Amandmanom koji je podnela poslanička grupa SPS preko mene na član 8. u stavu 2. pokušano je samo da se precizira ono što je u tekstu Predloga zakona, očigledno navedeno donekle i suvišno. O čemu se radi?
Rečeno je da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa. To automatski povlači za posledicu da je taj prigovor neuredan, jer ne sadrži ni jedan od elemenata koji su propisani članom 6. Onda se dodaje – ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice. Taj procesni nedostatak podnošenja od strane neovlašćenog lica je već sadržan u članu 6, što opet ukazuje na neurednost prigovora.
Stoga smo smatrali da bi možda daleko jednostavnija formulacija ovog teksta bila da se prigovor odbacuje ako ne sadrži bilo koji od elemenata propisanih odredbom člana 6. stav 2. ovog zakona ili ako je preuranjen.
Naravno da se mora prihvatiti obrazloženje predlagača, odnosno Vlade koje sam dobio u kome se ispoljava bojazan da bi u slučaju eventualnog i drugačije rešenja moglo da dođe do odugovlačenja postupka. Međutim, ovo je po nama samo pokušaj jedne preciznije formulacije, ali ono što je suština amandmana nije samo preciznost formulacije, jer u principu ona može da ostane ista kao što je u predlogu izneta, ali problem je u tome što se već u sledećem tekstu istog člana, odnosno stava navodi da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba.
Tu postoji jedan ozbiljan problem, jer ukoliko se sukobimo sa načelom dvostepenosti odnosno omogućavanja stranci da izjavi žalbu, bez obzira što prihvatam u potpunosti bojazan ili oprez predlagača da ne dođe do odugovlačenja postupka, mi u poslaničkoj grupi SPS stojimo na stanovištu zaštite stranke.
Smatramo da stranka mora imati pravo na žalbu, jer se postavlja pitanje da li donosilac odluke o odbačaju, ako govorimo o odbacivanju zbog neurednosti, može eventualno da pogreši ili zloupotrebi svoje ovlašćenje? Šta ćemo u situaciju ukoliko upravo u onim stavovima, o kojima smo govorili pod tačkom 6. i pod tačkom 7, se navedu podaci, ali donosilac rešenja smatra da ti podaci nisu dovoljni i odbaci rešenje? Stranaka je u toj situaciji blokirana i ne postoji mogućnost da koristi pravni lek, iako je moguće da je njen predlog apsolutno uredan. Zbog toga je zauzet stav da bi trebalo ipak dozvoliti mogućnost da se i u slučaju procesnog odlučivanja, dakle odbačaja, dozvoli pravo žalbe kao pravnog leka i na taj način omogući stranci, a naravno i višestepenom organu, da preispita odluku i na taj način izvrši jednu vrstu korekcije i nadzora nad radom prvostepenog organa. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsednice.
Ovaj amandman se ne može prihvatiti iz razloga koje sam ja naveo u načelnoj raspravi. Radi se o procesnim manjkavostima samog predloga, kao i amandmana. Ovde je u pitanju suvišno normiranje. O čemu se radi?
Povredu prava na suđenje u razumnom roku može da traži samo stranka. Povreda prava se ne odnosi ni na tužioca, a ni na sudiju. S druge strane, samo tužilac i sudija svojim postupanjem koje je suprotno onome što je u zakonu navedeno, ili je u duhu zloupotrebe procesnih ovlašćenja, ili na bilo koji drugi način kršenja zakona na štetu stranke, može da bude jedini razlog zbog čega stranka traži povredu prava na suđenje u razumnom roku. Onda bi bilo apsolutno besmisleno i nesuvislo da javni tužilac i sudija imaju pravo na žalbu. Kako bi se posmatralo kada bi sudija koji donosi presudu imao pravo na žalbu u slučaju da se taj postupak vodi dalje, a o njegovoj se presudi odlučuje? Dakle, nešto što je apsolutni pravni nonsens u procesnom pravu, tako da se i ovaj amandman u tom pravcu može tumačiti, a ni u kom slučaju se sa procesno-pravnog aspekta ne može prihvatiti. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsednice.
