Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću sada prvo nešto reći o Predlogu zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda, a u drugom delu izlaganja osvrnuću se na ovaj set zakona o obrazovanju i vaspitanju.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda, ovim predlogom zakona trebalo bi da se postignu sledeći ciljevi: da se domaće zakonodavstvo usaglasi sa zakonodavstvom EU; da se zaštiti intelektualna i druga svojina koju tretira zakon, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Da bi se to postiglo, odnosno olakšalo, nomenklatura i definicije poželjno je da budu preuzete od EU, da u osnovi imamo identične nazive, pojmove i definicije. Tako se stvara pretpostavka za potpunu saglasnost i prepoznavanje zakonske regulative.
Stoga, uputno je pozvati se na konkretne zakonske akte EU, kao što se u Predlogu zakona navodi – Direktiva o pravnoj zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda broj 87/54 EEC od 16. decembra 1986. godine, ali i druge koje se bave ovom problematikom. U načelu, Predlog ovog zakonskog akta, obzirom da reguliše materiju koja se neverovatnom brzinom menja, morao bi da obrati pažnju na sledeće stvari: ne dozvoliti da se promenom tehnologije, a samim tim i terminologije, dođe u situaciju da zbog toga zastareva zakonski akt. Tada dolazi do nužnosti promene zakona. Da bi se to izbeglo, ili bolje rečeno da bi se omogućila brza korekcija zakona i izbegla komplikovana procedura, mora se razmišljati unapred i stvarati pretpostavke za to. To je još jedan razlog koji govori u prilog tome da se preuzme nomenklatura i definicije.
Posebno pada u oči deo stava 5. u članu 2. ovog zakona koji glasi: "ili proizvoda koji u sebi sadrži takav poluprovodnički proizvod", što nije praksa nigde u svetu. Naime, poluprovodnički proizvod koji podleže zaštiti svojine na način propisan ovim i sličnim propisima koji se ugrađuje u neke druge elektronske sklopove, nužno ne opterećuje proizvođače istih, obzirom da je u komercijalnu cenu poluprovodničkog proizvoda uračunata i naknada po osnovu intelektualne svojine. U protivnom, svaki proizvod bi bio opterećen različitim dažbinama, što je, prvo, nemoguće sve evidentirati, a drugo, dodatno bi stvorilo uvećanje cene, što bi opet dalje uticalo na konkurentnost i sve ostalo što prati tržišna kretanja.
U praksi bi to izgledalo ovako: kupite uređaj koji sadrži sklop sa zaštićenom topografijom, pojavi se nosilac prava i traži od proizvođača da ga obešteti. Svako bi ga uputio na proizvođača dotičnog poluprovodničkog proizvoda da sa njim reguliše obaveze jer je proizvođač uređaja legalno kupio poluprovodnik na tržištu i ugradio ga u svoj proizvod. To bi izgledalo kao slučaj da neko pokušava da naplati PDV višestruko, što je nonsens. Ako se navedenom formulacijom podrazumevalo nešto drugo, u tom slučaju je bilo potrebno da se bolje obrazloži, kako ne bi stvaralo nedoumice ove vrste.
Dilemu stvara sadržina drugog pasusa člana 4. ovog predloga zakona, u kome se kaže: "Zaštita koju uživa topografija poluprovodničkih proizvoda u skladu sa ovim zakonom ne može se proširiti na ideju, postupak, sistem, tehniku, na kojoj je topografija zasnovana ili šifrovanu informaciju sadržanu u topografiji, osim na samu topografiju". Mislim da ovde nije predviđena mogućnost da se zaštiti i tehnološki deo izrade zaštićene topografije, jer u tehnološkom procesu izrade pojedinih poluprovodničkih elemenata često se kao faktor javlja i vreme zagrevanja ili izlaganja drugim izvorima zračenja dela i celog poluprovodničkog proizvoda koje bitno utiču na funkcionalnost, tačnost i ispravnost dotičnog poluprovodničkog elementa, pa bi samim tim morali da budu sastavni deo zaštićene topografije.
Što se tiče procedure u članovima koji definišu prava nosioca, prava na zaštitu odnose se na postupak zaštite od člana 6. do člana 27. ovog zakona nije predviđena važna regulativa. Naime, nigde nije naveden rok koji obavezuje nadležni organ u kome je isti dužan da donese odluku o zaštiti nosioca prava, pa se stvara mogućnost da podnosilac prijave za priznavanje topografije bude doveden ne svojom krivicom u pravno nedefinisan status, bez obzira što je njegova prijava uredna i bez nedostataka koje tretira član 21. ovog zakona. Pravo mesto za navođenje zakonskog roka u kome mora nadležni organ da donese odluku po ispravnoj prijavi sa potpunom pratećom dokumentacijom je član 24. ovog predloga zakona.
