Zahvaljujem se predsednice, uvaženi ministri sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, kao što je nagovestio u načelnoj raspravi naš ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, naš drug Dejan Radenković, SPS će nesumnjivo podržati kompletan set zakona o kojima danas raspravljamo.
Ja ću se u svojoj diskusiji fokusirati na dva zakona. Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i Zakona o posebnim uslovima prodaje nepokretnosti u vlasništvo Republike Srbije.
Naravno da postoje kvalitetna rešenja u zakonu koji se vezuje za racionalizaciju javnog sektora i tu imate našu podršku, kako sa aspekta poštovanja onoga što Vlada radi, a to je konsolidacija finansijskog sektora u celosti, tako i u pravcu podizanja stepena efikasnosti javnih službi, jedinica lokalnih samouprava, AP, i na kraju krajeva državnih organa Republike Srbije.
Međutim, uvažena ministarko, i gospodine Vujoviću, kao ministru, moram postaviti nekoliko pitanja koja se konkretno vezuju za grad iz koga dolazim, a na ta pitanja me je na neki način stimulisao i uvaženi kolega Dragan Jovanović, pa sam očekivao da će ta pitanja postaviti i moj sugrađanin Jovan Marković, ali nažalost, ta pitanja su izostala. Ja ih moram postaviti kako bi konačno shvatili da li Užice zaista kao grad doživljava jednu dimenziju, neću reći diskriminaciju, ali u svakom slučaju, nepovoljniji položaj u odnosu na ostale gradove.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što ste u uvodnom izlaganju istakli da će se pokušati izbeći to tzv. linearno smanjenje broja zaposlenih. Da li uvažena ministarko u toj situaciji dolazimo u jednu drugu opasnost? Ako nije linearno, onda je zaista moj grad u jednom problemu. Evo zašto, Užice ima sedamdeset osam hiljada i nešto više, možda blizu 80.000 stanovnika. Prema zakonu je kategorisano po članu 8. prema Predlogu zakona. Ako uzmemo parametar koji ste vi predložili u zakonu, da je broj zaposlenih ograničen na 11,50 na 1.000 stanovnika to znači da je 900 stanovnika manje, izvinjavam se 900 zaposlenih, kao ograničavajući broj.
Ako od 1.600 oduzmemo 900, onda će taj višak da se manifestuje kroz veliki broj i to je blizu 700 zaposlenih koji će morati da budu otpušteni iz javnog sektora.
Uvažena ministarko, to je u odnosu na Kragujevac, na Niš, na Novi Sad, na Beograd, ogroman procenat, to je preko 40%. Postavljam pitanje svima nama ovde, jer će se desiti da i neki drugi gradovi, možda ne samo Užice, budu opterećeni jedinim ovakvim, po meni, kao građanin grada Užica, nepravednim teretom.
Drugo pitanje, ako već idemo u tom pravcu, zbog čega se onda ovaj parametar, pa čak ni ovi korektivni parametri koje ste naveli u sledećem stavu, član 8. ne prilagode onome što jedan grad zaista može da izdrži.
Užice je našlo nevolju sa jedne strane, a na sreću sa druge strane izdržavalo je mnogo štošta, nestašice vode, zagađenje vode, poplave, itd. Nadam se da ćemo i ovo izdržati bez mnogo tereta, ukoliko uvažite ove primedbe koje u ime građana Užica ističemo.
Postavlja se pitanje, ako ovoliki broj tretiramo kao višak, ogroman procenat, kako ćemo onda osposobiti funkcionalnost javnog sektora, kako će funkcionisati javna preduzeća, kako će funkcionisati javne službe, kako će funkcionisati državna uprava i svi ostali sektori i organizacioni oblici, koji predstavljaju tzv. javni servis građana?
Da li ćemo doći u situaciju da pojedina preduzeća, upravo zbog ovog problema imaju određene probleme koji ih mogu dovesti do kolapsa? Sledeće pitanje, opet se vezujem za ono što mi je najpraktičnije da vam predočim i sa činjenicama da ukažem na probleme. Užice je prema popisu iz 2013. godine imalo ukupan broj zaposlenih od 1.564, a 2015. godine je taj broj smanjen za 53. Znači, od 2013. godine do 2015. godine u Užicu je smanjen broj zaposlenih u javnom sektoru za 53, tako da je taj broj sveden na 1.511. Ako sada dodatno opteretimo moj grad sa ovom primenom parametra, izvinjavam se, iz predloženog zakona, onda je to dodatni procenat viška koji je zaista, najblaže rečeno, nepravičan.
Naredno pitanje koje će se ovde postaviti vezuje se za opasnost od kolizije ovog zakona sa nekim drugim zakonom. Da li je možda bilo preuranjeno rešavati na ovaj način, pitanje metodologije utvrđivanja viška zaposlenih u javnom sektoru? Zašto govorim da li je negde u koliziji sa drugim zakonima, iz dva razloga?
Prvo, što su određenim zakonskim regulativama propisani standardi koji su preuzeti od EU kao međunarodni standardi za zapošljavanje na pojedinim pozicijama.
Recimo, na bazenima broj spasilaca se vezuje za površinu vode. Gradski bazen u Užicu po tom standardu, mora da zaposli i ima zaposlenih devet spasilaca. Zašto devet? Zbog toga što je to taj standard koji podrazumeva standard obezbeđenja prisutnih na bazenu, standard koji poštuje stanovište bezbednosti i sigurnosti i taj standard podrazumeva imperativnu normu. Šta to znači? To znači obavezu da morate imati devet spasioca.
U ovoj situaciji ako krenemo sa ovim parametrom da li ćemo morati doći u taj problem da više nemamo devet spasilaca nego, možda ću parafrazirati sedam, pet, četiri i da li tada dolazimo u koliziju sa onim što podrazumeva standard koji smo prihvatili i gde težimo da prihvatimo bukvalno sve ono što EU od nas traži, kako bi postali njen stalni član i putem kojim vi sigurno idete i Vlada Republike Srbije, ali sa druge strane, ovim zakonom dolazimo u problem.
Kakva će biti situacija u vrtićima? Vrtići takođe po standardima podrazumevaju obavezu zaposlenih vaspitačica prema broju dece određenih starosnih kategorija, a taj standard opet mora biti poštovan na način koji je propisan i ovim zakonom. Onda dolazimo u problem da li ćemo taj broj zaposlenih imati na taj način, ako se konkretno ovi parametri primene na te situacije.
Ja sam ova pitanja otvorio i na Odboru za pravosuđe i državnu upravu, pošto sam tada imao prilike da mišljenja razmenim sa vašim državnim sekretarom.
Sledeće pitanje koje se ovde postavlja, a ja se nadam da ćete vi pojašnjenjem na ova pitanja mojim Užičanima pomoći da ovo ne prihvataju kao jednu vrstu bojazni da će doći do jednog bukvalno socijalnog udara u gradu Užicu kad je upitanju javni sektor. Da se ne bih odvajao od pitanja, konkretno ću postaviti i obrazložiti problem koji se vezuje za radna mesta koja podrazumevaju obaveznost poštovanja kriterijuma kako u pogledu stručnih referenci tako i provedenog radnog iskustva. Ako na tim radnim mestima, shodno parametrima koji su ovde postavljeni smanjimo broj zaposlenih i imamo prirodni odliv u penziju, postavlja se pitanje kako ćemo onda doći do mogućnosti da zaposlimo one koji će steći mogućnost da nakon pet godina radnog iskustva zauzmu tu poziciju, to radno mesto, bez obzira da li se radi o opštinskim, gradskim upravama ili drugim javnim službama i servisima? Dakle, radi se o nečemu što podrazumeva deficit struke, a taj deficit struke postoji opasnost da se ne može nadomestiti ukoliko dosledno primenimo ovaj zakon.
Ova pitanja, u svakom slučaju, su samo izneta zarad mogućnosti da još jednom razmotrimo kompletne odredbe ovog zakona u smislu njihove praktične primene i eventualnih posledica praktične primene ovog zakona, kako bi možda još jednom mogli odreagovati i na neki način poboljšati odredbe ovog zakona. Naravno da to ni u kom slučaju ne dovodi u sumnju podršku zakonu koja je bezrezervna.
Na samom početku sam rekao, pre svega poslanička grupa Socijalističke partije Srbije i te kako stoji na stanovništvu da u javnom sektoru postoji višak zaposlenih, da se tog viška zaposlenih Vlada Republike Srbije na neki način mora, neću reći osloboditi, već racionalizovati, ali u svakom slučaju po veoma jasnim kriterijumima i merilima koja podrazumevaju ono što ni u kom slučaju ne podvodi bilo koga pod načelo zabrane diskriminacije kao ustavno načelo, bukvalno tako.
Ne bih više o ovom zakonu, imajući u vidu da sve ostale odredbe imaju sa stanovišta posmatranja poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije afirmativnu podršku. Afirmativnu zbog toga što nije dovoljna samo podrška, već je potrebno i afirmisati sve ono što je ovde navedeno. Dosta dobro je usklađeno i ono što se vezuje za zaštitu, odnosno nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. Čini mi se i da su dobra rešenja koja se odnose kako na isplatu novčanih naknada, tako i na isplatu otpremnina.
Moram samo skrenuti pažnju na određene reakcije koje su, faktički, usledile zbog nedovoljnog učešća u javnoj raspravi povodom ovog zakona. Radi se o reakcijama Reprezentativnog sindikata i radi se o reakcijama nekih drugih društvenih slojeva koji se opet vezuju za javni sektor, koji smatraju da su kroz javnu raspravu mogli poboljšati odredbe ili barem pojedine odredbe ovog zakona. Zašto? Zbog toga što je od strane Reprezentativnog sindikata zauzet stav da je Vlada prilikom donošenja predloga, odnosno izrade predloga ovog zakona imala faktički komunikaciju ujedno samo sa Stalnom konferencijom gradova i opština, a da je na neki način Reprezentativni sindikat zaobiđen. Takođe, Reprezentativni sindikat ima i određeni stav koji se vezuje za isplatu otpremnina za ceo radni vek.
Naravno, ja ne istupam u ime Reprezentativnog sindikata, već kao član Socijalističke partije Srbije i socijalista, član moje poslaničke grupe, smatram da su samo ovo neka pitanja koja samo mogu da dodatno omoguće vama da odgovorite na sve ono što podrazumeva nejasnoće kod bilo koga ko ovaj zakon nije dovoljno ili na vreme pročitao i analizirao. Jedino što mi kao stranka koja se bori za program socijalne pravde imamo obavezu da vam skrenemo kao pažnju jeste da treba razmisliti da vraćanje zarada po Uredbi Vlade Republike Srbije kada su u pitanju zaposleni u javnom sektoru sa srednjom stručnom spremom na iznos od 24.000 dinara nije dobar zbog jednog više socijalnog aspekta posmatranja zato što se radi o jednom veoma niskom iznosu zarade koji je vrlo blizu minimuma održivosti egzistencije.
Tako da bi u tom pravcu trebalo razmisliti da li je ovaj način opredeljivanja visine zarade, kada su u pitanju oni koji podrazumevaju srednji sloj, odnosno oni sa srednjom stručnom spremom, zaposleni u javnom sektoru adekvatno nagrađeni za svoj rad.
Što se tiče zakona kojim se reguliše prodaja posebne imovine ili nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije, moram da skrenem pažnju da ovde imamo jedan ili da možemo imati jedan problem koji je više sistemske prirode. Obratiću se i gospodinu Vujoviću. Da li je prodaja koja se vezuje za posebnu imovinu, kao što su stanovi, kao što su garaže, kao što je poslovni prostor, prodaja koja odgovara načelima obligacionog prava? Da li je u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima?
Zašto ovo govorim? Zbog toga što po ovom zakonu ekskluzivitet za kupovinu ove nepokretne imovine imaju isključivo zakupci. Prihvatio bih ovo rešenje da postoji potpuna autonomija volja ugovarača. Prihvatio bih ovo rešenje da postoji mogućnost da se ugovarači među sobom dogovore da zakupac ima pravo preče kupovine, što je dozvoljeno u obligacionim odnosima da ima pravo preče kupovine, i to ne bi bilo sporno. Sistemskim rešavanjem i davanjem sistemskim putem ekskluziviteta zakupcima da se pojavljuju kao kupci, privilegovani, bez bilo koga drugog, mislim da nije u skladu sa onim što propisuje Zakon o obligacionim odnosima, nije u skladu sa načelom ekvivalencije, nije u skladu sa duhom obligacije koja je inače nešto što u ovom slučaju nije moglo i nije smelo da se izbegne.
Naravno, mi u SPS prihvatamo vaše razloge koji se odnose na popunjavanje budžeta i na finansijsku konsolidaciju sa ovog aspekta i tu imate našu podršku, ali sa druge strane moramo da skrenemo pažnju samo na jedan pravi okvir, na načelo legaliteta i sve ono što se mora imati u vidu kada je primena zakona u pitanju, a da se ne dovede u situaciju kolizije sa drugim zakonom.
