Hvala predsedavajući.
Ja smatram da je predloženi amandman suvišan, budući da je član 13. Predloga zakona o sportu vrlo detaljan, vrlo precizan i da stav 3. člana 13. upravo o tome govori, da profesionalni sportista ima sva prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa.
Što se tiče radno-pravne zaštite sportista u vreme trudnoće, odsustva zbog održavanja trudnoće, porodiljskog odsustva, nege deteta i posebne nege deteta, sve je to precizno i adekvatno regulisano Zakonom o radu. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, apsolutno podržavam vaše objašnjenje zašto treba odbiti predloženi amandman.
Naime, član 88. Predloga zakona o sportu je vrlo precizan i vrlo jasan i u stavu 2. vrlo eksplicitno je navedeno kada i u kojim situacijama likvidacioni upravnik završava postupak likvidacije i bez odobrenja. Tako da smatram da je ovaj predloženi amandman suvišan. Hvala.

Poštovani ministre, smatram da je rok koji ste predložili u članu 182. – dve godine optimalan period za donošenje podzakonskih akata. Predloženi zakon je jako kvalitetan i trajaće u praksi, biće sprovodljiv, tako da je sasvim razumljivo. Sproveli ste široku javnu raspravu povodom Predloga zakona. Detaljno i pažljivo ste razmotrili sve predloge, sugestije i primedbe. Mnoge od njih su postali sastavni deo ovog zakona tako da je sasvim razumljivo da hoćemo kvalitetno da odradimo i tih 30 podzakonskih akata, a što je bitno za razvoj sporta u našoj zemlji.

Hvala predsednice.

Poštovani ministre Udovičiću sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, u eri tehnološkog buma kada sve veći broj ljudi, a naročito dece provodi vreme uz računar, afirmacija sporta i sportskih aktivnosti je više nego potrebna i neophodna.

Prošla su vremena kada su se deca igrala po dvorištima i parkovima, a kada je kolektivni sport bio dominantna baza druženja mladih. Neumoljivi su statistički podaci koji kažu da smo među najstarijim nacijama u Evropi i svetu, ali smo isto tako i zemlja sa visokim procentom obolelih od masovnih nezaraznih bolesti. Možda će zvučati paradoksalno ovo što ću sada reći, ali je zaista tako.

Prvaci smo u vaterpolu, u vrhu smo Evrope i sveta u mnogim sportovima. Imamo svetskog prvaka u tenisu, ali sa druge strane imamo veliki broj obolelih od kardiovaskularnih bolesti i cerebrovaskularnih bolesti, šećerne bolesti i povišenog krvnog pritiska, gojaznosti, deformiteta kičme i nepravilnog držanja kod dece i tinejdžera, a o konzumiranju cigareta i alkohola da i ne govorim.

Sve više se sportske aktivnosti zamenjuju nekim drugim aktivnostima počev od najbezazlenije dečje igre koja je umesto veranja po parkovima i jurnjave po fudbalskim igralištima svede na igranje video igrica i neprekidnog kačenja na društvenim mrežama. Pričati o afirmaciji sporta i o poželjnosti da se ona razvija u svim društvenim strukturama i među svim društvenim grupama po meni je neophodno, jer značaj sporta i sportskih aktivnosti svi znamo i razumemo, veoma je bitno kako za fizičko tako i za mentalno zdravlje nacije.

Iako ovaj zakon nije prvi u ovoj oblasti uvideli smo potrebu da isti menjamo tamo gde se pokazao manjkav i nesprovodiv u praksi, a problemi u sportu su brojni i ne pogađaju samo zdravlje nacije, već otvaraju čitav spektar problema koji se reflektuju na različite sfere društva, počev od toga da je većina sportskih klubova i udruženja prezadužena i da ne može da ispunjava elementarne finansijske obaveze, pa do toga da se sportski klubovi rasadnici onih koji u svojstvu navijača čine nasilje jedni nad drugima i u zemlji i u inostranstvu.

Sociologija konflikta neformalnih grupa u društvu nam pokazuje da te i takve grupe mladih ljudi koji vole sportski amblem, a mrze sve druge mogu biti veliki problem i za mnogo uređenije zemlje u odnosu na Srbiju. Na drugoj strani, plemenitost bavljenja sportom i postizanje sportskih rezultata koji izazivaju divljenje i nacije i sveta je ponekad gurnuta u stranu zbog komercijalizacije same institucije sporta, pa su tako dosta česti naslovi u novinama da je neki igrač kupljen za toliko i toliko para ili da je ostvaren transfer igrača sa finansijskim efektom do sada nezabeleženim u svetu.

