Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, uvažena gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću na najbolji način ovo vreme da se osvrnem na čitav set ovih pravosudnih zakona, ukoliko mi to dozvolite. S obzirom na to da i u stručnoj i uopšte u javnosti Srbije postoji dosta kontraverzi koje treba da dobiju svoje objašnjenje, siguran sam da će u ovoj raspravi, koja će verovatno trajati, ta objašnjenja uslediti, pre svega, od resornog ministra, ali i od svih onih koji žele da se ovi pravosudni zakoni donesu i da se uvrste u tu reformu koju kao država moramo da sprovedemo.
Zakonopisci su imali težak zadatak da izrade zakone kojima se reguliše organizacija pravosuđa i tako osiguraju stvarnu nezavisnost i samostalnost sudova i stvarnu samostalnost javnog tužilaštva, kao i ličnu nezavisnost sudija i ličnu samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Sam zadatak i težina tog zadatka je proizašla iz sadržine Ustava iz 2006. godine koji je, umesto opštih načela, detaljno normirao unutrašnje i spoljašnje uređenje sudova, javnog tužilaštva, način predlaganja i izbora predsednika sudova i javnih tužilaca, način izbora sudije i zamenika javnih tužilaca, kao i ovlašćenja pojedinih organa u odnosu na javno tužilaštvo i sve to na jedan relativno nesolidan način.
Drugim rečima, Ustav je predvideo nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva, ali je modelom izbora predsednika sudova, izbora članova Visokog saveta sudstva, kao i modelom predlaganja izbora javnih tužilaca i članova Državnog veća tužilaca, donekle, otežao praktičnu ostvarivost nezavisnosti sudstva i Visokog saveta sudstva i samostalnost javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i Državnog veća tužilaca.
U vezi sa tim trebalo bi kazati da predloženi zakoni u dobroj meri popravljaju Ustav, što je, pre svega, posledica spremnosti Ministarstva pravde Republike Srbije da prihvati jedan deo sugestija stručne javnosti, a iz čega proističe taj zaključak, da ovi zakoni popravljaju Ustav, iz prostog razloga što se ovim ustavnim dokumentom u ustavni sistem uvode dva nova organa – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. To su organi sa širokim ovlašćenjima u odnosu na sudstvo i tužilaštvo.
Visoki savet sudstva bira sudije na stalnu funkciju, utvrđuje razloge za njihovo razrešenje, a Narodnoj skupštini predlaže predsednike sudova i sudije koji se prvi put biraju na funkciju.
Državno veće tužilaca, s druge strane, ima ovlašćenje da bira zamenike tužilaca, koji se biraju na stalnu funkciju, i da predloži zamenike javnih tužilaca, koji se prvi put biraju na funkciju.
Povodom toga, članom 165. Ustava koji govori o položaju Državnog veća tužilaca, istina, na uopšten način, utvrđuje izvesno ovlašćenje Veća u odnosu na javne tužioce, kroz formulaciju da ovaj organ ima zadatak da osigura i obezbedi samostalnost javnih tužilaca.
Ustav, takođe, utvrđuje sastav ovih organa i to tako što većinu članova čine izborni članovi, to su sudije u Visokom sudskom savetu, odnosno javni tužioci i zamenici tužilaca u Državnom veću tužilaca. Problem je u tome što sudije, odnosno tužioce i zamenike koji ulaze u sastav ovog tela, po slovu Ustava, ne biraju same sudije, odnosno tužioci i zamenici, već ovaj dom, odnosno Narodna skupština, po ustavnom predlogu.
Na taj način se izigrava ideja sudskih, odnosno tužilačkih saveta, koja počiva na principu da većinu članova u tim savetima biraju sami predstavnici profesije. Suštinski gledano, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca su samo po nazivu sudski i tužilački organi, u skladu sa slovom Ustava, jer iako u tim organima u pretežnom broju sede sudije i tužioci, zbog njihovog načina izbora u osnovi se radi, praktično, maltene, o organima Narodne skupštine.
Predloženim zakonima, koliko je to moguće, otklanja se ova ustavna protivurečnost i predlozima zakona o Visokom savetu sudstva i o Državnom veću tužilaca određuje se da se za izborne članove ovih organa Narodnoj skupštini predlažu kandidati iz reda sudija i tužilaca koji su prethodno na izborima unutar sudstva i tužilaštva dobili najviše glasova. Tačnije, Narodna skupština će se izjašnjavati o kandidatima koji su dobili poverenje kolega da u njihovo ime vrše poslove u Visokom savetu sudstva, odnosno Državnom veću tužilaca.
Kao što je rečeno, time se otklanja protivurečnost u karakteru ovih organa i njihova pravna priroda saobražava sa njihovim zadatkom, tj. Visoki sudski savet i Državno veće tužilaca postaju, barem jednim delom, sudski organi, odnosno tužilačke samouprave.
Navešću i neka druga rešenja koja ukazuju na nameru zakonodavca da zakonima popravi Ustav.
Recimo, zakonima se detaljno normiraju disciplinski postupci, utvrđuje sistem disciplinskih kazni i predviđa formiranje posebnih disciplinskih organa. Uvodi se i sistem periodičnog ocenjivanja, kao institut koji ima zadatak da uspostavi pravila u pogledu napredovanja sudija i tužilaca.
Zakon o javnom tužilaštvu predviđa da Vlada predlaže javnog tužioca za izbor, na osnovu predpredloga Državnog veća tužilaca, dakle, u pretežno politički proces izbora tužilaca uvodi se Državno veće tužilaca kao stručni organ koji, na osnovu stručnih kriterijuma, utvrđuje prvu listu kandidata za javne tužioce.
