Zahvaljujem se predsedavajući. Ja ću još jednom iskazati iskren stav da potpuno podržavam smisao obrazloženja koji iznosi uvažena gospođa Čomić. Ali, dozvoljavam sebi i dajem sebi slobodu da u praksi poznajem i prepoznajem mnogo više od onoga što se iz tog smisla izvodi kao nekakav zaključak, a to je da čak i da stavimo imperativni rok od pet dana, da on u određenim situacijama neće mnogo značiti, neće mnogo doprineti poboljšatu svega onoga o čemu smo mi ovde danas govorili.
Osim toga, imaoci javnih ovlašćenja na koje se ovde poziva onaj ko je obrazlagao, konkretno gospođa Čomić, svoje podatke iz evidencija crpe iz registra podataka upravo institucija o kojima mi pričamo, i od katastra i od nekih drugih institucija. Tu smo u jednom začaranom krugu dobijanja podataka, hteli-ne hteli.
Zato poslanička grupa SPS podržava stav ministarke, gospođe Udovički koja je rekla – dok se ne uredi sistem, dok se ne podigne na nivo koji podrazumeva vrlo brzu razmenu podataka elektronskim putem. Tek tada možemo govoriti o onome što podrazumeva smisao ovog amandmana. Trenutno mi na tom nivou nismo. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
U ime poslaničke grupe SPS potpuno bih podržao ono što je uradio Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu kroz ovu intervenciju, ali bih apelovao na vas, ministarka, da se na nivou Vlade uredi još nešto što je sada obavezno. Ako smo već definisali na sasvim drugi način pristup ovom problemu koji se vezuje za ulazak u stambeni prostor i uvukli sud u takvu problematiku, onda je logično da kroz takvu procesnu normu moramo izmeniti neke druge zakone, jer se ovde ustrojava nadležnost suda. Čim sud donosi naredbu, on odlučuje. Naredba je jedna vrsta odluke, kao što je rešenje i kao što je presuda.
Ako sud donosi naredbu, onda ona mora biti sistematizovana kroz nadležnost suda, a nadležnost suda je propisana Zakonom o uređenju sudova i Zakonom o sudovima. Prema tome, slažem se i poslanička grupa SPS bez rezervno podržava ovakav pristup rešavanja jedne procesno-pravne situacije, ali da ta procesno pravna situacija ne bi bila u koliziji sa drugim zakonima, potrebna je intervencija i u procesnim zakonima koji se odnose na nadležnost sudova. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Imajući u vidu da se javljam po amandmanu, a naročito imajući u vidu da se u odnosu na određene kritike koje se vezuju za sam Predlog zakona, a naročito član 1. moramo se jako precizno izjašnjavati onda je potrebno istaći nešto što pravna struka ne može da prihvati. Ovde je rečeno da u Predlogu zakona treba da stoji navodno i šta je to što treba da bude izgrađeno, od kog materijala, sa kojim sredstvima i kojim novcem. Pa, ljudi moje, pravnički je to za nas pravnike apsolutni nonsens. Ne razumem kritizere koji ukazuju na nešto što u normi ne može da bude sadržano.
Podsetiću samo da ovaj zakon o kome danas raspravljamo predstavlja procesno pravni zakon. On sadrži elemente procedure u kojima se sprovodi odgovarajući postupak. U kome se rešavaju određena pitanja kako statusna tako i druga.
Dakle, ovde imamo apsolutno proceduru koja se reguliše ovim zakonom. Ako je to tako, a jeste tako, onda dolazimo do one suštinske stvari – šta je to u suštini lex specialis? Pa nije to samo ono što smo slušali kada smo ovde razgovarali i o načelnoj raspravi o ovom zakonu. To je ono što sadrži uvod u pravo. Ne postoji zakon koji nije podložan derogaciji. Oni koji su studirali Pravni fakultet naučili su jednu rimsku sentencu koja ka kaže „lex specialis derogat legi generali“, a to znači da se upravo i suština specijalnog zakona odnosi na derogaciju opšteg zakona, a to znači da bilo koji zakon, pa i zakon o planiranju i izgradnji, u određenom delu može biti derogiran.
Mi smo i u pravnoj praksi i u životnim situacijama i životnim okolnostima dolazili na brojne slučajeve kada se bilo koji zakon derogira. U sudskoj praksi je to često.
Norma normu derogira a ne zakon zakon. Ono što je veoma važno istaći zbog građana, jeste činjenica da u ovom slučaju se nije moglo drugačije pristupiti rešavanju problema osim donošenjem lex specialis.
Kada se govori o ustavnosti, pošto se ovde često…

Hvala Borko.

Da li dozvoljavate da nastavim predsedavajući?
Ono što se takođe smatra ovde jako važnim, a i zbog građana i zbog istine jeste sledeća činjenica. Mi imamo situaciju da se lex specialisom regulišu procesna pravna pitanja koja postojećim zakonom na drugačiji način nisu mogla da budu primenjena, jer da su bila primenjena ne bi se mogao ostvariti onaj efekat koji se očekuje od ovog zakona.
Postavilo ste pitanje ustavnosti. Pitanje ustavnosti može da se postavlja isključivo pred Ustavnim sudom Srbije i isključivo Ustavni sud Srbije može dati ocenu da li je nešto ustavno ili ne. Onog trenutka kada se steknu uslovi za podnošenje ustavne inicijative ili ustavne žalbe, onda će Ustavni sud dati svoju reč, ali čini mi se da kritičari ovog zakona dolaze u koliziju sa samim sobom, barem u pojedinim delovima ovog zakona.
Ovaj zakon sigurno nije neustavan u onom delu u kome se nesumnjivo potvrđuje javni interes kada su u pitanju obdaništa, kada su u pitanju ambulante, kada su u pitanju objekti opšte namene. Za tako nešto apsolutno je osnovano utvrđeno pravo države, Vlade Republike Srbije da utvrdi javni interes na određenoj lokaciji.
Prema tome, u tom delu i oni koji kritikuju sami sebe demantuju u toj kritici, jer za taj deo zakon ni u kom slučaju se ne može utvrditi odnosno oglasiti neustavnim, pa čak i od strane Ustavnog suda.
Ovaj pravni osvrt, moje pravničke malenkosti je samo mali doprinos da građani imaju jednu punu sliku, jednu jasnu sliku, barem činjenice koje se teško mogu dovesti u sumnju, pa čak i od najvećih kritičara ovog zakona, jer na kraju krajeva, poslanici SPS jako drže do izgovorene reči i vode računa da li će ta reč biti izgovorena na pravi način i kakav će efekat da postigne. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Upravo po amandmanu, kao što to sve vreme čini poslanička grupa SPS, vrlo jasno i precizno se određujući na sve ono što je i predlog zakona i ono što predstavlja suštinu amandmana. Međutim, ovde ću se potpuno saglasiti sa prethodnim govornikom, da se postavlja pitanje urednosti amandmana jer ako se izbriše ono što podrazumeva termin javni, onda se obesmišljava u celosti sam predlog zakona. Ako se obesmišljava suština i sadržina zakona, onda o tome nema potrebe da se diskutuje, dovoljno je samo reći da smo protiv zakona.
