Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege narodni poslanici, danas imamo jedan jako važan predlog izmena i dopuna zakona, koji je prethodio, ako se sećate, prošle nedelje jedan set zakona koji su definisani u ekspozeu premijera kao četiri stuba reformi. To je bio početak suštinskih reformi koje danas, sa ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu i Zakonom o PIO praktično dovodimo do rešenja kojima treba Srbiju da dovedemo u poziciju da ona bude konkurentna, tržišno orjentisana, a socijalno obezbeđena i krajnje odgovorna.
Ono što je važno reći, to je da ovaj trenutak donošenja ovakvih zakonskih rešenja je trebalo da bude još pre mnogo, mnogo godina. Ali, ono što je još važno reći, to je da često zatvaramo oči pred pokazateljima koji nas guraju na određena zakonska rešenja. Pokazatelji koji se odnose na period od 2007. do 2013. godine govore o tome da je 72% došlo do povećanja penzija i to je ono što je u današnjoj diskusiji više puta rečeno. Ali, ono što treba reći, to je da su 54% budžeta u stvari davanja za penzije i plate. To je jako veliki procenat, odnosno 61% od ukupnih prihoda koje Srbija praktično sliva u svoj budžet.
Ako bi na to još dodali određene kreditne obaveze, onda shvatate da kao kada biste projektovali svoj kućni budžet, ovaj budžet ne odgovara uopšte privredi i građanima Srbije i nije u mogućnosti da iservisira i bude održiv. Kao takvi, mi kao država ne možemo da se nosimo sa bilo kakvim privrednim aktivnostima. Normalno je da onda dolazimo u situaciju da privrednici koji su u privatnom sektoru nemaju želju da zapošljavaju ljude, nemaju želju da imaju određene privredne aktivnosti i investitori, pogotovo oni koji se odnose na saradnju sa stranim državama, nemaju želju da ulažu u takvu državu, odnosno u takve privredne aktivnosti.
To se desilo. Prvo smo imali svetsku ekonomsku krizu 2007. godine, pa je 2008. godine jedna ozbiljna grupa pojedinaca, koji su bili krajnje neodgovorni na određenim političkim mestima, donela odluku da projektuje budžet koji će biti 20% veći od prethodnog, a samim tim privredne aktivnosti, usled ekonomske krize, su bile 20% manje. Šta to znači? To znači da je promašena projekcija budžeta za čitavih 40%.
U tom trenutku je sasvim prirodno bilo da dolazi do velikih otpuštanja, ali od 2001. godine kada je donesen prvi Zakon o radu, koji je u to vreme predstavljao osnovu za određene vrste puta ka Evropi, kojim je u tom trenutku Srbija krenula, pa do trenutka kada je 2010. do 2012. godine doživela da 165 malih i srednjih preduzeća ugasi, da oko 200.000 ljudi samim tim ostanu bez posla, znači, govorim o privatnom sektoru, država je postala najveći poslodavac.
Danas je moderno imati posao u državnim organima. Niko ne želi da radi u privatnom sektoru. Došli smo do toga da je prosečna plata u evrima 530 evra u državnim institucijama, a 400 evra u privatnim.
Iz ličnog iskustva mogu da vam kažem da u mnogim ovim diskusijama, s obzirom da sam pola radnog veka provela u državnim, a pola u privatnom sektoru, i to poslednjih sedam godina u privatnom, i dan danas sam u privatnom sektoru kod poslodavca, jednostavno, nemam nikakav problem sa ugovorima o radu.
Privatni preduzetnici i, na kraju krajeva, kompanije nemaju organizovane sindikate. Zašto? Zato što imate ugovor o radu, u kojem su tačno definisane obaveze poslodavaca i zaposlenih. Ako imate neki problem, odlazite na pregovore sa poslodavcem. I do sada ste imali otpuštanja, bez ikakvog definisanja procedure. I do sada su sudovi radili određena rešenja i predmete koji su stajali u fioci, koji nikada nisu zaživeli i nikada nisu radnici naplaćivali, a nepravedno su bili otpuštani. Da ne pričamo o delu kada je bilo pitanje privatizacije određenih fabrika, kada je ostao jako veliki broj ljudi bez posla. Nikada oni nisu doživeli ni pravo, ni pravdu.
Donošenjem izmena i dopuna Zakona o radu dolazite u situaciju da na osnovu tačno definisanih i propisanih normi dolazite do toga da imate mogućnost kao zaposleni da naplatite sve ono gde ste oštećeni, ali samim tim i poslodavac je definisao vaše obaveze po kojima ste vi dužni da radite.
Zašto je uopšte ovaj zakon izazvao određena različita mišljenja? Mislim da je tu u pitanju manjina sindikata, jer ako bi uzeli ceo broj sindikata koji su podržali ove izmene zakona, videćete da je manji broj sindikata koji se nazivaju reprezentativnim, sa većim brojem zaposlenih suštinski protiv i da oni uglavnom sarađuju sa sindikatima koji su reprezentovani ispred državnih preduzeća i državnih firmi.
Kada uporedite privatni sektor i državni, videćete da se suštinski najviše bune oni koji primaju otprilike 50% veće plate nego što su ljudi u privatnom sektoru.
Ono što je još važno reći je da je ove izmene i dopune Zakona o radu podržao Fiskalni savet, na koji često opozicija voli da se poziva, ali i on sam kaže da je ovaj zakon trebalo doneti mnogo ranije. Podržale su mnoge međunarodne finansijske institucije, ali ono što je važno, Međunarodna organizacija rada. To je jedna od organizacija koja je merodavna kada je u pitanju poslovno zakonodavstvo.
Šta dobijamo ovim zakonom? Objasnili smo da dobijamo bolju tržišnu ekonomiju, da dobijamo otprilike mogućnost da otvorimo veći broj investicija, a samim tim i veći broj radnih mesta.
Na kraju, ono što je ovaj zakon definisao, a to je vrlo bitno i to treba jako pohvaliti, to je da se ispituje reprezentativnost sindikata u određenom vremenskom periodu. Zašto je važna reprezentativnost? Ako svi kao političari imamo određene periode kada izlazimo na izbore, svake četiri godine ili ranije, možda svake dve, ako svaki direktor izlazi na određenu vrstu konkursa svake četiri godine, svake dve, ili svake godine, onda je sasvim logično da i predstavnici sindikata izlaze pred svoje članove na određenu vrstu izbora kako bi utvrdili i potvrdili svoju reprezentativnost pred državom sa kojom želi da pregovara.
Inače, u modernoj ekonomiji, u razvijenim evropskim državama, sindikati i poslodavci pregovaraju sami. Nema države kao posrednika. Država je tu da projektuje određeni strateški okvir i politiku poslovnih aktivnosti, ali u poslovnom zakonodavstvu poslodavci i zaposleni, odnosno sindikati i poslodavci pregovaraju sami. U tim pregovorima jednostavno oni dolaze do određenih zajedničkih rešenja, koje država mora da prihvati.
Ono što je u javnosti vrlo interesantno poslednjih dana, a to je da upravo oni koji predstavljaju sindikalne vođe tih najvećih sindikata, pokazalo se da, na kraju krajeva, najveća primanja imaju od države. Zašto? Saznali smo iz medija kolika su primanja od strane samog sindikata, iako mnogi predsednici… Na primer, gospodin Orbović se ljuti što je uopšte upitan od strane novinarke koliko je mesečno primanje, jer je to sramota. Ja stvarno nemam problem sa tim, ali imamo problem sa onim drugim delom davanja koja su zaista iz budžeta, a to je članstvo u upravnom odboru PIO fonda, koje naravno ide od svih građana Srbije i onaj deo koji se odnosi na davanje naknada Odbora za socijalnu politiku Vlade Republike Srbije i evropske integracije. Prema tome, taj deo ide iz budžeta Republike Srbije i tu ima odgovornost praktično prema Vladi, pa i neposredno prema parlamentu.
Drugi deo je vrlo interesantan, vezano je za izmenu i dopunu Zakona o PIO, a to je da je gospodin Orbović bio i predsednik Upravnog odbora PIO fonda. To znači da je on poslednje četiri godine bukvalno upravljao socijalnom politikom ove države. Samim tim načinom upravljanja, svi oni koji napadaju socijalnu politiku PIO fonda treba da se obrate sindikatima, jer su sindikati upravljali državnom imovinom. Time mi dolazimo do određenih pitanja koja postavljamo i ministru da, na kraju krajeva, informiše javnost uopšte na koji način i kako se upravljalo imovinom do sada? Kolika su primanja bila, ne samo gospodina Orbovića, nego tu postoji i najbrojniji sindikat gospodina Čanka, kolika su ta primanja bila? Na osnovu tih primanja mi možemo da zaključimo i da donesemo određene zaključke po pitanju toga koga zastupamo. Da li zastupamo deo koji se odnosi na socijalu, odnosno na deo penzionera ili zastupamo zaposlene kojima on predsedava.
To je nešto što danas moramo da, na neki način, potpuno otvorimo kao pitanje, jer nije samo gospodin Orbović tu. Mi imamo preko 500 sindikata u Srbiji i danas-sutra, na kraju krajeva doći će do toga da će zaposleni hteti da znaju ko rukovodi organizacijama koja su udruženja građana a treba da zastupaju pitanje radnika.
Kada razgovaramo o zakonu, koje su nastupile u smislu penzijskog osiguranja, možemo da vidimo da ćemo od 2015. godine imati na svakih šest meseci povećanje te starosne granice po kojoj ćete moći da odete u penziju, ukoliko imate pune godine radnog staža, ali ne morate da imate godine života. Na kraju krajeva, vi možete da odete i pre tih 65 godina u penziju, ali imaćete određene kaznene poene sa kojima jednostavno nije isplativo biti u penziji. To je ono što je veoma važno reći. Danas Srbija sa svojih sedam miliona građana ima 1,7 miliona penzionera. Sa tolikim brojem penzionera i sa privredom koja je u ovakvoj situaciji i kada imamo povećanje plata u javnom sektoru, koje je mnogo veće, koje od 6.700 došlo do 26.000 dinara, a kod poljoprivrednika sa 2.600 dinara na 10.000 dinara, onda vidite da je potpuno neodrživ bio dosadašnji sistem penzionog osiguranja.