Nešto bih u daljem izlaganju rekla o našem obrazovanju i vaspitanju, odnosno o setu zakona osnovnom i srednjem obrazovanju. Osvrnuću se na nešto što smatram da je najbitnije, a to je osipanje učenika, odnosno smanjenje broja učenika, sigurnost u školama, nastavni planovi i programi kao i udžbenici i inkluzivna nastava. Od 1945. godine pa da danas bilo je jedanaest korenitih reformi školstva i četiri manjih. Svaka je trebalo da olakša školovanje, a iz svake smo izlazili sa većim teškoćama u školovanju i vaspitanju. Ispada da je skoro svaki ministar imao neke zamisli koje je valjalo sprovesti u delo pa kako nam bilo.
Brojnost reformi govori o tome da nije postojala dugoročna politika u obrazovanju i vaspitanju, upravo suprotno na žalost. Sada je prilika da se nešto popravi. Svi znamo da se svuda smanjuje broj đaka, a samim tim i broj odeljenja u osnovnim i srednjim školama. Razlog je poznat, pada nataliteta, odnosno bela kuga koja vlada u Srbiji, a i u većem delu Evrope. Obrazovni sistem mora sa tim da se nosi ali kada već želimo u EU i podržavamo njene vrednosti zašto se ne ugledamo na primer na zemlje Beneluksa gde je standardan brojnost razred od 16 do 18 učenika ili na primer na Englesku i Nemačku zemlje koje po brojnosti stanovništva daleko prevazilaze Srbiju i gde je taj broj učenika 24 po odeljenju dok je kod nas od 25 do 33 učenika. U seoskim školama znamo kakva je situacija u selima koja se gase. Standardi bi morali da budu fleksibilniji ali to ne znači da se deca u urbanim sredinama guraju u prenatrpana odeljenja i samim tim da im se pruža manje kvalitetna nastava. Zaključak je da bi trebalo da se rukovodimo pozitivnim iskustvima evropskih zemalja.
Što se tiče sigurnosti u školama, to je posebna priča, ne znači da je u potpunosti predmet regulative ovih zakona ali je prava prilika da se i o njoj progovori jer je to veliki problem. Njegovo iznošenje, ubeđena sam naići će na pozitivan odjek kod građana, jer mi smo prvenstveno predstavnici naših građana. Dakle, postoji spoljna i unutrašnja bezbednost. Spoljna je ona koja dolazi od nepoznatih koji ugrožavaju bezbednost i sigurnost đaka i nastavnog osoblja. To su razna strana lica koja u školskim dvorištima i školskim objektima unose sigurnost, iznuđuju novac, upućuju pretnje ili prodaju narkotike ili neka druga nedozvoljena sredstva ili proizvode i oni moraju biti sankcionisani.
Što se tiče unutrašnje kontrole, odnosno bezbednosti, ona se odnosi na učenike koji svojim ponašanjem ugrožavaju druge učenike a ponekad i nastavnike, odnosno profesore, te upućuju verbalne i fizičke pretnje drugima. Tu se ne rukovodimo pozitivnim iskustvima zapadnog sveta gde se višestruki izgrednici upućuju nadležnim institucijama. Na njih se primenjuju zakonski propisi pristupa promeni škole i drugim merama, a sve to o trošku roditelja.
Ako se neko poziva na besparicu nema bojazni. Izgrednici su u najvećem broju slučajeva deca bogatih i bahatih. Što je najgore, izlazi se u susret učenicima sa devijantnim ponašanjem, a neodgovornim a uticajnim roditeljima, pa su neretki slučajevi da se takav učenik nakon tretmana vrati u razred i nastavi sa još žešćim maltretiranjem okoline, rukovođen revanšizmom, a osokoljen time što nije sankcionisan na odgovarajući način, a trebao bi i morao bi.
Uloga školske uprave na čelu sa direktorom, pa i školskog policajca morala bi biti predefinisana njihova ovlašćenja veća ali i odgovornost i kontrola od strane nadležnog ministarstva.
