Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za ovu tačku dnevnog reda, odnosno za ove objedinjene tačke u okviru druge načelne rasprave, želim da kažem nekoliko stvari koje su u poslednjih nekoliko dana izazvale veliku pažnju pojedinih medija i to, pre svega, onih medija koji su oštri protivnici politike predsednika Republike Aleksandra Vučića i oštri protivnici politike koju vodi Vlada Republike Srbije.
Radi se o jednom potpuno iskonstruisanom slučaju, o slučaju sudije Apelacionog suda u Beogradu, gospodina Miodraga Majića, od koga pojedini mediji pokušavaju da naprave žrtvu političkog progona nas koji pripadamo SNS. Ovih dana smo na stubu srama, pre svega predsednica Narodne skupštine Maja Gojković, moj kolega narodni poslanik Marijan Rističević, Vladimir Orlić i još nekoliko narodnih poslanika koji su se drznuli da samo postave nekoliko pitanja vezanih za delovanje sudije Majića, ali za delovanje sudije Majića van sudnice.
Dakle, mi nismo komentarisali i niko od nas nije komentarisao apsolutno nijednu presudu sudije Majića, sem što smo konstatovali ono što je činjenica, a to je da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude tzv. „gnjilanskoj grupi“, za koje postoji obilje dokaza da je počinila najteže moguće zločine nad Srbima na KiM, a koja je nekim spletom čudnih okolnosti proglašena nevinim.
Dakle, vezano za sudiju Majića, postavili smo pitanje – u kojoj to civilizovanoj, demokratskoj, evropskoj državi je moguće da neko bude visoko rangirani sudija, a sudija Majić je sudija Apelacionog suda? Da bi građani Srbije znali, apelacioni sudovi su odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, najviša sudska instanca u Republici Srbiji je Vrhovni kasacioni sud. Odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda su apelacioni sudovi. Sudija Majić je, dakle, visoko rangirani sudija, sudija Apelacionog suda u Beogradu.
Mi smo postavili pitanje i to pitanje postavljamo i danas. Dakle, mi nikoga ne vređamo. Pojedini mediji, kao što je televizija N1, kao što je dnevni list „Danas“, kao što su razni dušebrižnici, kad su u pitanju ljudska prava i slobode, tvrde da smo mi vređali sudiju Majića, da smo ga klevetali, da smo protiv njega vodili hajku. Nismo to radili. Dakle, nikoga, pa ni sudiju Majića apsolutno bilo čim uvredili. Samo postavljamo jedno važno pitanje.
Dakle, u kojoj to evropskoj, demokratskoj, civilizovanoj državi je moguće da jedan tako visoko rangirani sudija, kao što je sudija Majić, sudija Apelacionog suda, bude predsednik Upravnog odbora jedne nevladine organizacije, koja se zove „Centar za pravosudna istraživanja“, skraćeno CEPIS?
Meni nije bilo teško, ja sam pogledao u Agenciji za privredne registre, odnosno na sajtu Agencije za privredne registre, dakle, „Centar za pravosudna istraživanja“ je u aktivnom statusu. To su bukvalno podaci od danas, odnosno najažurniji mogući podaci, dakle, podaci sa današnjim datumom. U pitanju je nevladina organizacija, matični broj 28205414, sedište Beograd, Zvezdara, ulica Koste Abraševića broj 22. Zastupnik ove nevladine organizacije je Slobodan Beljanski iz Novog Sada, inače advokat. Datum osnivanja 29. maj 2016. godine, datum donošenja statuta 29. maj 2016. godine. Vreme trajanja neodređeno, PIB, itd.
Dakle, u pitanju je nevladina organizacija i to nevladina organizacija u čijem se rukovodstvu nalaze sudije, pojedine sudije i advokati. Svako, ne mora čovek da bude pravnik, zna da su sudije i advokati u svakom sudskom postupku, bio on krivični ili parnični, na različitim stranama.