Na samom kraju, želim da još jednom istaknem da imate podršku poslaničke grupe SPS, da imate podršku za ovaj set zakona, da ćete i ove primedbe, kao i primedbe gospodina Dragana Jovanovića, još jednom dopunski analizirati i da eventualno kroz amandmane, u raspravi u pojedinostima, možemo učiniti još jedan izvestan pomak napred u pravcu poboljšanja kvaliteta ovog zakona.
Nemojte mi zameriti što sam Užice, jer nije Užice jedini grad u Srbiji, nije Užice jedina jedinica lokalne samouprave u Srbiji koja na neki način mora da prihvati sva ona rešenja o kojima ovde danas raspravljamo, a koja ćemo verovatno usvojiti u smislu zakona, ali ne želim da kao građanin Užica i one koje predstavljam, pre svega, dovedem u situaciju svojim glasom, pa i mi u poslaničkoj grupi SPS, nose teret veći nego što bi trebalo. U svakom slučaju, podrška za zakone postoji. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, poštovane kolege narodni poslanici, nakon iscrpnog i veoma argumentovanog obrazloženja za sve kandidate kao buduće nosioce pravosudnih funkcija, mojoj poslaničkoj grupi SPS ostaje samo da vam damo bezrezervnu podršku, iz više razloga. Prvi razlog je što mi od samog početka zastupamo jedan principijelan stav, da Skupština ne treba da ima bilo kakav doprinos u izboru sudija, jer sudije treba da biraju sudije, a mi smo tu samo na neki način da u ime građana koje predstavljamo propratimo ono što vi radite, a radite zaista krajnje korektno, profesionalno i odgovorno.
Sve ono što ste istakli kroz poštovanje kriterijuma koji su svi kandidati morali da ispune, za koje smatramo da uvek moraju da budu strožiji i strožiji, za koje smatramo da uvek moraju da budu promenljivi, odnosno evolutivni i od vas tražimo kao socijalisti i predstavnici građana, da te kriterijume izdignete na nivo kako će sigurno jednog dana pravosuđe Srbije biti elitno pravosuđe.
Mi ne želimo, niti imamo pravo da se upuštamo u stručne reference kandidata koji su ovde predloženi. To dokazuje i činjenica kako se vodila rasprava u pogledu izbora Republičkog tužioca gospođe i koleginice Zagorke Dolovac, na najneprimereniji način od strane onih koji su svojevremeno probleme koje su ovde afirmisali, upravo te probleme i uzrokovali.
Da li je bilo partokratije u pravosuđu, neka ocenjuje neko drugi, mi nećemo. Poslanička grupa SPS čvrsto stoji na stanovištu da se nikada nije bavila partokratijom u pravosuđu, niti je kadrirala u pravosuđu, niti će to činiti ubuduće.
Ono što se vezuje za kandidate koje ste danas ovde identifikovali i za koje ste izložili njihove karakteristike u svakom slučaju zaslužuje i podršku i pohvalu, podršku zbog toga što su prošli kompletnu proceduru koja je zakonom propisana i proceduru koju je ustrojio Visoki savet sudstva, pohvalu zato što ti kandidati nesumnjivo imaju kvalitete, nesumnjivo je da imaju sve one reference koje ih čine i dostojnim i u profesionalnom smislu reči podobnim da obavljaju sudijsku funkciju.
Ja ću sebi dati za pravo, iako to ne bih smeo, s obzirom da dolazim iz Užica i dolazim iz reda advokature i vezan sam za pravosuđe, da podržim čvrsto kao ispravnu vašu odluku za kandidata koji će nesumnjivo biti nosilac pravosudne funkcije, odnosno sudija Privrednog suda u Užicu. Katarina Božović je zaista dobro rešenje, kvalitetno rešenje. To je izdanak Privrednog suda u Užicu, pomoćnik i saradnik koji je sebe dokazao svojim kvalitetnim radom i taj kvalitetan rad nesumnjivo ima posledicu koju ste vi sami predočili, a to je da je ona od strane Visokog saveta sudstva i podržana.
Naravno da na ovaj način ni u kom slučaju ne umanjujem kvalitete svih onih koji su danas predloženi, koji su danas identifikovani kao oni koji će biti sudije i, nadam se, jako dobre sudije.
Na samom kraju, želim da istaknem da poslanička grupa SPS kao jednu jasnu političku poruku pred građane ističe da ustavnim promenama, koje se nagoveštavaju, mora doći do određenih izmena u izboru nosilaca pravosudnih funkcija, da parlament nema ovakvu ulogu kao što je sada, da Visoki savet sudstva dobije daleko veća ovlašćenja u izboru sudija, kako sam na samom početku rekao, da sudije biraju sudije, a da parlament ima nadzornu ulogu kako nad Visokim savetom sudstva, tako i nad pravosudnim institucijama koje inače podnose izveštaj i našim resornim odborima i parlamentu. To je cilj i demokratije i prosperiteta pravosuđa, ali i onaj najviši cilj, cilj tzv. nezavisnosti sudova, odnosno pravosudnog sistema u celosti.
U ime nas socijalista, ja vam se zahvaljujem na predanom dosadašnjem radu. Želimo vam ubuduće još uspešniji rad, sa još mnogo boljih rešenja, iako su ova do sada izuzetno dobra i da uvek u sudovima rade isključivo oni koji to zaslužuju, a to su kvalitetne sudije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsednice. Uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, na samom početku, učestvujući u raspravi o ovom setu zakona, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, ističem da će naša poslanička grupa u danu za glasanje podržati ovaj set zakona i glasati za iste, iz razloga koje ću navesti u daljem toku diskusije. Nesumnjivo je da tih razloga ima mnogo.
Ono što, u svakom slučaju, zavređuje pažnju jeste činjenica da upravo usvajanjem zakona kojima se potvrđuju ugovori o kojima danas razmatramo i iste analiziramo se podstiče nešto na čemu stoji kurs Vlade Republike Srbije, a naročito politika SPS, a to je efikasnost pravosudnog sistema, to su efikasni sudski postupci i to je sprečavanje izvršenja krivičnog dela, u smislu prevencije, kao i kažnjavanje učinioca krivičnih dela, u smislu represije. Kada sam govorio o prevenciji, radi se i o jednom i o drugom obliku prevencije, bez obzira da li je to generalna ili specijalna prevencija.
Ono što na samom početku treba istaći jeste da upravo ovom vrstom, kako mi to pravnici kažemo, judicijalizacija ovog seta, normativa o kojima danas pričamo i razmatramo, mi postižemo jedan cilj koji je u suštini istovremeno i cilj Evropske unije, a to je da se na najmanju meru ograniči i onemogući počiniocima krivičnih dela da bekstvom u drugu državu izbegnu suđenje ili izvršenje krivičnih sankcija prema njima. Na ovaj način počinioci krivičnih dela bi mogli da krivično-pravne sisteme država obezvrede, s obzirom da se u toj situaciji slučajevi, odnosno postupci ne mogu privesti na kraju, da se povređuju prava stranaka na suđenja u razumnom roku, da se sankcije ne mogu primeniti na dosuđenim licima, da se oštećeni u krivičnim postupcima lišavaju pravde i gube poverenje u pravni sistem. Upravo te frustracije pravosudnih i policijskih organa iz nekadašnjeg perioda su dovele da se nastojanje za prevazilaženjem barijera i jačanje uzajamnog poverenja među državama afirmiše upravo kroz zakone o kojima danas razmatramo.
U nastojanju prevazilaženja uočenih nedostataka koji su se pojavljivali ranije, mi smo došli do standarda kojima u svakom slučaju teži Republika Srbija i Vlada Republike Srbije, a to je da, onako kako je Evropska unija propisala, uvođenjem evropskog naloga za hapšenje među državama članicama Evropske unije i mi, kao kandidat i država koja ide sigurnim putem ka članstvu u Evropskoj uniji, ispoštuje ove standarde i primeni ih u našem pravosudnom sistemu.
Međutim, uvaženi ministre, i pored svih afirmativnih razloga za podršku ovim zakonima, ostaju određene dileme. Neke su materijalno-pravne, neke su procesno-pravne prirode, ja bih zamolio da ih na neki način analiziramo i uz vašu pomoć i vašu podršku dođemo do celovitog rešenja.
U članu 3. Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju navedeno je da se izručenje neće odobriti za dela koja su, e sada ovde da obratimo pažnju, prema oceni zamoljene strane, dakle, govorimo o oceni zamoljene strane, politička krivična dela ili dela povezana sa krivičnim delom. Postavlja se pitanje, uvažene kolege, šta znači ocena zamoljene strane, u pravnom smislu reči? Ocena ili mišljenje nema snagu imperijuma, nema ni obavezujuće dejstvo. Ocena zamoljene strane je da li izvršeno političko krivično delo može da podrazumeva određenu vrstu voluntarizma, pa čak i neku vrstu zloupotrebe. Ja ni u kom slučaju, niti moja stranka, niti poslanička grupa SPS ne želimo da izražavamo skepticizam, ali upravo na ovoj teritoriji su bili mnogi pokreti koji su se deklarisali kao politički pokreti, mnoge organizacije koje su se deklarisale kao organizacije koje izražavaju političke stavove.
Uvaženi ministre, samo da pomenem vehabijski pokret na teritoriji Novog Pazara i Sjenice koji se deklarisao kao neko ko izražava političke ideje i političke stavove pozivanjem na otpor držanjem oružja, čak i upotrebom oružja, zastrašivanjem stanovništva, nametanjem nekih svojih političkih ili uslovno rečeno političkih stavova. Mi dolazimo u situaciju da, jednostavno, budemo zabrinuti da li ocena zamoljene strane, bez obzira što sa Turskom imamo korektne i diplomatske i političke odnose koje nastojimo da usavršavamo i na tome Vlada i radi, tu se slažem sa poslanikom Martinovićem, dođemo u situaciju da jedna ocena zamoljene strane može da bude i nešto što nije u duhu onoga što podrazumeva cilj ovih zakona, a to je izručenje učinilaca krivičnih dela.
Zbog toga, ova dilema, ja sam uveren, će biti prevaziđena u daljoj komunikaciji između dva ministra, vašeg, na čijem ste čelu, i Ministarstva pravde, kako bi se na pravi način analizirala sva postupanja, sva protivpravna delovanja i izbegle mogućnosti da se u konotaciji političkog delovanja neko abolira, amnestira, odnosno ne bude podveden pod krivični postupak, što objektivno, kao opasnost postoji.
Naravno da je i Evropska unija u tom pravcu učinila mnogo. Samo ću podsetiti na neke istorijske činjenice. Od samog početka primene izuzimanja političkog dela, govorim o političkom delu, od ekstradicije, faktički, mi smo još od 1855. godine imali priliku da kroz istoriju uočimo kada je političko delo faktički isključeno. Mislim na političko krivično delo, mada je ono, sa stanovišta poslaničke grupe SPS, nešto što podrazumeva kvazi krivično-pravni institut jer u našem krivičnom zakonodavstvu ne postoji sistematizacija političkih krivičnih dela. Mi to nemamo. Imamo u teoriji. Možemo se i u praksi susretati sa terminologijom političkih krivičnih dela.
Samo ću napomenuti da smo za vreme „Sablje“ imali pokušaj uvođenja jednog anahronog i retrogradnog kvalifikativa, kao pravnog instituta, a to je politička pozadina krivičnog dela. Politička pozadina ne može da bude krivično-pravni institut. Protiv takve kvalifikacije, opet se vraćam na taj period kada je na hiljade ljudi za vreme „Sablje“ neosnovano lišeno slobode, govorilo se o političkoj pozadini. Zašto su lišeni slobode? Zbog političke pozadine nekog krivičnog dela. Komparativno ili analogno tome, isto se vezuje i kada je u pitanju političko krivično delo koje je sistematizovano u članu 3. ovog ugovora.
Godine 1855, koju sam pomenuo, belgijski sud je odbio da ekstradira, na zahtev Francuske, izvesnog Francuza koji je podmetnuo bombu u voz kojim je putovao francuski imperator Napoleon. Još tada, dakle 1855. godine, pod motivacijom političkog dela i izuzimanja političkog dela iz ekstradicije, jer su Belgija i Francuska tada potpisale jedan ugovor o ekstradiciji, sprečeno je da se taj počinilac tog krivičnog dela ekstradira. Odmah nakon toga Belgija i belgijska vlada je izmenila zakon. Tada smo već došli na polje o kome danas i razgovaramo, da se politička dela faktički izuzmu, odnosno da se izručenje počinilaca krivičnih dela sprečava, odnosno da neće doći do njega ukoliko se radi o političkim krivičnim delima.