Ovim amandmanom poslanička grupa SPS je, kao što je i u načelnoj raspravi ukazano preko mene kao ovlašćenog predstavnika, pokušala da otkloni nešto što smatramo da pre svega praktičari, a to su sudije, teško prihvataju. Radi se o tzv. nalozima sudiji, odnosno javnom tužiocu, a ti se nalozi odnose na preduzimanje tzv. delotvornih procesnih radnji.
Sada se ovde postavlja pitanje šta su to delotvorne procesne radnje? Pa, delotvorne su sve one procesne radnje koje su sadržane u odredbama zakona. Ne postoji ništa što je Zakonom o parničnom postupku, Zakonikom o krivičnom postupku, Zakonom o vanparničnom postupku, Zakonom o upravnom postupku, Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, što se tiče procesno pravnih instituta, sistematizovano kao nedelotvorno. Sve je delotvorno. Delotvorno je i kada se primenjuje pravni institut koncetracije dokaza. Delotvorno je i kada se poštuje vremenski okvir suđenja, odnosno zaštite suđenja u razumnom roku. Delotvorno je i kada se u okviru koncentracije postupka svi dokazi izvode efikasno, kada nema zastoja u izvođenju dokaza. Sve je to delotvorno. Ne postoji nijedna jedina druga procesna radnja koja bi bila delotvornija od onih koje su već sadržane u odredbama zakona.
Prema tome, mi smo smatrali da je dovoljno samo da onaj ko odlučuje rešenjem odluči tako što će naložiti ubrzanje ili okončanje postupka, a preduzimanje delotvornih procesnih radnji, u konkretnom slučaju sa određenim nalogom, se od strane sudija može protumačiti kao uticaj na njegov nezavistan rad. Jer, postavlja se pitanje šta će to u rešenju da se ukaže koja to delotvorna procesna radnja treba da se preduzme? Ako se primeni ono što je Zakonom o parničnom postupku i drugim procesnim zakonima već predviđeno, onda se drugostepenim odlukama već navodi koje su to povrede učinjene u prvom stepenu, koje su to bitne povrede postupka učinjene, u čemu je došlo do pogrešnog utvrđenja činjeničnog stanja i na koji način je pogrešno primenjeno materijalno pravo, materijalni zakon u krivičnom postupku itd.
Prema tome, ne postoje nikakve posebne delotvorne procesne radnje koje bi ovde mogle da daju značajniju ulogu, posebno veću težinu u odnosu na ono što je donosilac odluke dužan da uradi u smislu poštovanja procesnih zakona, bez obzira o kom procesnom zakonu se radi od ovih koje sam napomenuo.
Osim toga, mi smo u poslaničkoj grupi SPS smatrali da je potrebno uvesti i rok u kome je predsednik suda dužan da obavesti predsednika suda o preduzetim radnjama. Taj rok po nama trebao je da bude definisan na 15 dana i mislimo da je to upravo ovaj rok koji već predviđen u odredbi zakona. Što se tiče barem tog roka, po nama, nije imalo razloga da se u ovom delu amandman ne usvoji. Pošto smo poslovnički svesni da se ne može amandman delimično usvajati predlažem da se još jednom razmotri amandman u celosti. Zahvaljujem.

Hvala predsednice.
Ja ću ministru Selakoviću zahvaliti na drugi način. Zahvaliću mu se pre svega što ne dozvoljava neprihvatanjem amandmana politizaciju obrazloženja svega onoga što se odnosi na amandmane, pa čak i onoga što smo čuli od mog uvaženog kolege Pavićevića koji na žalost pošto nije pravnik očigledno da nije ni shvatio suštinu predloga amandmana koji sam ja istakao.
Mi možemo da sučeljimo mišljenja, ali ta mišljenja moraju da budu isključivo zasnovana na onome što podrazumeva pravničko znanje, barem elementarno pravničko znanje. U konkretnoj situaciji smo imali tu priliku i ministar je na mom prvom amandmanu odreagovao, a ja naravno nisam imao nameru da razvijam polemiku, ali to je bilo sučeljavanje u stručnom smislu reči. Svako drugo sučeljavanje podrazumeva politizaciju, pa u tom smislu hvala što niste prihvatili amandman gospodina Pavićevića.

Hvala predsedavajući.