Dakle, sudija je neko ko treba potpuno nezavisno, objektivno, samostalno da proceni u krivičnom postupku da li je neko kriv ili nije kriv za određeno krivično delo, a u parničnom postupku da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne. Interes advokata, i to je potpuno prirodno, to je u skladu sa advokatskom profesijom, ali posao advokata je sasvim suprotan i potpuno različit od posla sudije. Njegov zadatak je da, koristeći svoje pravničko znanje, pravničko umeće, svoje govorničke veštine iskoristi tako da to bude u interesu stranke koju zastupa, bez obzira da li je u pitanju fizičko ili pravno lice. Konkretno, u krivičnom postupku da pokuša da dokaže da njegov klijent nije kriv za krivično delo koje mu se stavlja na teret, a u parničnom postupku da pokuša da dokaže da, ako je zastupnik tužioca, da je tužbeni zahtev osnovan, ako je zastupnik tuženog, da dokaže da tužbeni zahtev nije osnovan.
Ovde ima ljudi koji su advokati, kao što je moj uvaženi kolega Petar Jojić, ima ovde još dobrih pravnika i mogu da potvrde da je tačno ovo što govorim.
Mi sad imamo jednu potpuno neverovatnu situaciju, da sudija Apelacionog suda Miodrag Majić je predsednik Upravnog odbora nevladine organizacije koju čine sudije i advokati. Ko garantuje građanima Srbije da će sudija Majić ili bilo koji drugi sudija koji je član ove ili neke slične nevladine organizacije, a ovo nije jedina nevladina organizacija u kojoj imate i sudije i advokate da u konkretnom predmetu, bio on krivični, parnični ili neki drugi, postupa nezavisno, samostalno, objektivno i da presude u ime naroda donosi isključivo na osnovu Ustava i zakona, a ne na bazi dogovora sa advokatima. A, svi znamo da toga u našim sudovima ima. U nekim sudovima toga ima više, u nekim sudovima ima manje, ali da postoji sprega jednog dela sudija i jednog dela advokata, mislim da je to činjenica koju niko ne može da prenebregne i koju niko ne može da negira.
Ko čini CEPIS? Predsednik CEPIS-a je Slobodan Beljanski. Gospodin Majić je predsednik Upravnog odbora. Od advokata u rukovodstvu CEPIS-a je, između ostalog, Gordana Mihajlović, advokatica, nekadašnja sudija i predsednica Drugog opštinskog suda u Beogradu, zatim, dr Vladimir Đerić, advokat, nekadašnji savetnik ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i Vladimir Beljanski, advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine.
Dakle, u rukovodstvu CEPIS-a, čiji je predsednik Upravnog odbora gospodin Majić, su četiri advokata: Slobodan Beljanski i Vladimir Beljanski, ja bih rekao da su otac i sin i Gordana Mihajlović i Vladimir Đerić.
Dakle, mi sada pitamo gospodina Majića, pitamo Društvo sudija Srbije, pitamo televiziju N1, pitamo list „Danas“, pitamo sve one koji kažu da smo vređali i napadali sudiju Majića, neka nam navedu jednu evropsku i demokratsku državu u kojoj postoji princip vladavine prava da sudija, i to visoko rangirani sudija, bude predsednik upravnog odbora nevladine organizacije u kojoj, maltene, pola rukovodstva čine advokati. Ja mislim da takva država u Evropi, a i van Evrope, koja se smatra civilizovanom, demokratskom i pravnom državom, ne postoji.
Dakle, kao što vidite, nisam rekao nijednu ružnu reč protiv sudije Majića, samo postavljam pitanje, pa neka u nekom narednom „Utisku nedelje“ ili na nekom svom obraćanju preko Tvitera, objasni u kojoj to državi je tako nešto moguće da je sudija predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, a zajedno sa njim u upravnom odboru sede advokati. Ja mislim da takve države nema nigde.
Predsednik CEPRIS je Slobodan Beljanski. Slobodan Beljanski je neko ko je svojevremeno bio prvi čovek advokature u Vojvodini, čovek koji je bio, i kada je prestao da bude predsednik Advokatske komore Vojvodine, siva eminencija Advokatske komore Vojvodine i neko ko nije bez uticaja ni u advokatskim, a ni u sudijskim krugovima. To kolege advokati i svi oni koji se bave pravosuđem veoma dobro znaju.