Međutim, sve ovo o čemu ja pričam, uvaženi ministre, opet ostavlja dilemu. Ostavlja dilemu zbog toga što političko krivično delo još uvek nije definisano. Mi i dalje imamo različite pristupe, različite teorijske stavove i bojim se da kroz zloupotrebe, a naročito zloupotrebe tzv. kvalifikacije ocene zamoljene strane odlučujemo da li se o protivpravnom delovanju radi kao o protivpravnom delovanju u kome su sadržana obeležja, uslovno rečeno, mekog političkog krivičnog dela.
Što se tiče svega ostalog navedenog u ovom setu zakona, poslanička grupa SPS nesumnjivo staje na stanovište da uvažavaju maksimalnu podršku svi ostali procesno-pravni instituti, sva ostala procesna rešenja, naročito kada je u pitanju međunarodna pomoć u građanskim i trgovačkim stvarima, gde se omogućava da se dokazi izvode efikasno, da se saslušavaju svedoci, da veštačenja možemo sprovoditi na način koji je propisan ovim ugovorima, naravno, po zamolnici. Naravno, da na taj način utičemo na poboljšanje efikasnosti našeg sudskog postupka i to su neka rešenja koja u ovom Predlogu zakona podrazumevaju jako dobra rešenja, i zbog toga uživaju podršku.
Ove dileme koje smo istakli kao poslanička grupa SPS su isključivo dobronamerna sugestija da se o istim razmišlja prilikom primene ovih zakona, kako bi se upravo izbegle situacije da mi ne možemo doći do izručenja učinilaca krivičnih dela koja su nesporno učinjena na teritoriji Republike Srbije. Nije u pitanju samo vehabizam, i vehabijski pokret, ima i drugih, ima i drugih koji u svakom slučaju zavređuju i te kako veliku pažnju.
Na kraju, u svakom slučaju poslanička grupa SPS, kao što sam na samom početku rekao pruža podršku ovom setu zakona, za isti će glasati, i podržava dalja nastojanja Vlade Republike Srbije da upravo na ovaj način rešava pitanja koja se vezuju kako za ekstradiciju učinilaca krivičnih dela, tako i za poboljšanje efikasnosti pravosudnog sistema u celini. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajući.
U ime poslaničke grupe SPS zaista jedno veliko zadovoljstvo što danas bukvalno svi narodni poslanici, odnosno sve poslaničke grupe imaju i te kako dobar razlog da podrže ovaj set zakona.
Danas u načelnoj raspravi i fokusirani isključivo na ono što predstavlja određene rizike u tekstualnom delu ovih ugovora, a motivisano onim što je rekla uvažena narodna poslanica Gordana Čomić, želim samo da dopunim još nešto na šta sam uveren da i vi ministre imate i te kako razloga da obratite pažnju, a pošto poznajem način vašeg rada da ništa ne prepuštate slučaju, želeo bih samo da ukažem na jedan problem koji može da se pojavi primenom člana 6. ugovora koji zaključujemo sa Republikom Turskom, odnosno potvrđujemo taj ugovor o izručenju.
Naime, dobro rešenje je da svaka strana ugovornica ima pravo da odbije da izruči svoje državljane. Rešenje je krajnje korektno. Međutim, već u stavu 2. postoji jedan problem koji može da u praksi zaista izazove i određene rizike po pravosudni sistem, a naročito sudske postupke u našoj zemlji. Zašto? Zato što je definisano da se svojstvo državljanina ocenjuje u trenutku donošenja odluke o izručenju, nije sporno. Ali, ako traženo lice bude primljeno u državljanstvo zamoljene strane u vremenu između donošenja odluke o izručenju i datuma predviđenog za predaju, zamoljena strana ne mora takvo lice izručiti.
Šta to znači u praksi? To u praksi znači da državljanin Srbije koji je pobegao zbog mogućnosti da se prema njemu primeni pravnosnažna sudska odluka i izvrši krivična sankcija bude predmet ekstradicije, bude doneta odluka da se on isporuči i onda on u vremenu od donošenja te odluke do datuma koji je predviđen za izručenje podnosi zahtev u Turskoj da postane turski državljanin.
U toj situaciji, hipotetički, pravno formalno je moguće da turska Vlada i Ministarstvo pravde Turske kaže da prihvatamo vaš zahtev i vi ste od danas državljani Turske. Samim tim on je već u situaciji da bude isključen iz mogućnosti ekstradicije, odnosno isporučivanja Republici Srbiji.
Zašto ovo ukazujemo? Zbog toga što ćete sigurno imati priliku da i ovome posvetite pažnju i još jedan dodatan oprez kako bi se ove stvari, odnosno ovakve mogućnosti i okolnosti u celosti eliminisali.
Još jednom, zaista svim narodnim poslanicima zahvalnost za podršku ovim sporazumima, sve naše dobronamerne sugestije su imale jedan krajnji iskren pristup u smislu poboljšanja zakona samom činjenicom da ćemo mi ove zakone podržati. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.
Imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS Stefana Miladinović istakla da će Poslanička grupa SPS podržati set zakona o kojima danas raspravljamo, ja ću se toj podršci samo pridružiti i shodno najavi ovlašćenog predstavnika, govoriću isključivo o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju.
Zašto? Pa, zbog toga što za razliku od drumskog saobraćaja, pre svega, putnik u avionu je zaštićen. A, cela moja diskusija bi trebala da bude i biće fokusirana isključivo na zaštitu putnika i prava putnika, pre svega prava putnika u vazdušnom saobraćaju, na obeštećenju.
Kada se uzme u obzir da je prosečna avionska karta znatno veća od autobuske karte, da se radi o daleko komfornijem putovanju, daleko kraćem putovanju, jasno je da ova pravila koja se vezuju za vazdušni saobraćaj i zaštitu putnika u vazdušnom saobraćaju moraju biti daleko jasnija i preciznija od bilo kojih drugih pravila i u tom pravcu, uvažena ministarko, imate našu maksimalnu i snažnu podršku.
Međutim, ono što ostaje kao pitanje i dilema i nas u poslaničkoj grupi SPS, a sigurno i većine i građana i poslanika, jeste dilema koju je na neki način otvorio poslanik Bradić i u jednom izvesnom smislu dobio određeni odgovor sa vaše strane. Ali, ono što mi smatramo da je trebalo dopuniti i produbiti upravo tu temu u smislu bolje analize, jeste činjenica da čak i u EU, prema statističkim podacima koji daju dosta pouzdane podatke, samo 2% odštetnih zahteva, dakle, samo 2% reklamacija putnika u vazdušnom saobraćaju bude usvojeno. Dakle, od ukupnog broja reklamacija, samo 2% se usvaja.
Na čak 25% reklamacija avio prevoznici u EU, dakle, ne radi se samo o našem avio prevozu, koji je nesumnjivo respektabilan po svim parametrima, čak 25% reklamacija postoji na koje se uopšte ne odgovara. Zbog toga je ovaj rok od 60 dana za donošenje odluke povodom reklamacija, odnosno prigovora putnika na neki način sporan.
Zašto sporan? Nije sporno da je Republika Srbija potpisnik multilateralnog sporazuma o zajedničkom evropskom vazduhoplovnom području, nije sporno i nije sporno da se u tom smislu mora prilagoditi normativima koji su propisani ovim sporazumom. To nije sporno, ali je sporno da se pa čak i našem avio prevozniku putnici obraćaju, da čekaju neprimereno dugo na odgovore po njihovim reklamacijama, da ti odgovori često budu neadekvatni, odnosno nesaglasni sa onim što podrazumeva činjenično stanje vezano za odštetne zahteve i na kraju dolazimo u situaciju da sam taj rok bude predug s jedne strane, s druge strane, da u slučaju ćutanja nadležnog organa nemamo adekvatnu sankciju.
Zašto nemamo, uvažena ministarko, adekvatnu sankciju? Zbog toga što preko 67% putnika nije upoznato sa svojim pravima, 67% putnika od ukupnog broja putnika koji koriste vazdušni saobraćaj nije upoznato sa svojim pravima posmatrano na nivou svih avio prevoznika u EU, dakle, ne samo u Srbiji, već u celoj EU. Taj nedostatak edukacije, transparentnosti, upoznavanja putnika sa pravima iz oblasti zaštite putnika u avio saobraćaju i mogućnostima da ostvare svoje odštetne zahteve jeste problem koji traje dugo. U tom pravcu treba posmatrati da li je moguće da se eventualno čak i amandmanom odbora poboljša kvalitet ovog zakona tako što će se reći ono što je Evropski parlament zauzeo kao stav.
Mi ovde imamo i među našim narodnim poslanicima evropske parlamentarce, poslanike Evropskog parlamenta, koji su zauzeli stav da bi trebalo da u slučaju da se odštetni zahtev posmatra kao ćutanje nadležnog organa, u toj situaciji, ako nadležni organ po odštetnom zahtevu ne odgovori, da se automatski smatra da je taj zahtev prihvaćen. Evropski parlamentarci u tom pravcu imaju i te kako značajno razmišljanje, da se izmene zakonski propisi kojima se reguliše ova materija.
Zašto? Zbog toga što će se s jedne strane disciplinovati svi nadležni organi koji postupaju po odštetnim zahtevima avioprevoznika, odnosno izvinjavam se, nadležni organi avioprevoznika po odštetnim zahtevima putnika. S druge strane ćemo imati vrlo brz, transparentan postupak u kome će putnici biti jasno edukovani.
Ukoliko se stav evropskih parlamentaraca prihvati, u tom pravcu bi se moglo intervenisati u Predlogu ovog zakona, jer nije redak slučaj da se i prema Er Srbiji kao našem domaćem autoprevozniku upućuju zahtevi ovakve sadržine. Nije redak slučaj da dođe do povrede prava putnika, a ja ću samo ukazati na neka od prava putnika koja su zakonskim, odnosno sistemskim rešenjima garantovana jer su vrlo jasno normirana. Gde se može žaliti putnik, na koje okolnosti? Okolnost uskraćivanja ukrcavanja, otkazivanja letova, kašnjenja letova, smeštaja u nižu klasu itd, itd.
U koliko s jedne strane ne preduzmemo sve mere da putnike edukujemo da se uvek, ali uvek zbog povrede prava obraćaju nadležnoj ustanovi ili instituciji, to je Direktorat za vazduhoplovstvo, a s druge strane izvršimo jednu vrsto, ja moram tako pežorativno da kažem, disciplinovanja organa koji treba da postupaju, onda ćemo uspeti u smislu praktične primene ovog zakona. U suprotnom, ostajemo na polju nedovoljne ili neadekvatne zaštite putnika u vazdušnom saobraćaju.
U tom pravcu bih voleo da se uz jedno onako, pre svega, uvažavanje dobronamerne sugestije poslaničke grupe SPS prihvati mogućnost da se u ovom delu zakona Predlog zakona izmeni ili dopuni i da zaista u slučaju neodgovaranja, nedostavljanja odluke putniku se smatra da je njegov zahtev, kako odštetni tako i reklamacija, u svakom slučaju prihvaćen.
Naravno da sve ono što je sadržano u ovom zakonu, koji u principu nije suštinski zakon o kome danas raspravljamo, jeste jedan iskorak koji Vlada već duže vreme čini u pravcu harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Da imate podršku u pravcu preciziranja pojedinih odredaba Predloga ovog zakona, da se radi o terminološki daleko boljim rešenjima, odnosno da sada imamo daleko jasnije, preciznije formulacije u tekstu zakona koje neće ostavljati nedoumice i zablude.
Jedino ostaje ovo otvoreno pitanje o kome smo govorili, pri čemu smatram da mi ne treba da robujemo, uslovno rečeno, sa onim što je u sporazumu navedeno jer u svakom slučaju rok od 60 dana će se poštovati, ali se postavlja pitanje - da li taj rok, pod jedan, treba skratiti, ako ga nećemo skratiti za šta smatram da je opravdano da ne mora da se skraćuje, onda je opravdano tražiti odgovornost onoga ko ne odgovara po zahtevu, a ta odgovornost u zakonu zaista nije dovoljno dobro obrađena.
U svakom slučaju, vi imate maksimalnu podršku za usvajanje ovog zakona od strane poslaničke grupe SPS i nadamo se da ćete uz uvažavanje naših amandmana doprineti kao što i mi želimo da se po kvalitetu ovaj zakon poboljša, a u svakom slučaju bez obzira na činjenicu da li će amandmani autentično biti prihvaćeni ili neće mi ćemo glasati u Danu za glasanje za Predlog ovog zakona. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsednice.