Zašto je dobro što vršimo ovakve promene? Zato što onda idemo u susret evropskim vrednostima sa kojima otvaramo mnoge druge investicione mogućnosti, a to su mogućnost podizanja procenta učešća za dopunsko osiguranje, koje će želeti svako ko ima određenu platu da dopuni da ne bi imao malu penziju, primera radi, koja bi bila projektovana oko 15.000 u sadašnjoj situaciji, nego želimo da uplaćujemo to dopunsko osiguranje ili ćemo povećati kroz određene polise životnog osiguranja, jer Srbija nije na onom evropskom nivou koji zahteva Evropa. Sada se nalazimo između četiri i pet posto po tom dopunskom osiguranju. Neki procenat u EU je između 30 i 40% i mi smo daleko od toga.
Šta mi ovde dobijamo? Dobijamo mogućnost formiranja investicionih fondova. Uz pomoć investicionih fondova vi možete mnogo toga da uradite, ne samo u tom delu penzionog osiguranja, već i u investicijama koje idu kroz zdravstveno osiguranje. Kao što vidite, sve su to spojeni sudovi. Znači, ove izmene i dopune Zakona o radu i Zakona o PIO su jedan reformski put u koji je Srbija krenula i više ništa ne može da se promeni. Srbija je krenula u reforme. U tim reformama, kako bi naši prethodnici rekli, mnogo toga menjamo i stavljamo u određene forme, a za te forme su se građani Srbije izjasnili da su evropske forme, da su određeni evropski standardi.
Ako uporedimo ono što je bilo 2001. godine, ako uradite jednu komparativnu analizu, a ja sam zamolila određene pravnike da urade jednu analizu Zakona o radu iz 2001. godine i ovog sada zakona, onda ćete videti da je zakon iz 2001. godine bio mnogo rigidniji po određenim članovima. Kao što vidite, tada je moglo za tri godine, sa određenim prekidima, da se zaposleni drži na određeno, a predlog našeg zakona je da bude dve godine.
Ono što treba pohvaliti jeste što su uvedeni ovi izuzeci u ovom zakonskom rešenju, a to je da vi možete u određenim slučajevima, kada su u pitanju projekti, kada imate rad sa stranim državljanima ili na projektu, da nadomestite pet godina na određeno vreme, a pogotovo oni ljudi koji stiču određene uslove za penziju.
Važno je reći da kod godišnjih odmora, predlozi koji su dati ovim izmenama i dopunama zakona direktno su primenjene konvencije Međunarodne organizacije rada i zbog toga ovaj zakon pokazuje da ima međunarodnu podršku. Ono što do sada nije bilo u zakonu iz 2001. godine jeste da može da postoji naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor i to samo u slučajevima prestanka radnog odnosa. To nije bilo u predlogu iz 2001. godine. Kao što vidite, zakon iz 2001. godine je bio mnogo rigidniji u određenim članovima zbog toga što je hteo da pokaže, u tom trenutku, da je Srbija nedvosmisleno usmerena ka evropskom putu.
Ono što je važno da se kaže jeste da je zarada, koja je do sada bila prepuštena na milost i nemilost poslodavcu, sada na neki način u potpunosti obezbedila zaposlenog da ima mogućnost da naplati. Do sada su to radili sudovi. Kao što sam rekla, te predmete su držali u fioci i, na kraju krajeva, nikada zaposleni posle 15, 20 godina nisu bili u mogućnosti zbog zastarelosti to da naplate.
Ovo sada više nije slučaj. Nijedan zaposleni nikada vam neće reći da je ovaj zakon loš i da su zaposleni u lošijem položaju nego što su bili. Samo onaj ko je zlonameran, ko jednostavno nije pročitao, ko je licemeran, može tako nešto da vam kaže.
Na kraju krajeva, što se tiče zakona, u aneksu ugovora, kada su u pitanju slučajevi koji donose deo kada poslodavac jednostavno može da ponudi određenu preraspodelu drugog radnog mesta ili želi da da otkaz, su oni delovi zakona koji su vrlo suptilni, kada dolazi do pregovora i suočavanja između samog zaposlenog i poslodavca. To su obično najteži trenuci u tom poslovnom zakonodavstvu, ali i u životu. Tada dolazi do upoređivanja između Zakona iz 2001. i danas. Možete videti da je bila data mogućnost u Zakonu iz 2001. godine da se zaposlenom zaključi ugovor o radu, ali to ne znači da mora i ne znači da sudski sporovi mora da se reše.
Sada mi imamo slučaj da jednostavno vi morate da zaključite određeni ugovor, ali pre toga morate da ponudite, shodno vašoj stručnoj spremi, adekvatno drugo radno mesto. To samo pokazuje veliku odgovornost Vlade Srbije da jednostavno sve zaposlene koji su sada na tržištu rada obezbedi za budućnost.
Ono što još treba reći, kao rezime celog ovog predloga, to je da je povoljnije regulisan i preciziran ovaj proces, da su promene uslova rada, otkazni rokovi i sve ostalo povoljnije definisani nego u Zakonu o radu iz 2001. godine. U Danu za glasanje, SNS će iz sveg srca podržati ovaj zakon. Jer, zajedno sa zakonima o privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji, mi ćemo praktično pokrenuti tržište koje je do sada spavalo. Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, htela sam da postavim jedno pitanje koje mislim da je u interesu svih kolega ovde, a to je da mi nemamo informaciju o tome da li su naše nezavisne institucije i regulatorna tela dobili informaciju na osnovu preporuka koje su dali, konkretno, DRI, na osnovu izveštaja 2010, 2011, 2012. godine, šta se desilo sa sudskim postupcima i da li su neki zastareli ili su neki još uvek u toku, ili neki nikada nisu ni pokrenuti u pogledu prekršaja koji se odnose na određene predstavnike državnih institucija, ministarstava, pa čak i nekih ministara?
U samoj raspravi, kada smo imali postavljanja ovakvih pitanja, mnoge kolege nisu shvatile zbog čega se uopšte govorilo o tome da imamo saznanja o tome da mnogi postupci nisu završeni i da mnoge stvari treba nazvati pravim imenom. Tražim kao poslanik pismeno obaveštenje od strane DRI konkretno o izveštajima za 2010, 2011. i 2012. godinu, da li imaju povratnu informaciju o svim postupcima koji su pokrenuti? Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovana gospođo ministar, kolege poslanici, danas imamo predloge sporazuma o kojima do sada nije bio slučaj pre 2012. godine da prvo glasamo o kreditima, pa onda gradimo puteve, nego je bilo – prvo gradimo puteve, završimo posao, pa se onda zadužimo. Ovaj princip koji je usvojen radom Vlade od 2012. godine i novom Vladom koja je izglasana 2014. godine je u stvari pravi put sa kojim vas strane banke zaista ozbiljno shvataju kao državu i kao ministarstvo koje treba da radi jedan ozbiljan posao, a jedan od najozbiljnijih poslova su poslovi infrastrukture.
Čuli smo dosta o tome koliki je značaj ovih sporazuma, što se tiče bezbednosti saobraćaja. Biću vrlo kratka i koncizna da kažem koliki je ekonomski značaj početka ovog posla.
Pored toga što će se obezbediti protok roba i usluga i povećati u velikom procentu, kvalitet putne infrastrukture u našoj državi je meren u odnosu na globalne organizacije koje su se bavile, a ima ih 144 zemlje, pa je Srbiju svrstao na neko 122. mesto i pokazao da naša infrastruktura nije na zavidnom nivou, ali samim tim vi pokazujete da niste ni investiciono toliko interesantni, jer svaki investitor koji želi da se bavi određenim poslom, želi da ima obezbeđenu infrastrukturu od strane države.
Donesen je master plan koji se odnosi na transport roba u Srbiji, koji je podrazumevao neki period od 2012. do 2027. godine projekciju koja bi trebalo da uloži na održavanje tih puteva i uopšte izgradnju od 4,6 do pet milijardi evra. Ono što je interesantno, ovim sadašnjim sporazumima, odnosno Predlogom zakona o zaduživanju u vezi ovih projekata, koji će iznositi u ukupnom iznosu i od Evropske investicione banke i od IBRD i od Svetske banke iznosi 273,8 miliona evra.
Zašto je to bitno? Zato što investiranjem kroz određene kreditne linije mi ćemo dobiti konkurentniju privredu, u globalu. To je bio najbolji pokazatelj vam je „Fijat“. „Fijat“ je uslovio svoju proizvodnju i otvaranje svojih proizvodnih kapaciteta izgradnjom određenih puteva, koji se u prošlosti nisu desili jer su svedeni na nivo da su to regionalni putevi, pa će onda oni biti izgrađeni otprilike u nekom doglednom periodu. Država ne sme da bude neozbiljna kada investitorima obećava da će određenu infrastrukturu izgraditi, a to se ne desi. Kad-tad će doći na realizaciju ovakva vrsta ugovora.
Zbog toga je upravo ovo zaduživanje jedna razvojna šansa naše privrede. Znamo svi da je građevinska industrija praktično u prošloj godini 27% u padu od onoga što je bila do 2012. godine, a i onda je bila u jako teškoj situaciji. I danas imamo preduzeća koja su u restrukturiranju, koja su praktično u stečaju, a koja su mahom iz oblasti građevinske industrije.
Putna industrija je u nešto boljoj poziciji nego građevinska, ali kada vi pokrenete građevinske radove u putnoj infrastrukturi, onda one sve prateće kompanije se uključuju u ovakvu vrstu izvođenja radova, tako da će to zaista podstaći određeni ekonomski rast, pa makar i od 1%, ali za nas je vrlo značajno, jer time ćemo očuvati mnoga radna mesta koja su u ovoj branši praktično negde na izdisaju.
Ono što je još važno reći jeste da je naša obaveza prema različitim vrstama sporazuma, a i direktno prema konkretnim investitorima, da određenu putnu infrastrukturu prvo izgradimo, pa onda krenemo u izgradnju proizvodnih kapaciteta.
Pohvalila bih pripremu ovog predloga sporazuma zbog toga što je detaljno dato, ono što neke kolege nisu videle, a to su detalji oko kreditnih zaduživanja, pa i ono kada pričamo o kamatama, zbog čega su povoljne, zbog čega je jako važno kada vi počnete i uđete u izgradnju puteva, a za to vreme ubirate naknadu od istih takvih puteva, da će država imati višestruke koristi. Znači, ono sve što je predviđeno budžetom za 2013/2014. godinu zaista treba da se realizuje, a kasnijom otplatom rata i određenim grejs periodom i proračunom dobijate veći promet u smislu finansijskih kretanja.
