupak razgovora ili pregovora pre nego što dobije odobrenje od vašeg ministarstva, odnosno, verujem, pre svega od Ministarstva odbrane ili čak spoljnih poslova, jer posao koji smo imali kao problem i koji je bio argument na Odboru za odbranu i bezbednost se ticao spoljne politike. Nikakve veze nije imao s transferom tehnologije. Znači, zemlja koja je bila uvoznik našeg znanja i naše tehnologije je zemlja koja nije pod sankcijama UN, nije pod sankcijama EU, nije ni pod čijim sankcijama, a Ministarstvo spoljnih poslova je iz nekih njima znanih razloga taj posao sprečilo, a koji se kasnije realizovao.
Dakle, ja imam razumevanja da vi kažete da ne može posao ili ugovor da se sklopi pre odobrenja. Napominjem, sve fabrike koje izvoze naoružanje su državne. Ne računam uniforme, neke pancire itd. Sve te fabrike su direktno zavisne od Vlade odnosno vi postavljate direktore tih fabrika i teško da taj direktor može da pokrene postupak ukoliko nema odobrenje ministarstva.
Ali, ovde imate situaciju da delegacija neke naše fabrike ode na dalek put, u Rio, na čuveni sajam naoružanja i vojne opreme i tamo se sretne sa delegacijom iz Indonezije i oni kažu – mi bi hteli da transferišemo kako pravite sferične barute i tog momenta naša delegacija kaže – mi ne možemo da pričamo o tome. Nema nikakve logike. Ima logike da ne mogu da sklope posao, jer posle toga mogu da opterete državu, jer država neće da izda dozvolu, pa je onda problem svima. Ali, da ne mogu da započnu neke pregovore, razgovore, da ne mogu da ponude šta mogu da proizvedu, jer, da se ne lažemo, Srbija u oblasti odbrambene industrije nema tehnologije koje su takve da mogu da ugroze našu bezbednost, to su uglavnom stvari koje se proizvode u velikom broju zemalja širom sveta i pitanje je samo da li postoji dobro raspoloženje iz te zemlje prema Srbiji kao takvoj, kao što se desilo, recimo, nakon razgovora sa predsednikom Buteflikijom u Alžiru. Mi smo iz simpatija Alžira prema Jugoslaviji i nama, danas, a i sutra, nadam se, dobili veliki posao. Taj isti posao su bez problema mogle da dobiju i neke druge države, jer nije to nešto što ne znaju da rade i druge države.
Mislim da ovaj član kao takav će da vas potpuno uspori i stavlja vas u situaciju da zavisite od nekoga visokog oficira Vojske Srbije ili od nekog referenta koji se bavi spoljnom politikom ili čak od nekoga u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Šta to znači? To znači da će neko moći da bude privilegovan. Ovde je stvar sad nejasna. Šta se dešava sa transferom softvera? Kako će neko da nudi softver, kako će da nudi svoj proizvod? Znači, on mora da traži odobrenje za sve što proizvede da može da nudi.
Ovde je još jedan član u kome imamo situaciju u kojoj umesto da sve bude dozvoljeno osim onoga što je zabranjeno, mi uvodimo drugačiju stvar - da je sve zabranjeno, osim onoga što smo odobrili. Dakle, vaš posao će biti potpuno devastiran i usporen, jer će vas zvati da pitaju – izvinite, a zašto ne mogu da nudim ono što sam proizveo, a vi ćete onda morati da se obratite ministarstvima koji treba da daju saglasnost za transfer te tehnologije koja, po pravilu, nije tehnologija 21. veka već se obično radi o zemljama koje imaju izrazite političke simpatije prema nama, pa zbog toga i pravimo sa njima velike poslove.
Podsećam, mi smo razgovarali i u Alžiru, Azerbejdžanu, Libiji, Kuvajtu, o transferu naše tehnologije. Sve su to zemlje koje imaju visok stepen poštovanja i koje ćete sad dovesti u situaciju da na tim nekim sajmovima ne mogu s nama da razgovaraju o stvarima koje mi možemo da ponudimo. Verujte mi, na tim sajmovima sve druge države sveta samo čekaju da mi ne možemo, jer ima ko može. Zahvaljujem.

Podsetiću vas da smo pre nekih četiri godine preko komisionara kupili određeno naoružanje u Nemačkoj, pešadijsko. To je najbolje naoružanje koje postoji u svetu, a za Specijalnu brigadu Vojske Srbije. Biće prikazana na ovoj paradi jedna od onih stvari koje smo nabavili u vremenu kada se Vojska opremala.