Uvažena ministarko, u načelnoj raspravi u ime poslaničke grupe SPS sam dao obrazloženje ovog amandmana, ukazujući na mogućnost utvrđivanja tržišne vrednosti preko angažovanog veštaka, odnosno stručnog procenitelja. Pozvao sam se tada na odredbe Zakona o eksproprijaciji, koji takođe dozvoljava mogućnost angažovanja stručnog veštaka, tako da smo u poslaničkoj grupi SPS prihvatili da postoji mogućnost da se amandmanom koji nije naš, ali u slučaju da je isti takav istaknut, da bi prihvatili da pored Poreske uprave, da pored onih prosečnih cena kvadratnog metra koji se navode u Predlogu zakona, jedna od mogućnosti utvrđivanja vrednosti bude i angažovanje, odnosno bude preko angažovanja veštaka odgovarajuće struke.
Voleo bih samo da u ime poslaničke grupe SPS čujemo da li je jedan takav amandman prihvaćen, da li je došlo do uspostavljanja modaliteta, pored predloženog načina utvrđivanja vrednosti, da to bude alternativno i drugi način utvrđivanja vrednosti, a to je angažovanjem stručnog procenitelja ili veštaka. Zahvaljujem se.

Ja bih da ipak raspravu vratimo na dnevni red i da raspravljamo isključivo o amandmanima i da amandmanima pristupamo sa posebnom dozom ozbiljnosti, da ih analiziramo onako kako zaista to amandmani zaslužuju, a Poslovnik nalaže.
Moram da skrenem pažnju, ponovo se vraćajući na svoj amandman, uz, naravno, javljanje po amandmanu prethodnika, gospodina Veselinovića, sa isticanjem koje se ovde ne može dovoditi u sumnju.
Nije samo sudska praksa iznedrila institut veštačenja u primeni, gde se veštačenjima, recimo i u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju utvrđuje vrednost, bilo nepokretnosti, bilo pokretne stvari na osnovu koje se vrši njena prodaja. S druge strane, takođe, prisutno je u praksi ono što se vezuje za procenu od strane poreske uprave, i mi to ne dovodimo u sumnju.
Mogu da razumem ukoliko nije postojao adekvatan amandman kojim bi prihvatio i jedno i drugo rešenje kao dva modaliteta, ali moram da skrenem pažnju da i poreske uprave angažuju veštake u postupcima u kojima postupaju poreski organi. Tamo gde poreski organi utvrđuju vrednost, pa uzimaju u obzir tzv. stimulativne faktore i uzimaju u obzir tzv. faktore umanjenja ili korektivne faktore, kako god.
U konkretnoj situaciji, ukoliko zaista postoji amandman kojim bi se prihvatilo da se ili veštačenjem ili na osnovu onoga što se pribavljaju kao parametri poreske uprave, možemo doprineti kvalitetu ovog zakona iako ću sa stanovišta struke, iz koje polazim, uvek zastupati stanovište da se vrednost može utvrđivati isključivo preko ovlašćenog procenitelja, odnosno sudskog veštaka. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Izneo bih samo još jednu dopunsku stručnu ocenu od cele analize koju je iznela uvažena koleginica Batić.
Naime, radi se ne samo o subjektima privatizacije u opštem smislu reči, već se radi o subjektima privatizacije u restrukturiranju koji bi bili posebno pogodovani na ovaj način, a zašto pogodovani? Zbog toga što se zna da shodno odredbama Zakona o privatizaciji oni jesu izuzeti iz izvršenja, tj. oni kao izvršni dužnici ne moraju da izmiruju svoje obaveze, jer ih je zakon oslobodio, da ne kažem abolirao te obaveze, a sa druge strane, mogu steći nepokretnu imovinu koja se vezuje upravo za način sticanja po članu 6. koji podrazumeva mogućnost sticanja bez naknade.
To znači da bi u toj situaciji oni koji u dužem vremenskom periodu ne izmiruju svoje obaveze, pomenuću samo preduzeće FAP iz Priboja, 20 godina traje postupak restrukturiranja. Za 20 godina je to preduzeće odvelo u privrednu smrt najmanje 100 preduzeća i ko zna koliko hiljada ljudi je ostavilo bez posla. Da li je moguće figurativno pretpostaviti, hipotetički, da to preduzeće u restrukturiranju dolazi do imovine na način koji podrazumeva jednu vrstu pogodovanja za koju zaista Ustavni sud smatra da se ne može prihvatiti kao ustavna.
Dakle, samo da se razmisli da li ovaj član 6, koji je u autentičnom tekstu predložen, dozvoljava mogućnost da se i ovakve pojave koje u praksi mogu biti prisutne dozvole ili eventualno da se kroz drugačiju formulaciju ovog člana spreče štetne posledice koje na ovaj način mogu nastupiti. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Iskreno rečeno, gledajući strogo pravno, nisam siguran da će se predloženim amandmanom nešto popraviti ako se ne da drugo rešenje. A drugo rešenje mora da se da iz jednostavnog razloga što ovde postoji institut zemljišta za redovnu upotrebu objekta.
Zemljište za redovnu objekta ima svoju vrednost i ona mora da bude iskazana.
Ja vas molim, uvažena ministarko, jer mi ne želimo da politizujemo ni u kom slučaju problem, da uočimo jedan drugi problem. Problem koji će ovde možda u praksi izazvati multiplicirane probleme, a to je stav 2. u kome se kaže - da će se visina naknade odrediti tako što će se utvrđena tržišna vrednost katastarske parcele umanjiti za iznos tržišne vrednosti zemljišta za redovnu upotrebu objekta.
Ja sam u načelnoj raspravi postavio pitanje – šta ukoliko je zemljište za redovnu upotrebu objekta veće površine i veće vrednosti od zemljišta koje je predmet konverzije? Dao sam jedan jako, jako praktična razlog da sam u pravu. Imamo pravosnažnu presudu u kojoj je utvrđeno pravo na zemljište za redovnu upotrebu objekta na jedan hektar.
Pomenuo sam o kome se radi. Radi se o preduzeću „Raketa“ putnički saobraćaj iz Užica. Za koje potrebe je to zemljište? Za koji objekat? Za perone. Peroni su znatno manje površine u odnosu na jedan hektar, neuporedivo manje površine.
Kako ćemo onda da oduzmemo vrednost zemljišta od jednog hektara koja je izuzetno visoka u odnosu na vrednost perona koja je nesumnjivo manja? Kako smo to utvrdili? Utvrdili smo veštačenjem, preko veštaka u sudskom postupku.
Zbog toga sve vreme ukazujemo da je veštačenje jedini pravi put da se dođe do utvrđivanja tržišne vrednosti. U ovom slučaju i vrednosti zemljišta za redovnu upotrebu objekta. Ja znam da ste vi toga svesni, imamo nažalost jedan problem što su trenutno na snazi dva zakona i ta dva zakona regulišu institut zemljišta za redovnu upotrebu objekta.
Jedan je zakon o planiranju i izgradnji koji kaže u članu 70. šta je to zemljište za redovnu upotrebu objekta, a drugi je Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa koji takođe kaže – postoji zemljište za redovnu upotrebu objekta koji je znatno veće površine u odnosu na ono što je definisao član 70. Zakona o planiranju i izgradnji. To je naš objektivan problem.
Ali, ajmo da pođemo od jednog praktičnog primera i zato se ne mogu složiti sa kolegama iz Demokratske stranke. Moramo da imamo uvek u vidu da postoji to zemljište za redovnu upotrebu objekta, ako je katastarska parcela površine 600 metara kvadratnih, polazim uvažena ministarko od stava 3. koji daje matematičku operaciju kako dolazimo do utvrđivanja površine, pa mi se ta matematička operacija ne uklapa u faktičko stanje u pojedinim slučajevima, a evo zašto.
Ukoliko katastarska parcela ima 600 metara kvadratnih i pravo korišćenja na toj katastarskoj parceli ima preduzeće koje je u privatizaciji, znači preduzeće koje je sada obuhvaćeno odredbama ovog zakona.
To preduzeće ima četiri objekta na toj katastarskoj parceli, velika objekta proizvodna i ispod svakog objekta je površina po 100 kvadrata. Četiri objekta po 100 kvadrata i 400 kvadrata. Kod nas u Užicu je stepen ili indeks zauzetosti katastarske parcele 0,5. Znači 50%. Pedeset posto, uvažena državna sekretarko je od 600 kvadrata, 300 kvadrata.
Ako primenimo ovu matematičku operaciju koju ste vi ovde predložili dolazimo do sledećeg. Četristo kvadrata pod objektima podeljeno sa 300 kvadrata koji podrazumeva indeks zauzetosti to je 1,3 i na kraju kako je rečno u ovom članu množimo sa površinom parcele puta 600 to je 780 kvadrata, pa to je više od 600 kvadrata katastarske parcele. Tu dolazimo u jedan objektivan problem, problem što ćemo imati tada veću površinu zemljišta za redovnu upotrebu objekta u odnosu na površinu katastarske parcele.
Isti je taj problem, identične je prirode kao što sam ga prikazao u slučaju sudske presude privrednog suda koja je pravosnažna, gde je veštačenjem utvrđeno da je 1000 metara kvadratnih zemljišta za zemljište za redovnu upotrebu objekta a negde oko 200 metara kvadratnih je zemljište pod peronima.
Tu nam je problem koji se u praksi može dešavati multiciplirati i na taj način ćemo doći u tzv. negativne ili minusne pokazatelje. Kako ćemo onda umanjiti veću vrednost od manje vrednosti, a dobiti naknadu?
Tu naknade nema. Jednostavno, mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo ne, nema razloga za brisanje, ali ima razloga za preformulisanje u smislu znatno bolje matematike. Zašto ovo ističemo? Jednostavan i logična razlog.
Niko ne može izbaciti ili eliminisati kao zakonski institut institut zemljišta za redovnu upotrebu objekta. Zemljište za zemljište za redovnu upotrebu objekta je kako zemljište ispod objekta, ili u gabaritima objekta, tako i ono zemljište koje je potrebno za njegovu redovnu upotrebu i za pristup i za održavanje i za sve ostalo.
Zato taj amandman nije prihvatljiv, jel eliminiše i sam institut zemljišta za zemljište za redovnu upotrebu objekta. Ali, ovo što sam ukazao je apsolutno činjenično tačno i taj će se problem pojavljivati. Ja se zahvaljujem.

Zahvalnost za razumevanje i prepoznavanje problema koji je amandmanom identifikovan jer zaista smo uspeli sada da u praksi uradimo nešto što je potpuno logično, a to je da površinu ispod objekata, naročito kada su upitanju interne saobraćajnice, pa čak i bilo koji drugi objekti, može da veštači isključivo veštak geodetske struke jer je to isključivo u njegovoj stručnoj kompetenciji.
Ne može biti u stručnoj kompetenciji veštaka građevinske struke zbog toga zaista uvažena ministarko zahvalnost za prepoznavanje na isti način kao što je to učinila poslanička grupa SPS, problema koji bi mogao u praksi da postoji. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministarko sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, odmah ću na samom početku da istaknem da su moje uvažene kolege, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS Suzana Spasojević i kolega Milisav Petronijević, izneli dovoljne i jasne, sasvim argumentovane razloge koji ukazuju na pozitivne efekte ovog zakona, zbog čega će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Međutim, neka pitanja koja su otvorena u toku diskusije u današnjoj raspravi se mogu afirmisati dodatno, pa ću zamoliti uvaženu ministarku da u granicama mogućnosti danas na ova pitanja pokuša da odgovori.
Mi smo podneli amandmane na pojedine delove, na pojedine odredbe ovog Predloga zakona za koje se nadam da ćete ih pažljivo razmotriti i barem neke od njih i uvažiti. Jedan od amandmana se odnosi na ono što ste i sami u toku rasprave prihvatili kao jednu vrstu dobronamerne sugestije, a to je onaj deo zakona koji se odnosi na utvrđivanje naknade za konverziju, odnosno način utvrđivanja tržišne vrednosti. Radi se isključivo o veštačenju i radi se o tome da pored Poreske uprave, koja raspolaže sa parametrima na osnovu kojih se utvrđuje naknada, postoje i drugi modaliteti i utvrđivanja naknade koji su u praksi i te kako zastupljen.
Uvažena ministarko, napravi ću jedan komparativan pristup. O čemu se radi? Shodno odredbama Zakona o eksproprijaciji, Poreska uprava daje parametre za utvrđivanje vrednosti i poznato je, barem onima koje se bave praksom, a ja polazim iz te prakse advokatske, da se radi isključivo o minimalnoj vrednosti na osnovu koje se pravi sporazum u pogledu naknade za eksproprisanu nepokretnost. Ali, isto tako se može angažovati i ovlašćeni procenitelj ili sudski veštak odgovarajuće struke kod eksproprijacije, koji takođe učestvuje u postupku utvrđivanja vrednosti.
Dakle, ako se posmatra uporedno pravno, onda je zaista sasvim logično da se prihvati jedno ovakvo sistemsko rešenje, koje će, u svakom slučaju, poboljšati kvalitet zakona.