Ono što je jako važno to je da je u ovom predlogu zakona dato kako će izgledati tim za realizaciju ovih projekata, da će finansijska sredstva koja povlačimo kroz kreditne linije ići povlačenjem određenih tranši, da će tim za realizaciju, koji je sastavljen od naših domaćih putara, biti taj koji će kontrolisati kava će biti realizacija ovog kredita. Tako da neće moći da se dešava kao u prošlosti da povlačimo određene kreditne linije, a da ne možemo da završimo puteve, tako da nam se putevi neće graditi 12 godina, i to male deonice, nego po ovom planu, koji je definisan, moraće doći do realizacije.
Rekla bih da je značaj višestruk. Uglavnom su svi pričali o bezbednosti saobraćaja, ali ovaj ekonomski deo koji se odnosi na samo otvaranje novih radnih mesta i otvaranje malih i srednjih preduzeća, koji su u ovoj oblasti, a koji predstavljaju onaj deo koji se odnosi na sektor usluga koje pomažu putnoj privredi, odnosno našim putarima, je jako bitan. Danas je svako radno mesto, svako preduzeće da ima posla, suština razvijanja ekonomije.
Ono što treba još reći jeste da je dobro napravljen strateški plan sa ovim sporazumom i pokazuje da je ovaj sektor saobraćaja do sada, u određenim delovima, bio neuređen, ali je počeo da dobija formu uređenosti i počinje da dobija na kvalitetu.
Ovaj sporazum bih još potkrepila nekim detaljima koji do sada nisu bili interesantni za neke moje kolege, a to je da sporazum koji se odnosi na 73.800.000 ima kamatnu stopu šestomesečni euribor plus 0,45%, a da prisutna naknada iznosi 0,25% od iznosa zajma. Udeo određenih rata je svega 5% i odnosi se na deo otplate do 15. juna 2018. godine. To pokazuje suštinski deo da je potpuna kontrola nad ovim finansijama. Znači, kako budu išle određene situacije, tako će se povlačiti određene tranše, tako da ove kamatne stope neće, ukoliko budemo vredni u realizaciji takvih projekata kao država, izazivati velike troškove.
Ono što je još važno, a to je da je u ugovoru koji se odnosi na Evropsku investicionu banku prvi datum otplate tranše 60 dana, znači od datuma povlačenja, i najkasnije nakon isteka četiri godine od povlačenja. Do sada smo imali slučaj da mnoge kreditne linije, za koje je država ugovarala i u određene namene davala, nismo povlačili kao država zbog nedostatka određene projektne dokumentacije, pa nam se dešavalo da plaćamo velike penale zbog toga. Ovakvim sporazumima i ovakvim projektima kao država smanjujemo troškove za koje je budžet opterećen za naš nerad.
Sporazum o zajmu od strane Evropske banke za obnovu i razvoj pokazuje da minimalni iznosi otkazivanja i prevremene otplate je 100.000 evra. Dakle, kamatna stopa je promenjiva, ali može da bude i fiksna po standardnim uslovima banke. Ovaj datum plaćanja kamate je 15. jun i 15 decembar i odnosi se na svaku godinu, a otplata je na 24 jednake polugodišnje rate i prvi datum ide tri godine nakon zaključenja sporazuma o zajmu.
Sve ovo su detalji koji pokazuju ozbiljnost ovakvog sporazuma, ozbiljnost posla koji predstoji Ministarstvu infrastrukture i pokazuje da je SNS, na čelu sa gospodinom Vučićem, pokazala ozbiljnost u ovom delu posla u kojem se država do 2012. godine neodgovorno odnosila. To govore svi izveštaji svetskih organizacija, pa čak i onih investitora koji treba da dođu ovde u Srbiju i da svoje kapacitete otvore. Ono zbog čega danas treba podržati, a i druge poslaničke grupe, koje nisu deo vladajuće koalicije, treba da pokažu svoju odgovornost prema zadacima koji predstoje Srbiji i da podrže ovakve sporazume. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, danas smo na Odboru za privredu razmatrali tri amandmana koji su više jezičke prirode i prvi od amandmana je za član 30. stav 4. Posle reči „ili isporuka toplotne energije“ da se doda reč „započne“.
Predloženom izmenom se sprovodi praktično ispravka u pogledu određenih jezičkih preciziranja iz ovog člana, s toga je ovaj amandman Odbor usvojio i predložio. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre i kolege poslanici, dosta toga smo danas čuli o detaljima zakona koji se odnosi na zaštitu potrošača, dosta toga smo čuli i o izmenama i dopunama o elektronskim komunikacija i o poštanskim uslugama, ali ono što je vrlo interesantno, to je da smo danas na Odboru za privredu, koji podrazumeva i ovu oblast zaštite potrošača, imali neka pitanja koja smo otvorili, koja nisu baš direktno vezana za ovaj zakon, a u stvari sekundarno pokazuju sve probleme koji mogu da se dese u životu, a vezani su u stvari za potrebe potrošača i važne uloge države da zaštiti u stvari svakog potrošača.
Pre nego što pređem uopšte na odbranu, na kraju krajeva, zakonskih nekih rešenja ovim novim modelom zakona, ako pogledate malo istorijat ovog zakona u Srbiji, on baš nije najjasniji, zato što do 2000. godine vi praktično niste imali zakonska rešenja iz ove oblasti, nego su sva prava bila rešavana i pozivana na Zakon o obligacionim odnosima, koji je iz 1978. godine. Prvi predlog zakona je Srbija, odnosno tadašnja SRJ usvojila 2002. godine, da bi 2005. godine taj predlog bio opozvan u stvari usvajanjem SSP-a i potpisivanjem člana 78. koji je morao da sadrži evropske direktive. Dana 29. aprila 2008. godine praktično je počeo da važi SSP i time smo zapravo dobili prvo to zakonsko rešenje 2010. godine. Od tada je EU nekim svojim direktivama menjala načine i mehanizme kako da zaštiti u stvari potrošače, pa je samim tim i ona menjala određene direktive. Očito da postoji velika odgovornost ministarstva i svest o tome da je ovaj zakon trebalo doneti u novoj formi, ne kao izmene i dopune zakona, nego u potpuno novoj formi i sada imamo model koji je praktično implementirao, transponovao 15 evropskih direktiva.
Ukazala bih vam na nešto što možda novi poslanici ne znaju, a stariji su možda imali prilike da vide, a to je studija potrošačke politike u Srbiji, koja je inače je u nadležnosti tadašnjeg Ministarstva trgovine. Ono što je interesantno, jeste da su oni sa tom svojom studijom kao Centar za evropske politike dali jedno dobro istraživanje kojim su dali određene preporuke kako da krenemo ka evropskom nivou zaštite politike potrošača u Srbiji, odnosno na osnovu čega treba raditi određena zakonska rešenja. Mehanizmi koje evropske direktive podrazumevaju, imali smo prilike da čujemo i od mog prethodnog kolege, u zemljama Evropske unije su različiti. Tako, na primer, ovu oblast uopšte u Italiji i u Velikoj Britaniji poistovećuju sa radom određenih komisija koje se bave pitanjem konkurencije.
Na primer, recimo, skandinavska politika, odnosno Finska i Danska, podrazumeva postojanje potrošačkog Ombudsmana, dok zemlje kao što su Francuska definišu u okviru rada Ministarstva ekonomije i finansija, kao i Švedska takođe. Ono što je interesantno kod Holandije, jeste da je to u nadležnosti Ministarstva pravde. Očito se mi nalazimo na Balkanu i očito je da je nama u društvu za vrlo važna pitanja i za zakonska rešenja potreban konsenzus. Upravo je to ministarstvo uradilo i napravilo je jednu javnu raspravu između 7. i 8. avgusta 2013. godine i svi oni predstavnici nevladinog sektora, odnosno udruženja koja su zainteresovana za ovu temu, koji su svoje preporuke stavili u studiji potrošačke politike, imali su prilike da sve te svoje stavove na toj javnoj raspravi implementiraju u ove zakonske predloge.
To je ono što je suština ovog zakona, što je hteo da obuhvati sva ona rešenja, a maksimalno zaštiti potrošače. Ono na šta su određene političke stranke u ovom parlamentu htele da ukažu, da zakon neće biti primenljivi, u stvari negde i ne stoji, jer upravo jakom ulogom države i ministarstva koje dobija kroz direktno posredovanje između proizvođača i potrošača, odnosno trgovaca i potrošača, pokazuje se i suština kojom se ovaj zakon bavio, ali i volja države da u ovoj oblasti zavede jedan red.
Kako izgleda taj red? Otprilike to pokušavam u praktičnom i svakodnevnom životu da objasnim i mojim kolegama kada su me pitali - kako će to državi u stvari zavesti ovaj red? Tako što će svaki trgovac morati da ima evidenciju reklamacija koje ima svaki potrošač, koji jednostavno ima pravo da reklamira robu, tako što u trenutku ukoliko imate nesuglasicu sa trgovce, a vrlo često je imamo, nećemo moći uvek da rešimo sami odnosom trgovaca i potrošača, ali zato postoji i Udruženje za zaštitu potrošača, zato postoji po službenoj dužnosti pokretanje upravnog postupka kojim vi jednostavno trgovca želite da privedete zakonskoj odredbi, gde se on obavezao ka vama.
Drugi deo priče je što postoji taj vansudski, odnosno medijatorski odnos države između potrošača i trgovca, gde ćete van spora pokušati da na neki način ostvarite svoje pravo koje do sada nije bilo moguće. Imate pravo da, ukoliko kupujete robu van sedišta, u roku od 14 dana vratite, da u roku od 30 dana morate da dobijete robu na određenu adresu, odnosno dobijete isporuku ako ste uplatili. Znači, ti rokovi su egzaktni. U protivnom, te mere kazne koje su navedene, a mnogi nisu rekli, su od 300.000 do dva miliona dinara. One pokazuju tu kaznenu politiku kojom će ipak trgovci biti ti koji će na neki način morati mirno da stoje pred potrošačima i zaista hteti da imaju što bolju referencu da se pokažu prema potrošačima da su oni ti koji služe njima, a ne obrnuto, što je do sada bio slučaj.
