Samo sam htela da se zahvalim gospodinu ministru i da se zahvalimo predsednici Odbora za kontrolu službi bezbednosti, koja je Kancelariji saveta nacionalne bezbednosti za zaštitu tajnosti podataka praktično dostavila ovaj predlog. To pokazuje još jedan način na koji nacionalne službe koje se bave ovom temom štite interese ne samo države, nego i učestvuju u kreiranju boljih zakonskih rešenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se gospodinu ministru.
Htela bih radi građana Srbije i javnosti. Koleginica mi je dala šlagvort.
Ovaj amandman glasi: „Nabavka robe za robne rezerve se vrši u skladu sa propisima kojima se uređuju javne nabavke i rad sa tajnim podacima“, znači, ovde sada imamo praktično dva zakona koji se direktno implementiraju u ovome, „osim u slučajevima kada se vrši otkup poljoprivrednih proizvoda od poljoprivrednih proizvođača ili kada bi primena postupka javne nabavke dovela do otkrivanja tajnih podataka, o čemu Vlada donosi posebnu odluku.“ Ovde je praktično pokazana velika društvena odgovornost prema upravljanju robnim rezervama i smatramo da je na ovakav način to ovaj zakon jako dobro uredio ovu oblast. Zahvaljujem se.

Član 41. u stavu 2. definisali smo praktično da se podzakonski akti koji su vezani za donošenje ovog zakona vežu za period koji se odnosi na datum, odnosno period donošenja godišnjeg programa obaveznih rezervi. Znači, da se ne vezujemo za donošenje samog zakona nego onog trenutka kada se donese plan tih robnih rezervi. To je neki period od 30 dana. Zahvaljujem se.

  Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, poštovane kolege poslanici, današnji set zakona sastoji se, praktično, od Zakona o robnim rezervama, ali i o jednom zakonu o kome možda danas manje govorimo, Zakon o hemijskom oružju i dva sporazuma. Svaki od ovih zakonskih predloga je, u stvari, u svojoj oblasti jako važan.
Nadovezaću se na moje prethodne govornike da mi Zakon o robnim rezervama nismo imali od 1992. godine, ali očito nije postojala politička volja ranijih vlada da takav zakon donese. Uopšte, ne postavljamo pitanje zašto to do sada nije urađeno, a treba postaviti pitanje, jer očito je nekima odgovaralo da se ne uredi ova oblast, pogotovo po pitanju poljoprivrednih proizvoda. Očito ni jedna vlada nije dovoljno smogla snage, dok nije došla ova Vlada koja je dala ovaj predlog objedinjen, zajednički, kao Ministarstvo trgovine i Ministarstvo energetike i zaštite životne sredine.
Zašto ovo govorim? Zato što, pre svega, sve poslaničke grupe treba da podrže ovaj zakonski predlog, s jedne strane. S druge strane, nadovezaću se na diskusiju u poljoprivrednim proizvodima.
Mi smo prošle godine imali jednu elementarnu nepogodu koja je u ranijoj klasifikaciji imala vanredne situacije, a to je suša. Tada kada dolazi do takvih situacija, Vlada kao organ koji vrši izvršne aktivnosti mora da donosi određene odluke. U tom trenutku ona je smatrala za shodno da određene strateške proizvode ne treba više izvoziti.
Naravno da određeni dobavljači, pogotovo iz zemalja EU koji su navikli na naše srpsko tržište, u trenutku su to shvatili kao prekid jedne privredne saradnje. Teško je vratiti se na ta tržišta, ali u tom trenutku to je bila jedina realna odluka, iz prostog razloga što smo imali konsolidaciju finansija koja nije imala mogućnosti da interveniše na tržištu. Ako želimo tržišnu ekonomiju i ako želimo da se odgovorno ponašamo kao država prema svojim građanima, onda kod takvih vanrednih situacija moramo i odgovorno da donosimo odluke u smislu strateških proizvoda.
Ovaj zakon o robnim rezervama, o kome prvo razgovaramo, obuhvata ne samo energente, o tome ćemo posebno govoriti pošto sada prvi put imamo naftu i naftne rezerve, nego obuhvata poljoprivredne proizvode, obuhvata proizvode koji se odnose i na farmaceutsku industriju, na lekove, od kojih praktično živi dosta neproizvodnog sektora u Srbiji, kao što je zdravstvo, obrazovanje i kao takvi sektori jednostavno ne mogu da funkcionišu bez ovakvih strateških proizvoda.
Zašto govorimo sada o slučaju koji prvi put imamo, snabdevanje i uređenje oblasti robnih rezervi kod vanrednih situacija, kod određenih elementarnih nepogoda? Zato što to sada možemo da vežemo usko sa terminima klimatskih promena koje, kao što vidite, su sve češće i sve nepredvidivije.
U tom sektoru praktično, robne rezerve predstavljaju ne samo instrument ne samo ekonomske stabilnosti nego jedan dobar segment kreiranja suštinski budžeta Republike Srbije koji na kraju moramo da planiramo. Vrlo teško je onda u datim trenucima prekomponovati budžet tako da on bude održiv. Zbog toga je jako važno što je u ova oblast najzad napravljen taj prvi pokušaj da se ona uradi na krajnje odgovoran način.
Ono što treba pozdraviti to je ta transparentnost koju mislim da po prvi put imamo. Sve ovo što smo čuli: neadekvatno raspolaganje robnim rezervama, bogaćenje pojedinaca, pojedinih grupa interesnih koje smo imali u prošlosti, sada na neki način pokušavamo da smanjimo na najmanju moguću meru, odnosno da totalno pokušamo da izbacimo kao moguće termine i načine poslovanja u Srbiji.
Ono što je važno, a to je da direkcija po prvi put treba i da propisuje određeni deo zaštite podataka. Mi smo na odboru u čijoj je nadležnosti praktično ovaj zakon, imali mišljenje jednog Odbora za evropske integracije, da članom 7. i članom 12. na osnovu mišljenja Nacionalne agencije za zaštitu podataka Direkcija za robne rezerve treba na neki način, da ipak neke određene informacije koje su od javnog značaja, a koje jednostavno predstavljaju na neki način strateške odluke ove zemlje, a to je pitanje robnih rezervi, mora da se na neki način pojača u ovom zakonsku rešenju. Tako da ćemo verovatno imati kao amandmane odbora na član 7. i član 12.
Mislim da smo malo u razgovoru sa Ministarstvom trgovine i našli tu saglasnost. Tako da mislimo da oko toga neće biti nikakvih problema.
Prvi put, praktično sada u ovom zakonskom rešenju imamo naftu i naftne derivate, kao jedan oblik robnih rezervi na koji je dat poseban akcenat kroz ovaj zakon. Na kraju krajeva, mi smatramo, iz SNS da je to dobro.
Zašto? Zato što sada po prvi put ovim zakonom imate nadležnost svakog ministarstva za svaku oblast koju radi. Do sada praktično Direkcija za robne rezerve je lutala u svojim nadležnostima. Samim tim kada imate jedan jak državni organ koji odgovara Vladi Srbije, a ne kontrolisan, normalno da po prirodi stvari tu uvek možete da dođete u određenu vrstu aktivnosti privrednih subjekata, pa i same Direkcije koja nije kontrolisana a koja ima koristi, pravne vakume za svoje poslovanje. Ovaj put toga nema. Imamo čitav niz ministarstava koji kontrolišu rad robnih rezervi.
Ono što je dobro jeste da Ministarstvo energetike znači ide u susret evropskim direktivama. Ide u susret praktično onom delu odluka Energetske zajednice u kojoj Srbija ove godine predsedava, na čelu sa našim ministrom. Ono što je važno da je samim tim naše obaveze koje će naravno tek proisteći 2023. godine, smo sada pokazali da imamo nameru da definišemo. Mi možda za sada nemamo definisane robne rezerve ali ne treba zaboraviti da jedna četvrtina kompletno korišćenje energenata se oslanja na naftu i nafte derivate u Srbiji i sada praktično pravljenjem tog novog plana ovo ministarstvo pravi jedan put kako će to izgledati u budućnosti.
Treba pozdraviti čak i to što se uvodi određena vrsta male naknade, jer ta naknada praktično treba da definiše i određene razvojne tehnologije koje će se pojaviti u skladištenju naftom. Na kraju krajeva, to je jedan put ka otvaranju ovog trećeg paketa, praktično svih direktiva i obaveza koje Srbija će morati da poštuje kada se otvore pregovori sa EU.
Ono što je još važno na kraju reći, to je da uopšte zakon o kome razgovaramo, a gde je nafta kao jedan od glavnih fokusa, je praktično ideja Evropske unije, potiče još od naftne zajednice 1973. godine, 2006. godine Srbija se obavezala i potpisala Sporazuma, a od 2008. godine je praktično počela da se bavi primenom ovih direktiva.
Ovaj deo zakona praktično obuhvata direktivu 119 iz 2009. godine i time u stvari pokazujemo zaista naše suštinsko opredeljenje da idemo ka ostvarenju svega onoga što podrazumeva pristupanje, odnosno pridruživanje toj velikoj zajednici. Naravno da u tom pridruživanju i u tom putu mnoge odluke će biti teške, kao na primer da onoga trenutka kada formirate svoje količine rezervi nafte morate da prijavite Evropskoj uniji, ali polako sa tim uvođenjem u red, na kraju krajeva mi imamo svoje obaveze, ali imaćemo sigurno i prava, a to je da će se sigurno otvoriti određeni fondovi sa kojih ćemo moći da crpimo kao država, da izgradimo nova skladišta, koja na kraju krajeva će biti u svojini države Srbije. To je jedan od načina u kojima praktično taj vid investiranja u samu državu, u samu svojinu, u same te resurse, na neki način povećava sam kapital zemlje.