Nemačka vlada ima agenciju koja izdaje izvozne dozvole. Mi nismo ni pod kakvim sankcijama. Čekali smo godinu i više dana da se posao realizuje. U isto vreme Belgija je nama izvezla isto automate vezano za Specijalnu brigadu, znači, najbolje mitraljeze i oni su stigli rekordno brzo.
Znači, postoji disproporcija u zakonodavstvu zemalja i EU. Nemačka je najrigidnija po tom pitanju, ali ja vam govorim nešto sasvim drugo. Ako obratite pažnju i ako uzimate, uostalom, siguran sam da to imate, transfer tehnologije Srbije ide isključivo i jedino u prijateljske zemlje, visokoprijateljske zemlje koje imaju emociju od Jugoslavije do nas. Znači, mi nećemo prodavati našu tehnologiju Japanu, Nemačkoj, Kini, itd. Mi ovde stavljamo na znanje da s njima ne možemo da pregovaramo dok nam ne odobri – ko? Postavlja se pitanje ko treba da odobri? Da odobri neki general koji se bavi tim poslom u Ministarstvu odbrane? Isuviše je to banalno spuštati na taj nivo ukoliko vi, a ja znam da vi to radite, upravo su zemlje s kojima ste vi bliski, promovište našu odbrambenu industriju, a onda stanete i kažete – čekajte, ovo ne možemo da pregovaramo jer ne zavisi to od mene, to zavisi od nekoga tamo koji treba da donese preporuku ili ne.
Ovo vam govorim jer će to vas zakočiti. Bespotrebno. Dakle, možete vi na Vladi doneti odluku da ne može da se pristupi nikakvom potpisivanju ugovora bez da Vlada donese odluku da odobrava. Ali, vi ovde zabranjujete pregovore. Pregovori nisu obavezujući. Pregovori su vam kao ulazak u brak, pa do braka možete da pregovarate godinama i da ne bude ništa od tog braka. Ali, niko ne može da vam zabrani da pregovarate oko toga. Zahvaljujem.

Gospodine Đukanović, vi ili niste čitali ceo ovaj član ili …

Ja razumem potrebu za mistifikacijom i da mi sada tu treba da to mistifikujemo, ali jednoga dana kada sednete u kabinet vidite da vam sistem ne radi zato što na svakom mestu imate po neki kamičak. Ovo je kamičak koji vam koči vaš sistem.
Nije istina da samo državne delegacije mogu da razgovaraju ili pregovaraju. Svi mogu da pregovaraju, svako ko ima tehnologiju. Znači, postoji firma koja proizvodi alas, odnosno razvija alas, to je privatna firma, može da razgovara o prodaji svoje tehnologije. Nije država. To je stvar koja je ad akta.
Kažem, nije se čitao član. Kako država može da se obruka? Znači, vi sada date saglasnost nekome da pregovara i on uđe u pregovore i dođe onda na 3. stav ovog člana koji kaže: „Dobijena saglasnost ne obavezuje Ministarstvo da izda dozvolu za izvoz tehnologije.“
Znači, čovek ima mogućnost posla, ne sme da pregovara, vrati se u Srbiju, vi mu posle ne znamo kog vremena izdate saglasnost da počne pregovore, on uđe u pregovore, vrati se, završio posao i država kaže ne može? Zbog čega? Šta je smisao? Pri tome, taj koji je ušao u pregovore je već registrovan. Znači, to je firma koja je registrovana, prošla je svu trijažu, sigurno pregovara sa zemljom koja nije na sankcijama, jer nema logike da razgovara sa onima koja jeste i potpuno ste u koliziji i imate problem sutra koji će vas da sapliće.

Ja se izvinjavam, voleo bih da pogledamo stenografske beleške. Razumeo sam u početku govora da je kolega rekao da će prihvatiti amandman.

Ovaj rezultat u „Krušiku“ je veoma ohrabrujući. Ova Vlada je sto puta bolja od Vlade koja je bila pre nje do 2013. godine, a rezultat u 2013. godini u „Krušiku“ je katastrofalan u odnosu na ranije. Znači, „Krušik“ propada od 2012. godine na ovamo.
Molim vas, gospodine ministre, da nam dostavite, a možete da nam dostavite, u poslednjih pet godina od 2008. godine, znači šest godina, kako je poslovao „Krušik“ i koliko je ljudi zapošljavao. Ovo uzmite u formi poslaničkog pitanja. Koliko ljudi je bilo zaposleno za stalno, na privremene i povremene poslove, koliki je izvoz „Krušika“ bio, kada su poslednji put štrajkovali u „Krušiku“ i sve ćemo to dobiti ovde vrlo precizno.