Iskreno mislim da i ovaj naš amandman, koji sam lično potpisao, amandman poslaničke grupe SPS, koji implicitno ukazuje da tržišnu vrednost treba da utvrđuje veštak, ne mora da bude prihvaćen u bukvalno autentičnom tekstu našeg amandmana, već to može da bude jedna vrsta modaliteta, koji podrazumeva da pored Poreske uprave može biti angažovan i stručni procenitelj, odnosno veštak.
Zašto to govorim? Zbog toga što polazim od samog teksta zakona, jer u tekstu zakona stoji, mislim na vaš predlog, da naknada predstavlja tržišnu vrednost zemljišta u momentu podnošenja zahteva za konverziju, u skladu sa ovim zakonom. Isto tako, u predlogu ovog zakona stoji da visinu naknade utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove, što nije sporno, u skladu sa aktom o utvrđivanju prosečne cene kvadratnog metra odgovarajućih nepokretnosti po zonama za utvrđivanje poreza na imovinu.
Ovde su otprilike u primeni dva seta zakonskih propisa, jedan je iz oblasti poreskih zakona, a drugi je upravo iz zakona o kojima govorimo, koji su, u svakom slučaju, direktno vezani za temu koja je danas predmet naše rasprave, a to je konverzija. S jedne strane, možemo posmatrati da ta dva seta zakona na neki način jedan drugi isključuju. Zašto? Zbog toga što odnos koju definišu odredbu Zakona o porezu na imovinu u nekoj kvalifikaciji nigde ne pominju tržišnu vrednost, a ovde govrimo o tržišnoj vrednosti kao nešto što je zaista fundamentalno.
S druge strane, nije dobro da se samo vežemo za zone zbog toga što se radi o nekim prosečnim cenama, koje, u svakom slučaju, mogu da ostave i određene mogućnosti da se kroz različita tumačenja dođe do nekih rešenja koja nisu, u praktičnom smislu reči, prihvatljiva i objektivna.
Naravno, ne bih dalje o ovome zbog toga što ste već nagovestili mogućnost da se kroz amandmane eventualno prihvati ovakva jedna krajnje dobronamerna sugestija poslaničke grupe SPS.
Drago nam je, svima u poslaničkoj grupi SPS, što ste otklonili našu dilemu da li će biti dodatno pojašnjena odredba člana 6. zakona o kojem danas raspravljamo. U svakom slučaju, to je nužno, to je neophodno kako bi se izbegla, pod jedan, neujednačena praksa u primeni ovog zakona, a drugo, kako bi se i oni koji neposredno primenjuju ovaj zakon lakše edukovali u pravcu njegove primene.
Takođe, zahvaljujemo se i na jednoj posebnoj dimenziji obrazloženja, koja se vezuje za objekte koji nisu izgrađeni uz dobijeno rešenje o odobrenju gradnje ili građevinskoj dozvoli, zbog toga što se dešavaju situacije da subjekti privatizacije u restrukturiranju, stečajni dužnici i mnogi drugi koji pribavljaju nepokretnost, dolaze do nepokretnosti za koju nisu izdate građevinske dozvole. Znamo po definiciji da ukoliko za objekte, postojeće na katastarskoj parceli koja je predmet konverzije, ako za te objekte nisu izdate građevinske dozvole ili se radi o privremenim objektima, onda po definiciji to nije izgrađeno građevinsko zemljište. Radi se o neizgrađenom građevinskom zemljištu.
Jedino pitanje koje bi se tu moglo postaviti jeste – da li su diskriminisani upravo oni koji zbog nesolventnosti, zbog statusa u kome se nalazi, statusa stečajnog dužnika, statusa subjekta privatizacije u restrukturiranju ili drugog statusa koji je predviđen ovim zakonom, jer oni imaju aktivnu legitimaciju, i oni su, nažalost, bili izopšteni iz odredbi Zakona o planiranju i izgradnji, kada je u pitanju bila konverzija, da li će oni biti diskriminisani zbog toga što neće imati pravo na umanjenje? Logično je da imaju pravo na umanjenje, budući da se objekti nalaze. S toga je zaista bilo i umesno i vrlo konstruktivno i korektno pitanje uvažene koleginice Suzane Spasojević, kada je postavila pitanje na koje ste joj odgovorili, koje se vezuje za objekte pod posebnom namenom.
Ono što bi na neki način moglo da otvori dilemu jeste odredba člana 7. stav 4. ovog zakona, koja ukazuje da mora postojati sudska odluka kao dokaz, na osnovu koje se utvrđuju troškovi pribavljanja prava korišćenja, koji predstavljaju tu tzv. odbitnu stavku.
Sada se ovde postavlja pitanje o sudskoj praksi. Uvažena ministarko, imajući u vidu da polazim upravo iz te oblasti, oblasti pravosuđa, u sudskoj praksi nisu poznate klasične presude kojim se utvrđuje pravo na troškove pribavljanja prava korišćenja. To mogu da budu sekundarna prava koja se rešavaju uz glavno pravo, ali ne mogu da budu izreke presude upravo takve da se kaže – utvrđuje se postojanje troškova pribavljanja prava korišćenja. To u sudskoj praksi nije poznato.
Tako da, možda bi moglo da se kroz amandman definiše ova odredba, koja bi bila u praktičnom smislu reči jasnija, a naravno i primenjivija i otklonile određene nedoumice kakvu mi tu sudsku odluku tražimo.
Logično je da se sudskom odlukom definiše pitanje prava naknade ili bilo čega drugog, a ovako ako se vezuje samo kao dokaz koji se odnosi na formiranje troškova, mislim da bi mogla i druga formulacija da bude korektnija formulacija.
Ono što iz prakse potiče, a mislim da zaslužuje u svakom slučaju odgovor, pa bih vas zamolio da sa pažnjom saslušate i ovaj komentar koji se odnosi na član 8. Posebnu dilemu izaziva ono što reguliše pravo na umanjenje tržišne vrednosti građevinskog zemljišta koje je predmet konverzije.
Naime, u stavu 2. je predviđeno da se visina naknade za konverziju određuje tako što se utvrđena tržišna vrednost katastarske parcele umanjuje za iznos tržišne vrednosti zemljišta za redovnu upotrebu objekta. Nije sporno. Da se podsetimo člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji koji definiše šta je to zemljište za redovnu upotrebu objekta? U tom članu 70. se kaže da je zemljište za redovnu upotrebu objekta ono zemljište koje podrazumeva minimalnu površinu koja je potrebna za formiranje jedne građevinske parcele.
Kod nas u Užicu je ta minimalna površina za formiranje jedne građevinske parcele negde oko dva ara, pretpostavljam da je u Beogradu više, u nekim drugim gradovima se to posebnom odlukom na nivou lokalnih samouprava definiše na poseban način.
Postavlja se jedno logično pitanje - šta ukoliko je površina zemljišta za redovnu upotrebu objekta veća od površine katastarske parcele koja je predmet konverzije? Zbog toga pitanje je osnovano i umesno zbog toga što po nama i vrednost zemljišta za redovnu upotrebu objekta bi trebao da utvrđuje stručni procenitelj ili veštak.
Da li ćemo doći u situaciju da onaj ko je podnosilac zahteva za konverziju čak stiče i ono pravo koje nije imao, čak dolazi i do nekog nezakonitog raspolaganja, jer je posedovao manju površinu u odnosu na površinu koja se vezuje za zemljište za redovnu upotrebu objekta? Na to naročito upućuje matematička operacija koja je kasnije u stavu 3. ovog člana navedena po kojoj se definiše pitanje količnika koji se stavlja u razmeru kao proporcija površine katastarske parcele u odnosu na stepen zauzetosti, pa bih zamolio da odgovorite, više zbog građana, kako bi im bilo jasno da li se ovde primenjuje indeks zauzetosti ili indeks izgrađenosti, odnosno da li je ovaj zakon u konkretnoj situaciji lex specialis u odnosu na Zakon o planiranju i izgradnji?
Zašto ovo pitam? Pitam iz jednostavnog razloga što odredba člana 31. Zakona o planiranju i izgradnji definiše i indeks zauzetosti i indeks izgrađenosti. Moramo biti potpuno svesni činjenice da isključivo lokalna samouprava svojom odlukom definiše postojanje indeksa zauzetosti ili postojanje indeksa izgrađenosti.
Kod nas u Užicu je sticajem okolnosti prisutan i doneta odluka indeks zauzetosti, što znači da je upodobljeno sa ovim zakonom, ali ukoliko je već to definisano, mi u poslaničkoj grupi SPS možemo da prihvatimo da je to nešto što je neposredno primenjivo i da predstavlja normu lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, pa neka tako postupaju i oni koji neposredno primenjuju ovaj zakon. U princip, neće biti nekih štetnih posledica, ali u svakom slučaju može da bude štetnih posledica ukoliko se ovo pitanje ne razjasni. Znači, veoma je važno znati koji se od ova dva indeksa neposredno primenjuju.
Zauzetost jeste postojanje objekata na katastarskoj parceli i onoliko koliko je u gabaritu tih objekata, toliki je stepen zauzetosti te katastarske parcele. Izgrađenost je sasvim druga kvalifikacija i sasvim drugi pojam. Zbog toga je jako važno znati šta od ova dva indeksa u konkretnim situacijama treba primeniti.
Moram da navedem jedan primer koji potiče iz mog grada iz kojeg ja dolazim, moje kolege Ivana Stojiljković i Jovan Marković, jeste činjenica da su pojedini subjekti privatizacija sticali pravo korišćenja za redovnu upotrebu objekta koji je i veće površine u odnosu na površinu koja je definisana odredbama Zakona o planiranju i izgradnji.
Konkretno, preduzeće „Raketa“ putnički saobraćaj u stečaju, to je pravi naziv, je sudskom odlukom ostvarilo pravo korišćenja za redovnu upotrebu objekta, gde površina prava korišćenja prevazilazi u izuzetno velikoj meri površinu u odnosu na površinu koja je definisana odredbom člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji, zato što je pravosnažnom odlukom suda utvrđeno da je pravo za korišćenje objekta kao pravo na zemljištu za redovnu upotrebu objekta, površina cele katastarske parcele koja iznosi blizu hektar, a rekao sam da je jedna građevinska parcela u Užicu, po parametrima koje je na osnovu odluke Grada Užica, odnosno Skupštine grada Užica definisana na dva ara.
Dakle, u ovoj situaciji imamo određene izuzetke koji ovim zakonom, sticajem okolnosti, nisu obuhvaćeni. Ja i moji drugovi u poslaničkoj grupi SPS ne očekujemo da se to ovim zakonom može obuhvatiti i nerealno je to očekivati zbog toga što je to ipak sudska odluka i pre svega ni jedan zakon do sada nije donet u istoriji zakonodavstva da bi mogao da obuhvati bukvalno sve situacije i sve okolnosti, pa to neće moći ni ovaj, ali vam upravo zbog svega ovoga što sam istakao i ukazujem na činjenicu da postoji situacija gde je pravo zemljišta za redovnu upotrebu objekta znatno veće površine od prava zemljišta koje se vezuje za konverziju.
Što se tiče zakupa, ovde je bilo dosta dilema, populističkih konotacija, dosta primedbi. Mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da je korisno da se omogući i zakup i sticanje prava svojine. Zašto? Zbog toga što je na onome ko želi da investira odluka o modalitetu šta mu više odgovara u pravcu efikasnije investicije, ali ono što mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da bi bilo neophodno, uvažena ministarko, jeste da se u ovom zakonu sistematizuju i norme koje podrazumevaju i odgovarajuće ograničenje.
Mi znamo da je pravo svojine apsolutno pravo jer podrazumeva pravo raspolaganja. Pravo zakupa ne podrazumeva pravo raspolaganja, već samo pravo poseda, samo pravo državine. Ja kao zakupac stana mogu biti samo u posedu stana, ništa više od toga, ali u zakonu predloženom tekstu ne postoje norme koje bi predstavljale ograničenje u smislu izdavanja u podzakup bez saglasnosti zakupodavca u smislu prenošenja prava zakupa na treća lica koja bi bili sticaoci u odnosu na zakupodavca kao nekoga ko predaje ili prijemnici, svejedno, kako god pravnički terminologiju da upotrebimo, ona će biti adekvatna.
U ovom slučaju nemamo tu vrstu tzv. „bezbednosnih ograničenja“ za vreme trajanja zakupnog odnosa i mislim da bi to bilo i te kako značajno da se sistematizuje u ovom zakonu, naročito imajući u vidu shodnu primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima jer Zakon o obligacionim odnosima veoma jasno ukazuje na ova ograničenja. Ukoliko do tih ograničenja ne dođe i ne budemo ih uvrstili u odredbe ovog zakona, bojim se da možemo doći u situaciju određenih zloupotreba, naročito onih koji jedva čekaju da dođu do zakupa na 99 godina.