Drugo, neko od predstavnika opozicije je citirao član 58. stav 2. Ustava i to je dobro pročitao, ali je jednom inverzijom ili zamenom teza izveo pogrešan zaključak. Tačno je da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu, utvrđenom na osnovu zakona, a to je upravo zakon o kome danas raspravljamo. Jer, upravo je taj zakon, zakon koji definiše pravo javne svojine, pa se onda ne vidi, nije jasno kako je to na drugi način moglo i da se reguliše, a da se javna svojina veže isključivo za zakon i ograničenje kroz zakon. To je upravo ovo o čemu mi danas diskutujemo i ono o čemu raspravljamo, pri čemu se apsolutno poštuje i ona sledeća definicija istog stava, istog člana Ustava gde se kaže da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno, ali uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, a to je ono što je već ukalkulisano ili inkorporirano u sam tekst zakona.
Prema tome, u svakom slučaju, mi u poslaničkoj grupi SPS dozvoljavamo da i stručna javnost i pravnička i ustavno-pravna i bilo koja druga struka može biti podeljena u ovom pravcu i da može različito komentarisati ono o čemu mi danas radimo. Ali, uvereni smo da jedini ko može dati odgovor na pitanje da li je nešto ustavno ili ne, to je Ustavni sud. Mi idemo u uverenju da zakon koji se donosi jeste zakon kojim se, kako je ovde neko rekao, ne derogira, čista nesuvisla izjava. Ne može Ustav biti derogiran. Ustav može da bude povređen, ali da bude derogiran, to je nemoguće.
Prema tome, mi nismo za to da se povređuje Ustav. Mi smo za to da se poštuje Ustav. U skladu sa tim, smatramo, dok Ustavni sud ne da svoju ocenu, da je ovo nešto podrazumeva legitiman i legalan način regulisanja prava u postupku eksproprijacije, procesnih rešenja u postupku eksproprijacije i ono što je najvažnije, stojimo čvrsto na stanovištu da jedini ko može biti korisnik eksproprijacije je država, odnosno Republika Srbija. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsednice.
Moram opet da vratim ovu našu raspravu na suštinu, a suština je ono što smo na samom početku rekli – šta je sadržina ovog zakona. U procesno pravnom smislu reči odmah da istaknem, ovaj zakona sadrži norme o postupku. Zato je ovaj zakon procesno pravne prirode. I, za mog uvaženog kolegu koji je govorio sada o nečemu što izlazi iz okvira sadržine ovog zakona, da se vratimo na njegovu suštinu. Zakon reguliše dve suštinske stvari. Jedan je utvrđenje javnog interesa, a drugo je procedura po kojoj se sprovodi eksproprijacija i ništa više od toga. Utvrđen je legitimitet stranaka. Ko su stranke? Država Srbija, odnosno Republika Srbija sa jedne strane, kao korisnik eksproprijacije i naravno da se taj postupak sprovodim pred nadležnim organima koji su zakonom ovlašćeni nadležni da taj postupak sprovode.
Prema tome, dragi građani i kolege narodni poslanici, ugovor, projekat i sve ostalo na šta se uvaženi kolega poziva, izlazi iz okvira ovog zakona i oni se mogu primeniti samo normama koje nisu obuhvaćene ovim leks specijalisom, a mi danas radimo samo derogaciju jednog dela Zakona o planiranju i izgradnji, a sve ostalo će ostati u primeni, tako da nema potrebe da raspravljamo, iscrpljujemo se i trošimo vreme na nešto što je van domena onoga o čemu danas raspravljamo.

Zahvaljujem se, predsednice.
Poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, uvažene kolege narodni poslanici, pa, evo, već po ko zna koji put pred nama je ono što je naša obaveza, ono što je naša nadležnost, ono što nam je Ustavom stavljeno u nadležnost, a to je da prvo analiziramo a potom izvršimo izbor predloga za nosioce pravosudnih funkcija koji se na tu funkciju biraju prvi put, na vremenski period od tri godine.
Poslanička grupa SPS nedvosmisleno i jasno ističe svoj stav da je ova praksa, radi potpune nezavisnosti pravosuđa, radi potpune autonomije pravosuđa, trebala da se prekine, pa čak i Ustav da se izmeni u tom smislu, kako bi se iz ovog parlamenta izmestilo ono što podrazumeva izbor nosilaca pravosudnih funkcija i da se to poveri u isključivu nadležnost Visokog saveta sudstva. Međutim, dok se to ne desi, dok ne ostvarimo ideal do koga je teško doći, a to je nezavisnost sudstva, mi smo u obavezi da svoj posao, svoju dužnost obavimo na najbolji mogući način, a to znači da izaberemo od najboljih najbolje.
Moram odmah da istaknem da poslanička grupa SPS posebno ceni ono što je Visoki savet sudstva uradio kada je usvajao predloge kandidata za sudije u osnovnim sudovima o kojima danas razmatramo. Međutim, drage kolege, ovo nije nimalo naivna priča i ovo je nešto što treba da zavredi našu pažnju zbog budućeg života građana Republike Srbije, pre svega zbog dostupnosti građanima, prava na pravdu, dostupnosti sudovima i prava na pravično suđenje.
Zato, predstavnici Visokog saveta sudstva, od strane poslaničke grupe SPS imate puno uvažavanje i poštovanje za vaš rad i za vaš trud. Istovremeno, skrećemo pažnju da oni koji su predloženi će biti pred velikim izazovima, pred velikim iskušenjima koja ih očekuju nakon izbora za nosioce pravosudnih funkcija. Pre svega, ono što ih čeka, čeka ih jedna velika odgovornost, a ta velika odgovornost se svodi odmah i u samom startu na poštovanje prava stranaka u postupku na suđenju u razumnom roku.
Zašto ovo ističem? Zbog toga što je prevashodno suđenje u razumnom roku, kao pravni institut, konačno izmešteno iz nadležnosti Ustavnog suda i preneto u nadležnost drugostepenih sudova. Nažalost, bolesno stanje u srpskom pravosuđu je upravo zaraženo ovim sindromom, a taj sindrom se zove povreda prava na suđenje u razumnom roku, zbog čega država Srbija trpi velike štete.
Moram, gospodine Tomiću i dragi kolega, da skrenem pažnju na nešto što vi i sami znate. Srbija je, na ime presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz prethodne dve godine, morala da plati oko četiri i po miliona evra odštete. Samo iz 2014. godine, po budžet Republike Srbije, zbog presuda suda u Strazburu, budžet će biti umanjen za iznos od 2,7 miliona evra. To je autentičan izveštaj Saveta Evrope o izvršenju presuda. U izveštaju se navodi da je Srbija u prošloj godini, dakle, u 2014, na vreme isplatila odštetu za 15 slučajeva. Nije na vreme isplatila odštetu 27 slučajeva, dok u 93 slučaja čak nije ni dostavljen dokaz da je odšteta plaćena.