Važna je činjenica da izmenama u ključnim segmentima mi Zakon o sportu približavamo normativima koji važe za EU sa jedne strane, a sa druge strane sprečavamo sve nepravilnosti i eventualne zloupotrebe u ovoj oblasti.

Želim da kažem da bi građani znali da je ovo rezultat rada naše Vlade i resornog ministarstva koje je veoma aktivno prihvatilo i razmotrilo sve predloge, sugestije i primedbe kako bi zakon bio što bolji. Kao što smo čuli, zakon je prošao javnu raspravu i mnogi predlozi iz tih javnih rasprava su postali sastavni delovi ovog zakona.

Na kraju, želim da dodam i sledeće, usvajanje ovog zakona je izuzetno važno za unapređenje sporta u Republici Srbiji koje bi omogućilo građanima naše zemlje da se bave sportom i to od najmlađih stanovnika do onih u poodmaklim godinama, od rekreativaca i amatera do vrhunskih sportista kakve imamo i kojima se ponosimo. Sport je Srbiju proslavio u svetu, srpska himna se čula na svim svetskim meridijanima. Rezultati koje naši sportisti postižu su često u statusu obaranja i ličnih i nacionalnih i svetskih rekorda. U želji da nam sport i sportisti budu još bolji i da ih je što više i da nam je nacija zdravija, u Danu za glasanje ja i moja poslanička grupa SNS ćemo podržati ovaj Predlog zakona. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Poštovani predstavnici Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, verovatno ću se u svojoj diskusiji ponoviti sa svojim kolegama poslanicima, ali smatram da to nije na odmet zarad javnosti, zarad naših kolega zdravstvenih radnika, jer svi mi koji radimo u zdravstvenom sistemu Srbije znamo da je zdravstveni sistem Srbije jedan od najvažnijih stubova našeg društva i imajući to u vidu, sva tri predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, upravo imaju za cilj unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite, poboljšanje uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, bolju dostupnost zdravstvene zaštite za građane, jer težimo i radimo na tome da građani, tj. pacijenti, potencijalni pacijenti budu u fokusu zdravstvenog sistema. Želimo da obezbedimo i želimo da imamo i najbolju preventivu i dijagnostiku i terapijske procedure i rehabilitaciju.
Smatram, lično smatram da se predloženi zakoni donose u jako važnom trenutku za našu zemlju sada kada su u Briselu otvorena prva pregovaračka poglavlja i usvajanjem ovih predloga zakona, to predstavlja nastavak ozbiljnog rada i truda koji ulaže naša Vlada, premijer gospodin Vučić, kako bi se savladale sve prepreke koje stoje pred nama na putu ka EU, jer samo uređena stabilna i otvorena Srbija može da privuče strana ulaganja i da za svoje građane predstavlja sigurno i dobro mesto za život.
U tom kontekstu, donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti je jako bitno jer predstavlja novi kvalitet u ovoj oblasti, koja nas ne samo približava zakonima EU, već i doprinosi unapređenju sistema zdravstvene zaštite Srbije.
Preuzimanjem osnivačkih prava od strane Republike nad kliničko-bolničkim centrima, stvaraju se kao što smo već čuli neophodni preduslovi za poboljšanje uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti za adekvatnije koordinisanje u radu, ali i za neophodna kapitalna ulaganja.
Takođe, čuli smo da predloženim zakonskim rešenjem se na precizan način uređuje dopunski rad u zdravstvu. Ja mislim da dopunski rad u zdravstvu postoji u mnogim zemljama EU. Ako grešim, vi me ispravite u tome.
Naime, sada na jedan nov način se definiše institut dopunskog rada koji je usklađen sa Zakonom o radu i stvaraju se neophodni uslovi za praćenje i kontrolu kvaliteta rada u oblasti zdravstva.
Na delu će biti princip transparentnosti, tako da ćemo precizno znati ko gde radi i koliko radi. To je značajno jer omogućava nov kvalitet u radu sa precizno definisanim i obavezujućim praćenjem rada zdravstvenih radnika, saradnika i drugih pružalaca zdravstvenih usluga u sistemu zdravstvene zaštite, ali znaćemo i obaveze zdravstvene ustanove u kojoj pomenuti rade.
Time se obezbeđuje viši nivo zdravstvenih usluga za naše građane i sprečavaju eventualno toliko puta pominjane zloupotrebe u oblasti dopunskog rada.
Uvođenjem preciznih postupaka u prijavi dopunskog rada koji nisu restriktivni, omogućava se da vidimo i da jasnije sagledamo na tržištu rada koji su to zdravstveni radnici koji obavljaju dopunski rad kod drugog poslodavca, ali sa druge strane, da vidimo i kakvi su kapaciteti tih poslodavaca.
Što se tiče Zakona o zdravstvenom osiguranju, smatram da su njegove izmene jako bitne jer značajno unapređuju dosadašnji zakon. Njime se omogućava unapređenje ostvarivanja prava iz oblasti obaveznog zdravstvenog osiguranja za naše građane koji se upućuju na rad u inostranstvo, kao i za članove njihove uže porodice.
Možda još važniji deo predloženih izmena zakona je onaj koji se odnosi na sredstva za nadoknadu usled privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće, jer se izbegava do sada prisutno višemesečno kašnjenje u isplati ovim osiguranicama. Jednostavno, pojednostavljuje se procedura i to omogućava redovan priliv novčanih sredstava budućim majkama koje mogu da planiraju trošenje novca i vode uredniju trudnoću i higijensko dijetetski režim, bez stresova vezanih za razmišljanje o novcu, tako da će se izbeći i ta materijalna neizvesnost koja nije manje bitna stavka. To može pozitivno uticati i na to da se veći broj žena reši i odluči za novu trudnoću.
Na kraju, usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji iz oblasti zdravlja smatram da je to jako bitno kako bi se stvorili preduslovi za nesmetano funkcionisanje zdravstvenog sistema u oblasti evidencija i izveštavanja, tako da ću ja, kao i moje kolege iz SNS, podržati sva tri predloga zakona. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, u vreme nastanka i usvajanja ove Međunarodne konvencije protiv regrutovanja i korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, još daleke 1989. godine, malo ko je od nas mogao i da pretpostavi da će, kako vreme bude prolazilo, pitanja koja reguliše ova Konvencija, postajati sve aktuelnija i omasovljenija.