Mislim da ste pravo na repliku trebali shodno Poslovniku da ispoštujete pre svega onoga što je usledilo nakon govora kolege Pavićevića. Stoga, moram da ukažem da pre svega mi ovde ne suprotstavljamo stavove sa uvaženom profesorkom i koleginicom Vodinelić, jer ona i nije ovde, ali zato možemo da sučelimo stavove sa nekim ko je te stavove izneo na način kako ih je izneo, a on sam zna kako ih je izneo.
Ono što smo mi ovde pokušali da iznesemo jeste utemeljeno kako na procesnom pravu tako je utemeljeno i na činjenicama na kojima zasnivamo sve ono što je predmet i suština naših amandmana. Zbog toga, uvaženi ministre, još jednom zahvalnost cele poslaničke grupe SPS što niste prihvatili amandman gospodina Pavićevića.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Ovaj amandman je proistekao iz načelne rasprave koju smo vodili povodom Predloga zakona o kome raspravljamo kada smo dali, a i sada dajemo bezrezervnu podršku ovom zakonu, s tim što smatramo da je potrebno razmisliti i o nekim poboljšanjima u smislu intervencija koje činimo amandmanima, pa u tom smislu i amandman na član 13. u stavu 4. je upravo produkt onoga što smo istakli u načelnoj raspravi.
U obrazloženju koje Vlada iznosi, odnosno ističe odbijanjem ovog našeg amandmana, kaže se da je pravo stranke zaštićeno činjenicom da je predviđena mogućnost, odnosno pravo žalbe ako predsednik suda o prigovoru ne odluči.
U načelnoj raspravi smo istakli da ćutanje suda ne može biti žalbeni razlog jer nije sadržano u odredbama Zakona o parničnom postupku, nije sadržan i u ostalim procesnim zakonima.
Žalba može da se izjavi, ali se izjavljuje na odluku suda. Ta odluka suda mora biti u pisanoj formi. Da li je to presuda ili rešenje, u svakom slučaju to je jedan procesno-pravni dokument koji mora ispunjavati sve one zakonom propisane elemente da bi bio validan procesno-pravni akt.
Ono što je ovde uvedeno, uvedeno je da se žalba može izjaviti u slučaju ćutanja suda. Za ćutanje suda, odnosno neodlučivanje postoje drugi pravni mehanizmi sa kojima se borimo protiv ćutanja suda,odnosno neaktivnosti ili neefikasnosti, da ne upotrebimo neku težu kvalifikaciju koja u svakom slučaju nije pod pravnom terminologijom.
Drago nam je u poslaničkoj grupi SPS zbog toga što su upravo zbog takvih nepostupanja, odnosno ćutanja ili neodlučivanja, pokrenuti disciplinski postupci od strane VSS protiv određenog broja sudija koji nisu radili svoj posao na način na koji su to po zakonu dužni da rade.
Mi smo s toga u amandmanu predložili da bi se izbeglo bilo šta što podrazumeva mogućnost izjavljivanja žalbe na način koji nije procesno-pravno definisan u ostalim procesnim zakonima, da u tom slučaju stranka može izjaviti novi prigovor, pa bih zamolio da se taj naš predlog ovog amandmana još jednom razmotri. Hvala.

Hvala vam predsedavajući.
Ovim amandmanom smo intervenisali samo kako bi se tekst zakona upodobio sa procesnim zakonima kao što su Zakon o parničnom postupku, krivičnom postupku i ostali procesni zakoni. Zašto? Zbog toga što i ustaljena sudska praksa i ono što je iznedrio bilo koji zakon kao obaveznost, odnosno imperativnu normu, jeste da se žalba podnosi neposredno višoj sudskoj instanci.
U predlogu zakona je navedeno da se žalba podnosi predsedniku suda koji je odlučivao o prigovoru. To bi sa stanovišta sudske prakse iz procesnog prava naglašavalo da o toj žalbi odlučuje upravo prvostepeni organ, odnosno predsednik suda koji je odlučivao o prigovoru.
Mi smo amandmanom intervenisali tražeći da se preformuliše ova odredba tako da glasi da se žalba podnosi neposredno višem sudu, a preko predsednika suda koji je odlučivao o prigovoru, što u ostalom u svakoj presudi i piše da o žalbi odlučuje predsednik neposredno višeg suda.