Građani koji žive u Valjevu odlično znaju kako funkcioniše „Krušik“. Ja vam samo kažem da ako Vlada pristupa na ovaj način, bojim se da ćete vi, gospodine Ljajiću, kao čovek koji je to radio i ranije, morati da idete tamo da gasite štrajkove. Da vas podsetim, oni danas ne primaju čak ni minimalac.
Što se tiče vozila, ne znam zašto su ta vozila tema, moram da priznam, vozio sam se u autu BMV, koji je bio star čak dvanaest godina, koliko znam, premijer se vozi u tom istom autu. Meni je veći problem kada predsednikovo obezbeđenje slupa „Mercedes brabus“ koji vredi tri miliona dolara. Mnogo mi je to veći problem nego to što se vozi neki direktor u „Krušiku“. Nisam ni znao čime se vozi, niti mi je to bio posao.
Priča oko toga koliko je ljudi zaposleno u administraciji, znači, „Krušik“ je fabrika koja ima ozbiljan razvoj koji se sada guši. „Krušik“ je fabrika koja je sada sticajem određenih okolnosti dobila određeni novac iz Emirata da razvije nešto što ne može da uradi, jer ljudi koji trenutno vode tu fabriku ne znaju to da urade, ali hoće se probuditi iz toga jednog dana, videćete i sami. Uostalom, ako imate priliku da razgovarate sa ljudima koji su naše kolege inženjeri iz „Krušika“, čućete to.
Molim vas, gospodine ministre, zaista pristupam skroz pozitivno u želji da i vama i, pre svega, proizvođačima, istim onim koji su u našem mandatu napravili i „Lastu“ i novu pušku M-21 i gotovo završili „bumbar“ u tom „Krušiku“, koji sad opet ne postoji, i bespilotne letilice koje smo radili i kamion u „Zastava kamionima“ i u FAP, svi ti ljudi danas traže vašu podršku da mogu to da prodaju, ne samo da proizvedu.
Nažalost, ovaj zakon će da vas onemogući u efikasnosti. Samo neko ko ne zna šta je administracija, a taj neko verovatno izliva vlasti u mozak, nema problem da završi ličnu kartu u pola sata, nema problem da dobije pasoš u jedan sat itd, ne zna šta znači da vi sada trebate interresorski da dobijete saglasnost tri ministarstva. Nisam znao, mislio sam da je to BIA, a sad ispada da Nacionalni savet za bezbednost treba da zaseda. Savet za nacionalnu bezbednost treba da zaseda da bi neko dobio pravo da počne pregovore.
Znate šta, da imamo nuklearno naoružanje i da je ne znam koja zemlja u svetu zainteresovana, verujem da bi se to završilo na nekom nižem nivou. Znači, ovo samo sebe dezavuiše.
Objašnjenja koja smo čuli i hvalospeve o fantastičnom rezultatu u „Krušiku“ koji propada ove godine sporije, nego što je propadao prošle godine, a definitivno propada, a videćemo to, ljudi koji žive u Valjevu i „Krušiku“, čućemo, znam. Vidim da postoji veliko samozadovoljstvo onih koji vode danas „Krušik“, jer su otpustili sekretarice i to ne znam, verujte mi, jer se ja kao ozbiljan čovek i ministar odbrane nisam bavio. Moj posao to nije bio. To je bio posao Vlade, jer su ti ljudi postavljeni na javna mesta, Vlada ih je postavljala, a ne Ministarstvo odbrane.
Pozivam vas još jednom, a verujem da ste i vi čuli, ja sam se prosto bio iznenadio na početku govora kolege, on je rekao zato ćemo mi prihvatiti amandman. Ja samo što nisam aplaudirao. Razmislite još, ako ne danas, do dana za glasanje možete da ubedite svoje kolege da će vama to da stvara probleme.
Moja želja je da industrija radi, da imaju poslove, ne da štrajkuju, ne da budu u problemu, u sukobu sa režimom koji je sve represivniji i prema njima. Naprotiv, želim da vi, kao moj uvaženi kolega sa kojim sa radio ovolike godine, budete neko ko će imati u ovoj Vladi, možda jedino vi, dobar rezultat. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, ovo je upravo amandman na osnovu koga se pre nekoliko dana ovde u parlamentu vodila izuzetno žučna rasprava. Naime, smatrao sam tad, a smatram i danas, a vidim da je većina, koju predstavlja Zoran Babić, podnela amandman gotovo istovetan kao što sam ja predlagao pre nekoliko dana, a i ovde ga imamo zvanično, da je potpuno neprofesionalno da neko ko zatraži dozvolu za izvoz ili za uvoz nema vremenski rok trajanja u kome tu dozvolu može da dobije.