Naš narod kaže da rat nikome dobro nije doneo, ali je vreme pokazalo da ipak ima pojedinih, nazovimo ih ljudima, koji nalaze svoj interes na tuđoj muci i na takav način zarađuju svoj krvavi novac. Dakle, ovde se ne radi niti o rodoljublju, niti o patriotizmu, niti o obavezi da se zemlja brani, jer svega toga ovde nema. Ovde se radi o osobama koje za novac i samo zbog novca obilaze brojna svetska žarišta i prolivajući tuđu krv, zarađuju novac.

Ako smo nekada samo slušali da ta vrsta ljudi postoji negde u svetu, i ako nam je nekada bio dalek i sam pojam plaćeništva, došlo je vreme da se svakodnevno suočavamo na vestima da je neko od naših građana napustio Srbiju i otišao da ratuje na nekom stranom ratištu.

Takođe, suočavamo se sa vestima, najčešće negde u Evropi ali i u susednim zemljama, da je uhapšen taj i taj, za koga postoji osnovana sumnja da je vrbovao mlade ljude i slao ih na ratom zahvaćena područja određenih zemalja, i to najčešće mlade ljude pred kojima je život i budućnost. Neko ih zarad, ko zna kakvih i čijih interesa, šalje sa kartom u jednom pravcu, najčešće, da budu topovsko meso, da ubijaju ili budu ubijeni.

U eri omasovljenja elektronskih komunikacija, kada praktično ne postoje barijere da se sve sazna ili sve ponudi, da se o svemu bude informisan, da se laže i nudi i med i mleko, da se nude titula i slava, rajska zadovoljstva i besmrtnost, u toj i takvoj eri naša deca koja su prikačena na internet veći deo dana susreću se sa pojedincima koji na izuzetno perfidan način vrše regrutovanje boraca, odnosno plaćenika i zbog kojih ko god ode iz Srbije, nikad se više i ne vrati.

Međutim, ovde nije kraj problemima. Kada se regrutovano lice ipak vrati sa belosvetskih ratišta natrag u zemlju, tek tada na scenu stupaju posttraumatski sindromi, koji najčešće rezultiraju ili suicidom ili masovnim ubistvima ili i jednim i drugim, ili, pak, bivši plaćenici postaju lica koja se bave vrbovanjem, odabirom i regrutovanjem novih plaćenika i tome nema kraja.