Ovako veliki broj presuda i velika suma odštetnih zahteva dovodi Srbiju na peto mesto po broju presuda u kojima se isplata odštete još očekuje, posle Rusije, Turske, Ukrajine i Rumunije. Srbija ima problema sa izvršenjem krivičnih sankcija, sa izvršenjem ključnih presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Komitet ministara Saveta Evrope je, između ostalog, odlučio da vrši pojačan nadzor izvršenja presuda, i to u slučajevima koji su obelodanjeni, tako da neću povrediti pravo na ličnost bilo koga, niti zloupotrebiti imena i prezimena bilo koga, ali je nesumnjivo da će upravo Komitet ministara Saveta Evrope vršiti pojačan nadzor u situacijama koje se odnose na predmete i postupke Zorice Jovanović protiv Srbije zbog nestanka beba iz porodilišta, Grudić – protiv Srbije zbog isplate kosovskih penzija, Aličić – protiv Srbije zbog isplate stare devizne štednje, ali i 40 slučajeva nastalih zbog neizvršavanja pravosnažnih odluka i rešenja državnih organa Srbije.
Zašto mi na ovo ukazujemo? Zbog toga što ove mlade sudije koje će biti izabrane za nosioce pravosudnih funkcija upravo na osnovu ovih primera moraju da od samog početka svog rada krajnje odgovorno, krajnje savesno, krajnje stručno i profesionalno pristupe svom poslu. Kako se broj povreda prava na suđenje u razumnom roku, kako bi se taj broj povreda sveo na minimum, kako bi konačno sudski postupci bili oslobođeni jednog velikog balasta i kako naročito postupci u parničnoj materiji ne bi trajali po deceniju, pa čak i po nekoliko decenija.
Drage kolege iz Visokog saveta sudstva za poštovanje je ono što ste predvideli kao kriterijume za izbor nosilaca pravosudnih funkcija, ali ja moram da skrenem pažnju na još nešto što čini mi se ovde dovoljno rečeno. Nije sporno da svi kandidati zadovoljavaju te kriterijume. Takođe nije sporno da veliki broj ovih kandidata ima izuzetno visok prosek ocena. Međutim, mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da se ne sme robovati tim visokim prosekom ocena na fakultetu. Zašto? Zato što se na fakultetu stiče teorijsko znanje, a teorijsko znanje mora da bude valorizovano kroz praktični rad, uspeh u praktičnom radu. Ono što ste vi ocenili i ono što su ocenili predsednici sudova i ono što je ocenio kolegijum za nas predstavlja merilo vrednosti ovih kandidata, a to su ocene – naročito se ističe, posebne odlike itd.
Na kraju krajeva zašto da ne budemo i malo pežorativni, pa imamo milion lekara, uslovno rečeno i figurativno rečeno koji su završili medicinski fakultet sa vrlo niskim prosekom ocene, a danas su vrhunski lekari, vrhunski doktori u svojim specijalnostima. Naravno, da i ovi mladi ljudi koji su ovde navedeni koji su predloženi će biti, ja sam uveren, oni koji će biti vrhunske sudije i na taj način pravosuđe će dobiti po kvalitetu.
Međutim, osim ovih kriterijuma koji se odnose na sam izbor za nosioce pravosudnih funkcija daleko je značajnije kako će se oni ocenjivati tokom rada. Kako će se vrednovati njihov rad u toku obavljanja sudijske funkcije. Da li će u toku obavljanja sudijske funkcije ispoljiti kvalitet, da li će biti ažurni, da li će biti uspešni i da li će biti i dalje dostojni obavljanja pravosudne funkcije. Zato smatram da kriterijumi kroz Pravilnik o ocenjivanju rada sudija tek treba da doprinesu da se rad ovih nosilaca pravosudnih funkcija prati u kontinuitetu. Nisam siguran, drage kolege iz Visokog saveta sudstva da i posle dugo, dugo godina do usvajanja novog Pravilnika o vrednovanju rada sudija još uvek imamo one kriterijume i ona pravila koja će na najbolji način moći da valorizuju i vrednuju rad sudija. I dalje se robuje kvantitetu u odnosu da se pospeši kvalitet. I dalje su sudije opterećene normom, odnosno učinkom i dalje su sudije opterećene činjenicom da moraju za veoma kratko vreme rešiti ogroman broj predmeta, a to je sve na uštrb kvaliteta.
Po nama, u SPS stoji jedna činjenica koju niko neće dovesti u sumnju, da jedino kvalitetne presude, jedino presude koje se donesu sa najvećim kvantumom znanja i sa doslednom primenom zakona će biti presude koje će za građane predstavljati pravnu sigurnost, biće presude koje će građanima omogućiti ostvarenje njihovih prava i njihovih interesa. Ukoliko sudije opteretimo sa velikim brojem predmeta i nametnemo da učinak, odnosno ažurnost bude u svakom slučaju iznad svih ostalih kriterijuma onda se ovaj kriterijum koji sam ja izneo i ovo merilo vrednosti neće ispoštovati.
Imamo još nekoliko problema na koje smo mi u poslaničkoj grupi SPS i ranije ukazivali. Nije korektno i nije dobro da se pojedine sudije koje se nalaze na određenim rukovodećim mestima opterećuju velikim brojem predmeta, kao što su predsednici građanskih odeljenja, kao što su predsednici sudske prakse, kao što su predsednici sudova. Nije korektno zbog toga što se i prema njima primenjuje Pravilnik o ocenjivanju ili vrednovanju njihovog rada. Bilo bi logično da se njihovi predmeti ili broj predmeta primere onome što oni stvarno mogu da urade, a istovremeno da odgovorno, savesno i profesionalno vrše i funkcije predsednika građanskih odeljenja i predsednika sudske prakse.
Osim toga, poštovane kolege iz Visokog saveta sudstva nije dovoljno učinjeno na stimulisanju sudija što vi i te kako dobro znate. Zarada sudija je onolika kolika jeste. Ni u kom slučaju nije adekvatna onome što sudija treba da ima kao zaradu. Ni u kom slučaju adekvatna onome što podrazumeva nešto što je uzvišeno, a uzvišeno jeste sudijska funkcija. Svakako da tu u mnogome doprinose ograničenja budžetska, budžetskih sredstava i naša finansijska situacija, generalno gledajući u državi. Ali, bez obzira na to ni u kom slučaju se ne sme dozvoliti da se ne stimuliše ono što je evidentno, jer se do sada nigde nije pokazalo da su sudije koje su radile referate za savetovanja, evo vašeg suda, Vrhovnog kasacionog suda koji organizuje redovna savetovanja u Vrnjačkoj banji svake godine, nijedan referat nema stimulans u materijalnom ili finansijskom smislu reči.
Postavlja se pitanje zašto? Zbog toga što se radi o sudijama koji predstavljaju elitni deo pravosudnog sistema. Zbog toga što se radi o sudijama od kojih mi učimo, od kojih ja učim, zbog kojih idem na savetovanja. Zbog vas idem na savetovanja. Gde je ono što podrazumeva valorizaciju truda i rada da bi se ta savetovanja organizovala, osmislila i na kraju krajeva u edukativnom smislu reči dala puni rezultat. Toga nema, a mora ga biti. Ubuduće o tome treba posvetiti znatno više pažnje.