Obaveza vašeg ministarstva je da izdate u roku od 10 dana. To je vama na čast, kao ministarstvu. Malopre smo pričali o tome da za neke poslove treba da se sastane i Savet za nacionalnu bezbednost, koji se sastaje jednom u šest meseci ili, koliko znam, u poslednje vreme se ne sastaje uopšte. Pošto u ovoj državi više nemamo Savet za nacionalnu bezbednost, nemamo koordinatora službi, odnosno šefa biroa, imamo jedan opšti raspad u MUP, koji gledamo kroz medije, imate situaciju u kojoj, po predlogu zakona, ne postoji nikakav vremenski rok, osim toga da u roku od 10 dana, kada dobijete sve saglasnosti, saglasnost izdaju Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo spoljne politike.
Smatrali smo i smatramo da je neophodno da se njima izda rok u kome moraju da izdaju negativno mišljenje ili pozitivno.
Podsećam, nije to nikakva mudrost. Znači, ne postoji mudrost. Ministarstvo spoljnih poslova, kasnije smo definisali, videćete u članu 17, tačno ima na osnovu čega izdaje svoju saglasnost. Da li je ta zemlja pod sankcijama, da li narušava neki regionalni mir, da li je sa nama u nekim neprijateljskim odnosima? To može vrlo brzo da se reši. Ista stvar je i u odbrani. Da li oružje može da ugrozi bezbednost naše zemlje? To koje mi prodajemo ima ga na tržištu celog sveta, da se ne lažemo. Nije to nešto što može da ugrozi našu zemlju. Mi nemamo neke nevidljive bombardere koji bi mogli nama da se vrate. Sve to može vrlo brzo da se uradi. Dali smo rok u našem amandmanu da taj rok bude 30 dana.
Takođe, ukoliko ne dođe do izdavanja dozvole, onda Vlada odlučuje po tom pitanju i tu smo dali rok od 60 dana. Smatram da je to nešto što je neophodno sa aspekta sigurnosti onih koji pregovaraju oko posla. Ovo nisu poslovi u kojima imate izlog, pa naiđe kupac, pa mu vi prodate burek na licu mesta. Ovo su poslovi u kojima ljudi, izvoznici, proizvođači, SDPR, ulažu velika finansijska sredstva kako bi držali svoju prodaju mrežu širom sveta. Ukoliko investiraju veliki novac, a nemaju rok u kom planiraju da ga vrate, to je potpuno neprofesionalno, da kažem, ne privredno funkcionisanje, odnosno ponašanje.
Na ovaj isti član je podnet amandman i kolege Babića. Očigledno da su povukli ono što su mislili pre neki dan. Tu je gospodin Gašić nama objašnjavao kako postoje rokovi, ali u zakonu ih nema. Možda postoje neki interni rokovi, kojih niko ne mora da se pridržava.
Apelujem na vas da razmislite i mislim da je naš predlog dramatično bolji od predloga koji je dao gospodin Babić. Prihvatite to, jer to će vama biti olakšanje, jer vi ćete imati problem. Neće niko podnositi zahtev za izdavanje dozvole Ministarstvu odbrane, nego će vama da podnese zahtev. Ako vi kasnite, vas će neko u novinama, medijima, u Skupštini, da zapita – zbog čega vi to niste uradili?
Da dođete ovde da nam objašnjavate kako nije neko ministarstvo dalo saglasnost na vreme, saglasnost može da bude negativna ili pozitivna, potpuno je apsurdno. Znači, preuzimate na sebe obavezu po Predlogu zakona u kojoj ne postoji vremenski rok.
Sada da se vratimo na početak. Ovo je zemlja u kojoj se vodi navodno velika borba protiv korupcije. Znate li šta znači mesec dana u ovom poslu ili 15 dana? Ako neko dobije ima diskreciono pravo da dobije malo brže od ovog drugog. U tri dana može posao od 100 miliona da se izgubi. Zašto bi neko imao to pravo i tu mogućnost da to radi, bilo ko da je? Neka je sam premijer. Što bi njemu davali tu mogućnost. Što bi on to prihvatio na sebe.
Dakle, sve što znači otežavanje, a ovo je Predlog zakona kakav je formulisan, a znam sticajem okolnosti, ministar Gašić me je optužio da mnogo znam, znam da to nije vaša ideja, znam da postoji administracija koja hoće da upravlja sistemima i mimo ministara i dešavalo se i ranije. Nije to ništa novo. Znači, samo vas molim da prihvatite ovaj amandman u vašem interesu i interesu onih ljudi koji rade u proizvodnji pre svega, pa i ovih koji trguju. Zahvaljujem.