Tome se mora stati na kraj, zarad naše dece, nas samih, zarad nedužnih građana koji postaju žrtve plaćenika povratnika i na kraju, zarad ljudskih i civilizacijskih tekovina i principa na kojima počiva naše moderno društvo.

Iz tih razloga se ova međunarodna konvencija mora usvojiti, jer ona nema nijedno političko obeležje, već je isključivo ljudska i civilizacijska tekovina, tako da ću ja u Danu za glasanje podržati ovu međunarodnu konvenciju, kao i sporazume koji su na današnjem dnevnom redu. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Mišljenja sam, kao i moje kolege iz poslaničke grupe SNS, da predloženi amandman treba odbiti jer izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, pre svega članovi 171. i 173, stvaraju preduslove da se ovom izmenom konačno reši višedecenijski problem plata kliničkih lekara jer otvara se mogućnost i prostor za objedinjavanje ove dve plate, zaključivanjem međusobnog ugovora između zdravstvene ustanove, fakulteta, zdravstvenih delatnosti Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Naime, oni zaključuju međusobni sporazum o pružanju zdravstvenih usluga i na taj način i o načinu plaćanja, tako da ćemo jasno definisati koliki je procenat nekoga u edukaciji, a koliki je procenat nekoga u pružanju zdravstvenih usluga. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Striktno ću govoriti o predloženom amandmanu. Smatram naravno da ga treba odbiti. Fascinirana sam poznavanjem zdravstvene problematike od strane kvazi zdravstveni stručnjaka koji su predlagači ovog amandmana.

Naime, amandman treba odbiti zato što se ovim predlogom zakona vrši ujednačavanje pripravničkog staža, kako za stomatologe tako i za farmaceute i za lekare, u trajanju od šest meseci zato što već na završnoj godini studija oni imaju tu obaveznu praksu. U vreme kada sam ja studirala, pre 28 godina, medicinski fakultet je trajao pet godina plus 12 meseci obaveznog lekarskog staža.

Neko reče od predlagača amandmana da su u pitanju različiti aršini. Ne, uopšte nisu u pitanju različiti aršini. Što se tiče zdravstvenih saradnika, to su, kao što smo čuli, logopedi, psiholozi, sociolozi, radni terapeuti itd, da ih ne nabrajam, koji nisu završili fakultet zdravstvene struke, a da bi pružali usluge u sistemu zdravstvene zaštite moraju da budu stručno osposobljeni i zbog toga je njihov staž 12 meseci. Hvala.

Hvala predsednice.

Povodom predloženog amandmana, saglasna sam sa mojim kolegama, poslanicima iz SNS da bez ikakve namere vređa predlagače amandmana, ja kako imam običaj malo figurativno da se izražavam, ali ovo sve što mi pričamo u vezi odbijanja amandmana, govorimo iskustveno zato što smo prošli i taj pripravnički staž, zato što mnoge kolege iz SNS su i nastavnici, znači edukuju i svoje studente i specijalizante i lekare na obaveznom stažu, tako da iz tog razloga i na takav način mi nastupamo sa argumentacijom, a to je da zaista treba odbiti ovaj predloženi amandman i da nema ljutnje. Hvala.

(Vladimir Pavićević, s mesta: Poslovnik, moram.)

Hvala predsedavajući.

Poštovana gospođo ministar sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, u svom izlaganju ću se ukratko zadržati na Predlogu zakona o ozakonjenju bespravno sagrađenih objekata.

Smatram da je ovaj Predlog zakona nužan. Smatram da je iznuđen pod pritiskom činjenica na terenu, a to je milion i po bespravno podignutih objekata i smatram da ovaj zakon ima status javnog interesa.

Ovaj predlog zakona zaista ima za cilj da se legalizuju bespravno podignuti objekti i mi smo prinuđeni da donosimo ovaj zakon i da ozakonjujemo ono što je od svog nastanka, tj. izgradnje pa do danas bilo protivzakonito.

Posebno bih želela u svom izlaganju da pomenem one građane koji su ipak pribavljali sve dozvole, plaćali takse, plaćali uvođenje infrastrukturnih kapaciteta, jednom rečju ulagali su u zajednicu, poštovali su sve propise, svesni svih imela koje parazitske egzistirale i nisu ništa plaćale. Iz tog razloga, upravo zbog tih građana, imam moralnu obavezu da i ovo pomenem da je ova Vlada na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, odlučna da ovu materiju uredi i da stvari dovede u red.