Kvalitet proizvoda je mera zadovoljstva potrošača. To je jednostavno mera kojom tržište definiše svoje poslovanje, odnosno tržište definiše mehanizme zašto se baš opredeljujemo za određeni proizvod. U današnjem svetu uopšte ekonomije mera kvaliteta jednog proizvoda je u stvari mera organizacije, odnosno firme, kompanije koja taj proizvod ima, zbog čega je jako važno da onda sami proizvođači, odnosno ljudi koji se bave prodajom, trgovci takvog kvaliteta robe imaju evidenciju o tome i sertifikaciju, odnosno popis uopšte kompletnog sastava svakog proizvoda.
Ali, kada smo kod usluga, tu je uvek negde veliki problem, jer usluga je jedan nemerljivi deo roba i usluga, odnosno nemerljivi deo uopšte ponude i potražnje i mnogo je teško u stvari ustanoviti šta je to što definiše potrebu potrošača. Onda kada je pitanje usluga, imamo ovde decidno u zakonu navedenu turističku uslugu, onda je potrebno da zakon bude decidan, da tačno definiše prava i obaveze svakog proizvođača, odnosno trgovca koji se bavi prodajom turističkih aranžmana ili kada govorimo o bilo kojoj drugoj vrsti usluga, i potrebno je da država onda bude glavni stožer uopšte politike zaštite potrošača.
Šta još treba pohvaliti u ovom zakonu? Treba pohvaliti što će postojati i nacionalni registar sporova, što do sada nismo imali praksu uopšte što se tiče sudskih sporova iz ove oblasti, ali da je onda potrebno da se vodi taj registar.
Sa druge strane potrebno je da se izvrši edukacija kako sudija tako i advokata da u ovim sudskim postupcima učestvuju i za to će biti potrebno da Ministarstvo trgovine u saradnji sa Ministarstvom pravde jako dobro sarađuje ali i sa advokatskim komorama i sa komorama sudija, da ih jednostavno naterate na neki način da sudije počnu da sude ovakve procese. Ukoliko ih nemamo, onda nemamo govora o tome da se zakon negde implementirao do kraja, mada je ta preventivna uloga ovog zakona jako značajna.
Rekla sam da postoje određene izmene koje su date ovim zakonom koje do sada praktično i nismo imali, a to je ugrožavanje bezbednosti potrošača. Taj deo smo imali sada, recimo, na Odboru razmatran kroz različita pitanja poslanika, kroz onaj deo koji se desio sada u svakodnevnom životu, koji je retko ko mogao da zamisli za vreme ovakvih poplava da su postojali proizvođači koji su svoje proizvode na naravno nezakonit način povećali 10 puta ili čak 20 puta, misleći na cenu vode, na cenu hleba i koji su u tom trenutku za te gradove koji su pogođeni elementarnim nepogodama gotovo bile nezamislive.
Nije se govorilo samo o etici nego se govorilo o tome da je potpuno, kako da se izrazim, jednostavno nije se razmišljalo o tom etičkom delu, ali i o tome da takvi proizvođači i takve trgovinske radnje mogu da nastave da rade. Jednostavno to su potrošači koji danas kada je sve prošlo su ostali negde zapanjeni nad tim da takve radnje mogu da funkcionišu dalje i da postoje jednostavno ljudi koji će i dalje pokušavati da potrošače prevare ne birajući sredstva ni trenutak kada će se to desiti. Naravno da su ta pitanja i na samom Odboru bila više za inspekciju i za organe koji se bave zakonskim prekršajima, ali je isto pitanje toga da zaštita potrošača treba da ide i u delu razmatranja tema civilnog sektora. To je ono što treba pohvaliti da će praktično Ministarstvo ovde u saradnji sa civilnim sektorom raditi na uređenju ove oblasti.
Ono što je još važno, a to je da su udruženja za zaštitu potrošača u nadležnosti Ministarstva trgovine, ali da negde postoji njihova ideja da ako idemo ka modelu EU, to je da budu zajedno u oblasti, u nadležnosti Odbora za zaštitu konkurencije. To je jedan dug put zbog toga što treba prvo da vidimo kako će cela ova zakonska regulativa zaživeti u svakodnevnom životu i u praksi. To je ono zbog čega jednostavno Srbija ide ka EU poštujući ove direktive. Ali, EU u mnogim svojim direktivama i kako se one implementiraju uviđa da mnoge životne situacije ne mogu da budu obuhvaćene. Zbog toga je jako važno da ministarstvo koje će voditi tu jako važnu ulogu u zaštiti potrošača kroz upravne postupke jednostavno popiše sve one nepravilnosti koje se dešavaju, jer očito je da smo mi kao građani Srbije, a i kao deo koji se bavi privredom i trgovinom vrlo maštoviti u tome kako da privolimo naše potrošače da kupe naš proizvod ne birajući sredstva da to sprovedemo.
Ono što je u ovim preporukama u ovoj studiji izrečeno, to je da postoje ranjive grupe građana koje jednostavno lako nasednu na sve te priče koje imate od strane trgovaca zarad veće prodaje i većeg profita. Zbog toga treba voditi jako veliku pažnju i voditi ka tome da jednostavno potrošači budu zaštićeni. Ono što je važno jeste to da se ovim zakonom ipak vratilo poverenje u državu i u državne organe, negde u tom delu da će Ministarstvo trgovine voditi računa o vama, onda zaista potrošači imaju taj odnos da u odnosima sa trgovcima će se uvek pozivati na svoja zakonska prava, odnosno na prava koja polažu.
Bitno je još izvršiti na određeni način, a tu može jako puno da pomogne Udruženje za zaštitu potrošača, edukacija samih potrošača i koja su njihova prava i šta tražimo od kvaliteta, šta nam je zakonom dozvoljeno. Drugo, vrlo je važno da sva obezbeđenja koje potrošači imaju u smislu pitanja pre nego što izvrše samu kupovinu imaju pravo i da to svoje pravo koriste. Ono što je važno da država mora, pored ovog dela gde je donela zakon, treba da razmatra o tome da kreće ka stvaranju nacionalnog programa zaštite potrošača, misli se na ugrožene, odnosno ranjive ciljne grupe.
Na kraju ono što je važno, mi moramo da uspostavimo određenu statistiku, znači, državnu statistiku u ovoj oblasti, a to ćemo upravo najlakše, s obzirom da će Ministarstvo biti glavni stožer regulisanja, odnosno implementacije ovog zakona u ovoj oblasti, imaće najbolju evidenciju o tome i u stvari postaviti osnove te statistike.
Važna je i međuresorska saradnja. Znači, to ćete u svakodnevnoj implementaciji ovih zakona videti, a to je da ćete tražiti pomoć više ministarstava u ovim oblastima da biste rešavali mnoge upravne postupke. Treba pohvaliti i ovu kaznenu politiku, jer jedino tako očito naši poslodavci, a i građani, kada imate kaznene mere onda ih i sprovodite. To je ono o čemu, ponavljam, svako ko sumnja u implementaciju ovog zakona i u sprovođenje svih ovih direktiva kojima težimo, ići će sigurno u pozitivnom smeru.
Što se tiče izmena i dopuna zakona koji se odnosi na elektronske komunikacije treba pozdraviti racionalizaciju, praktično spajanja dve agencije o kojoj je moja koleginica koja predsedava Odborom, u čijoj nadležnosti je, iznela na početku izlaganja, treba pozdraviti onaj deo koji se odnosi da su mnogi delovi izmena doneti na osnovu studija eksperata koji se odnosi na predlog potencionalnog modela šeme pomoći u procesu digitalizacije zemalja i tačno na određenim primerima drugih zemalja su donešene ove izmene i dopune.
Takođe, treba pozdraviti izmene i dopune koje se odnose na poštanske usluge iz prostog razloga što ovde dobijamo deo koji se odnosi na razvoj konkurencije i dobijamo deo koji se odnosi na profit same države. Širenjem spektra delatnosti rada koji se odnosi na poštanske usluge i evidencije o tome koliki je platni promet, menjački poslovi, onaj koji se odnosi na same usluge osiguranja, mi dobijamo praktično dostupnost svih ovih usluga s obzirom na mrežu koju poseduju pošte Srbije. Potrošač, svaki građanin Srbije će imati praktično, odmah pored kuće mogućnost da sve ove poslove realizuje.
Zbog toga, ovaj set zakona danas koji je na dnevnom redu daće jako pozitivne efekte u državi Srbiji. Kao što vidite neće davati određene finansijske troškove, nasuprot daće prihode u budžet Republike Srbije. Ono što je važno regulisaće tržište u onom delu koje do sada uopšte nije bilo na ovaj način regulisano. Znači, to je kada govorimo o ovom zakonu na početku, o zaštiti potrošača. To je zakon koji jednostavno otvara novu stranicu trgovinskih odnosa u Srbiji. Ministarstvo postaje važan stub sprovođenja ovog zakona, a Srbija sve jasnije i snažnije ide ka evropskim integracijama, zbog toga će SNS u Danu za glasanje podržati ovaj zakon. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovana gospodo iz DRI, iz Agencije za borbu protiv korupcije. Osobita nam je čast da danas razgovaramo o izveštajima i predlozima zaključaka kojima ova Narodna skupština u saradnji sa nezavisnim telima, koje zovemo nezavisnim, treba u budućnosti, u finansijskom smislu, u državi zavede određeni red, ukaže na probleme koje imamo u svakodnevnom životu. To je sa jedne strane.
Sa druge strane, da zajednički pokušamo da izvršimo kontrolu nad jednim političkim establišmentom, koji građani vide ponekada potpuno odvojeno, a ponekada vide kao deo građana Srbije i na taj način da suštinski obezbedimo transparentnost u radu svih državnih nivoa. Znači, i onih koji se odnose na zakonodavni organ, kao što je Narodna skupština, izvršni, Vladu i onaj deo prenešenih nadležnosti javnih preduzeća, koji su nam očito rak rana i najveći potrošači budžeta. Treba postaviti stvari na svoje noge i to je jako teško.