To je ona rasprava kada smo pričali o popisu državne imovine, zbog čega je bilo dobro odložiti za godinu dana, zbog toga što mnoge stvari su u toku i neko investiranje u toku, i što nisu upisane u imovinu. Zbog toga, na kraju krajeva, ovaj zakon o robnim rezervama je jako važan, pogotovo zbog naše težnje da pristupimo Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao jednoj od međunarodnih organizacija, koja jedino Srbija i Bosna i Hercegovina nisu postale članovi, čak i Rusija posle 18 godina je postala članica ove međunarodne organizacije.
Regulativa kojom treba urediti ceo ovaj sektor, treba da bude podržana od svih poslaničkih grupa, zakon koji je u ovom paketu, a koji se odnosi na hemijsko oružje pokazuje da je Srbija još 2000. godine praktično ratifikovala i potvrdila ovu konvenciju.
Srbija je jako mala zemlja da bi se bavila i SFRJ tadašnja, iako je bila mnogo veća nije se bavila proizvodnjom ovog hemijskog oružja i na neki način je uvek bila ta koja se borila kroz određenu političku neutralnost i da se uvek treba rešiti ovog vida oružja, ali samim tim Srbija kao mala zemlja je uspostavila određene obaveze koje je potpisivanjem ove konvencije preuzela, samim tim treba podzakonske akte uskladiti i doneti, što naravno otvara dosta prostora samoj struci da da ta rešenja i te predloge i to je dobro, jer je mnogo toga dato, prenešeno sa političkog na taj ekspertski nivo i na kraju treba reći i pohvaliti ovaj zakon, zato što nema novih troškova. Znači, imamo pojednostavljeno izveštavanje i nemamo upotrebu nekih većih državnih resursa da bi ovaj zakon uveli.
Ova dva sporazuma koja su u današnjem setu predloženi u načelnoj raspravi je Sporazum sa Kanadom, odnosno njihovom državnom korporacijom koja se bavi strateškom i ekonomskom saradnjom.
Prvo bih o tom sporazumu nešto rekla, s obzirom da je naš Odbor imao prilike da se sastane sa članovima Senata Kanade, koji su uvek vrlo bili zainteresovani sa time kako se sprovode određeni projekti i ono za što je dobro što je ovaj sporazum najzad donesen.
Zato što je dosta kanadskih firmi postojalo na ovom tržištu sa nekim svojim projektima. Ovim sporazumom su se ti projekti nekako, kako kaže predlagač ukrovili, odnosno stavili su se pod jednu kapu. Uvek je bilo pitanje, ne samo senatora, nego i ambasadora, zbog čega to sada ide sporo, zbog čega nema otprilike nekih bržih aktivnosti u toj privrednoj saradnji, pa upravo zbog toga, što ovakvi sporazumi mora da prođu određene organe, pre svega Vladu Srbije, da prođu parlament Srbije i kroz taj strateški sporazum, onda oni mogu da funkcionišu.
Znači, može da funkcioniše i deo dokumentacije koji se odnosi i na Bistricu, na određene projekte, zatim na određene studije izvodljivosti koje se takođe odnose na mini hidroelektrane, ali onaj deo za koji su oni vrlo zainteresovani, to je oblast rudarstva i onaj deo koji se odnosi na samu poljoprivredu.
Znači, ovaj sporazum nije isključivo samo energetika, nego obuhvata i deo projekata koji su iz ove dve oblasti. Naravno da ga treba podržati, jer sve što daje mogućnost da otvara investicioni ambijent u Srbiji, naravno da sve poslaničke grupe bi to trebale da podrže.
Na kraju, imamo aneks ugovora koji se odnosi na Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom, koji se odnosi na ifrastrukturu, ali treba reći da taj aneks nije samo infrastruktura, znači, nisu samo mostovi, već predstavlja i mogućnost razvijanja putne mreže, ali i onaj deo za koji su oni jako zainteresovani, a to je taj deo energetike, ali poseban deo koji se odnosi na zaštitu životne sredine. Znači, na pronalaženje novih tehnoloških rešenja.
E sada, kod nas na Odboru, imali smo jednu debatu, stalno se postavlja pitanje, ne samo Sporazuma sa Kinom, nego i IBRD, kako mogu domaće firme da uzmu učešće ili da pobede na tim tenderima koje raspisuju praktično strani investitori, kroz određene banke i onaj deo koji je dobar u ovom delu aneksa, to je da će sigurno kroz ovaj sektor infrastrukture, i kroz sporazum Srbije i Narodne Republike Kine, Srbija imati veću sigurnost i mogućnost, i kompanije, da budu izvođači. Obično kada se postavi visoka lestvica konkursnih zahteva, tu lestvicu naši izvođači radova u oblasti infrastrukture ili oblasti termoenergetike, ne mogu baš da postignu i zbog toga smo mi stalno u tom nekom sektoru podizvođača.
Ovaj deo sporazuma i deo aneksa treba podržati upravo iz ovog razloga, što imamo šansu da možda kroz naše neke domaće izvođače radova, dobijemo poslove, što možemo da zaposlimo veći broj radnika samim tim i što samim tim poboljšavamo ambijent, taj investicioni, kao i kod prethodnog sporazuma.
Nadam se da smo, što se tiče ovih zakonskih predloga sve obuhvatili, ali ono što treba na kraju poentirati, da je ova vlada shvatila potpunu odgovornost svoju prema građanima Srbije, predlažući ovakve zakone i uređivanjem jedne, totalno neuređene oblasti koja je izazivala puno štete, pre svega državi i građanima Srbije, a onda svima nama pojedinačno, jer taj sistem vrednosti koji je vladao na tržištu, pa i u oblasti robnih rezervi je pokazivao da ne moraju građani Srbije da razmišljaju, ni o svojoj državi, kao ni što država neće da razmišlja o njima.
Takav princip praktično sa konstituisanjem nove Vlade od 2012. godine je prestao i ovaj set zakona je jedan u nizu od takvih koji je pokazao zbog čega ova Vlada će imati i ima uspeha u svom mandatu.
Zbog toga će SNS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Nadamo se da će i ostale poslaničke grupe se pridružiti tome.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas imamo na dnevnom redu Predlog budžeta za 2014. godinu kao nastavak praktično reformskog puta koji smo započeli sa donošenjem seta zakona koji se odnosio na mere ekonomske politike Srbije. Taj reformski put suštinski pokazuje da na tom putu imamo jako puno problema.
Ono što treba na neki način podržati u smislu predloga koje je Vlada i ministri koji su dali je upravo taj da su predlozi zakona napravljeni na taj jedan realan način gde se jednostavno na potpuno transparentan i istinit način dala slika Srbije posle 12 godina, o tome koliko smo dužni, koliko smo siromašni i koliko suštinski imamo potencijala da izađemo iz određene krize.
Kada pričamo o različitim vrstama scenarija tipa, grčki scenario, portugalski scenario, španski scenario, mislim da se Srbija jednostavno nalazi u jednom regionu gde takvi scenariji nisu mogući, ali ono u čemu mi možemo da se nađemo u određenoj situaciji to je jako teška socijalna situacija u kojoj jednostavno možemo bez kontrole da na neki način svi politički subjekti učestvuju u vršenju vlasti. Onda jednostavno kada dođete u tu situaciju, građanima Srbije potpuno je nepotrebno saznanje koja politička stranka je dovela do toga da se nađete u tako teškoj ekonomskoj situaciji. A treba reći, da poslednjih deset do dvanaest godina jednostavno mnoge stvari su se gurale pod tepih. Treba reći da od 2008. godine su mnoge bankarske garancije davane u ovoj skupštini, u ovom parlamentu, gde praktično SNS nije ni postojala, nije ni učestvovala u takvom procesu. Tu treba uvek i naglasiti. Sada je uzela odgovornost i kao glavni stožer u Vladi Srbije krajnje odgovorna za ono što će se dešavati i ono što se dešava sad.
Zbog čega ovo govorimo? Pa zbog toga što Vlada Srbije je preuzela jednu veliku političku odgovornost za mnoge procese koje često zaboravljamo kada pričamo o budžetu Srbije, a to je rešavanje Briselskog sporazuma, odnosno odnosa Beograda i Prištine, a samim tim imamo i početak pregovora sa EU, odnosno primenu SSP sporazuma pridruživanja EU.
Oba ta sporazuma i međunarodne obaveze nešto koštaju ovu državu i te takve suštinske reforme traže da predvidite i određena sredstva u budžetu. Ne samo u tom organizacionom smislu, koje treba menjati, nego i u ovom smislu da je, recimo, za Kosovo i Metohiju predviđen budžet oko 4,8 milijardi dinara za sledeću godinu, a da primenom trgovinskog sporazuma od 1. januara 2014. godine gubimo stavku u budžetu koja iznosi oko 300 miliona evra.
Samim tim, uzimajući u obzir ove činjenice, krenuli smo u reformu, kao država, javnog sektora, prvo konstatujući koliki je taj broj zaposlenih. Onda smo krenuli u reformu toga da se suočimo sa istinom koliko suštinski dugujemo za javna preduzeća, pa smo videli da, recimo, eto, kada je u pitanju „Srbijagas“ imamo deo dugovanja prema bankama, a imamo onaj deo dugovanja koji je država dala u vidu garancija.