Rešeni smo da skinemo epitet zemlje koja je prepuna nelegalnih objekata, bilo stambenih, bilo poslovnih ili proizvodnih. Predlog zakona za razliku od prethodnih zakona ne propisuje nemoguće, već na realno jednostavan način daje priliku svima da uz minimalnu nadoknadu, odnosno taksu svoj objekat uvedu u pravni sistem ove zemlje, čime će se zadovoljiti javni interes, ali i interes tih pojedinaca, vlasnika objekata, jel će samim upisom objekta u javne knjige njihove nekretnine dobiti na vrednost.

Znatno smanjeni izdaci, pojednostavljena procedura u postupku ozakonjenja dovešće, sigurna sam do ozakonjenja velikog broja objekata, a benefit ćemo imati svi mi, čitavo društvo. Zahvaljujem i u danu za glasanje ću glasati kao i moje kolege iz SNS za ovaj i ove predloge zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, potpuno sam saglasna da je ispred nas izuzetno značajan zakon od koga očekujemo unapređenje stanja u oblasti vezano za šume.
Kao što smo čuli šume su tokom vekova redukovane kako u svetu, tako i kod nas. Podsećanja radi o sečištu šuma kod nas, recimo, svojevremeno je i Vuk Karadžić pisao u svojoj istoriji o Srbiji njegovog vremena, u vreme knjaza Miloša, kada su se krčile šume i to zemljište se pretvaralo u poljoprivredno zemljište, što je verovatno i bilo opravdano u to vreme. Nakon više od sto godina setićemo se Branislava Nušića koji nas upoznaje sa tečom Živke ministarke, teča Jakovom, koji traži da mu se omogući da poseče jednu državnu šumu i ništa drugo.
Zašto sve ovo govorim? Govorim zato što sto i više godina posle teče Jakova opet smo prinuđeni da štitimo i državne, ali i druge šume, upravo od nas samih i od te tradicije koja se ukorenila kod nas u poslednjih 200 godina.
Poslednja revizija i dorada Zakona o šumama je rađena 2010. godine i usled nedostataka, samo pet godina nakon toga, ispravljamo ono što se pokazalo kao izuzetno štetno i za državu i za državne šume. Ne smemo dozvoliti da se uništava bogatstvo naših šuma i da se u bescenje krčme resursi za čiju obnovu su potrebne decenije, a ponekada i vekovi.
Posebno je na rubnim područjima države krađa šumskog drveta postala redovno i unosno zanimanje, bez težih sankcija i uglavnom sa minimalnim konsekvencama, gde građani misleći samo na trenutak u kome su, a nikako i na budućnost, uništavaju i državne i sopstveničke šume za ličnu korist. Upravo ove izmene i dopune zakona imaju za cilj, kao što smo čuli od ministarke i od koleginica i kolega narodnih poslanika, da obezbede održivo gazdovanje šumama, da omoguće da se u što većoj meri spreči krađa ogrevnog drveta, da izmene i dopune zakona imaju za cilj da propišu postupanje u situacijama kada se šume uništavaju usled požara, odrona, poplava, bujica, ledenih oluja i klizišta, da institucionalno pokriju nadležnosti određenih državnih organa u postupanju prilikom seče, transporta i prodaje ogrevnog drveta i sanacije šumskog tla nakon vremenskih neprilika, prirodnih nepogoda i uništavanja šuma.
Znamo i čuli smo od mojih kolega da osim prirodnih, odnosno ekoloških blagodeti, šume imaju i ekonomski, socijalni, rekreativni i estetski benefit. Šume su bitne i za industriju i za odbranu. Naš zadatak je da u što većoj meri sprečimo da se šumsko bogatstvo krade, pustoši i degradira i da organizujemo gazdovanje šumama na najbolji mogući način. Ogromne površine šumskog zemljišta i šuma trenutno su bez vlasnika, odnosno u postupcima privatizacije određenih preduzeća. Znamo da su šume izuzete iz iste, pa se stvorio vakum da nad državnim šumama nema ko da gazduje i upravlja na pravi način. Upravo se ovim zakonom ispravljaju te nedoslednosti, ali se vraćaju i nadležnosti šumarske inspekcije koja može na terenu kontrolisati seču i transport drveta i preduzimati sve potrebne korake za zaštitu šuma od krađa šumokradica i neplanskog sečenja.
Podsećanja radi, u poslednjih pet godina, vi ćete me ispraviti ako grešim, ovaj posao je radila tržišna inspekcija i saobraćajna policija.
Na kraju svog izlaganja htela bih da kažem da smatram, a to bi bila i neka vrsta sugestije sa moje strane, da bi zakon dao očekivane rezultate, moramo paralelno sa njegovom primenom raditi i na podizanju svesti građana o značaju šuma za državu i društvo u celini i o potrebi da se što više šuma sačuva, ali i da se paralelno sa gazdovanjem nad šumama svake godine vrši permanentno pošumljavanje i makar minimalna obnova ovog resursa, a naravno sve za dobrobit našu i budućih generacija.