Krenuću od DRI i njen izveštaj sam zaista temeljno iščitala. Bilo mi je drago da vidim da na osnovu egzaktnih podataka može da se vidi, a i u odnosu na rad Agencije za borbu protiv korupcije, da je ipak bila potrebna politička volja i politička svest o tome od 2012. godine, jer jedino su to uslovi koji treba da budu obezbeđeni da biste vi kao nezavisni organi radili svoj posao. Ako posmatrate rezultata rada u 2012. godini, vaših izveštaja, i u 2013. godini, videćete da na osnovu ovih cifara počinje sve veći i veći broj preporuka, kažnjavanja, ali to nije slučaj da mi nismo radili svoj posao, kao narodni poslanici, i vi, kao državni nezavisni organi, nego je sazrela svest o tome da možemo da funkcionišemo na jedan nesmetan način. Šta to znači?
To znači da DRI treba da obezbedi jedan stručan izveštaj, odnosno ispitivanje svih finansijskih izveštaja na osnovu kojih treba da da određeno stručno mišljenje kolika je imovina države, kolika je imovina javnih preduzeća, koliki su ti finansijski tokovi i da li se mi uklapamo u te direktive, odnosno evropske direktive na tom svom evropskom putu kao Srbija.
Mislim da od 2012. do 2013. godine, kao što vidite na osnovu izveštaja, svi državni organi pokušavaju da se uklope u te evropske direktive. Mnogo je nesuglasica, mnogo je zaostalih nerešenih problema u funkcionisanju. Ono što može da se primeti jeste da je vama posao veći i obimniji, jer treba, ne samo tim merama finansijske kontrole kažnjavanja, nego jednim delom učenje, edukacije ljudi koji vode ta javna preduzeća, ali i samih knjigovođa, odnosno finansijskih izveštača, kroz finansijske izveštaje, prilagoditi njihov nivo znanja onome što je nama propisano, odnosno na vama da kontrolišete. To je mnogo težak posao. To nije tako jednostavno. Narodni poslanici dolaze iz različitih krajeva Srbije, po različitim osnovama i različitim vrstama delatnosti. Dobijaju različitu vrstu informacija od građana, koji možda nisu edukovani o ovoj oblasti – šta je to finansijski prestup, šta je to korupcija i nekada mnoge teme zamenjujemo i sve trpamo u jedan koš. Ovo je korupcija, ovde je došlo do finansijskog prestupa, a da to možda u realnosti nije slučaj. U prošlosti se u većini slučajeva pokazalo da postoje problemi koji se uvek odražavaju na budžet, da taj budžet jednostavno ne možemo, kroz budžetski deficit, da pokrijemo kao Srbija i do 2012. godine mi smo imali apsurdne situacije, a to je da sama država, Vlada, ministarstva i Republički parlament nisu mogli da kontrolišu realizaciju tog budžeta. Imali smo na sve strane da prihodi i rashodi nisu bili stavljeni na jedno mesto. Na osnovu izveštaja, čak i onih koji su se odnosili na različitu vrstu garancija, kredita koje je Srbija davala, nisu bili evidentirani na jednom mestu. To su izveštaji državnog revizora iz 2010. i 2011. godine nedvosmisleno pokazali.
Pokazalo se još da Srbija nije imala evidenciju koji je to broj zaposlenih u javnom sektoru, odnosno koliko ova država troši. SNS na čelu sa gospodinom Aleksandrom Vučićem od 2012. godine, kao prvim potpredsednikom Vlade, koji je bio zadužen za borbu protiv korupcije, suočio se sa jednim velikim problemom, a to je da nije postojao u MUP-u tim koji je mogao na adekvatan način da dokaže korupciju. Jedini dokumenta na osnovu koga je mogao da dokaže da postoje određeni finansijski prestupi je izveštaj DRI. Nekako je svojim autoritetom, na kraju krajeva, i upornošću, tvrdoglavošću oformio jedan tim koji je brojao veliki broj, ne samo policajaca, nego i ljudi iz oblasti prava, ali i oblasti ekonomije. Oni su trebali uz pomoć DRI da dokažu da li negde u nekom delu zaista postoji prekoračenje trošenja finansijskih sredstava iz budžeta i, drugo, da li su te osobe na neki način prozvane da su kršile zakon.
Ono što mislim da je jako dobro je to što izveštaj pokazuje da doprinos pravilnosti korišćenja javnih finansija, u ovom izveštaju državnog revizora, se odnose na budžet, odnose se posebno na javna preduzeća, odnose se na efekte revizije koji se odnose na korišćenje javnih sredstava.
Ono što se odnosi na budžet pokazuje, malo sam izvršila neku analizu komparativnu između 2012. i 2013. godine, da i određene preporuke su u procentu same primene tih preporuka porasle. Znači, u 2012. su bile 53%, u 2013. godini 64%, da neke preporuke koje su same u toku procesa izvršenja, recimo, zabeležile pad, da, recimo, ljudi koji u samom toku izvršavanja finansijskih aktivnosti su na 36%, a 47% su se pokazale u 2012. godini, ali i jedan i drugi procenat pokazuje, dovodi do određenih zaključaka da smo ipak mi, zahvaljujući vama i vašim izveštajima, dobili na kredibilnosti, da jednostavno i strani faktor koji pokazuje da vi sprovodite određene evropske direktive u oblasti posmatranja finansijskih izveštaja i usaglašavanja državne imovine i ono što se zove tokovi novca, daju pravilnu sliku da strani eksperti zaista pokazuju da smo mi postali država u kojoj treba uvažavati iznešene izveštaje.
Ono što se pokazalo kao dobro je da je ova evidencija imovine postala zaista kompleksna, ali i da je zaista postala kredibilna u smislu sagledavanja toga da li smo sposobni da sarađujemo sa međunarodnim institucijama. Drugo, da li su strani investitori zaista dobro obavešteni o tome koliko država poseduje, pogotovo u odnosu na preduzeća u restrukturiranju i preduzeća u stečaju. Zašto to govorim? Kao predsednica Odbora za privredu sada ćemo imati jedan set zakona koji će govoriti o ekonomskim reformama i kojim ćemo pokušati problem ovih preduzeća. Obavezali smo se deklaracijom o saradnji sa EU da ćemo u zakonskom smislu to pitanje rešiti do početka jula meseca, tako da mislim da vaši izveštaji nam jako pomažu u svemu tome da nas i EU sagledava na jedan ozbiljan način, da sve ono što kao država propisujemo i kažemo da iza toga stojimo, da ih jednostavno ne lažemo. To je negde bio princip do 2012. godine, veliki stepen nepoverenja. Sada više toga nema.
Ono što je važno je da je povećano poverenje u sam budžet koji donosimo ovde u Skupštini Srbije, pa čak i treba na neki način opravdati to što postoji više rebalansa u toku jedne godine, jer to pokazuje da mi sebi postavljamo ograničenja, odnosno pravac u kome ćemo trošiti odnosno realizovati finansijska sredstva.
Važan je deo istinitosti, objektivnosti i pouzdanosti i ono što je važno reći da ukoliko postoje određena neusklađenost u poslovanju, što se tiče revizija, od strane određenih privrednih subjekata u odnosu na evropske direktive, moramo da kažemo da mi možda i u određenim trenucima nismo dorasli da pravimo velike korake i zbog toga DRI treba stalno da vrši ne samo taj monitoring i kontrolu nego i edukaciju sa kojom jednostavno bi podizali određeni nivo poslovanja naših javnih preduzeća.
Ono što je važno još reći, a ja neću moći da zaobiđem, to je da je doprinos veliki u povećanju odgovornosti i Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija Uprave za javni dug i Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, ali treba reći da u određenim delovima, što se tiče vaših preporuka, odnosno pa čak i mera kojima ste izrekli 166 prekršaja, 17 privrednih prestupa, 35 krivičnih dela, pokrenutih procesa protiv 200 odgovornih lica u 2013. godini, pokazuje da je 1.081 preporuka data po različitim nivoima je značajan skok u odnosu na 2012. godinu kada je bilo 787 preporuka.
Ali, ja ne bih da danas pričamo samo paušalno, već bih rekla da su neki prekršaji podignuti i protiv određenih opština koje se nalaze i ovde u našem okruženju, kao što su Vračar, kao što su Smederevska Palanka, kao što su Vršac, Prokuplje, Ćuprija, Skobanja, Medveđa, Lebane i Ćićevac, kao što je Klinički centar Vojvodina, kao što je Agencija za lekove, kao što su određeni Institut za povrtarstvo i ratarstvo Novi Sad, kao što je Nacionalni park Fruška Gora. Znači, treba ih pomenuti javno i ono zbog čega mislim da je potrebno da pređem na temu koja je vezana za Agenciju za borbu protiv korupcije.
Mnogo puta mi kao poslanici postavljamo pitanja gde primetimo ili imamo čak i određene dokaze o tome da postoje određeni prestupi ili greške u poslovanju, a vezano je, recimo, i za borbu protiv korupcije i onda postavljamo pitanje jer nam je to jedini mehanizam poslaničkih pitanja i šaljemo nadležnim ministarstvima. Možda i grešimo u onom delu kada postavljamo ta pitanja zbog toga što možda ste ipak kao dve nezavisne institucije vi te adrese na kojima treba da postavimo pitanje, jer je vama lakše sagledati sve organe koji učestvuju u određenim prestupima, pa nam date adekvatan odgovor.
Zbog toga smatram da je ta politička podrška i vama potrebna, ali i vaša je potrebna nama da mnoge stvari možda isteramo na čistac, kao organ koji vrši, ne samo donošenje zakonskih rešenja, nego i neko ko kontroliše rad drugih institucija.
Ono što je važno reći, što se tiče borbe protiv korupcije gde je SNS u poslednjih pet godina zaista tu temu potpuno otvorila na jedan način na koji je pristupila da ta tema postane svakodnevna tema svih građana Srbije, da se negde otvori ta priča i postane deo svakodnevnog života u kome želimo da smanjimo taj stepen korupcije, koji se pokazao da smo kao država do 2012. godine bili u rešavanju tog problema na poslednjem mestu.
Priznaćete da je zaista doprinos gospodina Aleksandra Vučića na mestu prvog potpredsednika i onog ko se zalagao za ovu temu zaista na najvišem nivou i ne može nijedna politička stranka da to minimizira. Ono što je važno da danas ne možete tako slobodno pričati o toj temi na ovaj način da nije bilo predanog rada po ovom pitanju.