Slobodan Beljanski je neko kome je Pravni fakultet u Novom Sadu poništio doktorat. Ovo govorim zbog toga, ovo je inače činjenica, nije ovo nikakva neistina, to može vrlo lako da se proveri, što se ovih dana vodi hajka protiv ministra finansija Siniše Malog, gde politički protivnici njegovi, a u suštini politički protivnici Aleksandra Vučića, pokušavaju da dokažu da je njegova doktorska disertacija plagirana.
Pravni fakultet u Novom Sadu je poništio doktorat Slobodana Beljanskog, a to je kasnije potvrđeno i na sudu. Dakle, ne samo da je nadležni organ fakulteta poništio doktorat, nego je sud svojom presudom potvrdio da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu bila ispravna.
Zašto ovo kažem? Zato što članovi Upravnog odbora CEPRIS, Centra za pravosudna istraživanja, i to upravo Miodrag Jovanović, profesor, da im kažem sve titule, dakle, prof. dr Miodrag Jovanović, zatim prof. dr Goran Dajović, docent dr Bojan Spajić su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, od 8. maja 2019. godine, a ta odluka inače glasi da je doktorska disertacija Siniše Malog originalan naučni rad i da ne predstavlja bilo kakav plagijat. Prof. Jovanović, docent Spajić i, dakle, koga sam spomenuo još ovde, prof. Goran Dajović su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka i tom žalbom napadaju odluku Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu i tvrde i dalje da je Siniša Mali svoju doktorsku disertaciju plagirao. Na čelu te njihove nevladine organizacije nalazi se čovek kome je ne samo fakultet poništio doktorat, nego mu je sud poništio doktorat. O takvim se ljudima radi.
Ovde ima još jedna stvar koju građani Srbije treba da znaju, jer znate ovi sa televizije N1, ovi iz „Danas“, oni vam rade po sledećem sistemu. Iz jednog mozaika, a svaki mozaik je jedna složena slika sa mnogo detalja, oni izvuku samo onaj detalj koji njima odgovara, a sve ostalo sakriju od građana. Zadatak nas narodnih poslanika je da kažemo sve što znamo o jednoj pojavi, a ne da iznosimo ono što nam odgovara. To rade poslanici i vlasti i poslanici opozicije, i to je posao svakog narodnog poslanika, bez obzira na to da li podržava ili ne podržava Vladu.
Međutim, pojedini mediji tako ne rade, što je naravno suprotno kodeksu novinarske etike, jer onda morate da iznesete sve činjenice. Ne, oni iznesu samo ono što njima odgovara i kažu – evo ih ovi zli naprednjaci, napadaju Miodraga Majića. Mi samo iznosimo činjenice i postavljamo pitanja.
Što se tiče Slobodana Beljanskog, koji je predsednik i zastupnik Centra za pravosudna istraživanja, dakle, tog tzv. CEPRIS, on je doktorirao kod prof. Momčila Grubača iz oblasti krivičnog prava. Momčilo Grubač je neko ko je svojevremeno bio savezni ministar. Ono što želim da kažem, a tu su i kolege iz SRS, mogu da potvrde da li sam u pravu ili ne, Momčilo Grubač je jedan od onih koji su još 1992. godine lansirali lažnu tezu o tome da država Srbija sprovodi progon Hrvata iz Hrtkovaca i nekih drugih mesta u Sremu. Ta priča o progonu Hrvata iz Hrtkovaca, o progonu Hrvata iz Vojvodine datira iz 1992. godine.
U toj lažnoj konstrukciji, isfabrikovanoj, političkoj učestvovao je prof. dr Momčilo Grubač, kao tadašnji savezni ministar, ako se ne varam, za ljudska i manjinska prava, koji je tvrdio da postoji organizovani progon Hrvata iz Hrtkovaca, iz Kukojevaca, iz Slankamena, iz Golubinaca, iz nekih drugih mesta u Sremu. Naravno, ništa od toga apsolutno nije bilo tačno, već se radilo o tome da su Srbi koji su proterani iz Hrvatske, i to pre svega iz onih delova Hrvatske koji nisu ulazili u sastav Republike Srpske Krajine, dakle, Srbi iz Zagreba, Srbi iz Osijeka, iz Slavonske Požege, iz Zadra, Splita, Rijeke, Dubrovnika itd, menjali svoje nekretnine, svoje kuće, stanove koje su u to vreme, dakle, 1991, 1992. godine vredeli od nekoliko desetina, pa do nekoliko stotina hiljada maraka, za kuće, odnosno nekretnine koje su vredele neuporedivo manje u Hrtkovcima, Golubincima, Slankamenu, Kukojevcima itd.