Nama u poslaničkoj grupi SPS je jako drago što se fokus, fokus onoga što se vezuje za primenu kriterijuma uglavnom odnosi na sudijske pomoćnike. Zašto? Zbog toga što su upravo sudijski pomoćnici oni na kojima pravosuđe ostaje. Sudije nisu večite, kao što mi nismo večiti, nijedna profesija nije večita, odnosno pojedinac u profesiji nije večit. Uvek je ono pravilo da svet ostaje na mladima i ovde zastupljen.
Nama je jako drago da su ovi mladi ljudi okarakterisani tako kako su okarakterisani, ali na njima stoji još jedna obaveza, a ja sam je već pomenuo u ovom izlaganju, a to je kontinuirana edukacija. To što su pojedine kolege upisale doktorske disertacije, to što su se iskazali sa posebnim odlikama, to što su učestvovali u izradi stručnih radova, seminarima nije dovoljno. Pravo i pravna nauka je nešto što prati život, a život je dinamičan. Mi stalno govorimo o tome da je zakonodavni proces evolutivan proces, jako dinamičan i zbog toga se i edukacija podvodi pod taj dinamizam i edukacija mora da bude vezana za sve ono što životne okolnosti nameću, a one se kontinuirano menjaju.
Na kraju, kada govorimo o izboru nosilaca pravosudnih funkcija za te funkcije treba istaći i nešto što je jako važno za njihov budući rad, a to je da u svom radu pored apsolutne nezavisnosti, nepristrasnosti moraju voditi računa i vi u Visokom savetu sudstva, kako se ne bi ušlo u zamku tzv. lažne solidarnosti.
Kolega Tomiću, vi ste ovde u uvodnom izlaganju istakli da su svi kolegijumi, odnosno sednice svih sudija koje su ovlašćeni da daju ocene o ovim sudijama dali pozitivne ocene, i mi im verujemo.
Mi u poslaničkoj grupi, a uveren sam i svi narodni poslanici ovde tvrdo veruju, čvrsto veruju da je taj stav svih sednica, odnosno, izvinjavam se, svih sudija na sednicama iz prava.
Ali, isto tako te sudije i Apelacionog suda i viših sudova preuzimaju veliki stepen odgovornosti da nije došlo do diskriminacije. Veliki stepen odgovornosti, da nije došlo do privilegovanja pojedinih kandidata za nosioce pravosudnih funkcija da nije došlo do nepotizma na koji se inače često ukazuje i što se često spočitava i da su predloženi zaista pravi.
Taj stepen odgovornosti mora da postoji kod svih. Taj stepen odgovornosti mora da postoji naročito kod predsednika sudova.
Predsednici sudova su oni koji moraju da izbegavaju taj tzv. sistem lažne solidarnosti i da uvek ukazuju ko u njihovom sudu radi dobro, a ko loše. Ni građani, a ni mi narodni poslanici nismo upoznati sa nekim velikim brojem slučajeva.
Da su predsednici sudova pokrenuli postupke, odnosno inicirali postupke za utvrđenje odgovornosti pojedinih sudija koji svoj rad ne vrše na način kako to zakon propisuje, kako je to njihova obaveza i još uvek nedostaje ono što podrazumeva primenu adekvatnih mehanizama, odnosno kazni za one koji su nedostojni, nestručni i neprofesionalni.
Ne možemo reći da ih nema, ima ih zbog toga što se radi o reliktima iz nekog prethodnog vremena, zbog toga što se u tom prethodnom vremenu tzv. eksperimentima na živim ljudima, eksperimentima in vivo igralo sa sudijama pa je čak 700 ljudi bili van sudova, potom tih istih 700 ljudi bez obzira da li vrede ili ne vrede, bez obzira da li odgovaraju ili ne odgovaraju, vraćeni u sudove.
Mi danas imamo taj nasleđeni problem. Zbog toga je odgovornost na predsednicima sudova da one koji svoj posao ne rade onako kako to nalaže zakon i njihova profesija da takve sudije identifikuju i da takve sudije podvedu pod odgovornost ili utvrđivanje odgovornosti za propuste u njihovom radu.
Koliko do takvog sistema ne dođe onda će bolesno stanje pravosuđa da se nastavi. Taj karcinom je već metastazirao. Metastaze još uvek nisu sputane i bojim se da takva bolest u pravosuđu postaje neizlečiva.
Naravno, mi u poslaničkoj grupi SPS čvrsto verujemo da to takve posledice neće doći. Zbog toga i na kraju kada govorim o ovome ističem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati sve predloge za izbor nosilaca pravosudnih funkcija kako smo ih dobili u materijalu.
U ovom preostalom vremenu kratko ću se osvrnuti i na autentično tumačenje člana 13. Jel nije spojena rasprava? Sigurno? Izvinjavam se.
(Marko Đurišić, s mesta: Nije spojena rasprava.)
U svakom slučaju ostajemo u poslaničkoj grupi SPS pri stavu da se ovi predlozi prihvataju i da ćemo mi za njih glasati. Zahvaljujem se kolegi Marku Đurišiću.

Po članu 104. imam pravo na repliku, jer se radi o pogrešnom tumačenju mog izlaganja, ako se uopšte tako nešto može konstatovati, da li je pogrešno ili namerno, ne želim da verujem da je namera, kada je bila diskusija kolege Janka Veselinovića.
Pre svega, nisam rekao da je trajno stanje u pravosuđu neizlečivo, nego da se mi bojimo da ne bude neizlečivo, i to isključivo zbog toga što je u periodu kada je na vlasti bila stranka gospodina Janka Veselinovića došlo do toga da pravosuđe bude zaraženo najtežom mogućom bolesti koja se vezuje za to što se bez bilo kakvog kriterijuma, o kojima danas diskutujemo, neko igra sa sudijama, a to je upravo vlast koja je oličena u stranci kojoj je nekada pripadao kolega Janko Veselinović, pa se posle toga ti problemi produbljuju.
Kada govorimo o Strazburu, radi informacije, pre svega zbog građana Srbije, treba reći da upravo te sudije, koje su najviše oštećene 2010. godine, su sada pred Strazburom, gospodine Veselinoviću, sa tužbama zbog kojih država Srbija trpi štetu, zbog čega se budžet Srbije opterećuje sa enormnim visokim iznosima odštetnih zahteva na ime nematerijalne štete, zbog toga što se i danas pred našim sudovima vode postupci za obeštećenje onih sudija koji su tada bili nezakonito izmešteni ili isterani iz sudova. Zbog toga se nalazimo u bolesnom stanju pravosuđa. Zbog toga to stanje treba lečiti. Zbog toga postoje ovi problemi o kojima danas pričamo, a pokušavamo da ih rešavamo.