Mnogo je bilo teško sprovoditi pitanje ove teme kada ste imali formalne i neformalne centre moći u kojima su na svaki način sprečavali rad ove dve institucije, gde ste bili na neki način postavljeni u sistemu u kome niste imali mehanizme sa kojima možete da sprovodite i zbog toga smatram da vaš rad sada tek počinje na neki način da dobija neki pun kapacitet.
Ono što sam htela da primetim to je da ste dali predloge da određena javna slušanja budu posvećena ovim temama i mogu vam reći da je danas u pitanju jedno javno slušanje u izvođenju Odbora za zaštitu životne sredine koje se bavi metodologijom procene štete i vi ste u tom delu jako neophodni, ne samo u radu tog odbora, nego i Odbora za privredu, Odbora za zdravstvo, obrazovanje, jer ste naveli da je stepen korupcije u određenim oblastima jako visok.
Ako ste došli do tog određenog zaključka potrebno je da vi učestvujete u određenom radu, a da ne budu to javna saslušavanja kao što je taj naziv npr. u Crnoj Gori, nego da vaše učešće bude i na odborima kada ministri dolaze da izlažu određene izveštaje i informacije o svom radu u protekla tri mesece, jer su tada interesantne teme kada mi njih ispitujemo i kada treba da budete svojim prisustvom tu i da date pun doprinos po određenim temama.
Ono zbog čega je nama zaista važno da danas budemo zajedno na istom zadatku, ali kako danas tako i sutra, i mislim da ovaj vaš Izveštaj i Predlog zaključka će biti od sveg srca podržan od strane SNS i mi ćemo se u Danu za glasanje izjasniti pozitivno. Zahvaljujem se.

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, nakon svih izlaganja mojih kolega, predstavnika političkih stranaka po pitanju današnje teme dnevnog reda, ono što treba na početku zaključiti jeste, možda niste znali, jer niste imali prilike da učestvujete u političkom životu Srbije, da je promenjen koncept, princip funkcionisanja države. Nekada je bio princip da se prvo zadužuju preduzeća, lokalne samouprave, a onda se posle 6-7 meseci dođe sa tim sa koliko kredita treba država da se zaduži, pa na kraju godine, u decembru mesecu, dolazimo do sednice Skupštine, gde se usvaja kredit od 1,4 milijarde evra po različitim međunarodnim institucijama i različitom vrstom ugovora. To je bila praksa do 2012. godine.
Sada imamo drugačiju praksu. Onu ispravnu, koja finansijski omogućava da Srbija postane interesantna država za ulaganja, za investitore, a to je da se prvo napravi plan, da se donese budžet planiran za 2014. godinu, a da se u 2014. godini sklope ugovori, sporazumi sa zainteresovanim institucijama i državama koje daju zajmove, pa da se na osnovu toga skupe sve vrste projekata iz određenih oblasti, a onda se ide u implementaciju takvih projekata. To je suštinska razlika između prošlosti i sadašnjosti, između nove Vlade i novog koncepta države i pojave SNS od 2012. godine na političkoj sceni, gde je postala vladajuća stranka, gde je postala stožer Vlade Srbije, a sada od 2014. godine ima i svog premijera. To je pokazatelj da ova stranka ima viziju o tome kako treba voditi ekonomiju Srbije, pošto se našla u velikim problemima.
Ne bih da govorim mnogo o tome, ali ostaće mi u sećanju jedan nastup guvernerke NBS, a to je da je donela jedan čaršav na kome se nalazi 232 kreditna zaduženja po različitim osnovama od 2000. godine do danas, gde su bile određene kreditne linije po stopama od 8,3% na godišnjem nivou. To samo govori o neodgovornosti zaduživanja.
Kada pričamo o tome da su bili nekada neki povoljni krediti, onda zaboravljamo deo… Verovatno većina mojih kolega ne zna, da je drugačiji sistem zaduživanja kada vi imate određenu kamatnu stopu, a obavezu da određene tehnologije uvodite u projekte, da određene strane eksperte plaćate po određenim instrukcijama, onda nemate slobodu da ulažete u svoju zemlju, u određeni deo projekata koji su u infrastrukturi, pa dobijamo rezultat koji smo imali, a to je da nam otvaranje infrastrukturnih projekata i gradnja nekih važnih puteva traje i po 10-15 godina. Zbog toga se pokazujete, kao država, nestabilnim, neodgovornim, prvo sami prema sebi, a onda vas niko drugi ne poštuje u okruženju.
Ovim današnjim predlozima sporazuma o zaduživanju, pre svega u odnosu na Arapske Emirate koje iznosi milijardu dolara, je praktično ono počinje i završava sa konceptom smanjivanja budžetska, odnosno i pokrivanja budžetskog deficita za 2014. godinu, ali pokazuje da je Srbija jedna stabilna u političkom okruženju, prihvatljiva i interesantna država, zato što joj drugi i države sa istoka i sa zapada i sa juga i sa severa, zaista veruju u to što radi, da jednostavno zavređuje određenu pažnju, da ima određeni kredibilitet i da zbog toga ljudi mnogi imaju poverenja da ulažu po različitim osnovama u Srbiju.
Naravno, za to je bilo potrebno da se postignu određeni preduslovi. Ti preduslovi su očito konsolidacija javnih finansija koja ne može preko noći, koja je bila potrebna i 2012, 2013. i 2014. godine, da se upravo na jednom mestu skupe sve finansije i vide koliki su realni prihodi, koliki su realni rashodi, koliko zaista u javnom sektoru postoji zaposlenih i to do sada nije bio slučaj.
Sa tim onda dolazite u situaciju da zaista možete da kažete da naša država raspolaže sa ovolikim kapitalom, sa ovoliko zaposlenih i sa ovolikim praktično realnim budžetom.
Treba pohvaliti, pre nego što krenemo uopšte na ovaj deo koji se odnosi na same zakone koji odobravaju zajmove, odnosno koji su došli na ratifikaciju u Skupštinu Srbije, da je ovo međunarodna obaveza Srbije, a to je da parlament odobri određena zaduživanja, ali treba pohvaliti ovaj deo na kojim firme u restrukturiranju pokušavate jednostavno da skinete sa direktnog finansiranja iz budžeta. To se očito pokazalo da je rak rana naše privrede. Tačno je da tu ima veliki broj zaposlenih, tačno je da ćemo imati problema sa određenim brojem ljudi koji će trebati da se prelije iz javnog sektora u privatni sektor i da je to velika muka, ali je isto tako tačno da bi stabilnost budžeta obezbedili, da je potrebna ta milijarda dolara, da jednostavno pokrije određeni budžetski deficit. Tačno je ono što ste rekli da mi moramo da imamo kreditne linije i za pokrivanje budžeta, ali moramo da imamo i kredite za infrastrukturne projekte.
Ono što je pokazala ova današnja sednica je da se nismo zaduživali samo isključivo kod Arapskih Emirata, nego postoje određene kreditne linije koje su u programu sa Evropskom investicionom bankom. Ti krediti pokazuju da razvoj malih i srednjih preduzeća, o kojima toliko pričamo, zaista treba da bude jedan zamajac u ekonomiji Srbije, da oni treba na neki način da probude sve one ljude koji bi se bavili određenim projektima i iz oblasti informatike, iz oblasti energetike, ali sa jednog stanovišta, odnosno privatnog sektora i ono što je interesantno je da postoje kod kredita Evropske investicione banke koji je Narodna banka Srbije sklopila po ovom sporazumu, koji je došao kod nas praktično na usvajanje, pokazuje da postoje dve komponente isključivo podsticaj za mala i srednja preduzeća i drugi deo koji se odnosi na opšte projekte koje su upravo vezane za ove određene oblasti koje su čak i neprofitne, kao što je i zdravstvo i prosveta, i to je ono što negde daje nadu da privreda i broj zaposlenih ljudi treba da se poveća, a naravno u skladu sa jučerašnjom sednicom gde je Vlada obezbedila određene podsticaje kod direktnog zapošljavanja.
Zašto je interesantan i ovaj kredit koji se odnosi na Evropsku investicionu banku? Zato što po toj prvoj komponenti malih i srednjih preduzeća isključivo od kreditiranja ide preko poslovnih banaka, agenti između Evropske investicione banke i NBS i malih i srednjih preduzeća će biti komercijalne banke, što ta prva komponenta daje mogućnost kreditiranja na 12 godina sa četiri godine grejs perioda sa veoma povoljnom kamatom, da minimalna sredstva koja mogu da se obezbede kroz kreditne linije su 5,5 miliona evra. Druga kreditna linija, o kojoj pričamo, opšteg projektovanja i prioritetni projekti iz oblasti energetike i infrastrukture, ali i prosvete i zdravstva kao što sam rekla, će obezbediti na 15 godina sa pet godina grejs perioda.
Zašto je to interesantno? Zato što određene projekte u toj oblasti jednostavno ne možete za manji period da sprovedete i to bi predstavljalo veliko opterećenje za ta mala i srednja preduzeća koja su već negde jako zadužena kroz određene komercijalne kredite koje su imali prilike da podižu. Ovo bi trebao da bude jedan vetar u leđa za otvaranje, odnosno premošćavanje mnogih projekata u kojima su se naša mala i srednja preduzeća našla.
Ono što je interesantno još videti je da je Evropska investiciona banka ograničila mogućnosti plasiranja ovih sredstava za preduzeća. To je na sledeći način – do 12,5 miliona evra mala preduzeća mogu povući ta sredstva za određene projekte do vrednosti 100%. Ali, između 12,5 miliona i 25 miliona evra svega do 50% banke će učestvovati u kreditiranju, odnosno projektima sa malim i srednjim preduzećima. Kakvu nam sliku to daje? Daje nam sliku da se zaista mislilo na ovo, mikropreduzeća koja imaju do 10 zaposlenih, mala preduzeća od 50 do 100 zaposlenih i velika preduzeća koja će ići pod posebnim programima, a da se onda na neki način pomaže tom javnom sektoru, o kome toliko govorimo, da realizuje određene ideje i da zaposli puno ljudi.
Namerno sam ostavila za kraj ovaj Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu između Vlade RS i Fonda za razvoj Abu Dabija koji će biti namenski potrošen za navodnjavanje. Ono što je važno reći je da takvi namenski krediti treba da nam daju šansu da mnoge stvari popravimo koje do sada nismo imali uopšte šanse da radimo. To je jedna državna obaveza, o kojoj do sada nijedna Vlada nije ovako sistemski razmišljala, a ni radila.