U Hrtkovcima je 1992. godine, Momčilo Grubač je to sakrio od građana Srbije, u avgustu mesecu ubijen, slovom i brojem, jedan jedini Hrvat, Mijat Štefanac…
(Vjerica Radeta: U kafanskoj tuči.)
Tako je. Mijat Štefanac, čovek je inače bio sklon alkoholu, sedeo je u kafani sa nekoliko Srba koji su bili proterani iz Hrvatske, koji su takođe bili pri piću, odnosno bili u alkoholisanom stanju i taj Mijat Štefanac je jednom proteranom Srbinu rekao – bio je u pravu Tuđman što vas je proterao, kamo lepe sreće da vas je proterao još više. Dva pijana čoveka se posvađala, jedan pijan čovek ubio drugog pijanog čoveka.
Od tog slučaja Momčilo Grubač, Nataša Kandić i njima slični napravili su neviđenu političku predstavu sa ciljem da opravdaju ono što se Srbima dešava u Hrvatskoj, odnosno po starom dobrom oprobanom Titovom komunističkom receptu, po sistemu ravnoteže, svi ste podjednako krivi. Jeste Tuđman proterao Srbe iz Hrvatske, ali je i Slobodan Milošević proterivao Hrvate iz Vojvodine i svi su podjednako krivi, iako svi mi veoma dobro znamo da to apsolutno nije istina.
Ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj i Srbima u Krajini, ne može apsolutno niko razuman da poredi sa onim što se dešavalo Hrvatima ili bilo kojoj drugoj manjini u Vojvodini 1991, 1992. godine, iako sam ja duboko svestan činjenice da su pojedini Hrvati doživljavali neprijatnosti, da je bilo incidenata, ali nije bilo sistematskog i organizovanog državnog progona, kao što se to dešavalo u Hrvatskoj, a Momčilo Grubač, kao savezni ministar, da stvar bude još gora, je tvrdio da je toga bilo.
Kod tog istog Momčila Grubača je Slobodan Beljanski posle petooktobarske revolucije doktorirao, međutim Pravni fakultet u Novom Sadu je tu doktorsku disertaciju poništio i sudskom presudom je potvrđeno da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu apsolutno bila u skladu sa zakonom.
Ovo sam rekao da bi građani Srbije sve ovo znali i da ih niko ne bi dovodio u sumnju da bilo ko od nas ima nešto protiv sudije Majića. Nemamo ništa. Neka je on čovek živ i zdrav. Ja mu želim mnogo dobrih i zakonitih presuda, ali ovo su činjenice. Da li se te činjenice nekome dopadaju ili ne dopadaju to je njegov problem.
Ponoviću, možda sam dosadan, ali ću ponoviti pitanje, pitam sudiju Majića, pitam Draganu Boljević, pitam Dunju Mijatović, pitam sve one koji ovih dana vode hajku protiv poslanika SNS - u kojoj to evropskoj demokratskoj državi jedan visoko rangirani sudija je predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, koju čine i sudije i advokati?
Ono što takođe želim da kažem, sudija Majić se predstavlja kao žrtva političkog progona samo zato što je sudija. Dakle, sem što smo konstatovali činjenicu da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude Gnjilanskoj grupi, grupi šiptarskih terorista za koje postoje nebrojeni dokazi da su počinili najmonstruoznija zverstva nad Srbima na Kosovu i Metohiji, između ostalog i nad ženama. Mi nismo komentarisali ni jednu odluku sudije Majića i ja to neću činiti ni danas.
Sudija Majić se međutim predstavio građanima Srbije i svakoga dana se predstavlja u jednom drugačijem svetlu, u svetlu političara. Izvinite molim vas, kada dođete u jednu političku emisiju, kao što je to „Utisak nedelje“, i iznesete svoj politički stav kao što je stav da Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji je Narodna skupština usvojila sa apsolutnom većinom glasova, nije dobar, onda vi ne nastupate kao sudija, nego nastupate kao političar, ali onda tako kažite građanima Srbije - ja sam pozvan u političku emisiju u svojstvu političara, a ne e, ovi naprednjaci vrše protiv mene hajku zato što sam sudija.