Zbog toga imam pravo na repliku, imajući u vidu da sam prozvan, a o ostalim delovima diskusije se neću izjašnjavati, jer su se pomalo udaljili od teme, naročito neću, imajući u vidu da mi socijalisti, kao i cela naša koalicija, poštujemo današnji dan kada mlade sudije u ovom visokom domu polažu zakletvu i na taj način zvanično postaju sudije. Hvala.

Predsedavajući, pre svega mislim da što se tiče struke mene kao advokata ne treba niko da brani od mene. Ja i te kako dobro znam koliko sam u ovom visokom domu i u ovom parlamentu štitio struku i to ću činiti uvek dok se bavim strukom, a baviću se dok to moje životne mogućnosti i fizičke sposobnosti budu dozvoljavale.

A što se tiče ocene ko je uzrokovao određene probleme o pravosuđu koje smo danas na neki način identifikovali, ne treba da govorimo ni ja ni kolega Veselinović, to će reći one sudije koje su 2010. godine pretrpele agoniju, pretrpele katarzu, pretrpele sve ono što se nikom poželeti ne bi moglo, a ko je kriv za to oni će reći a i govore tako što uglavnom iniciraju postupke radi zaštite svojih prava, i hvala Bogu u tim postupcima uspevaju, a ja im iskreno želim da uspeju još više. Jedino što mi u poslaničkoj grupi SPS ne razumemo ovakve stavove, jeste činjenica da još niko nije ni pozvan na odgovornost, nije odgovarao za tu 2010. godinu u kojoj su se desili najteži lomovi pravosuđa u zadnjih 20 i više godina. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Poštovani predstavnici ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, nesumnjivo je da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, kao što je to naš ovlašćeni predstavnik, uvažena koleginica Suzana Spasojević istakla, podržati Predlog ovog zakona i u Danu za glasanje glasati za isti.
Mislim da bi bilo korektno s obzirom na današnje diskusije istaći neke činjenice koje se teško mogu dovesti u sumnju. Pre svega činjenicu da je sam predlagač, dakle, da ste to vi upravo i predvideli ono na šta se ovde ukazuje. Ukazuje se na neusaglašenost pojedinih zakona u odnosu na predloženi tekst zakona.
Podsetiću vas da je upravo u ovom Predlogu zakona sadržana jedna od odredaba koja se zove usaglašavanje posebnih zakona, odnosno bolje reći usaglašavanje sa posebnim zakonom ili zakonima preko koordinacionog inspekcijskog nadzora. U tom pravcu su već preduzeti određeni koraci na taj način što je u postupku izrada Nacrta zakona o opštem-upravnom postupku, a ja bih pledirao i apelovao u ime nas iz poslaničke grupe SPS da se to isto uradi i sa odredbama Zakona o upravnim sporovima. Zašto? Zbog toga što se protiv rešenja donetog u postupku inspekcijskog nadzora, kao rešenja u drugom stepenu, može pokrenuti upravni spor.
Nažalost, danas je upravni sud, koji je nadležan za rešavanje ovakvih pitanja, odnosno postupanje po upravnim tužbama pretrpan predmetima sa blizu 100.000 predmeta. Postavlja se pitanje – kako će onda nezadovoljna stranka u postupku inspekcijskog nadzora kome je žalba odbijena, da ostvari svoje pravo i svoj interes, nego preko upravnog suda? Postavlja se pitanje - kada? Upravni sud može postupiti po toj žalbi doneti presudu maltene u roku od dve do tri godine. Na taj način povređuje i pravo na suđenje u razumnom roku. Dakle, interes stranke je u tom pravcu neće biti ni u kom slučaju zadovoljen.
Takođe, radi objektivnosti u pristupu ovom zakonu i analizi ovog zakona, moram skrenuti pažnju nekim našim kolegama, narodnim poslanicima koji su ukazivali na navodnu povredu člana 40. Ustava Republike Srbije pozivajući se na član 22. Predloga zakona koji ukazuje na uviđaj u stambenom prostoru. Moram odmah da skrenem pažnju da u tom pravcu ustavna povreda ne postoji zato što je i Ustavom regulisano da se pretres stana i ulazak u stambene prostorije može izvršiti isključivo na osnovu naloga suda.
Međutim, ovde se postavlja jedno drugo pitanje i mi u poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije ćemo istrajavati na tom pitanju i u nekim daljim koracima koji se vezuju za budući zakonodavni proces u cilju daljeg pospešivanja kvaliteta ovog zakona i to na koji način.
Pre svega, treba imati u vidu činjenicu da i pored toga što se inspekcijske službe obraćaju sudu sa predlogom da sud izda rešenje, odnosno donese rešenje kojim će omogućiti pretres prostorija u stanu, da takva odredba nije sadržana u odredbama Zakona o sudovima.
Dakle, mi sada ovim zakonom ustrojavamo jednu nadležnost suda koju nismo ustrojili Zakonom o sudovima. Sudovi prvi put dolaze u situaciju da u svojoj nadležnosti rešavaju o predlozima inspekcijskih službi da donesu rešenja o ulasku u stan radi sprovođenja onih mera koje su propisane u nadležnosti inspekcijskim službama. Tako nešto do sada sud nikad nije imao. Sa druge strane, tako nešto sistematizovano u odredbama Zakona o uređenju sudova, zakona koji se bavi isključivo sudskom nadležnošću.
Da li će se posumnjati da se na ovaj način izvršna vlast meša u sudsku vlast se postavlja kao otvoreno pitanje i na to pitanje se mora u nekom određenom vremenu dati odgovor, jer ne bi ni u kom slučaju smeli dozvoliti da se donošenjem ovog zakona poremeti ono što podrazumeva nezavisnost sudske vlasti kao jedne od stubova vlasti svake države, pa i države Srbije. Prema tome, predlagaču će i te kako biti potrebno da u ovom delu, ako nikako drugačije, u daljem periodu, jer je zakonodavni proces evolutivan proces, nađe pravična i pravilna rešenja, koja u svakom slučaju moraju biti usaglašena sa Ustavom.
Ono što ja želim da podvučem ovde u ime poslaničke grupe SPS, jeste činjenica kako dodatno olakšati sprovođenje određenih mera i aktivnosti u ovom zakonu. Postoje odredbe koje se vezuju za izvršenja ili postupke izvršenja. Nije sporno da izvršenja sprovode nadležni organi državne uprave, ali je sporno da li ti nadležni organi državne uprave mogu sa potrebnim stepenom efikasnosti da sprovedu ove postupke izvršenja kako bi se postigao konačan cilj inspekcijskih aktivnosti, odnosno postupaka po inspekcijskom nadzoru. Nesumnjivo je da ćemo u tom pravcu imati mnogo posla i nesumnjivo je da ta oblast sada ostaje nedovoljno dobro definisana, jer postojeći izvršni organi u jedinicama lokalnih samouprava, gradova i opština nisu dovoljno efikasni u izvršnim postupcima.