Taj dug je jako veliki. Naravno da dug od 800 miliona ili 224 miliona, koji se odnosi na „Srbijagas“ i na druga javna preduzeća nije nastao preko noći i nije nastao u poslednjih godinu dana. Sigurno da se on negde taložio i gomilao i da se ulazilo iz kredita u kredit, i da smo u onom trenutku, kada pričamo o kredibilnosti države i kada se najviše suočavamo sa realnošću i izrazimo realno taj budžetski deficit, jednostavno zemlja koja gubi na tom glasu i samim dobija u svojoj ponudi za portfolio sve skuplje i skuplje kredite.
Ona priča o tome da mi možemo, kao država, da dobijemo vrlo povoljne kredite i da se rešimo oko 2,5 milijarde sa povoljnim kamatnim stopama, Fiskalni savet jednostavno to decidno navodi da je velika odgovornost na onima koji u javnosti daju svoje izjave, jer upravo time urušavaju kredibilitet same države i same ekonomije, jer samim tim dobijate u ponudi sve skuplje i skuplje kredite.
Prema tome, da li se radi o poziciji ili opoziciji, treba biti odmeren u političkim izjavama, pogotovo u onim koje se odnose na privredu. To se odnosi na sve političke subjekte.
Ono što je važno reći da je javni dug visok i on je zaista u ovom delu do sada najveći, ali do sada se uvek i taj deficit prikazivao na neki način frizirano. Prvi put sada imamo realno iskazan i u toj meri on treba da pokaže suštinski, gde su nama najslabije, takozvane neuralgične tačke. Mi smo to rekli, znači, rekli smo da to jesu društvena preduzeća, 153 preduzeća u restrukturiranju, da su to javna preduzeća, velika dugovanja prema „Srbijagasu“, prema „Putevima Srbije“, prema „Železnica Srbije“ i „Galenici“, rekli smo da su to najviše u bankarskom sektoru, rekli smo da su to otprilike velika izdvajanja koja se odnose na PIO fond.
Onaj deo koji je napadan, a to je da ovim budžetom nije dobro isprojektovan poljoprivredni fond, nisu dobro isprojektovane subvencije, nisu dobro isprojektovane određena davanja, koja se odnose na socijalne kategorije, možemo da kažemo da su krajnje neodgovorna. Zbog čega? Pre svega, kada pričamo o društvenim preduzećima ni ta dugovanja, ni ta restrukturiranja nisu nastala takođe preko noći, nego su godinama taloženi kao problemi sa kojima niko nije hteo da se uhvati u koštac, nego su svaki put predstavnici kapitala, stečajni upravnici, ulazili u sve veća i veća dugovanja i ponašali se prema državnoj imovini kao da je to otprilike nečija tuđa i kao da nemaju uopšte odgovornost o tome kako raspolažu sa tom imovinom.
Vi niste imali ni jednu praktično osudu nijednog stečajnog upravnika, nijednog predstavnika kapitala, a koja se odnose na preduzeća u restrukturiranju, da to nisu vodili na adekvatan način. Čak nijedan takav predstavnik nije bio osuđen, da li je na adekvatan način raspolagao kapitalom tih preduzeća.
Drugi deo priče koji se odnosi na sama javna preduzeća, mislim da država nikada nije, Ministarstva nisu ni znala koliko su javna preduzeća u njihovoj nadležnosti dužna, ni kolike su te bankovne garancije. Imali su neki okvir, pa počev od činjenice da ne znaju ni koliko zaposlenih imaju u svom sektoru, a kamoli o tome koliki je taj obim sredstava koji troše. Nama se dešavalo, recimo, kao državi, da se na kraju mandata ove skupštine, u prethodnom sazivu 2012. godine, podižu krediti i onda se skupe sve na jednom mestu i onda se dođe, onda Skupština izglasa i podrži sve garancije koje su sva javna preduzeća uzimala i ta sednica otprilike košta 1,4 milijarde evra zaduženja države. Znači, to je praktično bio način na koji se funkcionisalo u privredi Srbije.
Ono što sada imamo sve na jednom mestu, tačno znamo sa čim raspolažemo. Ako je to ta slika kolika su dugovanja, tolika je, i jednostavno sa tim se izlazi pred građane. Građani moraju u svakom trenutku da znaju istinu, da bi bili pripremljeni na sve ono što ih očekuje u budućnosti. Zašto o tome govorimo? Zato što su svi segmenti društva zahvaćeni ovom krizom.
Ono što nikad ne treba da zaboravimo, a to je da je 2008. godine, znači godinu dana posle ekonomske krize, posle 2007. godine, praktično pravljen budžet koji je promašen otprilike za 20%, jer su pogrešno projektovane stavke o tome kako će izgledati ekonomska kriza, pogotovo u Srbiji i u samom regionu. To je nešto što je praktično ceo ovaj region doveo do toga da krenu ta kola, o kojima pričamo da su sad krenula, ne ona su krenula od 2008. godine nizbrdo, i sada ta kola treba na neki način zaustaviti. Ona su zaustavljena određenim merama i praktično saznanjem, da javnost mora biti upoznata sa istinom.
Kada pričamo o segmentima na kojima smo smatrali da uopšte i ova vlada i ova skupštinska većina treba da koncipira svoju ekonomsku politiku, onda smo govorili da su to poljoprivreda i energetika. Napadana je ovde politika na koji način treba da izgleda ulaganje u poljoprivredu. Napadana je energetika, ali ono što treba građani Srbije da znaju, to je da se poljoprivreda više neće, na onaj način na koji je bila finansirana, finansirati, već da će isključivo ulaganja biti u infrastrukturu, koja je jako važna, kao što je sistem navodnjavanja, kao što su oprema koja će biti data poljoprivrednicima, koji će moći da je koriste.
Kada se priča o subvencijama, koje su takođe napadane, u budžetu, ako pogledate da 81 milijarda ukupnih subvencija predstavlja deo budžeta, onda je oko 10% tih subvencija ide na privredu, a 40% tih subvencija idu na poljoprivredu. Prema tome, ta priča da se malo ulaže u poljoprivredu nije istinita, ali ono čime želi da se ustroji i izvrši reforma te agrarne politike, upravo je to ulaganje u infrastrukturu, da bi se na određeni način i tim ulaganjima stvorila zainteresovanost investitora da ulažu i da prave određene vrste javnih privatnih partnerstava u ovoj oblasti. I ono zbog čega treba država da ulaže svojim subvencijama u društvena preduzeća, to je da koliko može ojača taj sektor, da zadrži ono što je zaista zdravo, da bi danas, sutra principom koncesija i javnih privatnih partnerstava, zaista mogla što veći broj tih preduzeća da privatizuje i da uđe u jednu ozbiljnu privrednu reformu, ali samim tim i da na neki način zaustavi bilo kakav pad, održi se i da stvori uslove u naredne tri godine da bi krenula nekim svojim rastom.
Ono o čemu smo najviše slušali o energetici je pitanje „Srbijagasa“, velikih dugovanja. Evo sada imamo i priliku da praktično sa otvaranjem novih infrastrukturnih projekata na neki način reformišemo ceo ovaj javni sektor. Razvoj energetike nije moguć ukoliko se ne izvrši i ne stvore uslovi, odnosno taj ambijent u kome će moći država da se ponaša krajnje odgovorno, ne samo prema investitorima, nego i prema svojim potrošačima.
To znači da je cena struje socijalna kategorija i tu priču inače zna ceo region zapadnog Balkana i praktično sve zemlje u regionu, i sve znaju da ukoliko idete povećanjem cene energenata, vi praktično utičite na budžet svakog čoveka koji živi u našoj državi i to znaju i u Hrvatskoj, to znaju i u Crnoj Gori, to znaju i u Bosni i Hercegovini, to nije nešto novo.
Mnogo je lakše napadati bilo kakvu reformu ili povećanje cena, ali je mnogo teško izvršiti zaista reformu ovog sektora, iz prostog razloga što tu rade ljudi koji su zaista profesionalci u svojoj struci i kojih ima jako puno i kada dođe do trenutka kada trebate da racionalizujete ili prepakujete određene zaposlene, to je jako teško proceniti ko u kom sektoru treba na najadekvatniji način da da svoj pun doprinos.
Zbog toga je uopšte priča o „Srbijagasu“ i ne samo o „Srbijagasu“, nego uopšte u javnim preduzećima za koje se izdvajaju određena sredstva, veoma, kako da kažem, osetljiva, senzitivna, jer ako bi hteli ekonomski isključivo da gledamo kao interes države, onda bi rekli – izvinite, ali jednostavno država treba da na neki način odustane od bilo kakvih davanja garancija, od bilo kakvih podsticaja i onda bi došli do toga da bi jednostavno imali poremećaj u radu uopšte energetskog sektora, a to bi se odmah direktno odrazilo na same potrošače.
Prema tome, u takvim oblastima treba biti krajnje odgovoran i treba postupati na način koji odgovara svim kategorijama društava, ali korak po korak.
Kada pričamo o PIO fondu, a o tome najviše volimo da pričamo sa jednog aspekta i da napadamo zbog čega su tolika izdvajanja, ja sam se malo zainteresovala na temu kako izgleda uopšte rukovođenje PIO fondom, koja je struktura PIO fonda i mislim da više od polovine poslanika i nije upoznato sa tim ko su članovi Upravnog odbora PIO fonda. On čini 21 člana, od toga država ima svega dva člana koja postavlja Vlada. Ima predstavnike privrednika, ima predstavnike udruženja poslodavaca, ima predstavnike oba sindikata, ima predstavnike udruženja penzionera i ima dva predstavnika Vlade.
Princip predsedavanja Upravnim odborom PIO fonda je rotirajući na svake dve godine. Sada trenutno predsednik PIO fonda je gospodin Orbović, predsednik sindikata i koji direktno utiče na politiku PIO fonda.