Ako se postupak zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku vodi pred VKS, žalba se podnosi VKS i žalbi odlučuje veće od tri sudije VKS. Predsednik neposrednog višeg suda može godišnjim rasporedom poslova odrediti jednog ili više sudija koji će pored njega odlučivati o žalbama.
Dakle, intervencija je vrlo mala, uvaženi ministre i ona se odnosi na samo nešto što je potpuno primenjeno u sudskoj praksi procesnog prava, što nigde drugačije u praksi procesnog prava nije regulisano i zaista ne postoji ni jedan razlog da se ovaj amandman ne prihvati, imajući u vidu ono što sam sada već istakao. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Pošto je ovo poslednji amandman po kome se javljam, želim samo ukratko i to zaista vrlo kratko da ukažem da je naš amandman išao u pravcu upodobljavanja sa odredbom člana 193. Zakona o parničnom postupku, a ministar Selaković i te kako dobro zna šta smo uradili sa izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku kada smo morali taj zakon, izvinjavam se, odnosno taj član 193. da izmenimo u smislu da imperativna norma koja podržava obavezu stranke da se pre podnošenja tužbe mora obratiti pravobranilaštvu, sada predstavlja opciono pravo, što znači da stranka može da se obrati pravobranilaštvu, a da to nije njena obaveza.
U amandmanu smo upravo u tom pravcu i postavili formulaciju člana 24, da stranka može da pre pokretanja postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnese pravobranilaštvu predlog za zaključenje sporazuma o poravnanju u roku od šest meseci od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje.
U predlogu za zaključenje sporazuma o poravnanju stranka će navesti koju vrstu pravičnog zadovoljenja iz člana 23. stav 1. ovog zakona traži. Ukoliko u roku od 60 dana od dana podnošenja predloga stranke iz stava 1. ovog člana, pravobranilaštvo ne odgovori na predlog stranke, smatraće se da predlog nije prihvaćen.
Sporazum o poravnanju postignut između stranke i pravobranilaštva ima snagu izvršne isprave. Na kraju, sporazumom o poravnanju stranka i pravobranilaštvo mogu dogovoriti iznos pravične novčane naknade zbog povrede prava, samo u granicama novčane naknade propisane članom 30. ovog zakona.
Dakle, ovo je jedna norma koja bi bila u celosti upodobljena sa Zakonom o parničnom postupku, koji na potpuno identičan način reguliše pravo stranke da svoj pravni interes ostvari van sudskog postupka. Čak, štaviše, razlog za usvajanje ovog amandmana je sadržan u možda jednoj suvišnoj odredbi predloženog člana 24, gde se kaže da je stranka slobodna da u svako doba pismeno odustane od pokušaja poravnanja.
Zašto je suvišno? Zbog toga što u svakom slučaju stranka može odustati od pokušaja poravnanja, zato što slobodno ulazi u postupak radi dogovora, odnosno pokušaja za postizanje poravnanja, a to ni u kom slučaju ne podrazumeva njenu obavezu.
Prema tome, mislim da je ovaj naš amandman zaista suvisao i da u ovakvom tekstu može biti prihvaćen. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, na samom početku izlaganja o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ja ću istaći da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakon, glasati za isti, zbog toga što mi u Socijalističkoj partiji Srbije polazimo od nesporne činjenice da je suđenje u razumnom roku jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije, kojim se afirmiše pravo stranke da nepristrasan, nezavisan, nadležan sud odluči o njenom zahtevu u razumnom roku, a istovremeno suđenje u razumnom roku predstavlja jedno od elementarnih načela procesnog prava.
O povredi prava na suđenje u razumnom roku donedavno je odlučivao Ustavni sud po ustavnim žalbama. Nakon toga su svi ti predmeti preneti u nadležnost, kako redovnim sudovima, tako i apelacionim sudovima, sudovima republičkog ranga, tako da ne stoje primedbe ni u kom slučaju da bi sada predsednici sudova po odredbama predloženog zakona bili preopterećeni. Ne bi zato što je već usvojena praksa postupanja u predmetima gde se podnose zahtevi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, gde je veći broj sudija zadužen sa tim predmetima, tako da se na osnovu te prakse sada ovim zakonom faktički samo nešto što je već postojeće definiše na precizniji način i onom odredbom koja ukazuje da predsednik suda godišnjim rasporedom može odrediti jednog ili više sudija, koji će biti zaduženi sa ovim predmetima, dovoljno ukazuje da nisu osnovane primedbe zatrpavanja, pežorativno rečeno, sudova sa ovim brojem predmeta, što bi odudaralo od cilja zakona.