Tako da, u Danu za glasanje podržaću, kao i moja poslanička grupa SNS, ovaj predlog zakona. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju zadržati na Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i ukratko reći zašto smatram da je ovaj Predlog zakona dobar i da ga treba izglasati.
Naime, intenzivan razvoj nauke i tehnike, nove tehnologije i nova zanimanja koje nam donosi vreme u kome živimo zahtevaju i usklađivanje postojećih zakona koji pokrivaju te oblasti, a posebno su bitne odredbe koje se tiču bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih.
Povrede na radu su česta pojava kod nas, hteli mi to da priznamo ili ne, a povređivanje jednog zaposlenog gde on narušava, oštećuje ili gubi trajno svoje zdravlje je veoma teško za zaposlenog, a takođe sa druge strane mnogo košta i državu i poslodavca.
Namera nam je da usvajanjem ovog zakona u što većem broju slučajeva delujemo preventivno, znači kroz preventivne aktivnosti, da sprečimo uzroke koji dovode do povređivanja na radu, profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom, a takođe da sprečimo i uzroke koji neretko dovode do gubitka ljudskih života.
Ulaskom stranih investitora na naše tržište, suočili smo se sa novom praksom zaštite zdravlja zaposlenih, gde se svaka povreda na radu tretira kao gubitak celog kolektiva, odnosno kompanije i gde se smatra da odgovornost za povređivanje leži na svima, posebno na onima koji su bili zaduženi da vode računa o tome, jer povrede na radu ometaju i prekidaju proizvodnju, dovode do ostvarivanja nižeg dohotka, smanjuju poslovni ugled, a samim tim i konkurentnost zbog neispunjavanja ugovornih obaveza.
S druge strane, ne treba sumnjati da na terenu postoje i brojne zloupotrebe instituta povrede na radu i to najčešće od strane zaposlenih jer se zbog takvih povreda uzima bolovanje i dobija 100% zarada, što je svakako pojava koja mora biti svedena na najmanju moguću meru ako već ne može biti u potpunosti iskorenjena.
Dakle, izmenama i dopunama ovog zakona stvaraju se uslovi da svi učesnici radno-pravnih odnosa preuzmu svoj deo odgovornosti i da kroz pojačanu zaštitu i angažovanje na terenu kroz odgovarajuću obuku i adekvatne treninge i provere zaposleni budu pripremljeni za rad za svako specifično radno mesto i nikada ne dođu u situaciju da budu izloženi bilo kakvoj povredi.
Brojne analize pokazuju da je za povređivanje na radu najčešće kriv ljudski faktor, kada zbog nepotrebne žurbe i brzine u radu, a time i nepažnje, ali i zbog potrebe da se uštede sredstva neophodna za kvalitetnu zaštitu kod radnika koji rade na crno, dolazi do povreda koje su ponekad i fatalne.
Osim lica koja su zadužena za bezbednost i zdravlje na radu i poslodavca koji moraju da usaglase svoje poslovanje sa novim rešenjima, ja u svemu ovome jako bitnu ulogu vidim i u inspekciji rada. Smatram da će inspekcija rada kroz kontinuirani rad na terenu stvoriti uslove da brojne stvari koje su poslodavcima nejasne budu razjašnjene i primenjene na pravi način.
U praksi se dešavalo da, recimo, neke firme imaju nedovoljno kvalifikovano lice koje se bavi tumačenjem zakona i to najčešće ispadne da u zakonu ispadne onako kako njima najviše odgovara. To dalje dovodi do neprimenjivanja zakona na pravi način, a često i do povređivanja zaposlenih, pa inspekcija rada može nakon prijave povrede da sačini zapisnik i podnese prekršajnu prijavu protiv poslodavca, a nema sumnje da će u prekršajnom postupku poslodavac biti kažnjen. Zato smatram da je dobar deo tereta u sprovođenju novog zakona upravo na inspekciji rada, koja će kroz edukativni rad na terenu delovati, pre svega, preventivno.
Sve u svemu, namera nam je da postojeća zakonska rešenja unapredimo i usaglasimo po evropskim direktivama, ali i da u budućnosti sprečimo sve negativne posledice koje nedovoljna bezbednost i zaštita mogu da prouzrokuju zdravlju zaposlenih. Time se osim čuvanja zdravlja zaposlenih, koje je i najbitnije, smanjuju nepotrebni troškovi lečenja, bolovanja i nadoknade, koji su mogli biti izbegnuti da se radilo kako treba.
S obzirom da je postojeći zakon donet pre devet godina i da je za brojne stvari već zastareo i prevaziđen, smatram da ovaj Predlog zakona treba usvojiti i smatram da ćemo kroz izvesno vreme i njega ponovo inovirati i usaglašavati, a sve za dobrobit radnika, poslodavaca, društva i države. Zahvaljujem se.