Ukoliko država želi da sprovede reforme, a trenutno država izdvaja, znači, PIO fond ima oko 600 milijardi dinara, iz koga 42% država puni taj fond direktno iz budžeta, a 58% pune privredni subjekti kroz poreze i doprinose koje uplaćujemo. Ako država želi da zaista izvrši reformu PIO fonda, onda treba svoje predstavnike Vlade da pusti da u onom trenutku kada treba da predsedavaju ovim Upravnim odborom, treba da izvrše određene reforme. I za to je potreban jedan politički konsenzus. Ne treba napadati isključivo određene političke opcije da bi se reforma PIO fonda izvršila, već treba napraviti jedan princip kako treba da izgleda punjenje PIO fonda.
Mi imamo jednu nasleđenu politiku kako je to izgledalo pre i onda su sve Vlade automatski, niko nije hteo da se zamera sa predstavnicima koji se nalaze u ovom Upravnom odboru, jer jako je teško uhvatiti se u koštac sa svim ovim problemima, zamerati se sindikatima, sa poslodavcima, udruženjima, a onda dolazimo u situaciju da ti poslodavci žive od naknada iz tih upravnih odbora, a ne žive iz realnog sektora, odnosno odakle prihoduju ta sredstva. Praktično, taj PIO fond postaje na neki način jedna ekonomska kategorija, iz koje svi na neki način preživljavaju.
Naravno da to nije dobar koncept i naravno da vremenom, kako su se nasleđivali problemi, ti problemi su se uvek uvećavali. Nikada nisu došli do trenutka da treba da se reše na jedan ekonomski održiv način.
Stoga država, ukoliko želi da reši ovaj problem, mora da nađe načina i zakonskim putem, koji treba ovde u Skupštini Srbije da se donese na jedan potpuno svojstven način, da se napravi jedan konsenzus svih političkih opcija po tom pitanju, da donese odluku kako će upravljati, jer na kraju krajeva, imovina PIO fonda je imovina države, jer svi mi snosimo odgovornost za takvo stanje u državi, i naši sugrađani, naše bake i deke i svi oni koji su praktično građani Srbije, koji se finansiraju iz ovog PIO fonda, a njih ima 1,7 miliona građana Srbije. Praktično, treba da nađemo načina kako da to uradimo, a da to bude isplativo i održivo u svakom ekonomskom smislu. To ne može preko noći. O tome moramo ozbiljno da donesemo odluke i moramo na adekvatan način da nađemo rešenje.
Na kraju bih nešto rekla o Fiskalnom savetu i o tome šta je Fiskalni savet rekao uopšte o ovome budžetu. Fiskalni savet se parafrazira i na mnoge teme odgovara na vrlo racionalan način, potpuno politički neobojen, a mnogi bi hteli da ga stave u kontekst i da ga oboje, podržavajući određenu političku opciju.
Fiskalni savet je praktično telo koje je sastavljeno iz stručnjaka i koje treba slušati u svim ovim segmentima kada govori o tome kako treba da izgleda ekonomska politika naše države, ali kako treba da izgleda i budžet. Ona govori o tome da sve one mere koje se donose mogu da budu jače, slabije, ali da one proizvode određene ekonomske efekte, odnosno rezultate.
Tako Fiskalni savet smatra da su praktično dodatne mere štednje neizbežne u ovakvim situacijama, da je put ka racionalizaciji javnog sektora neminovan i da subvencije i socijalna davanja, koja su sastavni deo budžeta, takođe bi uvek trebalo da budu veća, ali su svesni toga da ono koliko je društvo prihvatljivo u sprovođenju tih mera, da su to s druge strane uvek problemi s kojima vrlo teško sve političke opcije ne mogu da se uhvate baš sto posto u koštac sa njima.
Zbog toga kaže da je neophodno sklapanje aranžmana sa MMF-om, zbog toga kažu da je moguće lakše zaduživanje u 2014. godini. Naravno, svi znamo da postoje dobre kreditne linije Ujedinjenih Emirata, i to otprilike u obimu od tri milijarde evra.
Zatim, Fiskalni savet poziva na odgovornost, o kojoj sam već govorila prilikom davanja izjava u javnosti. Ne postoje laka rešenja koja smo čuli u nekim diskusijama i da takva laka rešenja ne daju efekte u kratkom vremenskom periodu. Sve to kaže Fiskalni savet.
Prilagođavanje Srbije u narednom periodu takođe će dovesti do određenih promena. Te promene u naredne tri godine takođe će davati bolna rešenja. To sve kaže Fiskalni savet.
Ono što je glavno reći da Fiskalni savet nema neke velike zamerke na realnost koja je projektovana ovim budžetom. Zbog toga sve političke opcije ovde treba da zaista odaju određenu vrstu pohvale ministru koji je izašao sa takvim predlogom budžeta, jer mnogo je teško na neki način koji treba da nam sve emocije koje možda vladaju u političkom životu odagnaju i da da jednu realnu sliku oko koje mi treba svi zajednički da stanemo.
Naravno da je u političkom životu Srbije mnogo lakše davati neke senzacionalističke izjave, koje su kratkoročnog vremenskog ograničenja. Ali, ono što treba reći je da svi građani Srbije žive od tog budžeta i da te priče da se uzimaju pare od lekara, profesora, a da se to nikome ne daje, da to ide posle toga u kamate, jednostavno ne stoje. Pre svega, veliki deo profesora, nastavnika imaju primanja ispod 60.000 dinara. Reći ću vam da u osnovnim školama nastavnici i profesori imaju manja primanja, da docenti na Beogradsko univerzitetu imaju 60.000.
Znači, sva primanja iznad 60 hiljada dinara spadaju u redovne i vanredne profesore Beogradskog univerziteta i zbog toga je u ovom budžetu praktično skupštinska većina izašla u susret da ona primanja koja se odnose na projekte koje profesori na univerzitetu imaju kao jedan vid davanja, ne podležu određenim uštedama, odnosno oduzimanjem od naknada, odnosno neto primanja.
Sve ono što je ovde izrečeno je u pravcu konsolidacije javnih finansija u ovom budžetu i sve ono što smo videli da daje određene rezultate neće biti na određeni način pozitivno u nekom smislu da će sad građani Srbije osetiti to, ali tek za godinu dana počećemo da vidimo rezultate tih mera u onom delu da nam neće biti gore.
To je važno reći zato što smo ovde juče čuli u raspravama da će nam biti sve gore i gore, da određene mere koje Vlada Srbije donosi projektuju neku crnu budućnost. Naravno da to ne stoji, jer sa infrastrukturnim projektima i ulaganjem u lokalnu samoupravu, koja su praktično preko IPA fondova uvedeni u ovom budžetu, pokazuju da će se ipak zadržati određeni nivo ekonomske stabilnosti, da taj nivo ekonomske stabilnosti u budućnosti će dati uslove koje će pokrenuti određenu privredu preko javnih privatnih partnerstva, preko koncesija, preko razvoja infrastrukturnih projekata koje ne treba zanemariti, jer ta sredstva uopšte neće biti toliko mala.
Da li će određene zemlje istoka i zapada vršiti pritiske? Naravno da uvek postoje različita viđenja istoka, zapada i severa i po pitanju različitih projekata. Bitno je da Srbija učestvuje u tim projektima. Bitno je da je Srbija interesantna zbog svog geostrateškog položaja, da je interesantna zbog svojih potencijala, kako energetski tako i poljoprivrednih i bitno je da Srbija vrši racionalizaciju uopšte državne uprave i građana Srbije u smislu privrednih aktivnosti, da mi moramo na neki način da vršimo reformu i obrazovnog sistema i da na taj način stvaramo nove preduslove za buduće privredne aktivnosti.
Jedan posto privrednog rasta je mali privredni rast projektovan, ali je uvek bolje projektovati malo nego projektovati potpuno nerealno i onda ući u određene sisteme raspolaganja imovinom koje ne možete da kontrolišete.
To je ova Vlada pokazala kroz svoju odgovornu politiku. Da li se to nekome sviđa ili ne, koji su navikli ranije da žive na način koji je potpuno ne planiran, uzimajući potpuno neke kredite bez razuma sa velikim kamatnim stopama, to više ne postoji u Srbiji. Sada se vodi jedna krajnja odgovorna politika i takvu politiku građani Srbije prepoznaju. Zbog toga i podržavaju ovakve mere Vlade i, bez obzira na to koji će segmenti društva biti na udaru ušteda, svi zajedno shvataju da moraju da uđu u sektor privrednih aktivnosti u kojim mere štednje moraju da se sprovedu.
Na kraju treba reći da je Srbija kroz ovaj budžet pokazala da svoje građane Srbije ne želi da laže. Znači, izlazi krajnje realno pred njih i kroz takav realan budžet ona će uvek imati podršku svih relevantnih subjekata, a građani Srbije su uvek ti koje treba pitati za mišljenje. Zbog toga u Danu za glasanje ovaj predlog zakona SNS će podržati, a poslanici SNS će aktivno učestvovati u definisanju svih onih segmenata ovog predloga budžeta koji treba da pokažu koje su to prednosti kojima se vodimo u kreiranju ekonomske politike Srbije. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas je veoma važan set zakona, praktično u proceduri za koji je trebalo dosta političke volje da bi uopšte došli na red. Očito imamo danas na dnevnom redu zakone koji su pripremani i 2005, i 2009. i 2010. godine, i nikada nisu praktično došli u skupštinsku proceduru na razmatranje kao tema dnevnog reda. To pokazuje da je ova Vlada, znači pored svojih reformskih mera koje se odnose na smanjenje troškova, odnosno odliva budžeta, na jedan krajnje odgovoran način rešila da stavi jedan set zakona u skupštinsku proceduru, koji bi trebali da omoguće i priliv finansijskih sredstava u budžet. Za to je naravno trebala politička volja, ali i hrabrost, jer očito je puno problema bilo u sektoru koji obuhvataju ova četiri zakona.