Na kraju bih želeo da skrenem pažnju još na nešto što je procesno-pravne prirode, jer ovaj zakon ima jedna deo koji se odnosi isključivo na procesne delove, a to je primena odredaba zakona u upravnom postupku.
Ovde je dato pravo čak i obaveza da se podnosilac zahteva za konverziju mora u roku od deset dana odrediti tako što će dostaviti kompletne dokaze. U protivnom, sledi pravna posledica odbačaja njegovog zahteva i taj rok od 10 dana počinje da teče od dana kada je on obavešten o nalogu.
Ali, šta ukoliko mu nalog nije uručen? Ovde ne stoji da će biti shodno primenjene odredbe Zakona o upravnom postupku. Vi i te kako dobro znate ako ja kao stranka nisam na adresi stanovanja, ne može da mi se uruči poziv, onda je sasvim logično da se taj nalog istakne na oglasnu tablu i da stoji osam dana na oglasnoj tabli da sam ja tada obavešten. Zašto? Zbog toga što ćemo na taj način sprečiti opstrukciju postupka. Na taj način ćemo skratiti vreme trajanja konverzije i mislim da bi to trebalo da bude rešenje koje je krajnje potrebno za ovaj zakon.
Osim toga, uvažena ministarko, mislim da nisu u dobroj meri definisana i prava onih koji su već podnosili zahteve za konverziju. Znamo da primenom ovog zakona i usvajanjem ovog zakona se svi ti zahtevi eliminišu i oni moraju podneti nove zakone. Sva ta lica su imala određene troškove prilikom podnošenja zahteva. Ko će te troškove sada da nadoknadi?
Ovde smo govorili o troškovima koji se vezuju za sudsku odluku. Nije valjda da ćemo sada sve one, verovatno ima i među nama ovde narodnim poslanicima, takvih koji su podneli zahteve za konverziju? Moguće je. Neko je direktor firme, pa je podneo zahtev za konverziju. Da li ćemo ga tada upućivati da pokreće sudski postupak ili parnicu za utvrđenje troškova? Ne, ali bi trebalo definisati pitanje kako te troškove nadoknaditi, jer su ti troškovi već proistekli. Ljudi su te troškove imali, pravna lica su te troškove imali.
Prema tome, mislim da neke delove ovog zakona, koji su u svakom slučaju za pohvalu, treba dopuniti kako bi zakon bio kvalitetniji i poslanička grupa SPS u tom smislu će dati svoj maksimalni doprinos i, naravno, uz molbu da naše amandmane prihvatite, a i bez obzira da li ćete ih prihvatiti ili ne, mi stojimo na stanovištu da je ovaj zakon potreban, neophodan, da je on u duhu harmonizacije zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, da ovaj zakon predstavlja još jedan pomak ka ulasku u Evropsku zajednicu i da zbog toga poslanička grupa SPS nema dilemu kada je u pitanju podrška ovom zakonu. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsednice.
Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, u poslaničkoj grupi SPS postoji jedna vrsta iznenađenja što ovaj amandman nije prihvaćen, a tim pre što je u načelnoj raspravi i sam ministar Vujović, koristeći jednu potpuno zdravu logiku, prihvatio intervenciju koju sam, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, izneo u odnosu na član 17, tako da zaista ne vidim razlog zbog čega se amandman nije prihvatio, pa ću u tom pravcu, u ime poslaničke grupe SPS, izneti samo stručni osvrt kada je u pitanju intervencija koja je učinjena.
Naime, u načelnoj raspravi, a posebno u amandmanu je navedeno da se ni u kom slučaju ne može normirati ono što podrazumeva upućivanje drugostepenom organu naloga kako da odluči. Faktički daje se jedna vrsta naloga za donošenje odluke po žalbi, pa se kaže da će se žalba uvažiti ili će biti uvažena ukoliko su ispunjeni uslovi koji su propisani ovim članom.
Postavlja se pitanje da li je uopšte, pošto pravna teorija takvu vrstu naloga ne poznaje, sudska praksa još manje, takvo normiranje pravno prihvatljivo? Ja sam više figurativno u načelnoj raspravi istakao kako bi bilo kada bi se sudu dao nalog, drugostepenom sudu, kako da donese odluku i u kom pravcu da donese odluku, kada da oslobodi okrivljenog i koji su to razlozi da oslobodi okrivljenog. Isto je to i ovde. Drugostepenom organu se smanjuje autonomija odlučivanja, a drugostepeni organ mora da ima potpunu autonomiju u odlučivanju. Ta autonomija podrazumeva i ocenu i analizu i opravdanost i ispravnost ili pravilnost sa stanovišta zakona, jer drugostepeni organ primenjuje zakon. To zakonodavac mora da mu obezbedi.
U obrazloženju zbog čega je odbijen naš amandman navedeno je da se daje jasnija pravna formulacija u postojećem tekstu. Ako je to jasnija pravna formulacija, onda se postavlja pitanje - zbog čega se, onako kako je to ministar Vujović i rekao, samo ne ukazuje na razmatranje žalbe, a ni u kom slučaju nalaganje kako po žalbi da se odluči?
S druge strane, u obrazloženju postoji i jedna kvalifikacija koja ukazuje na jednu procesno pravnu radnju ili procesno pravni institut, a to je odbačaj predloga i kaže se – nema potrebe da bude normiran u ovom članu, jer je već normiran u odredbama Zakona o državnom premeru i katastru. Ako je već tako, onda ni u kom slučaju se nije smelo isključiti pravo na vođenje upravnog spora. Upravni spor je morao kao kategorija da bude prisutan i da kao pravo stranke bude dozvoljeno da stranka može preispitati akt koji je donet u upravnom postupku i to u fazi u kojoj postupa drugi organ, a to je sudski organ, odnosno upravni sud i to po upravnoj tužbi. Ovde je to pravo isključeno.
Ako već govorimo o tome šta je to sistematizovano u odredbama Zakona o državnom premeru i katastru, onda treba ukazati da je to upravo i regulisano odredbama Zakona o državnom premeru i katastru, i to članom 180. koji propisuje vođenje upravnog spora. Zbog čega se onda ovde vođenje upravnog spora isključuje kada je u direktnoj koliziji sa pozitivno pravnim propisima?
Da ne bih dalje dužio, još jednom ukazujem da poslanička grupa SPS samo želi da da svoj doprinos, i to puni doprinos, u smislu potpunog kapaciteta zakona, da zakon ima što kvalitetnije sistematizovana rešenja i u tom pravcu su i podneti amandmani, naravno, uz punu podršku donošenju ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hipoteci za koji ćemo mi nesumnjivo glasati. Ono što je bitno, bitno je da upravo zarad preciznosti na koju predlagač i ukazuje odbijajući amandman, upravo zbog primenjivosti u praksi, upravo zbog praktične primene i upravo zbog pravne teorije i prakse, kako upravne, tako i sudske, da se još jednom razmotri ovaj amandman u smislu njegovog usvajanja. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvaženi ministre, predstavnici ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, na samom početku ću istaći da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati i glasati za predložene izmene i dopune Zakona o hipoteci.
U poslaničkoj grupi SPS nećemo ponavljati kao matricu ono što je već izneto u pogledu afirmacije predloženih izmena i dopuna Zakona o hipoteci, niti nam je bio manir bilo kada, pa neće ni sada, da prepričavamo tekst zakona koji se već nalazi u materijalu koji smo dobili.
Stoga ćemo, uvaženi ministre, ukazati samo na ono što smatramo da zaista predstavlja kvalitativno bolja rešenja u odnosu na dosadašnji tekst zakona, a samim tim ćemo ukazati i na neke naše dileme zbog kojih smo reagovali amandmanima, za koje smo uvereni da ćete ih sa pažnjom i analizirati i oceniti i, na kraju krajeva, i usvojiti, jer tu su sadržane i određene kritike na pojedine delove zakona za koje smatramo da mogu biti bolji.
Pre svega, ono što je nesporno, nesporno je da se ovim zakonom doprinosi harmonizaciji zakonodavstva Republike Srbije sa zakonodavstvom EU, naročito u ovoj materiji o kojoj govorimo, nesporno je da se povećava stepen pravne sigurnosti, pa i materijalne sigurnosti učesnika u prometu, nesporno je da se čini daleko veći stepen zaštite kako poverilaca, tako i dužnika, nesporno je da se na taj način može, ali ponavljam – može, doprineti boljem investicionom procesu u Republici Srbiji, a samim tim i oživljavanju privrednih aktivnosti na većem nivou.
Ono što nam se čini u procesno-pravnom smislu reči dobrim, uvaženi ministre, jeste činjenica da se konačno pristupa ujednačavanju sudske prakse i prakse uopšte, imajući u vidu da je sistemsko rešenje koje ste naveli u predloženim izmenama i dopunama, da procenu vrednosti hipotekovane nepokretnosti vrši ovlašćeni sudski procenitelj, odnosno veštak ili drugi ovlašćeni procenitelj, je svakako rešenje koje je trebalo davno da zaživi u zakonskim aktima, a naročito u Zakonu o hipoteci, Zakonu o izvršenju i obezbeđenju i drugim zakonima kojima se reguliše ova materija.
Na kraju, Ustavni sud Republike Srbije je nedvosmisleno jasno stavio do znanja da procenu ne može vršiti poreska uprava, niti bilo koja druga institucija, osim ovlašćenih procenitelja, a to su prevashodno veštaci i licencirani procenitelji. Takođe je dobro rešenje u predloženim izmenama i dopunama zaštita, i to pojačana zaštita, vlasnika nepokretnosti i držalaca nepokretnosti, naravno ako se ne radi o istom licu, od postupanja hipotekarnih poverilaca kada im je dato pravo na pristup hipotekovanoj nepokretnosti u cilju zaštite svojih prava na hipotekovanoj nepokretnosti.
1Zašto? Zbog toga što je u životu uobičajeno, dakle životno je da se ponašanja kako vlasnika, tako i trećih lica u odnosu na hipotekovanu nepokretnost ne mogu uvek podvesti pod ponašanje dobrog domaćina, već sasvim suprotno od toga. Zbog toga je pravo hipotekarnog poverioca da mu se omogući pristup hipotekarnoj nepokretnosti, u svakom slučaju, pravo koje treba afirmisati, koje treba pohvaliti kao dobro sistemsko rešenje, ali može samo dok ne pređe granice kada možemo govoriti o zloupotrebama od strane hipotekarnog poverioca prema licima koja se nalaze u posedu hipotekarne nepokretnosti.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što u posedu hipotekarne nepokretnosti mogu biti zakupci i mogu biti poslugoprimci. Dakle, to su lica kojima se hipotekovana nepokretnost daje na poslugu u dužem vremenskom periodu. Oni su nesumnjivo savesni držaoci hipotekovane nepokretnosti. U većem broju slučajeva su i zakoniti držaoci. U zakonu je navedeno da se pravo pristupa ne može omogućiti hipotekarnom poveriocu u periodu od 22.00 do 07.00 časova. Postavlja se pitanje kako i na koji način? Da li ulaskom u hipotekovanu nepokretnost?
Dakle, ova pitanja ne želim da budu trivijalna pitanja, ali su u praksi i te kako značajna jer su moguća kao životna pitanja, odnosno životne okolnosti. Da li on ulazi u prostorije da pogleda prostorije? Da li će na taj način doći do eventualnog smetanja državine lica koja se nalaze u posedu hipotekarne nepokretnosti? U svakom slučaju, pravo na državinu, i to neometanu državinu, je sistemsko rešenje Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Možda je u tom pravcu trebalo bolje definisati šta podrazumeva pristup hipotekarnog poverioca hipotekarnoj nepokretnosti i u kojim granicama on ta ovlašćenja može da koristi. Ja sam uveren da ćete vi u tom pravcu eventualno podzakonskim aktima reagovati u slučaju da se u praksi ovakve pojave dese.
Ono što je takođe dobro, dobro je da se polako ovaj zakon usaglašava sa odredbama Zakona o javnom beležništvu i sa odredbama Zakona o overi potpisa, prepisa i rukopisa. Ali, ovde moramo reagovati na jednu odredbu koja je nažalost, verovatno greškom, definisana tako što se nalazi u suprotnosti sa odredbama Zakona o javnom beležništvu, a radi se o tome da ugovor o hipoteci ne može biti zaključen u alternativnoj formi. Ovde je Zakon o javnom beležništvu jasan i implicitan. Zakon o javnom beležništvu kaže da se ugovor o hipoteci, kao i založna izjava o jednostranoj hipoteci, zaključuje isključivo u formi javno-beležničkog zapisa. Dakle, ne i u formi tzv. solemnizovane, odnosno potvrđene javno-beležničke isprave. I tu smo amandmanom reagovali i mislimo da nema razloga, da ne postoji nijedan jedini razloga, a naročito ne pravno utemeljen, da se taj amandman ne prihvati, odnosno da se ne uvaži i na taj način ispravi jedan propust koji se pojavio u ovom zakonu.