Hvala, predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, kao što ste čuli od mojih stranačkih kolega, ja se njima pridružujem i smatram da predloženi amandman je odbijen opravdano i to iz više razloga.
Prvo, predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, predviđeno je da svaka visokoškolska ustanova samostalno određuje broj ispitnih rokova u školskoj godini, odnosno da navedenu materiju reguliše svojim internim aktima, tj. statutom fakulteta. Zašto je to tako?
Naime, svaka visokoškolska ustanova ima svoje specifičnosti koje se odnose na obim gradiva koje se uči, ali i na način polaganja ispita. Rekla bih da nema lakih i teških fakulteta, već mora da se uči i to debelo da se uči, ali moraju se imati u vidu i različitosti u nastavnim principima, u načinu izvođenja praktične nastave, tj. vežbi, u broju studenata koji pohađaju određeni fakultet itd.
Nije isto i nije svejedno da li npr. se vežbe, tj. praktična nastava izvodi u laboratoriji, recimo u anatomskoj sali kod nas na medicini, tzv. institutski predmeti, da li je za polaganje nekog ispita potrebno odraditi stručnu praksu kao na, recimo, na medicini od treće godine kada počinju klinički predmeti ili je samo sedeti u amfiteatru potrebno i slušati predavanje.
Smatram da je samim visokoškolskim ustanovama najsrodnija materija uspeha o ispitnim rokovima, pa će saglasno tome i formirati svoj stav o broju ispitnih rokova.
Na kraju smatram da je odluka o vraćanju ingerencija fakultetima za određivanje broja ispitnih rokova još jedan dokaz afirmacije autonomije, kako univerziteta u celini, tako i svake visokoškolske ustanove pojedinačno, jer autonomija je u suštini pravo na utvrđivanje pravila studiranja.
Iz tih svih navedenih razloga, smatram da predloženi amandman, a i sve druge predložene amandmane sa istim ili sličnim sadržajem, u Danu za glasanje treba da odbijemo. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici neko je od današnjih govornika rekao da ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji ima šest članova.
Tačno je, reklo bi se jednostavan posao i jednostavna priča, ali iza ovih predloženih pravničkih termina kriju se strašne stvari, iza ovih pravničkih termina izviruju naša deca koja nažalost više nisu sa nama i naša deca koju moramo zaštititi kako znamo i umemo.
Obaveza nije mala, svesni smo da jednim zakonskim tekstom ne možemo da instaliramo, metaforički rečeno, „Velikog brata“ koji će neprekidno bdeti nad svima nama i posebno nad našom decom i alarmirati organe reda ili priteći u pomoć kad god je to potrebno. Ali, možemo da izmenimo postojeći zakon kojim će se umanjiti nepotrebno administriranje i poštovanje forme i izrazom usmeni nalog koji daje sudija, omogućiti ljudima od struke da reaguju u što kraćem roku i spreče ono najgore, ono što prethodnih meseci potresa Srbiju i sve njene građane, ono što nas je raspametilo a to je gubitak nevinih života.
Činjenica je da se bezbedonosna situacija u većem delu sveta pa i kod nas usložnjava iz dana u dan velikom brzinom i intenzitetom, to smo čuli od mnogih govornika danas. Srbija je kao i brojne zemlje u okruženju suočena sa migracijom koja se slobodno može nazvati seobom naroda, dalekih naroda, nepoznatih nama i mi njima. Svesni smo muke i patnje kroz koju ti ljudi, žene i deca prolaze i žele svoje slobodno parče neba.
Ali, da se ne zavaravamo, nisu svi koji prolaze kroz naše dvorište dobronamerni. Neki su krenuli s nevoljnicima da usput prave nevolje, a neki su te nevoljnike prihvatili kao robu i roblje da ih eksploatišu i iskorišćavaju.
Prateći rutu migranata malo niže od mog grada Niša, odakle ja dolazim, spuštamo se do Kumanova, gde su pre izvesnog vremena na delu bili teroristički napadi. Svi znamo šta je bilo i šta je moglo da bude. Sprečeno je, nažalost, uz velike žrtve momaka i ljudi koji su časno i pošteno nosili policijsku uniformu. I, sa strepnjom se pitamo da li će i gde će neko novo mesto podeliti sudbinu sa Kumanovom ili ćemo to uspeti da sprečimo?
Sve ovo što sam rekla, rekla sam sa razlogom. U odnosu na druge zemlje, pa i zemlje u okruženju, Srbija u ovom trenutku deluje kao oaza mira i naravno tako treba i da ostane. Ali, da bi ostalo tako, moramo onima koji su zaduženi za našu bezbednost dati u ruke zakonsko ovlašćenje da blagovremeno deluju, te da prevencijom očuvaju mir i bezbednost i stabilnost. Hteli ili ne, zakonske tekstove moramo da unapređujemo neprekidno kako bismo sprečili sve loše što se sprečiti može.
Na kraju da rezimiram, zversko ubistvo devojčice Tijane Jurić i mnoge druge dece i odraslih, seoba naroda iz Azije u Evropu čije razmere i implikacije su zabrinjavajuće. Ekspanzija terorističkog entuzijazma i poleta zadojenog i pregojenog verskim fanatizmom i naravno konvencionalni kriminal koji se ogleda u trgovini oružjem, opijatima i ljudima su samo delić širokog spektra negativnih i zabrinjavajućih pojava protiv kojih policija mora da se bori zajedno sa svima nama, tako da ću u danu za glasanje podržati ovaj Predlog zakona. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, kolege i koleginice narodni poslanici, odmah na početku svog izlaganja kazaću da podržavam vojne sporazume i godišnje planove upotrebe Vojske Srbije u mirovnim misijama i da ću u Danu za glasanje glasati za ove tačke dnevnog reda.