Stoga, mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da bi se ovaj problem možda mogao rešiti analognom primenom ili shodnom primenom odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju, gde se mogu angažovati i privatni izvršitelji. Ako se već pozivamo na sudove tražeći im donošenje rešenja na osnovu kojih ćemo ući u prostorije stana kao inspektori, onda isto tako možemo da se pozovemo i na odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju i da tražimo efikasnije sprovođenje izvršenja u poslovima inspekcijskog nadzora.
Na kraju, ono što socijalisti smatraju da je jako važno, jeste da se što pre, što hitnije izvrši raspodela nadležnosti između republičkih inspekcija i lokalnih inspekcija, odnosno inspekcija gradova i opština. Zašto na ovo ukazujemo? Potpuno sa pravom, imajući u vidu da dolazi do preklapanja nadležnosti, imajući u vidu da postoje i republički inspektori za oblast ekologije i lokalni inspektori za oblast ekologije i republički inspektori za oblast turizma i lokalni inspektori za oblast turizma. Često se te nadležnosti preklapaju i na taj način se dolazi do jedne apsurdne situacije, da imamo dvostruke pristupe prilikom inspekcijskog nadzora.
Ono što je trenutno najvažnije, jeste da se što pre nađe pravni mehanizam kako će se popuniti stručnim kadrovima one inspekcijske službe gde to sada nije moguće. Zašto nije moguće? Zato što je na snazi Zakon o budžetskom sistemu. Zato što je na snazi Uredba o ograničavanju zapošljavanja. Zato što jednostavno lokalnim samoupravama, tamo gde je to neophodno, nije moguće stručnim kadrovima adekvatnim i kvalitetnim personalnim rešenjima pojačati kapacitet inspekcijskih službi. Na tome socijalisti insistiraju i mislim da je to dobar put da se dođe do pravih rešenja.
Naravno, još jednom ću ponoviti, ovo su samo krajnje dobronamerne sugestije predlagaču, jer poslanička grupa SPS bezrezervno podržava ovaj zakon, jer se radi o prvom pokušaju celovite reforme inspekcija i inspekcijskog nadzora. Zbog toga ćemo za isti glasati. Zahvaljujem se.

Sudija, ovo nije replika…

Profesionalna deformacija. Nije replika na konstataciju, već je replika na provokaciju. Radi se o čisto provokativnom obraćanju celom parlamentu koristeći moje ime i prezime, naravno ne želim da smatram da je to zloupotreba.

Moja poslanička grupa i moje opredeljenje je prisutno već 30 godina, blizu 30 godina i ostaće tako kako jeste. Neće se promeniti, a isto tako i moje političko opredeljenje i opredeljenje poslaničke grupe ka koaliciji i onome što ova koalicija predstavlja u ovoj Skupštini je takođe nepromenjeno.

Tako da bilo kakav razlog za bilo šta što može da izazove sumnju na način kako je to pokrenuto od poslanika Živkovića neće uspeti, a Neđo Jovanović ostaje tamo gde je i bio i nastaviće i dalje onako kako je i radio. Hvala.

Već kada smo diskusiju usmerili u ovom pravcu onda se mora još nešto dodatno i reći.
Naravno, da se zahvaljujem uvaženom kolegi i prijatelju Zoranu Babiću što je prepoznao u SPS i kvalitet, a i naravno i u članovima SPS i naročito iz redova poslaničke grupe SPS. To nam samo daje podstrek da nastavimo dalje i još bolje nego što je sada i u koalicionom kapacitetu, a i u kapacitetu Narodne skupštine Republike Srbije.
Dakle, ne može ovo ništa promeniti, a što je babi milo to joj se i snilo, tako je od prilike percepcija prema gospodinu Živkoviću. Naravno taj sam će ostati samo sam, a kako sam malopre rekao mi nastavljamo dalje. Hvala vam.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, ovde je očigledno jedan problem koji nije afirmisan na pravi način, a prisutan je kada je u pitanju analiza podnetog amandmana.
Naime, ne treba sumnjati ni u kom slučaju u dobronamernost predlagača ovog amandmana da se otklone one štetne posledice koje bi se vezivale za zloupotrebu primene kvalifikacija tzv. opravdanog uverenja, odnosno određenog stepena intelekta ili načina razumevanja, postavljanja lica na listu koja je označeno kao terorizam. Ali, mi ovde imamo jedan problem koji podrazumeva supremaciju prava na domaćim zakonodavstvom, i to očigledno nije dobro shvaćeno.
O čemu se radi? Mi smo u obavezi koju smo prihvatili međunarodnim dokumentima da lica automatski stavimo na listu, po automatizmu, jer smo tu obavezu preuzeli konvencijama i rezolucijama. Ta obaveza proizilazi iz onoga što se nameće kao jedna vrsta zahteva, odnosno upućivanja informacija od strane relevantnih institucija međunarodne zajednice.
Ukoliko se međunarodnoj zajednici ta lica okvalifikovana kao lica koja se nalaze na listi potencijalnih terorista, onda je kod nas apsolutno više bilo kakvo manevrisanje u pravom smislu reči da li smemo, ne smemo, trebamo ili ne trebamo isključena, mi to moramo. Ako moramo onda je to nešto što podrazumeva izlazak iz okvira onoga što bi mogli da preduzimamo shodno domaćem zakonodavstvu. Jednostavno smo prinuđeni da ispunimo obavezu. Ako se to pravilno prihvati onda je jednostavno nemoguće dovesti u sumnju bilo šta što podrazumeva ispunjenje obaveze prema potpisanim rezolucijama i konvencijama sa međunarodnom zajednicom.
U tome je problem, iako sam sklon kao verovatno i većina narodnih poslanika ovde da se izbegne i najmanji tračak sumnje u zloupotrebu koja može postojati u smislu postavljanja kako je ovde simbolično rečeno Pere Petrovića ili Petra Petrovića na listu potencijalnih terorista.
Naravno, da opravdano uverenje ostaje kao nekakva kvalifikacija koja ima svoju apstraktnost koja je po prilično paušalna, ali s obzirom na ovaj razlog koji sam istakao ipak su pravni mehanizmi i pravne mogućnosti u ovom smislu ograničene. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Poštovani ministre, predstavnici ministarstva, uvažene kolege, na samom početku, poslanička grupa SPS, preko mene, kao ovlašćenog predstavnika, ističe da će u danu za glasanje naši poslanici bezrezervno podržati set zakona o kojima danas vodimo raspravu.
Ono što ja želim na samom početku da istaknem i da fokusiram svoju diskusiju isključivo na jedan od predloženih zakona, a to je Zakon o ograničavanju raspolaganja imovine u cilju sprečavanja terorizma, imajući u vidu da će moje uvažene kolege iz poslaničke grupe SPS nešto više govoriti o drugim zakonima, naravno, kao i ovom, kako bi se objedinila kompletna analiza i sve ono na šta poslanička grupa SPS želi da ukaže u odnosu na predložene zakonske akte.
Kada govorimo o Zakonu o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma, moramo pre svega da pođemo od cilja, a cilj ovog zakona, drage kolege i svi građani Republike Srbije, jeste unapređenje borbe protiv terorizma, i to upravo sistematizovanjem preventivnih i represivnih mera protiv finansiranja terorizma, a samim tim i sprečavanja vršenja terorističkih akata.