Naravno, ključna manifestacija povrede prava suđenja u razumnom roku je spor, odnosno predug sudski postupak u kome stranka neopravdano dugo i sa štetnim posledicama čeka odluku o zaštiti njenog prava u postupku, kao i pravnog interesa.
Ovde se dosta doticalo, mnogi govornici pre mene su se doticali generatora povrede prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, nekako se izbeglo da se suštinski ukaže šta je to što je doprinosilo, ne od skora, ne od pre godinu, ne od pre dve, nego pre više decenija, da dođe do neefikasnosti pravosudnog sistema, odnosno sudova, do ne ažurnosti sudija, a samim tim i do flagrantnih povreda prava stranaka na suđenje u razumnom roku.
Moram ih na neki način ovde navesti, i to baš onako kako činjenično i postoje. Pre svega, nisu postojala adekvatna procesna rešenja u procesnim zakonima. U Zakonu o parničnom postupku, Zakonik o krivičnom postupku, Zakonu o vanparničnom postupku, Zakonu o izvršenju i obezbeđenju donedavno.
Mi smo tek, podsećanja radi, gospodine ministre, od 2013. godine učinili jedan pomak uvođenjem novih procesnih rešenja do tada. Do tada je postojala nulta tolerancija na zloupotrebe procesnih ovlašćenja. Flagrantni primeri su bili kada se stranka ili punomoćnik pojave na ročištu, recimo, pred privrednim sudovima, kada mu se dostavi podnesak, a on kaže – pa ja sam tek sad primio podnesak, ja ne mogu da se izjasnim, tražim rok za izjašnjenje, što je i danas prisutno i pored prisutnosti načela o koncentraciji. To je nekad bilo uobičajeno. Uobičajeno da se odlažu ročišta i pretresi u nedogled. Uobičajeno je da se dozvoljavaju zloupotrebe procesnih ovlašćenja po tim osnovama. Hajde da ukažemo i na neracionalnost mreže sudova koja je takođe doprinosila da se gomilaju predmeti i zatrpavaju sudovi, odlažu suđenja na taj način što smo imali putujuće sudije ili sudije u tranzitu, pa su trčeći od jedne sudske jedinice do druge sudske jedinice faktički žurili da urade svoj posao u predmetima gde su angažovani. Nažalost, to nije moglo da se uradi na efikasan način i zbog toga je dolazilo do povreda prava na suđenje u razumnom roku.
Da podsetim na još jedan detalj, koji je jako važan. Donosili smo zakone koji su direktno uticali na povredu prava na suđenje u razumnom roku, a to je Zakon o privatizaciji i čuveni član 20ž) Zakona o privatizaciji, tačno, dragi kolege, koji je determinisao ove pojave, jer je zabranjivao ili uskraćivao mogućnost sprovođenja izvršenja gde su izvršni dužnici, subjekti privatizacije u restrukturiranju. Tek kasnije se to pravo dozvolilo zaposlenima, ali to nije sprečilo izvršne poverioce da apliciraju pred Sudom u Strazburu radi zaštite svojih prava, pre svega prava na suđenje u razumnom roku.
Šta treba građani da znaju? Građani treba da znaju da Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je prevashodno procesni zakon i istim se reguliše postupak ostvarivanja prava na ubrzano suđenje, kao i pravo na pravično zadovoljenje u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ovaj postupak se sprovodi po pravilima vanparničnog postupka, što znači da se shodno mogu primeniti pravila parničnog postupka u postupcima gde se podnose zahtevi za povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Ono što poslanička grupa SPS ističe kao kvalitet ovog zakona se svodi na nekoliko elemenata, pre svega uspostavljanje pravnih mehanizama zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a to su prigovori i žalba. Drugo, uspostavljanje merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Treće, rasterećenje sudova od ogromnog broja predmeta ustrojavanjem prava da se o zahtevima stranaka za pravično zadovoljenje može postići sporazum o poravnanju sa pravobranilaštvom, kako bi se izbegli postupci pred sudovima i na taj način rasteretiti sudove. Na kraju krajeva, ujednačavanjem prakse u visini novčane naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i tu takođe ne stoje primedbe koje su istaknute, a kada se govori o visini novčane naknade na ime nematerijalne štete.