Niko ne vrši hajku protiv njega zato što je sudija samo smo konstatovali da je čovek svukao sudijsku togu sa sebe i došao u jednu političku emisiju, kad dođete u političku emisiju, onda više niste ni sudija, onda više niste ni lekar, onda više niste ni profesor fakulteta, onda ste političar, onda više niste ni sveštenik, onda više niste ništa što vam je inače profesija i zanimanje, onda ste političar, ali onda morate da prihvatite taj politički teret koji ste sami sebi stavili na vrat i ne smete onda da se žalite ako vas neko zbog toga prozove. Nema, kao što je rekao neko od kolega, svetih krava u Srbiji. Svi mogu da prozivaju Aleksandra Vučića i svi mogu da prozivaju bilo koga od nas, bili mi poslanici vlasti ili poslanici opozicije, ali kad jedan sudija dođe u političku emisiju i politički nastupa, ne smete ime da mu spomenete, a kamoli da komentarišete to što je rekao.
Sudija Majić je rekao da su izmene i dopune Krivičnog zakonika, a taj Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika se kolokvijalno naziva „Tijanin zakon“, zato što se uvodi kazna doživotnog zatvora za, između ostalog, one koji siluju dete, trudnicu ili nemoćno lice, on je rekao da uvođenje doživotne kazne zatvora za takve silovatelje, da je to nehumano, da je to suprotno evropskim standardima iako takvu istu kaznu poznaje pravni sistem Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Slovenije i niza drugih država EU. Mi smo samo postavili pitanje - kako to može da bude evropski u jednoj Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Sloveniji, a kada treba da se uvede u pravni sistem Republike Srbije, onda je odjedanput neevropski? Dakle, očigledno da je reč o dvostrukim standardima.
Sudija Majić se zapitao, bolje rečeno, političar Majić se zapitao - šta je sa pravima tog čoveka koji je silovao dete od tri godine? Da li neko razmišlja o tome da država time što ga je osudila na doživotnu kaznu zatvora, kod njega ubija nadu, pazite tako je rekao, ubija nadu da će jednog dana da izađe na slobodu, a počinio je najgnusnije moguće krivično delo, silovao je devojčicu i devojčica je kao posledica silovanja preminula. To se desilo Tijani Jurić. Zbog toga se taj zakon naziva „Tijanin zakon“.
Žalosno je što smo uopšte morali takav zakon da donosimo, ali je država bila prinuđena jer nije bilo drugog mehanizma da se obračunamo, kad kažem da se obračunamo, ne mi narodni poslanici, nego pravosudni sistem da se obračuna sa onima koji su spremni da budu do te mere svirepi, do te mere monstruozni, da su spremni da siluju devojčicu koja faktički još nije ni počela da živi, da joj oduzmu pravo na život i onda se, zamislite, filozofski pitaju - odakle pravo državi da ubija nadu onako kantovski, hegelovski rečeno, kaže da ubija nadu takvom jednom siledžiji da će jednog dana da izađe na slobodu?
Ja sam mislio da je to vrhunac licemerja, vrhunac beščašća. Bogami, da vam kažem iskreno i vrhunac hrabrosti da tako nešto kaže. Ja imam dve devojčice od 13 godina. Ne znam šta bih uradio čoveku kome bi palo napamet da uradi ono što je jedan ludak uradio Tijani Jurić. Ovo govorim kao čovek, ne kao narodni poslanik, kao običan čovek.
Mislio sam da je to vrhunac licemerja i vrhunac, kao što sam rekao, hrabrosti da u jednoj političkoj emisiji kažete da je nehumano to što ćete jednog takvog čoveka koji je silova devojčicu od nekoliko godina i koja je preminula, kao posledica silovanja, da osudite na doživotnu kaznu zatvora. To sam mislio sve do danas, u stvari to sam mislio do juče. Juče se oglasio na svom portalu, to je njegov portal „Buka“ jedan od vođa ovog protesta „Jedan od pet miliona“, Marko Vidojković.
Unapred se izvinjavam. Kažite mi samo koliko imam vremena?