Ovo jeste osnovni cilj, ali isto tako podrazumeva i obavezu Republike Srbije da donese zakon kojim će usaglasiti svoju zakonsku regulativu sa međunarodnim konvencijama, i to ratifikovanim konvencijama UN, rezolucijama Saveta bezbednosti i međunarodnim standardima čiju primenu prate tela Saveta Evrope, a koja se bave sprečavanjem pranja novca i finansiranja terorizma. U konkretnom slučaju to telo se zove Manival.
Neophodnost donošenja ovog zakona proizilazi iz činjenica da je danas više nego ikada potrebna mobilizacija bukvalno svih institucionalnih i zakonodavnih resursa u borbi protiv najveće društvene pošasti, a to je terorizam. Etimološki reč „terorizam“ potiče od reči „teror“, a koja u prevodu znači „užas ili strah“, a to nije ništa drugo nego vladavina zastrašivanjem, odnosno nasiljem. Samo značenje reči „terorizam“ sa etimološkog aspekta je dovoljan dokaz i dovoljno govori o kakvoj društvenoj pošasti je reč i o čemu danas uopšte raspravljamo.
Danas živimo pod balastom globalnog terorizma i niko se do sada u diskusijama nije dotakao upravo ovog termina, termina – globalni terorizam ili super terorizam. Šta to znači? To znači da ni jedan deo teritorije planete nije izolovan od potencijalne opasnosti koja se zove terorizam.
Globalni terorizam počinje sa ekspanzijom od 11. septembra 2001. godine kada su teroristički akti ozbiljno uzdrmali društvene temelje SAD, a na isti način napadima na sredstva javnog saobraćaja u Londonu, Madridu, Moskvi učinjen je pokušaj destabilizacije društvenih uređenja i pravnih poredaka zemalja evropskog kontinenta.
Motivacija globalnog terorizma i etnonacionalistička, s jedne strane, religijska, s druge strane. Zašto? Zbog toga što se globalni terorizam upravo po ovim motivima razlikuje od pojavnih oblika terorizma i dobija fizionomiju jednog vrlo perfidnog terorističkog delovanja ili perfidnog načina izvođenja terorističkih aktivnosti. Zbog čega? Pa, jednostavno zbog toga što se sve terorističke aktivnosti danas pravdaju navodnom borbom za zaštitu nacionalnih interesa, za zaštitu religijskih interesa, navodno za borbu koja podrazumeva zaštitu nacionalnih prava, pa čak i političkih uverenja ili ubeđenja. To je jedna vrsta manira ili obrasca ponašanja, bez obzira da li se radi o terorističkom aktu koji preduzima terorista kao pojedinac ili to čine terorističke grupe.
Ali, moramo imati u vidu da danas terorističke grupe čine u jednom jako masovnom obliku, kao što je situacija u Nigeriji gde bukvalno na taj način deluje teroristička grupa Boko Haram. To je situacija u kojoj se razvijaju brojne terorističke aktivnosti koje preduzima Islamska država i razni islamistički pokreti i to opet sve pod formom borbe ili maskom za borbu, navodno opet zbog ugnjetenosti, ugroženosti zaštite prava itd.
Što se tiče elemenata samog terorističkog delovanja, treba istaći nekoliko. Pre svega, da je cilj aktivnosti terorističkog delovanja po pravilu uglavnom političke prirode, bez obzira da li je taj krajnji cilj smena režima, smena lica na vlasti, secesija određene teritorije ili delova teritorije, a i mi smo svedoci u istoriji takvih pokušaja. Drugo, upotreba nasilja ili pretnje upotrebom nasilja. Treće ono što je najgore i najsvirepije u svemu tome jeste da su žrtve po pravilu nedužni građani i četvrto da ne postoji direktna veza između terorista i žrtve. Zašto? Zato što napad nije usmeren prema žrtvi ili žrtvama pojedinačno, već se terorističkim činom želi uputiti poruka široj zajednici, državi, društvu i tome slično.
Globalni terorizam kroz najsurovije i najmonstruoznije oblike terorističkih akata, sa velikim brojem stradalih, nažalost nedužnih lica svoju snagu i moć razvija preko terorističke propagande ili bolje reći javnog podsticanja na vršenje terorističkih akata.
Gospodo poslanici i dragi građani Srbije odavde treba da krene jedna jasna politička poruka, a to je da je teroristička propaganda najpodmukliji vid pripremanja i regrutovanja terorista radi vršenja terorističkih akata. Sredstva i mehanizmi preko kojih se sprovodi teroristička propaganda su uglavnom sofisticirani, ali su dobili jednu vrstu univerzalnih mehanizama. To mogu da budu dnevne novine, to mogu da budu društvene mreže i jesu, veb stranice terorističkih organizacija, to mogu da budu razni vidovi elektronskih komunikacija. Preko tih sredstava se iznose sopstvena uverenja, navodno ideološka, nacionalna, religijska ili se na isti način pronose ili prenose uverenja nekog drugog. Dakle, tuđa uverenja kako bi se stvorila svest o navodnoj potrebi da se javnim podsticanjem znatno širi krug lica uključi u terorističke akte pod formom pozitivnog delovanja, odnosno borbe za nekakva prava.
Nažalost, upravo se na ovaj način regrutuje veliki broj terorista, nažalost upravo se na ovaj način terorističke grupe omasovljuju i nažalost upravo se na ovaj način terorističke aktivnosti maltene na celoj planeti razvijaju do mera ekspanzije i to je ono što je naša obaveza. To je razlog zbog čega upravo ovakvim antiterorističkim zakonom mi ulazimo u krug zemalja koje na nedvosmislen način daju signal borbi protiv terorizma.
Mislim da je veoma važno istaći da su ti takozvani surovi oblici, sprovođenje terorističkih aktivnosti poput stravičnih slika odsecanja glava otetim i kidnapovanim licima, ubijanjem civila u metroima i na železničkim stanicama sve to pred kamerama, foto i mobilnih aparata, a potom prikazivanjem takvih scena na društvenim mrežama upravo način tog kako ga mi ovde s pravom nazivamo - javnog podsticanja na izvršenje terorističkih akata.
Globalni terorizam je globalna pretnja bezbednosti i zato mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da je bezbednost, pre svega pravo, a ne samo preduslov za uživanje drugih prava. Mi socijalisti to pravo poštujemo i tražimo njegovu zaštitu. Jedan od sistemskih vidova zaštite je upravo ovaj, donošenjem antiterorističkog zakona.
Mi u SPS smatramo da je bezbednost pravo svakog pojedinca, kao deo njegove lične slobode, lične slobode svih građana Srbije i svih građana na planeti. Smatramo da je neophodno probuditi svest kod građana u kojoj meri je logistika terorizma danas jednostavna, a samim tim i nažalost, teško uočljiva.