Što se tiče nastavnog plana i programa to je posebna priča. Rodoljubivi i tradicionalni sadržaji ne stanuju više u školskim udžbenicima u zemlji Srbiji. Šta reći na to, da Kraljevića Marka nema više u školskim knjigama, ali zato ima priča tipa "Moja baba pljačkaš banke".
Izluđivanje roditelja su kupovinom njihova za svaku školsku godinu je naša svakodnevnica, jer zaboga, menja se drastično program. U stvari, svi znamo, radi se o davanju mogućnosti nekim ljudima da izdaju udžbenike i da imaju siguran plasman. Više izdavača daje mogućnost za veće manipulacije, da ne pominjemo elementarnu stabilnost državne politike koja ide ruku pod ruku sa drugim vrstama stabilnosti, pa i nastavnog programa.
Ono što je bio deo naše rane mladosti, čega se sa nostalgijom sada sećamo, a to je nasleđivanje knjiga u porodici od starije braće, sestara. Danas je kod nas nemoguće zahvaljujući neumornim piscima udžbenika i logično je da oni mnogo brže pišu nego što deca rastu. Šalu na stranu, gde je ovde briga o socijalno ugroženom stanovništvu, a skoro svi su ugroženi, i skoro svi su ovom politikom pogođeni?
I na kraju bih nešto par reči rekla o inkluziji, koja je toliko problematična da možda prevazilazi prethodno iznete probleme, ali se o njoj manje zna u javnosti, manje se priča. Opet ću poći od EU. U zemljama EU inkluzija je, ako se ne varam, a vi me ispravite, uvedena eksperimentalno. Kod nas odmah i svuda. Kreće od 2003. godine. Manje je poznato da postoj devet kategorija učenika. U prvoj su izrazito nadareni učenici, u kategorijama od dva do osam su ostali učenici u kojima se nalaze učenici sa nekim telesnim nedostatkom. To su učenici koji su u stanju da prate nastavu i u skladu sa svojim mogućnostima budu deo kolektiva i bez smetnji da budu prihvaćeni od okoline. To je takođe inkluzivna nastava.
Međutim, akcenat se daje na devetu kategoriju učenika, a to su deca sa psihičkim smetnjama. Svakako da se i tu javljaju različiti slučajevi sa svojim kategorijama. Svrstavaju ih u grupu dece sa posebnim potrebama, i tako se u javnosti stvara utisak da se samo na njih odnosi naziv, a istina je da su i deca iz drugih kategorija deca sa posebnim potrebama, npr. deca sa invaliditetom.
Ali, zašto je to tako? Možda se odgovor krije u tome da su deca sa nekim fizičkim nedostatkom malobrojnija od dece u devetoj kategoriji, pa je samim tim i manje para za inkluzivnu nastavu. Da ne bude neke zabune, ovaj osvrt nije inspirisan diskriminatorskim pobudama, već željom da se pomogne svoj deci, a da se to uradi na takav način da se ničija prava ne ugroze.
Kad je taj program je uvođen u niške osnovne škole, odakle ja dolazim, iz Niša, ima ih 30, većina učitelja se izjasnila negativno i konstatovala da nisu u stanju da na kvalitetan način sprovedu redovnu nastavu.
Primera radi, u jednoj osnovnoj školi u Nišu od 21 jednog učitelj, čak njih 19 je bilo izričito protiv, samo dvoje uzdržano reklo da bi pokušali. Ali ko pita učitelje, naređenje - izvršenje. Epilog - kompletni fijasko. Ne zato što sredina nije prihvatila nove đake, a bilo je i toga sporadično, nego zato što u većini slučajeva ta deca nisu bila u stanju da uopšte prate nastavu, šta više ometala su drugu decu.
I na samom kraju, zakoni o obrazovanju i vaspitanju nigde ne pominju roditelje. Brižni roditelji stalno kritikuju svoju decu opravdano, a ponekad možda i neopravdano. Kažemo – na mlađima svet ostaje, na našim potomcima. Zabrinuti smo u kakvim rukama ostaje svet budućnosti, a pitamo li se ko oblikuje te ruke, ko i na kakav način utiče na formiranje mišljenja ponašanja vrednosnih kategorija i snosimo li mi deo odgovornosti za njihovo vaspitanje za onaj deo koji ponesu od kuće i to pre nego se razočaramo u njih.
Ako su naša deca pesnički rečeno "mlade, nežne biljke", da li ih prskamo otrovima u cvetu i umesto zalivanja sečemo koren i šta očekujemo od sutrašnjice? Hvala.
PREDSEDNIK (Nebojša Stefanović): Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić. Izvolite.