Takođe se jedna od dilema kod nas u poslaničkoj grupi SPS pojavila kada su u pitanju ovlašćenja data trećem licu koji zastupa jednog ili više hipotekarnih poverilaca, ili ovlašćenje koje se daje jednom od više hipotekarnih poverilaca da zastupa njihove interese u postupku namirenja potraživanja koje je obezbeđeno založnim pravom, odnosno hipotekom. Ovde se postavlja jedno logično i životno pitanje. Treće lice se pojavljuje kao neka vrsta zastupnika. Kako će to treće lice jednako i ravnopravno da zastupa više hipotekarnih poverilaca, kada su poverioci bukvalno borci u jednoj areni koja se svodi na zaštitu interesa svakog od njih pojedinačno?
Dakle, kako će onda treće lice da zastupa istovremeno i moje interese kao hipotekarnog poverioca i mog druga Mrkonjića, ili bilo koga drugog ko bi se pojavio u statusu hipotekarnog poverioca? Pa ne može, zato što imamo suprotstavljene interese. Na kraju krajeva, moj interes jeste da se na legalan način, a ne protivpravni način, afirmiše moje pravo naplate potraživanja pre bilo kog drugog hipotekarnog poverioca. Kako ćemo onda uspostaviti jednakost, a naročito u situaciji ako imamo ovlašćenje koje je dato jednom od hipotekarnih poverilaca, koji je u svakom slučaju u nekoj vrsti sukoba sa ostalim hipotekarnim poveriocima?
Ono što nam se čini najspornijim u predloženim izmenama i dopunama ovog zakona, jeste promena člana 31. Ja vas molim, uvaženi ministre, da posebnu pažnju poklonite ovom članu, ovom koji je predložen, zbog toga što je uneta jedna odredba koja procesno-pravno ne sme da bude odredba zakona. Ona kaže – žalba će biti uvažena ako dužnik ili vlasnik hipotekovane nepokretnosti uz žalbu dostavi i pisane dokaze, i to: potraživanje ne postoji, hipoteka ne postoji, potraživanje nije dospelo za naplatu ili je dug isplaćen itd. Uvaženi ministre, ne može se zakonom dati nalog kako će drugostepeni organ da odluči po žalbi. Kako bi izgledalo da u Zakonu o parničnom postupku ili u krivičnom postupku kažemo – žalba će biti uvažena ukoliko se uz žalbu uradi to, to, to i to? Šta će nam onda drugostepeni organ ili drugostepeni sud?
Osim toga, ova odredba procesno i pravno ne sme da postoji iz drugog razloga. Zbog toga što, kad se podnosi zahtev hipotekarnog poverioca koji želi da izvrši upis zabeležbe prodaje u njegovu korist, u taj zahtev mora da bude predmet ocene prvostepenog organa, odnosno registra. Kako ocene? Ocene urednosti tog zahteva, s jedne strane, a s druge strane ocene opravdanosti tog zahteva. Ako je zahtev neuredan, onda će se on odbaciti. Na taj način ćemo postići efikasnost sistema, postići ćemo efikasnost postupka. Postići ćemo ono što je vaše ministarstvo postavilo kao cilj ovog zakona, a to je transparentan i brz postupak namirenja potraživanja hipotekarnih poverilaca.
Kako se ocenjuje opravdanost ovog zakona? Opravdanost ovog zakona se ocenjuje upravo tako što se utvrđuje da potraživanje postoji, da hipoteka postoji, da potraživanje nije dospelo za naplatu i da dug nije isplaćen. Ali, ako dug nije isplaćen, to je već teret dokazivanja na samom dužniku. Prema tome, uvaženi ministre, ovo što je navedeno kao nalog da se žalba uvaži je apsolutno nedopustivo zbog toga što su to procesno pravne pretpostavke da bi uopšte zahtev mogao da uđe u pravni saobraćaj, da bi uopšte po zahtevu moglo da se postupa. Jer, kako je uopšte moguće da dođemo do prodaje hipotekovane nepokretnosti i da tražimo zabeležbu prodaje hipotekovane nepokretnosti a da pre toga potraživanje ne postoji? Pa, ono postoji samom činjenicom da je hipoteka upisana.
Dalje se kaže – hipoteka ne postoji. Kako ne postoji ako je ugovor o hipoteci, koji je inače potvrđen javno-beležničkim zapisom, upisan? Kako onda da govorimo uopšte o tome da li žalbu uvažiti ili ne? Potraživanje nije dospelo za naplatu. Pa, ako je dospelo za naplatu, onda nam ne treba obezbeđenje. Zbog čega bi ga obezbeđivali? Zbog toga mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da se zaista ovaj član 31. mora preformulisati i upodobiti sa onim što podrazumeva realna, logična i praktično primenjiva procesno-pravna rešenja.
Takođe, ono što smatramo da u predloženim izmenama i dopunama zakona stoji, a ni u kom slučaju nije u duhu ustavnih rešenja i pravnih propisa Republike Srbije, a naročito nije u saglasnosti sa drugim odredbama zakona, jeste isključivanje mogućnosti vođenja upravnog spora protiv drugostepenog rešenja. Ako ćemo isključiti mogućnost upravnog spora, onda ograničavamo pravo stranke da pravni lek koji je dozvoljen i Ustavom i zakonom iskoristi. Pa, onda bi morali da brišemo i član 180. Zakona o državnom premeru i katastru, uvaženi ministre, koji upravo kaže da stranka koja je nezadovoljna konačnom odlukom organa u upravnom postupku ima pravo na upravni spor.
Dakle, ovde imamo u pitanju upravni postupak, uvažene kolege narodni poslanici i građani Republike Srbije, upravni postupak. Okončanje upravnog postupka ne uskraćuje mogućnost stranci da nastavi postupak u upravnom sporu, niti sme to da uskrati, jer bi na taj način bila povređena i ustavna prava stranke. Zbog toga smo mi u poslaničkoj grupi SPS reagovali amandmanom, smatrajući da ovakav način sistematizovanja u procesno-pravnom smislu reči ne treba da postoji.
Ono što takođe izaziva određene dileme, a već se čulo u diskusiji koja je prethodila ovoj mojoj diskusiji, jesu rokovi. Rok od tri meseca jeste sporan i doći ćemo u situaciju neujednačene sudske prakse. Rok u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju je mesec dana, između jedne i druge prodaje. Ako idemo na efikasnost postupka, onda je zaista tri meseca predugo.
Takođe nam se čini, uvaženi ministre, da je predugo 18 meseci čekanja da bi se izvršilo brisanje zabeležbe ako je u pitanju hipotekovana prodaja. Zašto 18 meseci? Pa, ja sam tamo dao neke pare i te moje pare stoje i sada ja treba da čekam 18 meseci da bi se mogla brisati zabeležba.
Mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da se na taj način ne doprinosi efikasnosti onoga što podrazumeva postupak hipotekarne prodaje, odnosno prodaje hipotekovane nepokretnosti i namirenja poverilaca koji su imali obezbeđeno potraživanje upravo tom hipotekom.
Ono što je sigurno tačno i sa čime ćemo se složiti svi ovde, pa i vi, jeste da su procenti koji se vezuju za tržišnu vrednost nepokretnosti uvek polemične. Mi u SPS smatramo da je izuzetno dobro rešenje što ste krenuli ka afirmaciji vansudske prodaje, odnosno vansudskog namirenja i to je dobro za kreditore. To je dobro, uvaženi ministre, za banke. Bez obzira da li mi gajili animozitet prema bankama zbog raznoraznih okolnosti koje nam se dešavaju ili afirmisali banke, banke su u ogromnom problemu kao kreditori, naročito što je preko 90% obezbeđenih potraživanja, to su potraživanja gde se kao poverioci pojavljuju banke, istovremeno kreditori.
Zaista, ovim zakonom, što je za pohvalu i zbog čega je bezrezervna podrška Ministarstva u tom pravcu, da se bankama kroz vansudsko namirenje pruža mogućnost da dođu do naplate svojih potraživanja. Ali, imamo one probleme koji se u praksi dešavaju na način koji, jednostavno, sve ovo što je afirmativno može da dovede u problem. Postavlja se pitanje - da li je uopšte moguće postići 90%, kao najnižu vrednost od procenjene vrednosti prilikom vansudskog namirenja? Da li je uopšte moguće? Retko, ali teoretski pa i praktično možemo da prihvatimo da i jeste moguće. Naravno, opet u korist banaka bi bilo dobro kada bi se ovako nešto i realizovalo. Međutim, i ovde su procenti na neki način neujednačeni.
U Zakonu o izvršenju i obezbeđenju kod prve javne prodaje je početna cena 60% od procenjene vrednosti nepokretnosti. I šta nam se dešava, uvaženi ministre? Dešavaju nam se zloupotrebe, jer niko ne ide na kupovinu kada je 60% procenjene vrednosti. Ako je moja kuća pod hipotekom i vredi 100 hiljada evra, njena početna cena na prvoj javnoj prodaji je 60 hiljada evra. Niko neće na toj prvoj javnoj prodaji da se pojavi, čeka drugu. Zašto čeka drugu? Zato što je 30% od procenjene vrednosti i ulazimo u zonu zloupotreba koje se vezuju za činjenicu da neko odmah kupi po 30%, a onda preprodaje i na taj način ostvaruje korist. Neće se te zloupotrebe moći eliminisati ni u ovim procentima koji su u predloženim izmenama i dopunama navedeni, ali je to nešto sa čime moramo objektivno da se saživimo i da tražimo neka sistemska rešenja koja će ovo preduprediti, prevenirati i na kraju krajeva doći do onog cilja koji podrazumeva što veći stepen zaštite.
Na kraju, kada smo kod dilema, o čemu neću mnogo da pričam, pošto će o tome daleko kompetentnije govoriti moja uvažena koleginica i drugarica Suzana Spasojević, postavlja se pitanje, uvaženi ministre, zašto ovim zakonom nisu obuhvaćeni objekti koji su upisani pod posebnim uslovima shodno, tzv. pežorativno rečeno, „Veljinom zakonu“, ili zakonu koji je predložilo ministarstvo dok je na čelu tog ministarstva bio ministar Velimir Ilić? Radi se o nepokretnostima koja imaju poseban pravni režim, koja su pod posebnim pravnim režimom i upisane u registar katastra, ali tih nepokretnosti u ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o hipoteci nema. Postavlja se pitanje - zašto, a najavljeno je da ih treba biti?
U svakom slučaju, u ovom pravcu su podneti amandmani. Mi smo uvereni da te amandmane treba pažljivo razmotriti jer se istim postiže, po nama u SPS, daleko veći stepen kvaliteta ovog zakona, a mi ćemo ga nesumnjivo podržati i glasati za ovaj zakon u danu za glasanje, iz onih razloga koje ste vi istakli, koje mi maksimalno podržavamo, da ih ja ne bih ponavljao zbog toga što, kako sam rekao, ponavljanje nam jedne iste priče ne vodi ničemu, a zaista osnovni cilj koji se želi postići, on se i postiže - i transparentnost, i efikasnost, i zaštita dužnika, i zaštita poverilaca. Zato imate podršku SPS i poslaničke grupe SPS. Hvala.

I te kako, uvaženi predsedavajući, imajući u vidu da je u izlaganju upravo kolege Borka Stefanovića izrečeno da je vlast pod mentorstvom banaka i da mi kao kvazi-levica upravo to mentorstvo prihvatamo kako bi afirmisali ovaj zakon.
(Borislav Stefanović, s mesta: Njih niko nije spomenuo.)

Zahvaljujem se predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, na samom početku ću istaći da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje i podržati i glasati za predloženi set zakona o kojima danas raspravljamo.
Najpre ću početi od onog što je faktički i bila prva tačka dnevnog reda ovog zasedanja republičkog parlamenta, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcijama.
Uvaženi ministre, vi ste rekli od prilike koji su ciljevi ovog zakona, a mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da su oni u svakom slučaju višedimenzionalni i da se postižu najmanje tri cilja, sa usvajanjem ovog zakona.
Prvi cilj je nesumnjivo harmonizacija akcizne politike sa fiskalnom politikom EU. Drugi cilj je popuna budžeta Republike Srbije, a treći cilj je stvaranje preduslova EDB-u i svim onima koji od ovih sredstava, koja se dobijaju naplatom akcize mogu da ostvare određene pozitivne efekte.