Danas su sredstva terorističkog delovanja različita, a trivijalna. To može da bude i benzin, hemijske materije, može da bude đubrivo, informacione tehnologije. Danas je izuzetno široka lepeza koja se ni u kom slučaju ne može sagledati kolika je, kada su u pitanju sredstva kojima se sprovode terorističke aktivnosti.
Došli smo u situaciju da ono što je dobro za razvoj međunarodne trgovine i međunarodnu komunikaciju je istovremeno dobro i za teroriste. Očigledno je da su globalizacija i razvoj terorizma međusobno povezani.
Međutim, mi danas kao narodni poslanici treba da budemo počastvovani što ćemo uveren sam, svi bez obzira na stranačku pripadnost, bez obzira na ideološko opredeljenje glasati za ovaj zakon o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma.
Ovo naročito što se prvi ozbiljan korak u borbi protiv terorizma desio nakon ubistva jugoslovenskog kralja Aleksandra i francuskog ministra Bartoa 9. oktobra 1934. godine, kada je Francuska i zvanično predložila osnivanje Međunarodnog krivičnog suda.
U odgovoru na francuski predlog Savet lige naroda je odlučio da osnuje Komitet eksperata koji je imao zadatak da napravi predlog teksta konvencije o sprečavanju zločina terorizma, pa je tako doneta Konvencija Lige naroda za sprečavanje terorizma. To je razlog što možemo biti počastvovani što danas ova Skupština, ovaj parlament pridruživanjem međunarodnim standardima borbe protiv terorizma čini iskorak i smislu harmonizacije svog zakonodavstva sa zakonodavstvom EU i Svetske zajednice.
Uvaženi ministre, zamolio bih vas da od poslaničke grupe SPS čujete i određene, krajnje dobronamerne sugestije kada su u pitanju pojedine odredbe, pojedine norme predloga zakona koji je danas pred nama.
Ono što može da u svakom slučaju zavredi određenu pažnju, a mislim i kritiku jesu normiranja nekih kvalifikacija za koja mi u SPS smatramo da mogu biti drugačije formulisana. U članu 2. pored saglasnosti sa svim onim što su uvažene kolege istakle, da je kvalifikacija umišljaja potpuno nepotrebna u tekstu ovog zakona, isto je tako nepotrebno ili je barem daleko potrebnije preformulisati kvalifikaciju saznanje o nameri.
Saznanje o nameri da će neko izvršiti teroristički akt mora da bude dokazano. Postavlja se pitanje gde je ovde u zakonu proceduralno sprovedeno bilo šta što podrazumeva način dokazivanja postojanja saznanja o nameri. Toga očigledno nema.
Podsetiću da sa stanovišta krivičnog prava razmišljanje o izvršenju krivičnog dela nije krivično delo, ali je zato sama radnja izvršenja krivičnog dela protivpravna i kažnjiva. Samim tim se postavlja pitanje - da li samo saznanje o nameri može da bude uslov da se kvalifikacija teroriste unese u tekst zakona kako je uneto? Mislim da ovde to do sada niko nije istakao, a smatram da je i te kako potrebno zbog svih nas, zbog praktične primene zakona, zbog onih koji će ovaj zakon i tumačiti.
Dalje, ono što su ovde uvažene kolege istakle vezuje se za stepen uverenja kao opravdanog uverenja da je lice terorista i odmah se svodi na parametar da to uverenje kao stepen podrazumeva da ga ima razuman čovek prosečnih intelektualnih sposobnosti. Ovde se postavlja pitanje – da li ova kvalifikacija može da posluži kao sredstvo zloupotreba? Da li može da posluži kao sredstvo borbe protiv političkih neistomišljenika? Da li može da posluži kao sredstvo borbe protiv lica za koja smatramo da treba, na neki način, da budu obuhvaćena, ali ih nećemo obuhvatiti ovim zakonom? Kako bi se izbegle sve te sumnje u mogućnost da se ovakva kvalifikacija zloupotrebi, mislim i saglasan sam sa kolegama da bi možda preformulacija ove kvalifikacije bila dobro rešenje.
Takođe, skrećem pažnju, kada je u pitanju upravni postupak rečeno je u članu 7. da se upravni spor može pokrenuti zbog pogrešno utvrđenog identiteta lica i pod dva, osnovanosti i stavljanje na listu označenog lica. Ovakva formulacija podrazumeva da se Zakon o upravnom postupku ovde dosledno ne sprovodi, zato što se u Zakon o upravnom postupku pored ovih elemenata, koji su obavezni da bi se upravni postupak primenio o pokrenuo, podrazumeva i tzv. povredu proceduralnih pravila upravnog postupka, a to znači apsolutnu povredu upravnog postupka. Kao što je apsolutna povreda parničnog postupka razlog za izjavljivanje žalbe ili podnošenje inicijalnog akta, tako bi ovde trebalo navesti da pored onih elemenata koji su upravnim postupkom regulisani, kroz odredbe Zakona o upravnom postupku, treba imati u vidu i one koje ste vi ovde naveli.
Dalje, u članu 8. se navodi u stavu 7. da organizacija nadležna za vođenje Registra privrednih subjekata udruženja zadužbina, fondacija, kao i sudovi i javnih beležnici su dužni da pregledaju listu označenih lica pre upisa u registar ili overe ugovora. Apsolutno opravdano, apsolutno za podršku i apsolutno ispravno, ali se postavlja pitanje – gde su ove norme sistematizovane u odredbama Zakona o javnim beležnicima? Znači, ako imamo lex specialis već ovde, onda se postavlja pitanje - da li smo trebali u Zakonu o javnim beležnicima sistematizovati jednu takvu normu? Pitanje je više retorsko, ali može izazvati određene polemike u stručnoj javnosti.
Na kraju, ono što bi bilo dobro, bilo bi dobro da se razmotre mogućnosti da se ove formulacije kvalifikacija, koje sam istakao i koje su već isticane, probaju izmeniti u smislu njihovog preciziranja, u smislu njihove praktične daleko efikasnije primene i na taj način ćemo nesumnjivo doći do jednog daleko, daleko u kvalitativnom smislu reči, boljeg teksta zakona koji ćemo u svakom slučaju podržati, jer je u ovoj situaciji i resorno ministarstvo i Vlada Republike Srbije učinila ogroman iskorak u smislu onoga što podrazumeva intenzivnije uključivanje Republike Srbije u rešavanje onih problema koji predstavljaju izuzetno veliku opasnost.
Izuzetno velika opasnost je terorizam. Sa tom opasnosti se moramo suočavati, ne svakodnevno, nego u svakom trenutku razmišljati o tome kako da je otklanjamo a način ili jedan od načina otklanjanja te opasnosti ili barem mogućnosti da dođe do opasnosti jeste upravo ovaj zakon za koji dajemo bezrezervnu podršku zajedno sa koalicionim partnerima, a uveren sam i sa svim ostalim političkim strankama koje su zastupljene u našem parlamentu.
Zbog toga ponavljam i na kraju završavam svoju diskusiju, poslanička grupa SPS će u Danu za glasanje podržati i glasati za ovaj zakon kao i ostale delove, odnosno zakonske akte iz ovog seta. Hvala vam.