Naravno, postoje i rešenja kojima nismo zadovoljni, na koja imamo određene primedbe. Na primer, način i predlaganje prvog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Smatramo da bi prilikom izbora prvog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca trebalo da članove ovih organa predlažu same sudije, tužioci i zamenici tužilaca. Prvi sastav ima vanredan zadatak da izvrši opšti izbor sudija i zamenika javnih tužilaca na trajnu dužnost i da predloži izbor predsednika sudova i javnih tužilaca, odnosno sudija i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju na funkciju.
Vanredni zadaci zahtevaju vanredni legitimitet ovih organa, tako da je sasvim nelogično da izborne članove prvog sastava predlaže sadašnji sastav Visokog saveta pravosuđa.
Bilo bi bolje rešenje da se izborni članovi prvog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca biraju na način koji je zakonom o Visokom savetu sudstva i zakonom o Državnom veću tužilaca određen kao stalni model izbora.
Naravno, sa druge strane, razumemo i kontraargument o deficitu vremena da se ova procedura, koja je, inače, složena, sprovede u delo u nekom razumnom vremenskom roku.
Dobronamerne kritike na predloženu mrežu sudova i javnih tužilaštava odnose se, pre svega, na nedostatak transparentnosti postupka koji je prethodio odluci da se predloži ukidanje pojedinih sudova.
Zakonom je predloženo ukidanje nekih sudova i javnih tužilaštava, da stručna javnost prethodno nije bila dovoljno upoznata sa kriterijumima, pre svega, na osnovu kojih bi trebalo doneti odluku o smanjenju broja sudova i tužilaštava.
Kriterijumi za uspostavljanje nove mreže pravosudnih institucija mogu se naslutiti, ali u tom slučaju imamo problem da se može zaključiti da kriterijumi nisu bili primenjivani jednako prema svima, što se vidi, naravno, u Predlogu ovog zakona.
Verzija Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštava predviđa smanjenje broja sudova i tužilaštava. Tom verzijom se menjaju nazivi sudova, tako da će sada imati drugačije nazive, odnosno osnovne, a umesto dosadašnjih okružnih imaćemo više sudove.
Nismo sigurni da li će ozbiljnije negativne posledice imati ideja da se stvore glomazni sudovi, kao, recimo, prvi osnovni sud u Beogradu, sa više stotina sudija ili ideja da se promene nazivi sudova, pa da se tako stvore novi sudovi. Kada kažemo negativne posledice, mislimo, pre svega, na to da će biti neophodno da se izvrši nova raspodela predmeta u nove sudove, dakle, fizički, praktično.
Sama raspodela može trajati mesecima, posebno zato što nova organizacija sudova podrazumeva i fizičko premeštanje pojedinih sudova, samim tim i sudskih spisa, gde se javlja objektivan rizik da se negde neki spisi i predmeti zagube.
U nekim slučajevima nova mreža sudova mogla bi da podrazumeva započinjanje postupaka iznova, recimo, u slučaju da nova mreža za posledicu ima promenu sastava sudskog veća. Povrh toga, samo ukrupnjavanje sudova, po sebi, nosi opasnost dezorganizacije i mogućeg urušavanja sudskog sistema u situaciji kada sudska uprava nije dovoljno razrađena i normirana.
Ukidanje sudova i uspostavljanje sudskih odeljenja ili sudskih organa može imati i druge vrste negativnih posledica. Naime, sud u malim gradovima ili opštinama nije samo organ sudske vlasti, već i jedan poseban lokalni društveni fenomen. To je institucija koja okuplja u tim malim sredinama najuglednije i najobrazovanije ljude. Može se pretpostaviti da bi se odlazak sudija, visokoobrazovanih, uglednih ljudi sa stabilnim mesečnim primanjima, na drugi način negativno odrazio na lokalnu sredinu, ali smatram da ovom prilikom nije potrebno ovo posebno obrazlagati, da intencija zakonopisca nije ni bila da se ovaj segment društvenog bitisanja zanemari ili da bude ugrožen.
Dalje ukrupnjavanje sudova imaće za posledicu i uvećavanje tužilaštva. Ta činjenica, takođe, može da ima negativne posledice po efikasnost rada ovog organa, jer se Ustav opredelio za monokratski sistem uređenja tužilaštva i to znači da je u tužilaštvu jedna osoba nosilac, posebnog zvanja, dakle, javni tužilac, dok su svi ostali tzv. instant tužioci, odnosno osobe koje postupaju u ime tužioca, zamenici javnog tužioca. Takav tip organizacije naročit je problem u tužilaštvima sa velikim brojem zamenika, jer kada imate 20 ili 30 zamenika koji imaju ovlašćenja da postupaju u ime tužioca, imate situaciju da, sa druge strane, javni tužilac ipak predstavlja jedinog pojedinca koji odgovara za rad tužilaštva, pa samim tim i za rad zamenika, premda realno nije u mogućnosti da ostvari efektivan uvid u stručnost i savesnost svojih zamenika.
Sve iznete rezerve su sublimirane u amandmanima koje je Poslanička grupa SPS-JS podnela na ovaj set pravosudnih zakona. Izražavam nadu da će većina tih amandmana biti prihvaćena, jer kvalitativno poboljšavaju tekst ovih zakona, a samim tim olakšavaju i primenu ovih zakona, ukoliko oni budu usvojeni.
U načelu, mi možemo, kao Poslanička grupa SPS-JS, da pružimo uslovnu podršku ovim zakonskim rešenjima, uz potrebu i očekivanje da će predlagač u dobroj meri i vrlo ozbiljno uzeti u razmatranje one naše amandmane koji, zaista, imaju za intenciju da poboljšaju ova zakonska rešenja. Zahvaljujem.