Do 2010. godine smo imali 2006. godine ulaganje primera radi u vodoprivredu, pa čak i u sisteme odbrane od poplava u vrednosti od dve milijarde dinara iz budžeta direktno i plus još toliko sredstava koja su povučena iz kredita Svetske banke. Tada smo imali maksimalne vrednosti poplava koje su se 2006. godine na određeni način branile.
Od 2010. godine kada je tadašnje Ministarstvo za ekonomiju i finansije predložilo novi zakon o vodama u određenom delu se reklo da svi prihodi koji idu od vodoprivrednih taksi se slivaju u budžet direktno i troše se zavisno od programa na koji će način to biti prezentovano. Dešavalo se da programi koji za određenu godinu služe za odbranu od poplava, izgradnju nasipa više ne služe za to, nego budu u vrednosti, nekada su bile dve do pet milijardi dinara, od 300 do 400 miliona dinara, a druge kreditne linije prenamenovane za uređenje skijališta i adaptaciju tog terena. To su bili nonsensi koji su se dešavali svake godine pojedinačno. Da ne pričam o tome da su nadležnosti primera radi „Srbija voda“ podeljene u „Vojvodina vode“, „Beograd vode“ i da ste dobili otprilike javna preduzeća koja su počela da grcaju u dugovima.
Još jedna informacija koju možda znate, a možda i ne, a to je da postoji oko 1.000 vodoprivrednih preduzeća koja su ostala u duhu društvenih preduzeća. Mnoga od njih su u velikom problemu što se tiče stečaja, sigurno jedna četvrtina. Jedna četvrtina su u velikim dugovima po različitim vrstama kredita, a nisu blokirana. Jedna četvrtina su po projektima urađena određena sredstva koja su prebačena iz budžeta, ali nedovoljno da bi ona uopšte mogla da rade i opstaju.
Privatizacija je izvršena kod jedne četvrtine tih preduzeća, ali se pokazalo da na sektoru voda nisu imali šta da rade zbog nedostatka sredstava.
Mislim da je ta neodgovornost tadašnjih vlastodržaca bila, jer nisu hteli da čuju šta struka kaže, a struka je upravo rekla da je potrebno urediti sistem vodoprivrede. Tu spada i sistem navodnjavanja i sistem odbrane od poplava, ali i sistem koji se odnosi na rešavanje pitanja otpadnih voda.
Imala sam prilike da branim zakon koji se odnosio na zakone o ministarstvima i zaista sam bila zastupnik toga da Ministarstvo poljoprivrede, zaštite životne sredine na neki način je sasvim prirodan sled ukoliko želite kao država da podignete određene sisteme. I eto vraga, nije prošlo ni par dana, a pokazalo se da taj koncept je ispravan i sada u ovom trenutku kada se Srbija nalazi u jako teškom stanju što se tiče uopšte vodoprivrede i sistema za odbranu od poplava. Jednostavno ovaj način funkcionisanja i preusmeravanja namenskih kredita za određene projekte se pokazuje da je to nama bilo neophodno.
Kada pričamo o navodnjavanju ovaj kredit takođe ima neke dve komponente, a to je da se prva komponenta odnosi na poljoprivredne proizvode, a jedna komponenta se odnosi na navodnjavanje. Ta komponenta koja sada, govorimo o toj prvoj fazi i oblasti 275 miliona evra, pokazuje da ovih 97 miliona je samo praktično prva pozicija za koje postoje projekti. Shvatila sam, a verovatno sam i u pravu, da mi imamo šanse da kroz realizaciju ovih projekata povlačimo i sledeće linije za projekte ukoliko pripremimo adekvatnu projektnu dokumentaciju.
Smatram da je Srbiji jako potrebno, i jako važno što ovim sporazumom i ovim praktično kreditom mora da postoji implementaciona jedinica za realizaciju ovih projekata, iz prostog razloga što tu treba da sede ljudi koji će se ponašati prema međunarodnim standardima u smislu finansija, ali ova tehničko-tehnološka primena novih tehnologija, znači, ljudi koji će od struke sedeti i jednostavno pratiti realizaciju tog projekta. Zašto je to važno? Zato što onda zaista ta sredstva koja dolaze idu po određenim tranšama, idu po određenim situacijama, po građevinskim objektima, prati se njihova realizacija i samo tako jedino vi možete od početka do kraja da izvedete radove, ali onda nećete imati dopunske radove u vrednosti od 100% kao što se dešavalo da most, jedan koji gradimo u Srbiji u Beogradu, za te pare možemo da izgradimo dva, ili tri mosta, onda toga nema. Jednostavno, ovde imamo veliku finansijsku kontrolu i potpuno je opravdano da oni koji su zajmodavci žele da kontrolišu sredstva u koja ulažu.
Ono što bih na kraju rekla još to je da ne možemo da pričamo o navodnjavanju u današnjem trenutku, u situaciji kada smo imali ovakvu štetu od poplava, da kažemo da je jednostavno došlo na naplatu sve ono što do sada uopšte nije rađeno i što je na pogrešan način prezentovano narodu, tako da se negde narod i uljuljkao i jednostavno nije ni pretpostavio da mogu da se dese klimatske promene koje bi dovele do praktično ugrožavanja životom.
Postoje institucije koje su usmeravale da su svi na kraju krajeva ugroženi određenim klimatskim promenama, neko više neko manje, da u regionu postoje države koje će imati veće ili manje štete, da smo mi u državi imali ranija iskustva po tom pitanju, ali negde smo izgubili odgovornost o tome da se nikada ne postavlja pitanje – a gde su sredstva od ukidanja vojske Jugoslavije, kada se prelazilo na profesionalnu vojsku – šta se dešavalo sa imovinom vojske Jugoslavije, zbog čega se posle toga nije prešlo na princip civilne zaštite? Sve države imaju taj razvijen sistem, a verovali ili ne, oni se vode modelima bivše SFRJ i tvrde da su ti modeli civilne zaštite bili najbolji. Mi smo nekako to stavili u paket sa komunističkim nasleđem i nekako smo se distancirali od svih tih modela civilne zaštite, a verujte mi da i Norvežani koji imaju modele kao što su Inserag i dan danas vrše određene probe i modele i uključuju kompletan civilni sektor, sve nevladine organizacije u ovaj deo odbrane od suša, poplava, klizišta, zemljotresa.
Prema tome, treba razmišljati široko o ovoj temi. Ovaj kredit koji se odnosi na navodnjavanje praktično je i početak sanacije šteta koje su nastale. Sada je trenutak kada Srbija i građani Srbije su shvatili odgovornost uopšte određenih tema u društvu kao što su klimatske promene i razvoj poljoprivrede na jedan moderan način, zbog čega treba zaista biti uključen u sve ono što nam društvo prezentuje, a Vlada Srbije i trenutno Ministarstvo finansija nam daje sada mogućnost kroz određene kreditne linije, kroz rasterećenje finansijsko koje je do sada trajalo zbog ranijih kredita da pokušamo jednostavno da pokrenemo našu ekonomiju na adekvatan način.
Ono oko čega sigurno ni SNS ni ova Vlada neće odstupiti to su ona četiri stuba ekonomski reformi, to je onaj stub koji govori o suzbijanju sive ekonomije gde će taj inspekcijski nadzor morati da bude pojačan, gde će morati ovaj deo koji se odnosi na infrastrukturu i podsticaju u građevinskoj industriji da poraste.

Zahvaljujem se.
Ovaj deo koji se odnosi na ovo kreditiranje je jedna pozitivna stvar, jedna jako važna za Republiku Srbiju, za sva naša preduzeća i u danu za glasanje mi ćemo iz sveg srca podržati ovaj predlog. Zahvaljujem se.

Pošto je pomenut Odbor za privredu Narodne skupštine Republike Srbije i s obzirom da predsedavam ovim odborom, a nisam uzela reč u prethodnom delu sednice, pre obrazloženja amandmana, htela bih da kažem da smo danas zaista imali jednu konstruktivnu raspravu, do duše na početku smo imali i jednu malo više političku raspravu o tome da li su reformski predlozi - nisu reformski, da li su ustavni – nisu ustavni, ali o tome ćemo u toku sednice.
Ono što je važno reći da je predlog gospodina Jovanovića zaista naišao na odobravanje u smislu suštine kako treba prići rešavanju problema privatizacije i njegov predlog za amandman je bio 31.05.2001. godine. To bi u ovom trenutku verovatno izazvalo rušenje celog koncepta uopšte zakona koji tek treba da stvaramo u tom paketu koji ćemo dobiti od 21 zakona. Zato što se stalno saplićem između Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju. Ako bi decidno primenili Zakon o privatizaciji, onda bi se sapleli u stečaju i onda bi dobili praktično urušavanje potpuno ekonomskog sistema, jer kada bi rekli koliko to košta, onda bi to mnogo, mnogo više koštalo nego što sada uopšte dajemo ovih 750 miliona evra koje smo konstatovali iz budžeta.
Prema tome, treba razmišljati i o ovom ekonomskom delu, finansijskom delu kojim se mi negde nosimo u najboljoj nameri da pomognemo preduzećima u restrukturiranju zaposlenima i investitorima koji žele da što pre uđu u određena javna privatna partnerstva, ali onda ulazimo u to da ne razmišljamo puno o državi koliko bi zaista budžetske rupe možda i povećavali nekim predlozima.
Zato je ovo, mislim, jedino bilo rešenje i ovaj zakonski predlog sa ovom vrstom amandmana koji je jedino prihvaćen, koji ćemo kasnije videti, da možemo da steknemo uslove da bi mogli da počnemo da rešavamo kroz određene radne grupe probleme. Naravno da je Odbor potpuno otvoren za saradnju sa radnim grupama koje će ministarstvo i Vlada Republike Srbije praviti. Mislim da ćemo u tom smeru zajednički svi funkcionisati. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo imali prilike da čujemo u ime predlagača praktične izmene i dopune Zakona o privatizaciji i obrazloženje sa kojim smo na kraju krajeva izašli ovde u plenum, ali i sa razjašnjenjem mnogih pitanja koje smo imali uopšte po pitanju same privatizacije.