Sada ću samo ukratko se osvrnuti na sporazum, vojni sporazum koji je potpisan između naše zemlje i Ruske Federacije 2014. godine.

Kao što smo mogli da vidimo radi se o vojno tehničkom sporazumu koji uobličava pravne okvire za dugoročnu i plodnu saradnju. Ovim sporazumom određeni su principi buduće saradnje iz oblasti vojne tehnike, naoružanja i opreme.

Moram da istaknem da koliko god mi bili posvećeni miru i vođenju miroljubive politike neophodno je da se blagovremeno u skladu sa modernim tendencijama savremenih armija i naša vojska osavremenjuje i modernizuje. Bez obzira što ja kao lekar i humanista nikada ne mogu da budem pristalica oružja u bilo koje svrhe osim naučnih. Na drugoj strani kao član ove Skupštine, kao građanin, kao dete vojnika u nekadašnjoj SFRJ svesna sam da nam je modernizacija vojske neophodna jer se na žalost stiče se utisak da i pored brojnih aktuelnosti u svetu i u našem okruženju u poslednje vreme najaktuelnije je zveckanje oružjem, revizionizam i potreba za revanšizmom. Znamo u kakvoj je ekonomskoj situaciji naša zemlja. Znamo da od ekonomske snage privrede zavisi stepen modernizacije vojne opreme i tehnike, ali isto tako znamo na koga se možemo osloniti i uraditi najbolje za našu vojsku.

Ovim sporazumom mi samo nastavljamo vekovnu tradiciju koja je nebrojeno puta do sada dala najbolje rezultate za našu zemlju i isto toliko puta se pokazala kao jedina ispravna. Ovim sporazumom se stvaraju realne mogućnosti da modernizujemo i osavremenimo naše naoružanje i našu vojnu tehniku, ali isto tako i da razvijamo našu vojnu industriju.

Podsetiću vas da je prva fabrika u modernoj Srbiji bila Fabrika topova u Kragujevcu i da je proizvodnja naoružanja u našoj zemlji tradicija od koje ne možemo i ne smemo da odustanemo. Upravo da bi obezbedili nastavak te tradicije treba da usvojimo ovaj i ove sporazume čime ćemo nesumnjivo doprineti bržem razvoju modernizacije naše vojske, ali i vojnotehničke industrije kao bitne komponente razvoja naše privrede. Hvala.