Pored ovoga, ono što treba odmah reći, to je da treba dati podršku svakom od ovih zakonskih predloga. Da li su u oni u globalu sada najbolje do tančina razrađeni to će na kraju, krajeva pokazati i sami amandmani, pokazaće i praksa, jer u mnogim delovima mi imamo izmene i dopune zakona. To nije ništa strašno. Na kraju, krajeva to i treba da postoji, pogotovo kada su privredne aktivnosti u pitanju.
Prvi zakon koji praktično dovodi do rešavanja pitanja, barem delimično pitanja sive ekonomije je zakon koji se odnosi na posredovanje u prometu i zakupu nepokretnosti. Problem građevinske industrije danas u Srbiji sastoji se i može se sagledati sa više aspekata. To što danas nema razvijenog građevinarstva, i što nema uopšte tog sektora u onom delu kao što je bilo pre tri, četiri, pet godina, to je pre svega razlog što smo mi kao zemlja u vidu konsolidacije finansija u jednoj jako teškoj poziciji, a to je rezultat prošlosti u kojoj nismo znali da na adekvatan način čuvamo ovaj sektor.
Pre svega, zato što su neki centri moći imali monopol, pogotovo u odlukama koje se odnose na oblast izdavanja građevinskih dozvola. Mi smo imali u periodu 2004. do 2008. godine pet izmena i dopuna Zakona o izgradnji. Prema tome, u svakom od ovih izmena i dopuna došlo se do toga da su periodu izdavanja građevinskih dozvola se produžavali, investitori postojali nezainteresovani, a s druge strane monopol na tržištu nekih izvođača radova, kao što su „Belvil“, su morali biti zaštićeni, i zbog toga gradski sekretarijati u periodu od dve godine uopšte nisu izdavali građevinske dozvole. Naravno da dolazi onda do usporavanja prometa tržišta nekretnina, i normalno je da onda dolazi do problema uopšte koji tangiraju svakog građanina ove države, kada su investicije u pitanju.
Dolazimo do toga da prvi put sada imate uvođenje ovog zakon u kojem svaki građanin treba da bude na neki način zaštićen, pre svega od prevara, pod jedan, i pod dva, od onog dela investicija koje će na neki način pokušati da smanji tu cenu kvadrata koji svaki kupac ili zakupac plaća. Sada imamo jedno umrtvljeno tržište nekretnina i to je rezultat jedne politike koja je vladala, i kao što vidite takva politika tangira i dva i tri zakona, pogotovo ovaj o posredovanju nekretnina, pa tangira i ovaj Zakon o zaštiti konkurencije, pa tangira i onaj deo koji se odnosi čak na elektronsko poslovanje.
Iz toga možemo da vidimo, da znači uopšte problemi nisu tako jednostavni. Ono što je dobro, a to je da jako puno agenata su učestvovali u tržištu prometa tržišta nekretnina i zakupa nekretnina. Dosta ljudi je u ovoj transformaciju našlo svoje radno mesto, neko i dopunsko zanimanje. Kažu, ima dosta i penzionera koji su se bavili tim poslom, i zbog toga su mnogi ljudi koji su se isključivo bavili ovom oblašću, na neki način bili uskraćeni za svoj promete, odnosno sve ono što su poštovali državu. Samim tim, jednostavno porez na neki način, za sve aktivnosti privredne je država bila uskraćena za to. Ovo je sada trenutak kojim treba na neki način da se to tržište uredi, da se pokuša da se stavi u neke legalne tokove, da ljudi koji rade se legalizuju, otprilike statistika kaže da dve trećine agenata nisu imali nikakvu evidenciju o tome da rade taj posao, niti je država imala tu evidenciju.
Na neki način sada dobijamo da oni koji će se zaista baviti tim poslom da su to ti ljudi, ali će na neki način odgovarati prema svojim klijentima i državi i neće biti baš u toj mogućnosti da prevare bilo koga. Samim tim želimo da kao zemlja pošaljemo jednu dobru poruku investitorima da se ovaj sektor uređuje. To je ono što se tiče Zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti.
Onaj deo koji se odnosi na Zakon o uvozu i izvozu robe dvostruke namene pokazuje da je potreba usaglašavanja naših propisa sa evropskim standardima i harmonizacija propisa, pokazuje spremnost ministarstva da se neki period dobijanja određenih saglasnosti, papira ubrza i na neki način da državni aparat postane efikasniji. To je jako dobro. Zbog toga treba reći da to skraćivanje rokova koje će u roku od 10 dana dati svim onim zainteresovanima dozvole, treba da se naglasi kao jedan od znakova da država počinje da funkcioniše na mnogo efikasniji način nego kao pre.
Treba se zalagati za to da kako imamo uvozne, tako da postoje i izvozne dozvole i saglasnosti i da država na taj način potpuno kontroliše protok roba i usluga. Ta kontrola je jako bitna zbog ovoga što smo pričali, gde smo u prethodnom zakonu rekli da to nije bilo pod kontrolom pa sigurno da postoje mnoge oblasti koje pokriva vaše ministarstvo za koje je potrebno da se kontroliše, upravo zbog punjenja budžeta.
Zakon o elektronskoj trgovini je pokazao da treba da reguliše određene pravne aspekte, pogotovo u smislu ugovaranja i onog dela koji se odnosi na razvoj tog informatičkog tržišta.
On pokazuje da su građani Srbije vrlo nepoverljivi prema ovom sektoru. Sa donošenjem ovog zakona država treba polako da uliva to poverenje svim svojim korisnicima, samim tim dižemo i taj stepen kvaliteta usluga i pokazujemo da možemo da se nosimo sa svetom u ovoj oblasti. To će naravno prouzrokovati i mnoge edukacije, potrebe da se ljudi edukuju i obrazuju u ovoj oblasti, da se na neki način uvuče što veći spektar privrednih subjekata koji bi trebali da popune ovaj sektor i da ne bi dolazili do toga da je svega oko 180 miliona evra godišnji promet koji je bio u 2012. godini, nego da on bude znatno veći.
Najinteresantniji deo koji praktično danas imamo, Zakon o zaštiti konkurencije, je zakon koji do sada je, na neki način, pokazao kako izgleda zloupotrebiti rad jednog nezavisnog državnog organa, a koji, na kraju krajeva, glasa i ova Skupština.
Imali smo izveštaje pokojne Verice Barać koja je slala premijeru Cvetkoviću 15. decembra 2010. godine, u kome je decidno rekla da je praktično ovaj sektor, odnosno sama komisija u ovom delu funkcionisala na jedan totalno neadekvatan način, odnosno da je privatizacija u to vreme bila praktično centar zbivanja i na neki način zauzimanje tržišta i zauzimanje određenih centara moći po pitanju svih privrednih aktivnosti.
Imali smo privatizaciju „C marketa“, pa smo imali privatizaciju „Luke Beograd“, pa smo onda na osnovu toga videli da su određeni centri moći direktno pregovarali sa državom, ne tražeći mišljenje Komisije za zaštitu konkurencije, koja nije ni reagovala u to vreme i samim tim smo videli da ono zbog čega je ona i osnovana, na kraju krajeva, jednostavno nije radila svoj posao. To se dešavalo 2010. godine. Kasnije, 2011. godine i 2012. godine došli smo do toga da od 16 svojih odluka, 12 je praktično palo, i na neki način svi oni pravni subjekti koji su služili, možda nisu bili u pravu i možda su izazvali svojim odlukama određene finansijske troškove iz budžeta, pa se tako dešavalo da je budžet zbog svojih loših odluka bio oštećen za 750 hiljada evra, na kontu određenih svojih presuda, odnosno odluka. Ko za to snosi odgovornost? Na kraju, ispada niko.
Ovim zakonskim rešenjem je dato da se tačno zna kako će komisija izgledati. Imali smo apsurd da u komisiji ne postoji nijedan ekonomista, a treba da propisuje odluke koje daju instrumente tržišne ekonomije. Imali smo apsurd da sa takvim svojim funkcionisanjem se prenose prava potpisa na članove saveta, da oni daju svoje određene odluke i praktično se u pravnom smislu dovodi u pitanje – kakve su te odluke i da su one apsolutno ništavne pred sudom. Samim tim mi možemo da dođemo u neku konstrukciju, da možda ta komisija ili određeni članovi namerno, na neki način, izdaju ta svoja rešenja, zarad toga da bi se napravila šteta državi i da onda rade u cilju određenih centara moći.
Zbog toga je jako važno što postoji ovaj etički kodeks ponašanja, jer treba da bude stroga kontrola rada članova saveta. Svako ko potpisuje ta dokumenta mora da snosi veliku odgovornost, ne samo materijalno, nego i krivično i materijalno, iz prostog razloga što izdavanjem određenih papira prouzrokujemo određene materijalne troškove koji, na kraju krajeva, idu preko leđa svih građana Srbije. Zato treba podržati prvo profesionalizaciju ovakve komisije, drugo, instrumente, odnosno pravilnike prema kojima će se oni ponašati i na kraju krajeva, i ovaj budžet koji im je dat, na neki način se kontroliše kroz izveštaje koji se podnose ministarstvu.
Ono što je interesantno, a što bi stvarno trebalo, podržavam moje kolege koje su dale predlog, da ti izveštaji treba da dolaze i Skupštini Srbije, na kraju krajeva, iz prostog razloga što smo ipak mi, ako gledate u nekom pravnom smislu, ja nisam pravnik, ali Skupština je neki drugostepeni organ, odnosno kome treba da se podnose ti izveštaji.