Ono što je dobro, a to je da smo čuli eksplicitni prikaz celog postupka privatizacije koju nam je dao gospodin Martinović i na osnovu tog prikaza možemo da vidimo da je situacija bila ni najmanje jednostavna u proteklih 10 do 15 godina, ako uzmemo u obzir da je 2.266 preduzeća privatizovano, da je oko 220.000 ljudi praktično ostalo bez posla, a da je uplaćeno u budžet 177 milijardi dinara koje su praktično potrošene.
Onaj deo o kome mislim da gospodin ministar dal slučajno ili namerno nije govorio je da se postavlja pitanje – ko je vršio privatizaciju, na koji način i koje je poreklo kapitala bilo u trenutku kada su se privatizovale određene firme? Zbog čega to govorim? Zato što smo svesni bili toga da je privatizacija izvršena mnogih firmi zbog kupovine lokacija, a ne zbog posla kojim su se bavile osnovne firme koje su privatizovane, da su na kraju krajeva radnici otpušteni, a da za neuspele ugovore baš zato u delu otpuštanja radnika vraćene firmi, kao ogoljene bez jednog dinara i kao deo koji je donosio mnogo problema koji se na kraju rezultovao 2013.-2014. godine sa 750 miliona evra godišnjeg davanja iz budžeta.
Kao takav rezultat danas u eksplicitnom obliku imamo registrovanih 164 preduzeća u restrukturiranju, s tim što kažemo da od sedam do deset tih privrednih društava imaju nerešen status, pa zbog toga govorimo eksplicitno o 156 preduzeća u restrukturiranju i danas govorimo o evidenciji od 58.889 zaposlenih. To je ono o čemu je gospodin Selaković govorio, da taj broj zaposlenih je realan, odnosno realan život je sasvim drugačiji.
Ono što smo shvatili danas na Odboru je da su ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji praktično jedna mera realnog života, svakodnevnog i da je ova vlada pokazala visok stepen svesti o tome da shvata šta je realan život i šta je potreba društva, ali shvata da mora da racionalizuje uopšte ekonomski sistem i finansijski sektor, ali i da odluke Ustavnog suda treba da poštuje. Onaj deo koji smo zaboravili je pre samog raspisivanja izbora gde su u Skupštinu Srbije došli predstavnici mnogih sindikata, pogotovo preduzeća u restrukturiranju, koji bi bili pogođeni ovom odlukom Ustavnog suda da se ona primenila eksplicitno od 15. maja.
Podsetiću vas da su u jednom trenutku svi sindikati, njih preko 500, sklopili jedan sporazum što se tiče neslaganja po pitanju odluka Ustavnog suda kojima bi veliki broj ljudi, a tu se računa preko 30.000 zaposlenih, ostali preko noći bez posla i oni su bili jedna delegacija u Skupštini Srbije. Ispred predsednika Odbora za privredu sam ih primila i saslušala ih o svim njihovim predlozima koje su imali u tom delu. Mislim da je ovo jedan od predloga koji je iznela Vlada sada i koji je gospodin Selaković dao jedan od preporuka i vapaja koje su ti sindikati imali.
O čemu se radi? U ekonomiji ne možemo ništa da lomimo preko kolena. Neke stvari morate da uzmete u obzir i uvek na kraju celog jednog ciklusa u ekonomiji plaća onaj koji je poslednji, i kamate koje imate, dugovanja od pre 10 i 20 godina ako ste prihvatili neki dug, imate poreze i doprinose onih ljudi koji su dobili odrešene sudske postupke, koji su naplatili. Neke firme u restrukturiranju su naplaćivale poreze i doprinose, a nisu isplaćivale plate, odnosno otpremnine na adekvatan način i mi to u ovom trenutku kao država ne znamo u kolikom je to eksplicitnom iznosu.
Sada kao država želimo da znamo koliko tačno dugujemo određenu cifru. Tu cifru danas niko ne zna da vam kaže. Neki ekonomisti se u javnosti pokazuju i govore da je cifra od 1,5 milijardi evra. Ne znamo da li se govori o 1,5 milijardi, jednoj milijardi ili o dve milijarde. Moramo sada da znamo.
Drugo, ako pričamo o imovini, moramo tačno da znamo popis te imovine. Zaboravimo li bilo kakav argument, detalj, vanbilansno stanje, vanbilansni objekat, mi smo učinili veliku štetu državi ukoliko ne popišemo tu imovinu. Zbog toga ovaj deo izmene i dopune Zakona o privatizaciji nije samo tehnički i ne treba ga tako smatrati, već ga jednostavno treba suštinski shvatiti kao početak ekonomskih reformi, koje će tek krenuti sa predlogom 21 zakonskog rešenja, za koji se nadamo da će biti pred ovim poslanicima do kraja maja, početka juna. Naš zadatak će biti da do kraja jula to usvojimo.
Na kraju krajeva, u svim međunarodnim deklaracijama i u pregovorima sa EU, mi smo se obavezali da do 30 juna 2014. godine završimo priču na adekvatan način kada govorimo o procesu privatizacije.
Na kraju, kada pričamo o podacima koje treba da skupimo na jedno mesto i da kažemo sa čime raspolažemo, utvrdili smo da se dug negde obima, da je tri puta veći nego što je sama vrednost firmi u restrukturiranju, da je dve trećine tog dugovanja od strane državnih poverioca, tu vam ulaze troškovi poreske uprave, troškovi poreza i doprinosa, troškovi javnih preduzeća za potrošnju električne energije i komunalija, a jedan deo se odnosi na komercijalne poverioce.
U ovom trenutku izjednačavanje statusa privatnih i državnih poverioca je velika stvar. Prema tome, taj deo odluke Ustavnog suda zaista mislim da se kreće u tom smeru da smo svi jednaki pred zakonom, a tu jednakost jedino možemo da garantujemo, da nikoga ne oštetimo, da uspostavimo tačnu evidenciju o tome ko koliko duguje.
Ono što ćemo imati sigurno na Odboru za privredu o zakonu u raspravi u pojedinostima u ponedeljak je da ćemo nastaviti diskusiju o ovim problemima. Ono što je važno reći je da za ovih pet meseci imamo šansu da zainteresovane investitore, odnosno strateške partnere za određene velike kompanije, koje su u postupku restrukturiranja, na adekvatan način pokrenemo, odnosno zadržimo veliki broj zaposlenih koji postoje u određenim preduzećima u restrukturiranju, jer to je želja svake političke stranke koja se nalazi i u ovom parlamentu i van ovog parlamenta, a to je da ljudi rade, da primaju platu i da ta radna mesta o kojima pričamo povećavamo, a nikako da smanjujemo.
Zbog toga je ovih pet meseci šansa da oni ljudi koji bi jednostavno trebali da budu zaposleni, ako treba da pređu iz javnog sektora u privatni, da se to na određeni način za ovih 150 dana zaista obavi.
Pitanje tačnosti podataka koje nam govori i daje određenu šansu da se kao država ustrojimo, odnosno da tu statistiku o kojoj stalno pričamo, a suštinski je nikada ne završimo do kraja, u ovom trenutku, što se tiče samog Zakona o privatizaciji, mislim da ćemo završiti kada u određenom setu zakona koji ćemo imati u junu i julu mesecu, mislim da ćemo onda reći da smo taj postupak i period privatizacije okončali sa 30. junom.
Ono što je sigurno tačno, to je da svest naroda o tome kolika je potreba, da jednostavno želimo razvoj ovoj državi, da želimo da otvorimo nova radna mesta i želimo da se pokrenemo privredno, da radimo i da idemo ka toj izvoznoj orijentaciji, da primenimo određene nove tehnologije i kroz javna privatna partnerstva određenih firmi u restrukturiranju i određenih kompanije, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu, treba da nam u suštini da ovaj zakon.
Ovo je samo prvi korak ka toj razvojnoj politici Srbije i ona četiri stuba koje je gospodin premijer dao u svom ekspozeu i nadamo se da će sve stranke, bez obzira što sada možda imaju određene kritičke stavove u ovoj načelnoj raspravi, podržati, bez obzira na to kojoj političkoj stranci pripadaju. Zahvaljujem vam se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani kolege poslanici, u načelnoj raspravi imali smo temu koju smo otvorili, a to je  pitanje Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine i ono što kolege koji su predlagači ovog amandmana nisu hteli da čuju, nego su izašli iz sale, to je da su preporuke EU da se sve mere zaštite životne sredine primene u poljoprivredi radi održivosti poljoprivrede i sa takvim preporukama to postaje imperativ naše politike agrara, ali i politike životne sredine. Da je to tako, onda evropska delegacija ne bi imala celu komponentu povezanosti između poljoprivrede i zaštite životne sredine.
S druge strane, vaše kolege iz Nove stranke, koje su na listi sa Novom demokratskom strankom i sa Demokratskom strankom, na neki način su pokušavali da ukažu javnosti da je vrlo važna zaštita životne sredine, dali su predlog u ovom prethodnom amandmanu, da ima devet ministarstava, da poljoprivreda i zaštita životne sredine treba da idu zajedno. To je pokazatelj da se mi zalažemo za modernu Vladu, za Vladu koja će ići u susret evropskim integracijama, u susret svim direktivama koje treba rešavati na jednom mestu. Zahvaljujem.

Izvinjavam se, predsedavajuća, ovde niko nije govorio o bilo kakvom sukobljavanju. Upravo da bi se izbegli sukobi uopšte u državi po bilo kojoj temi, a naročito o temi poljoprivrede i zaštite životne sredine, upravo je ovaj model. Taj model imaju Mađarska, Austrija, Velika Britanija. Prema tome, ako to odgovara zemljama EU koje su na visokom nivou što se tiče i poljoprivrede i zaštite životne sredine, onda sigurno u tom smeru ova Vlada pokazuje da želi da ide. To je ono što državna politika mora da pokaže u ovom trenutku, a ne da se bavimo nekim situacijama koje se odnose isključivo na inspekcijski nadzor. To neka rade inspekcijski organi.
Ne kreiraju se vlade zbog našeg rada inspekcijskih organa, nego zbog državne politike koja mora da da određene rezultate. Zahvaljujem.

Izvinjavam se, ali moraću da reagujem, pošto je u pitanju povreda Poslovnika. Javila sam se …

Javila sam se po amandmanu.

Znam da smo prešli. Ovo je već drugi put. Molim vas da dobro gledate kada se poslanici javljaju, s obzirom da kada su replike …