Ovde je bilo danas dosta kritika, naročito od opozicije, kada je u pitanju povećavanje cene po osnovu naplate akciza. Komparativnim posmatranjem sa zemljama u našem bliskom okruženju i to sa Hrvatskom i sa Slovenijom. Pa, hajde onda uvaženi ministre da demistifikujmo tu priču. Hajde, da upravo krenemo od tih paralelnih načina ustrojstava ili sistematizacije kako se to akcizna politika ustrojavala, kako se akciza naplaćivala i po kom osnovu?
Hajde da pođemo od Hrvatske. Hrvatska, rečeno je da ima mnogo bolji standard nego Srbija, da ima mnogo veće plate i to je tačno. Ali, podsetiću Hrvatska je još 1994. godine uvela akcize na energente, pre svega na električnu energiju, 2010. godine Hrvatska počinje sa harmonizacijom akcizne politike sa fiskalnom politikom EU, da bi ta harmonizacija bila završena Zakonom o trošarinama koji je donet u Hrvatskoj na jedan bezbolan način kojim je u potpunosti sprovedena harmonizacija akcizne politike sa fiskalnom politikom EU.
Šta se dešava? Hrvatska i Vlada Hrvatske, nakon izvršene harmonizacije donosi uredbu kojom povećava akcize na električnu energiju. Zašto? Pa, zbog toga što vodi računa o svom budžetu. To je odgovor opoziciji da upravo odgovorne Vlade u državama, čiju fiskalnu politiku štite, vode računa o zaštiti svog budžeta bez obzira koliko njihovi fiskalni sistemi bili stabilni, koliko njihova finansijska konstrukcija kompletnog sistema ekonomskog i finansijskog bila stabilna ili ne.
Ista situacija je i u Sloveniji. U Sloveniji je nakon izvršene harmonizacije 2007-2009. godine došlo do povećavanja akciza, odnosno naplate akciza. Zašto? Pa, opet zbog toga da bi se zaštitio budžet države, kao što je to uradila Hrvatska, to je isto uradila i Slovenija.
Postavlja se pitanje, uvaženi ministre, pa zašto bi mi bili veći papa od pape i zašto bi se mi pravili pametniji od onih koji su na pametan način uradili i pustili naš budžetski sistem jednom stihijskom načinu popunjavanja ili bolje reći ne popunjavanje.
Zbog toga ova Vlada ima podršku SPS, jer participira u Vladi i to odgovorno participira u Vladu i zbog toga smatra da su ova sistemska rešenja dobra sistemska rešenja.
Mi u poslaničkoj grupi SPS i te kako dobro znamo da građani Srbije ne rado prihvataju ovaj koncept i da je ovo za građane Srbije jedna nepopularna mera, jer bilo kakvo povećavanje cena koje se plaćaju naime utrošene električne energije, u svakom slučaju građani ne doživljavaju na pozitivan način, što je i logično i prirodno.
Mi, kao stranka koja i te kako vodi računa o socijalnoj pravdi, sa socijalnog aspekta i socijalnog stanovišta smatramo da građane u tom pravcu treba razumeti.
Ali, isto tako građani treba da znaju da je upravo ova mera nešto što će predstavljati preduslov za pozitivan efekat u nekom budućem periodu. Zato ćemo se, uvaženi ministre se sa vama saglasiti kada ste u uvodom izlaganju rekli da je ovo jedna vrsta žrtve koju građani Srbije podnose kako bi se u nekom doglednom periodu očekivali, upravo pozitivni efekti za građane.
Ali, oni što građani ne znaju, a ni vi, to niste izneli u uvodnom izlaganju, jeste sledeća činjenica. Ono što je bilo planirano u pogledu menjanja akcizne politike Republike Srbije, jeste najavljeno uvođenje akciza na električnu energiju koja je trebala da rezultira povećanjem cena za krajnjeg korisnika u visini od 15%.
Vi me ispravite ako grešim. Upravo, zahvaljujući naporima premijera i vas lično, do 15% povećanja nije došlo, nego do 12,5%, pri čemu ako govorimo o tom relaksiranju, najveću štetu trpi upravo EPS, jer 7,5% u svakom slučaju ide u budžet i od 7,5% u svakom slučaju koristi će imati građani, bez obzira na koji način, da li preko fonda penzijsko-invalidskog osiguranja ili kroz druge efekte, ali u svakom slučaju korist osećaju građani Republike Srbije.
„Elektroprivreda Srbije“ trpi, ali EPS s druge strane takođe od ovog načina normiranja ili sistematizovanja može očekivati efekte u smislu ili restrukturiranja i to upravo onakvog kakvog, o čemu će se kasnije naravno izjašnjavati, inače država Srbija treba da ima, ne samo kada je u pitanju EPS već i druga javna preduzeća, tako i upravo od efekata koji se očekuju od ovog zakona.
To su razlozi zbog čega građani Srbije treba da prepoznaju da ova nepopularna mera zaista nepopularna mera sa socijalnog aspekta treba da bude jedna vrsta tereta koja u nekom doglednom periodu može, ponoviću, može ostvariti pozitivne efekte i mi u tom pravcu smatramo i delimo vaše raspoloženje koje je optimističko, da će i daljim merama koje sprovodi Vlada Republike Srbije do tih pozitivnih efekata i doći.
Što se tiče drugih predloga zakona, ja bih se najpre osvrnuo na Predlog zakona kojim se potvrđuje Sporazum o zajmu za razvoj i restrukturiranje preduzeća i to javnih preduzeća.
Uvaženi ministre, poslanička grupa SPS ovde daje bezrezervnu podršku. Apsolutno sve „neverne Tome“, bez obzira kojoj političkoj opciji ili provenijenciji pripadale, da li vladajućoj ili opozicionoj, ovde nekim činjenicama ne mogu ni u kom slučaju prigovarati, odnosno te iste činjenice ne mogu dovoditi u sumnju. Zbog čega? Zbog toga što postoji ogroman broj problema na nivou javnih preduzeća zbog čega se upravo ovaj zakon o zajmu mora doneti.
Neki problemi su zajednički većini javnih preduzeća. Drugi su karakteristični samo za neka javna preduzeća. Ja ću pomenuti one koje vi niste taksativno nabrojali ali su vam i te kako dobro poznati - niska troškovna efikasnost koja se ispoljava kroz višak zaposlenik, sklapanje štetnih ugovora, obavljanje socijalnih funkcija na nivou javnih preduzeća što nije u skladu sa fiskalnom konsolidacijom i finansijskom konsolidacijom, prekomerno sponzorisanje od strane javnih preduzeća koje je inače prisutno manje-više u svim javnim preduzećima.
Sa stanovišta države, najveći problemi se odnose na javna preduzeća koja generišu gubitke koje potom pokriva država iz budžeta. E, zbog toga je ovaj zakon neophodno potreban, jer građanima Republike Srbije sigurno nije poznato da od 800 javnih preduzeća samo njih desetak posluje pozitivno. Samo desetak preduzeća od 800 javnih preduzeća. Po visini gubitaka, nesumnjivo prednjače „Srbijagas“, „Železnice Srbije“, „Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd“.
Najvažnije mera sa stanovišta ovoga što mi danas radimo kroz donošenje sistemskih zakona, barem onako kako to posmatraju socijalisti i poslanička grupa SPS, jeste za „Srbijagas“ da ovo preduzeće prestane da isporučuje gas kupcima koji ih ne plaćaju, da prestane isporuku gasa neplatišama. Važno je da se eliminišu i neproduktivni troškovi koji su vezani za posrednike u trgovini gasom, kao i da država hitno privatizuje zavisna preduzeća van osnovne delatnosti.
U slučaju „Železnica“. Ovaj problem je daleko kompleksniji. Rešavanje tog problema je zaista komplikovano i ono podrazumeva zatvaranje velikog broja neproduktivnih pruga i koncentraciju resursa na ključne magistralne pravce kao što su Koridor 10, pruga Beograd - Bar i drugo.
Međutim, potrebno je izvršiti podelu preduzeća i otpuštanje viška radnika. Vi ste već rekli da u tom pravcu je potrebno obezbediti novčana sredstva za otpremnine, sa čime se mi potpuno slažemo.
Što se tiče gradskog saobraćajnog preduzeća u Beogradu, rešenje možda postoji, a vi ćete razmisliti o tome, da se vrši povećavanje zarada i novčane mase za isplatu zarada uz smanjenje viška radnika i snažnije uključivanje privatnih preduzetnika.
Što se tiče privatizacije javnih preduzeća, uprincipu je moguće privatizovati sva preduzeća koja rade u uslovima konkurencije. U ovim uslovima nesumnjivo posluje Telekom, Dunav osiguranje, odnosno Dunav grupa i druga.
U državnom vlasništvu bi trebalo da ostanu prirodni monopoli kao što su Elektromreže Srbije, deo „Železnica“ koja se bave infrastrukturom, Pošta, komunalna preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem, kanalizacijom i druga preduzeća.
Ono što je ovde nesporno, nesporno je da sva ova preduzeća kao gubitaši, bez finansijske pomoći koja se obezbeđuje upravo na način za koji se ja nadam da će u danu za glasanje podržati svi oni koji imaju dobre namere prema građanima Republike Srbije, a zbog građana Republike Srbije se sve ovo i radi, jeste upravo usvajanje ovih zakona zbog toga što, podsetiću na statistiku, javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija su u strukturi sledeća – 25 je u statusu javnih preduzeća, četiri u statusu akcionarskih društava, sedam u statusu društava sa ograničenom odgovornošću.
Ova preduzeća imaju oko 93 hiljade zaposlenih i primaju subvencije od 27 milijardi dinara. Uvaženi ministre, koji je to teret? Dvadeset sedam milijardi dinara subvencije. Da li je onda uopšte potrebno odgovarati na pitanje bilo kome ko u opoziciji daje kritike koje su po meni neargumentovane i neosnovane da se ovaj problem mora urgentno i hitno rešavati. Mora i upravo je ovo začetak rešavanja tog problema.
Na kraju, želim da istaknem i ono što se vezuje za zakon koji se odnosi na potvrđivanje Sporazuma o zajmu za sređivanje, odnosno unapređenje zemljišne administracije. Hajde da tu budemo malo otvoreniji nego što inače jesmo za javnost, a to je da je ovo jedna od neuralgičnih tačaka kada je u pitanju mnogo što šta, počev od saobraćaja, infrastrukture, privrede, privatizacije, pa nadanje da ne nabrajam.
Zašto neuralgična tačka? Zbog toga što ovde upravo u nesređenosti ili neuređenosti zemljište administracije stoji generator svih problema koji se odnose na nemogućnost izdavanja građevinskih dozvola na način koji je to zakon propisao, nemogućnost sprovođenja privatizacija na način koji je zakon propisao i sa efektima koji se od privatizacije očekuju i mnogo što šta drugo.
Ali, uvaženi ministre, ja se nadam, s obzirom na vašu nesumnjivo izuzetno visoku stručnu referencu, daćete i u Vladi Republike Srbije istrajavati na rešavanju još jednog problema, a taj problem je čisto normativne prirode. Mi sa službama za katastar nepokretnosti u praksi imamo neviđeno mnogo problema, ali najveći problem jeste nesumnjivo sporost službi za katastar nepokretnosti, nesumnjivo jedan takođe veliki problem jeste nemogućnost da se na transparentan način sprovede sve ono što se od katastra očekuje, kako bi građani imali mogućnosti da adekvatno reaguju na sve one probleme sa kojima se u katastru suočavaju.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što imamo sistemsko rešenje da po žalbama na odluke službi za katastar nepokretnosti odlučuje resorno Ministarstvo za saobraćaj, infrastrukturu i građevinarstvo. To ministarstvo je opterećeno sa ne nekoliko desetina, nego nekoliko stotina hiljada žalbi i zar mi možemo da očekujemo od Ministarstva za saobraćaj, infrastrukturu i građevinarstvo efikasno odlučivanje uz takvu zatrpanost, a s druge strane, da građani dožive pravnu sigurnost i da u kratkom roku ili u razumnom roku dobiju odluku po žalbi. Ne možemo dok se taj problem ne reši.
Potrebno je restrukturirati katastre, potrebno je doneti nova sistemska rešenja kojim će se drugačije organizaciono urediti službe za katastar nepokretnosti, da se ne ponavljaju greške iz periode koje je ova Vlada nasledila, koje smo mi nasledili, iz perioda kada su generatori problema bili Republički geodetski zavod, a sada službe za katastar nepokretnosti na drugi način, bez namere da govorimo o subjektivnoj odgovornosti, jer ako nešto nije sistemski dobro rešeno, ne možemo govoriti o pojedinačnoj krivici dok se to sistemski dobro ne reši.
Naravno, i za sve ostale zakone koji su danas predloženi, odnosno predloge odluka, Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će glasati u danu za glasanje i iste podržati i podržava Vladu Republike Srbije i vas lično u nastojanjima da se svi ovi problemi što pre prevaziđu. Zahvaljujem se.