Ono što na kraju treba reći, što se tiče ovih zakonskih predloga, to je da će sigurno biti puno amandmana na odboru, u smislu naših kolega koje su davale određene predloge. Ima tu i suvislih predloga, iz prostog razloga što oni govore o tome da se neki detalji moraju tačno definisati, jer ako ostanu nedefinisani, onda daju mogućnost, veliki prostor za određene zloupotrebe. Zbog toga je jako važno da detalje koji se odnose na same odluke Komisije za zaštitu konkurencije, treba da budu tačno definisane i treba da budu tačno ograničene, u tom smislu – šta ako dođe do određenih problema u radu Komisije, odnosno u definisanju i analizi, pošto sada Komisija radi analizu toga – ko ima monopol, a ko nema, znači, taj deo, način na koji će raditi, da se tačno propiše.
Na kraju, mogu samo da kažem da ove zakone treba podržati zato što oni jesu na tom reformskom putu naše ekonomije, da će oni sigurno doživeti još nekoliko izmena i dopuna u narednih godinu, dve dana, zato što će praksa pokazati šta je to bilo dobro u njima, a šta su to mane u kojima ćemo mi morati da reagujemo.
Nadam da se u ovom delu, ovih zakona koje smo danas imali na dnevnom redu, dobićemo sigurno i rezultate kroz budžet, odnosno završni deo budžeta za 2013. godinu i za narednu godinu, jer ti efekti ovih zakona i primena ovih zakona najbolje se prelamaju kroz budžet.
Ono što još treba reći, to je da Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, koji praktično ima nadzor nad radom Komisije za zaštitu konkurencije, će sigurno pomoći da, ukoliko mislite da treba još određene instrumente uvesti, u smislu kontrolisanja rada ovakvog organa, mi ćemo vas podržati.
Zahvaljujemo vam se puno što ste danas imali vremena da odgovorite na ove detalje koje su, vidim, svi narodni poslanici krajnje odgovorno pristupili razmatranju svih ovih zakona, zato što ima dosta tih detalja koji pokušavaju da nam kažu da sve ono što je bilo u prošlosti suštinski nam pokazuje kako to izgleda kada nešto nemate definisano, kada jednostavno dolazite u situaciju da ne možete da sprovedete i onda najviše pati budžet, naravno građani Srbije i uopšte ekonomija cele naše zemlje. Zahvaljujem vam se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, pošto sam direktno prozvana za pitanje uopšte Komisije za zaštitu konkurencije.
Na osnovu ovog izlaganja i mog prethodnika mogu samo da zaključim da je opravdano, suštinski da mora da postoje pola ekonomista, pola pravnika u komisiji, jer očito se nikada nećemo složiti u tom delu šta je ekonomski, a šta je pravni praktično deo rada, pogotovo dela koji se odnosi za zaštitu konkurencije.
Retroaktivnost ovog zakona na primer u „Imleka“ je dovela jednostavno izlaska 750 hiljada evra iz budžeta Republike Srbije. Ako je ugovor po kome su „Simpo“, i država potpisali o reprogramu duga spada u određeni deo konkurencije onda je komisija trebala da izađe sa određenim svojim mišljenjem odlukom i da to jednostavno kaže.
Znači, govorila sam o prošlosti kako je komisija radila, kako se tržište ponašalo, a znalo se da su postojali jedan do dva centra moći po pitanju tržišta uopšte prometa roba i usluga Srbiji. Do trenutka dok gospodin Mišković nije otišao u zatvor. To se jasno znalo. Od tog trenutka je jednostavno donosi se nova reforma sistema, novi zakoni, konsolidacija javnih finansija, uspostavljaju se mehanizmi onako kako to treba da izgleda, kako su dati standardi EU. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, predlagači ovih amandmana su danas praktično u prepodnevnoj raspravi dezavuisali javnost sa činjenicom da je nadležno ministarstvo za pitanje ovog zakona Ministarstvo finansija. Razlog zbog koga navodim ovo jeste što Direkcija za imovinu nije jedini pravni subjekt koji ima potpunu evidenciju o popisu imovine Republike Srbije.
Ako smo čuli da je sve što je u javnom sektoru, i ono što se odnosi na preduzeća u restrukturiranju, praktično javna svojina, osim zaposlenih, onda je krajnje neodgovorno od strane onih koji su predlagali ovakve amandmane u neka tri svoja dela, dve godine, dve godine i tri meseca, dve godine i šest meseci, da pokažu da jednostavno misle ovoj Srbiji dobro, zato što je rok za prijavu imovine bio dve godine, ali ako ste i prijavili imovinu u proteklih godinu dana, javna preduzeća su funkcionisala, nešto su radila, znači, ulazila su u određene investicije koje su u toku, sa završnim računima. Ta investicija jednostavno tek kada se završi plaćanje i postanu imovina, kao određeni pravni subjekt, može da bude upisana u Direkciji za imovinu.
Prema tome, i onoga trenutka, prošli direktori koji su bili u prošlom sazivu Vlade Republike Srbije, ako su ispoštovali svoju dužnost da prijave imovinu, praktično nisu do kraja izvršili svoju obavezu, zbog toga što je funkcionisanje javnih preduzeća promenljivo u smislu ekonomske kategorije svojine Republike Srbije. Ono zbog čega je ova Vlada pokazala svoju krajnju odgovornost je što je dala dodatni rok u kome će se završiti 24 privatizacije, koje je tražila ne samo ova Vlada, nego i EU, sa kojom će se možda utvrditi da neke privatizacije određene svojine su urađene na jedan nezakonit način, gde će se možda određena vrsta imovine nekih javnih preduzeća vratiti u državnu imovinu na osnovu tih presuda, pa će se utvrditi na osnovu restrukturiranja, koje je takođe zakonska obaveza, da se završe do kraja ove godine, utvrditi da je nešto državna imovina, a nešto i nije državna imovina. Prema tome, ovaj rok koji je dat, da se produži da narednih još godinu dana, je sasvim opravdan.
Na kraju treba reći da, što se tiče direktora javnih preduzeća, ne treba gledati to sa stanovišta poslednjih šest meseci, godinu dana. Mi smo imali direktore javnih preduzeća koji su izuzetno visoki funkcioneri DS, primera, gospodina Cvije, Babića, koji je takođe direktor jednog javnog preduzeća, gospodin Ćeran takođe, koji su potpredsednici gradskog odbora DS.
Ono na čemu mi insistiramo, kao SNS, to jeste da imovinu Republike Srbije treba staviti na jedno mesto, ali imati pravu informaciju kolika je ta imovina, i zbog toga je potrebno neko vreme, da se završe određene investicije. Ako pričamo o investicijama iz oblasti EPS, onda su to određeni energetski objekti koji ne mogu biti upisani u Direkciji za imovinu, dok se ne završi ta investicija. Znači, ako pričamo o nekim objektima koje vode „Srbijavode“ onda su to brane, onda su to nasipi, koji su takođe imovina Republike Srbije. Dok ne budu do kraja isplaćeni od strane države, oni ne mogu biti upisani u Direkciji za imovinu.
Prema tome, treba razlučiti zbog čega je suštinski ovaj zakon donesen. Tačno je da je to izmena koja se odnosi na 12 meseci, tačno je da je to jedan, taj član zakona, ali suština je odgovornosti ove Vlade prema upravo onome što poseduje država. Na kraju krajeva, građani Srbije imaju i najveću odgovornost prema državi, ali i država prema njima. Ako država ima odgovornost prema građanima, onda mora da pokaže da tu imovinu zaista posedujemo. Ukoliko ne upišemo tu imovinu u adekvatnu evidenciju, onda ne znamo sa čime raspolažemo. Ako ne znamo sa čime raspolažemo, onda ne možemo da vodimo odgovornu ekonomsku politiku i to nije bio slučaj u prethodnim vladama, jer je, recimo, primera radi, energetsku politiku u rekonstruisanoj vladi vodio premijer Vlade, gospodin Mirko Cvetković, kao što je vodio i Ministarstvo finansija. Kao što vidite, to je jedna neodgovornost, a ovo se odnosi na Ministarstvo finansija u velikom domenu.
Prema tome, nije istina da je samo Ministarstvo pravde, koje vodi gospodin Selaković, odgovorno za imovinu Republike Srbije. Naravno da sa opravdanjem velikim i poštovanjem i, na neki način, podrškom SNS, ovi amandmani treba da budu odbijeni, jer pokazuju jednu neodgovornost opozicije. Da je bilo nekih konstruktivnih predloga, da je bilo zaista opravdanih predloga, u smislu promene, izmene i dopune ovog zakona i amandmana, sigurno da bi uopšte vladajuća koalicija razmatrala to i sigurno da bi našli možda neko kompromisno rešenje.
Na osnovu svih ovih dosadašnjih izlaganja i onih stavova koje ste čuli od strane naših poslanika, evidentno je da postoji različito viđenje sa pravne strane i ekonomske strane određenih predloga zakonskih rešenja i zbog toga sigurno da mnogi poslanici u opozicionim klupama smatraju da to nije baš adekvatan predlog Ministarstva finansija. Ali mi sa velikom podrškom dajemo predloge koje će Ministarstvo finansija sigurno usvojiti i Odbor koji se odnosi isključivo samo na privredu, davaće rešenja koja neće biti samo podrška Ministarstvu privrede, već i Ministarstvu finansija, jer jedno bez drugih jednostavno ne mogu da funkcionišu i ne mogu da odrade taj neki zamajac koji u ekonomskom smislu ova Srbija mora da pokrene.
Prema tome, u smislu samih amandmana, amandmane treba odbiti, treba dati podršku predlogu i izmenama i dopunama koje je dao ministar finansija u svom obrazloženju i treba shvatiti da mi moramo da krenemo jednim novim, drugim putem, krajnje odgovornom politikom. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, znam da je našem kolegi iz opozicije vrlo teško da shvati da je odgovornost Vlade suštinski cilj i način rada funkcionisanja ove Vlade Srbije. Ali to što je nama odgovornost, u tome je njima bio veliki problem da shvate da je evidencija uopšte državne svojine jedan od prioriteta ove države, da znamo sa čime raspolažemo. Najlakše je ne sačekati 24 privatizacije i ne sačekati restrukturiranje i sve to navesti pod geslom – mi smo efikasni, pa sad treba da budemo smanjeni za otprilike 30% ukupne državne imovine, a to ćemo da rasprodamo preko svojih određenih kompanija DS. Mi tako ne razmišljamo i mi tako ne želimo da naša buduća pokoljenja tako razmišljaju. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, javljam se povodom replike i opomene koja je trebala da usledi, ali, izvinjavam se na formulaciji kompanije i preduzeća DS. Jednostavno, namera mi je bila da pokažem da mnogo ljudi, funkcionera koji su bili iz redova DS su imali svoja preduzeća koja su direktno funkcionisala sa javnim sektorom.
Naravno, slažemo se u tome da sva ona preduzeća koja to nisu dobro radila, a imaju jako puno elemenata koruptivnih aktivnosti, treba da odgovaraju. Mislim da se kolege iz DS takođe slažu oko toga.
Na kraju, ono što je trebalo da bude replika gospodinu Đuriću, ne bih sada posle izlaganja ministra ništa dodala. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, ministri, kandidati za nove ministre, poštovane kolege poslanici, imali smo prilike ovih dana da razmatramo ekspoze predsednika Vlade u kojem je akcenat dat očito na ekonomskoj politici Vlade Republike Srbije.
U tom delu date su neke četiri smernice u kojima ne samo Vlada, nego i ovaj parlament će se kretati u budućnosti. Prvi je minimum socijalne pravde. Drugi je deo koji se odnosi na poresku politiku. Treći je deo nemešanje, praktično, države u poslovanje javnih preduzeća. Četvrti deo, koji je, ja mislim, i najinteresantniji, je onaj deo koji se odnosi na glasanje zakona i kreiranje pravne regulative koja će biti svrsishodna, a to znači koja će biti primenljiva, jer mi imamo more zakona koje jednostavno ne primenjujemo.
Na neki način i rasprava Zakona o ministarstvima je pokazala veliku količinu zakona o kojima na neki način se različito gledalo u prošlosti, a i sadašnjosti. Govorim o delu Zakona koji se odnosi na oblast zaštite životne sredine.
Ono što je rasprava u pojedinostima o Zakonu o ministarstvima pokazala je da postoji spremnost svih poslaničkih grupa o tome da ova oblast treba da se uredi, ali ono što je ova vlada nasledila u poslednjih 13 meseci je stari model, praktično nametnut model, funkcionisanja ove oblasti.
Ono što EU traži od nas, prema Strategiji Evropa 2020, kojima će minimum pet ministarstava u ovoj Vladi da se bave, to je da mora da se kreće u okvirima socijalne pravde, odnosno dela koji se odnosi na otvaranje novih radnih mesta, socijalne inkluzije i oblast zaštite životne sredine.
Nama su u raspravi o ministarstvima nametnuta pitanja, zarad marketinške aktivnosti, da li je Srbija na putu za ljude ili za prirodu? Ne, mi smo i za ljude i za prirodu, u funkciji razvoja privrede.
Ono što je globalna tema pitanja zaštite životne sredine nije ono što je Srbija osmislila, nije ono što je EU osmislila, nego jednostavno su UN nametnuli tu temu, da bi se obezbedila održivost razvoja ne samo privrede, nego na kraju krajeva i budžeta svake države.
Ono što treba pokrenuti to je sigurno reforma politike zaštite životne sredine. Ono što Evropa traži od nas su ciljevi EU i otvaranje poglavlja 27. Traži da se na jednom mestu nalazi i oblast životne sredine, i oblast prirodnih resursa, i vodoprivreda, šumarstva i oblast koja se odnosi i na vanredne situacija, i na održivost finansija.
Kao što vidite, jako puno ministarstava imaju potrebe da zajednički sarađuju u ovoj oblasti upravo da bi pokrenuli privredu i to je ono što je suštinski problem u ovom trenutku – ne saradnja u tom horizontalnom smislu.
S toga, kao premijer i predsednik Vlade, molimo vas da, na kraju krajeva, čujete sve inicijative koje će biti kroz Odbor za zaštitu životne sredine, gde ćemo tražiti kao predstavnici svih političkih stranaka da na neki način jače i bolje uredimo ovu oblast i prihvatite konsenzus svih političkih subjekata za ovu oblast.
Ne smemo da zapostavimo ovu temu. Ne smemo da je svedemo na svakodnevna pitanja da li je neko za drvo ili je za ljudi, da li je neko za autoput. Jednostavno, takva oblast se ne postavlja kao jedna marketinška oblast pojedinaca, nego kao suštinsko pitanje svake države koja ima nameru ne samo da poštuje direktive EU, nego da ekonomski i privredno napreduje.
Što se tiče naših kandidata za nove ministre, pre svega bih zahvalila što su se uopšte odazvali i prihvatili ovako odgovorne funkcije, jer oni su dali u ovom trenutku ono najveće bogatstvo koje imaju, a to je svoje ime i prezime. Najteže je staviti svoje ime i prezime i svoju karijeru na raspolaganju državi u vreme kada, znate, narod običan kaže, ko uđe u politiku, jednostavno, mnogo će se isprljati i nikada više neće moći svoj ugled da povrati. To, jednostavno, mora da se menja u Srbiji.
Ovim prihvatanjem kandidata da sa svojom strukom sednu u politički milje, sednu u ovu arenu, budu pitani direktno od predstavnika građana, je jako teško, s jedne strane. S druge strane, otići će u ministarstva. Što god budu hteli da pokrenu kao neku svoju dobru ideju, dobiće od državne uprave odgovore – pa, znate, to nije po ovom ili onom zakonu, znate, vi to ne možete da sprovedete. Onda će doći do toga da će vreme prolaziti i biće u situaciji da će se osetiti nesigurnim. To je trenutak o kome smo pričali kao poslanici, da treba da dođete na skupštinske odbore, da treba da pokrenete, a mi ćemo vam pomoći u tome da kroz određena javna slušanja, međunarodne konferencije, jednostavno, podignemo nivo svesti i potrebe da u tom delu zakoni treba da se menjaju samo zarad toga da bi Srbija išla napred.
Nadam se da ćete na tom putu boljitka Srbije uspeti. Mi ćemo vam pružiti svu podršku.
Nadam se da ćemo od sutra imati jedan novi pristup, novi koncept ne samo privrede Srbije, nego uopšte razmišljanja o tome kako Srbija treba da izgleda. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, zarad istine građana Srbije nisam mogla da ostanem indolentna na reči našeg prethodnog govornika o tome da država, odnosno Vlada Srbije vodi jednu anti ekološku politiku.
Pitanje hrasta postalo je pitanje ekologije u Srbiji što, naravno, nije istina, jer celo predstavljanje uopšte programa Zelenih Srbije kroz napadanje ekoloških tačaka i problema ispada kao jedan dobra marketinška kampanja DS. To je pod jedan.
Pod dva, ako hoćemo pitanje hrasta da otvorimo suštinski, onda hajde da postavimo pitanje zbog čega se u jednom projektu, koje je dozvolu za projekat koridora na toj trasi našao hrast, a dozvolu je izdalo Ministarstvo za zaštitu životne sredine i urbanizam i građevinu, kojim je predsedavao gospodin Oliver Dulić, kako se našao hrast na toj trasi i kako niko nije reagovao pre toga, jer projekti se rade tri godine?
Prema tome, očito je na našoj političkoj sceni jedna zamena teza po pitanju hrasta.
Što se tiče potreba EU, smatram da predlozi koji se odnose na formiranje novog ministarstva nisu potpuni, odnosno EU traži integrisano rešavanje problema iz oblasti životne sredine. Za to je potrebno transformisati ne samo tri ministarstva, nego preuzeti nadležnosti od još tri ministarstva. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, kolega Karić je očito promašio temu što se mene tiče po pitanju haških optuženika. To je pod jedan.
Što se tiče samog hrasta i uopšte priče o tome, ne znam zašto se onda Zeleni Srbije nalaze na izbornoj listi DS i zašto onda oni nisu rekli DS – pa, pogrešnu građevinsku dozvolu ste izdali, ugrozili ste prirodne resurse, ugrozili ste životnu sredinu.

Uvažene dame i gospodo, poštovana predsedavajuća, tema o kojoj danas, mislim da većina političkih stranaka koji učestvuju u zasedanju Narodne skupštine, a odnosi se na formiranje ministarstva zaštite životne sredine treba da postigne konsenzus da li je potrebno izdvojiti ili ne? Šta kaže Evropa?
Dakle, 3. marta 2010. godine Evropa je usvojila Strategiju 2020, gde je rekla da prioriteti ove strategije i zemalja EU koji će ući u pregovore je otvaranje novih radnih mesta, socijalne inkluzije i zaštite životne sredine.
Na čemu Evropa insistira? Ona insistira na integralnom upravljanju svih relevantnih subjekata u cilju zaštite životne sredine. Šta to znači? To znači da predlozi koji su u amandmanu, sve grupe predlagača, nisu dovoljni da bi u ovom trenutku mogli da postoje u izmenama i dopunama ovog zakona. Zašto? Zato što nije dovoljno samo izdvojiti zaštitu životne sredine, nego na jednom mestu skupiti i prirodne resurse i vodoprivredu i šumarstvo, i na kraju uzeti deo koji se odnosi na održivi razvoj, jer bez toga ne možemo da pričamo ni o zelenoj ekonomiji.
Na kraju, imamo deo koji je vrlo interesantan, a to je upravljanje vanrednim situacijama. Za sve to je potrebno redefinisati budžet Srbije. Očito je da sada nije takav ni ekonomski, ni politički trenutak za realizaciju ovakvog koncepta i stoga smatram da je to jedini razlog zbog čega u ovom trenutku jednostavno nije bilo mogućnosti definisati ovakvo ministarstvo. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, današnji predlog izmene i dopuna Zakona u kome se praktično deo finansija i deo privrede razdvaja u posebna ministarstva treba da naiđe na opštu podršku svih poslanika iz prostog razloga što mi već funkcionišemo u dva skupštinska odbora koja su razdvojena. Jedan je Odbor za budžet i javnu potrošnju, a drugi je Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku.
Ono što su svi članovi odbora kojim ja predsedavam, odnosi se na privredu, imali prilike da vide, to su izveštaj Agencije za privatizaciju, to su oblasti kojima praktično ovo ministarstvo se samo bavilo, jer nije imalo vremena da se u jednom razvojnom pravcu bavi i razvojem turizma, rešavanjem pitanja društvenih preduzeća, koja još uvek nisu privatizovana, pitanje privatizacije koje mora da se završi do kraja 2013. godine, kojim smo se obavezali, razvojnim projektima koji će biti finansirani od strane EU, a sada praktično kroz ovu izmenu i dopunu zakona, kroz formiranje Ministarstva za privredu imaćemo prilike da se ozbiljno pozabavimo svim ovim problemima.
Jedan od najvećih problema praktično u društvu su preduzeća u restrukturiranju, kod kojih na neki način suštinski država ima određenu obavezu. Ali, s druge strane mi imamo veliki problem, iz prostog razloga što ta preduzeća tavore, žive na osnovu onoga što im država daje, a ništa nismo učinili da ih osamostalimo u finansijskom smislu, i pustimo na tržište gde bi oni mogli da funkcionišu sami.
To je jedan veliki posao, jer tih 170 preduzeća u restrukturiranju vuku jedan veliki broj zaposlenih ljudi, koji praktično žive na ivici egzistencije, u jednoj neizvesnosti, da li će biti prodati ili će na kraju postati vlasništvo države.
Ono što je važno još reći, da su sednice dva odbora držane zajednički, upravo iz razloga što su postojale različite inicijative i sindikata i Asocijacije malih i srednjih preduzeća, i Unije poslodavaca, da se mnogi gorući problemi u društvu, a to su reforme u samoj privredi, reforme u javnom sektoru, na neki način konstruktivno pokušaju da se reše do kraja ove godine, stavljajući jednu platformu u program koji ćemo moći zajednički kroz jedan politički konsenzus, što je bilo prvi i osnovni uslov da bi do ovoga rešenja došli.
Ono što je na kraju važno reći da se ovde od strane nekih opozicionih stranaka čulo da ovim izmenama i dopunama nije se obraćala pažnja za industrijski razvoj i da nigde nije ni pomenut taj industrijski razvoj, treba samo reći da upravo preduzeća koja su u fazi restrukturiranja i mi smo u Skupštini Srbije imali javno slušanje na temu rešavanje problema u metalskoj industriji, suštinski pokazuju da današnja ekonomija se preko 60% zasniva na sektoru usluga, a da onih ostalih 40% ide sektoru proizvodnje roba.
To je taj problem u kome u jednom diskontinuitetu se Srbija našla po pitanju industrijske proizvodnje u kojem jednostavno u toj privatizaciji, koja na neki način nije odrađena na adekvatan način, u poslednjih 10, 12 godina, i sa svim onim ekonomskim problemima koje je Srbija imala, pokazalo se da je potrebno da Ministarstvo privrede se odvoji suštinski i pozabaviti svim ovim problemima. Treba pozdraviti i taj deo da ministarstvo pravde će uzeti ovaj deo kojima se Ministarstvo finansija i privrede bavilo u smislu imovine koja će se sigurno definisati na kraju ove godine.
Ono što treba istaći, a to je da reforma javnog sektora je jedan od najtežih zadataka koji nas očekuje a da prema statistici Republike Srbije otprilike oko 600 hiljada ljudi radi u javnom sektoru, koji podrazumevaju državnu upravu i javna preduzeća, 300 hiljada ima preduzetnika, 300 hiljada radi kao poljoprivredni proizvođači. Treba reći da 900 hiljada ljudi praktično rade u privredi.
Ono što je interesantno, a to je siva zona. Računa se da oko 500 hiljada ljudi funkcioniše na sivom tržištu, odnosno radi, stiče određena primanja na mesečnom nivou, koja su zaista visokog ranga, i ne plaćaju državi nikakve dažbine i nisu nigde prijavljeni.
To je problem koji nije samo problem Srbije, nego i zemalja u regionu, ali je problem sa kojim Srbija takođe mora da se suoči.
Kada bi hteli da radimo reformu privrede i reformu Penzionog fonda, sve to odjednom, i reformu preduzeća u restrukturiranju, došli bi do toga da bi u nepripremljenom investicionom ambijentu mnogo ljudi ostalo praktično bez i jednog primanja, to jednostavno država ne sme da dozvoli. Zbog toga je, na kraju krajeva i podrška ovoj izmeni i dopuni zakona razdvajanje jednog ministarstva u dva i razdvajanje nadležnosti i to treba pozdraviti, podržati i sve ove ljude mlade koji će doći i praktično voditi ova ministarstva, rasterećeni od onih problema sa kojima mi imamo u smislu partijske podeljenosti u smislu određenih predrasuda, koje na kraju krajeva i kod samog poslovanja imamo.
Ono što bih na kraju htela da vam kao neko svoje viđenje dam, a to je dosta smo slušali o izmenama i dopunama zakona i potrebi da se jedno novo ministarstvo oformi po pitanju ekologije, ja bih ga malo stručnije nazvala, po pitanju zaštite životne sredine, jer je to širi pojam od ekologije, ali ono što nas očekuje, to je otvaranje poglavlja 27. za tek tri godine. U te tri godine mi treba da pripremimo određena zakonska rešenja da bi smo otvorili to poglavlje.
Ovaj parlament će igrati veliku ulogu o tome. Za sada je oko 230 zakonskih predloga prošlo ovaj skupštinski saziv, a da bi smo dostigli otvaranje poglavlja 27, biće potrebe da promenimo oko 30% ukupne zakonske regulative sa još 500 zakonskih i podzakonskih akata da bi smo pričali o poglavlju 27.
Ono što je važno reći, da sada nije trenutak za izdvajanje posebnog ministarstva za te potrebe, iz prostog razloga što mi ne samo što imamo u tri ministarstva, nego u pet, u sedam dotičemo ovo poglavlje po različitim temama. Zbog toga u nekim državama EU ne postoji Ministarstvo zaštite životne sredine, u našem komšiluku je to bilo vezano za zaštitu životne sredine kao jedno siroče, niko ga neće. Zašto? Zato što mnogo košta i to je ono što je jako važno reći, da je to ekonomska kategorija društva, to je pod jedan.
Pod dva, što se tiče zaštite životne sredine, ona sad već prelazi u viši stepen u zemljama razvijenim EU, u tzv. „zelenu ekonomiju“. Prema tome, ako bi zemlje EU otvarale takvo ministarstvo, ono bi se zvalo ministarstvo za zelenu ekonomiju.
Ono što je nama raditi, a to je pripremiti ekspertske timove, ekspertske grupe, zajedno sa svim predstavnicima državnih institucija, ako želite ozbiljno da se bavite bilo kojim segmentom društva, pa i ako je to zaštita životne sredine, onda je to jedini put. Iako sad to još uvek nije trenutak, treba to pripremiti na adekvatan način i onda staviti na jedno mesto sve ono što je potrebno da bi ste jedno poglavlje otvorili.
Na kraju krajeva, moje kolege koje su dale određene predloge za svoja mišljenja, tako i ja sam eto izdvojila svoje mišljenje po pitanju zaštite životne sredine i smatram da u ovom trenutku izmene i dopune Zakona o ministarstvima sasvim prihvatljivo za ovaj trenutak koji politički, u kome mi moramo jako puno toga da uradimo i po pitanju implementacije Briselskog sporazuma, i po pitanju restrukturiranja javnog sektora, znači preduzeća u restrukturiranju i po pitanju određenih reformi, pa čak i penzionog fonda, odnosno stvoriti jedan ambijent u kome će penzioni fondovi moći da funkcionišu kao nekog poluoblika investicionih fondova, kao što je to odlika zemalja EU.
Na kraju, smatram da bi svi poslanici trebali da podrže sve izmene i dopune. Logično je da opozicija nema interesa da podržava poziciju ovakvim zakonskim rešenjima, ali zarad postizanja konsenzusa po određenim pitanjima, ja sam sad samo navela pitanje zaštite životne sredine, ali mislim da i pitanje privrede traži jedan opšti konsenzus za donošenje određenih mera, mi smo to čuli od drugih poslaničkih grupa, smatram da bi bilo jako korisno i jako pametno da podrže ovakve predloge jer je ovo prvi korak ka, praktično, postizanju nekih uspeha u smislu razvoja, odnosno zaustavljanja propadanja srpske privrede, koliko toliko i dovođenje investitora za razvoj, za podizanje ekonomskog razvoja, pa makar sledeće godine. Hvala.