Imajući u vidu da ste me već prozvali, samo ću potvrditi da ste apsolutno u pravu i da je tačno da postoji ogromna disproporcija između onoga što je Komisija za naknadu štete licima neosnovano lišenim slobode, konstituisana pri Ministarstvu pravde, odlučivala, kao novčane iznose, na ime obeštećenja u odnosu na odluke sudova koje su bile sasvim drugačije. Moram da ukažem iz sudske prakse, imajući u vidu da se time bavim, da sudska praksa pokazuje na nešto što ne odgovara onima koji su te primedbe iznosili, a to je da se zbog smrti bliskog lica dosuđuje iznos od milion dinara. Zbog smrti bliskog lica, sina, oca, brata, sestre, čak i majke.
Ono što je bitno istaći, bitno je istaći da još uvek nismo na tom nivou da imamo adekvatne pravne mehanizme da suzbijemo sve ono što će i sada generisati mogućnost povreda prava na suđenje.
U članu 4. su navedene mere. Jedno od merila jeste i postupanje drugih državnih organa, a ne samo suda. Sada se postavlja pitanje - koji je to pravni mehanizam koji će da sankcioniše državni organ kako bi se ponašao ili postupao u skladu sa procesnom disciplinom, poštujući pravo na suđenje u razumnom roku? Ko će to da sankcioniše službu za katastar nepokretnosti ili neke druge službe? Teško. Taj problem će nam biti prisutan sve dok ne uspostavimo one mehanizme koji će to uspeti da reše i, naravno, angažovanjem predsednika sudova koji su u ovoj situaciji, uopšte gledano, neko ko je najodgovorniji, ali istovremeno i najkompetentniji da ova pitanja rešava. Ovde je pomenut predsednik suda u Požegi. Vi ste pomenuli Pančevo. Moram da pomenem jedan izuzetno efikasan sud u Srbiji, a to je Privredni apelacioni sud u Beogradu, zahvaljujući predsedniku toga suda. Pančevo, Pančevo.
Ono što poslanička grupa SPS smatra da treba da se iskaže jesu određene intervencije u postojećem predlogu zakona koje bi uz vaše uvažavanje možda mogle da doprinesu da se postojeća rešenja učine još kvalitetnijim.
Prvo, u članu 10. navedeno je da sudija i javni tužilac nemaju pravo na žalbu protiv rešenja kojim se prigovor usvaja. Tačno. I ne mogu da imaju pravo na žalbu zato što nisu stranke u postupku, ali bi trebalo razmisliti da li u toj situaciji pravo na žalbu treba da ima država, odnosno pravobranilac, zbog toga što postoji mogućnost da povrede određenog prava, koje se vezuje i reflektuje direktno na državu.
U članu 11. propisuju se nalozi koji u slučaju usvajanja prigovora predsednik suda daje sudiji ili javnom tužiocu u kojem su sadržani nalozi za tzv. delotvorna ili tzv. delotvorne procesne radnje. Mi ovde smatramo da treba strogo voditi računa da se ovom normom ne učini nešto što će ovaj zakon dovesti u svoju suprotnost, a to je da se ne povrede nezavisnost i samostalnost sudije, nezavisnost i samostalnost sudijske funkcije. Zašto? Koje su to procesne radnje koje se mogu naložiti, a koje već nisu sadržane u odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Ne postoje neke druge, niti ih smemo izmisliti, jer nisu sistematizovane.
Drugo, kojim će to procesnim radnjama sudija biti stimulisan da ubrza postupak. On je dužan da primeni zakon. U zakonu su sadržane procesne radnje, zbog toga je dovoljno naložiti mu da ubrza krivični postupak i da ga okonča što pre u rokovima koji su ovde propisani. Ako idemo na procesne radnje koje su delotvorne onda ćemo otvoriti široku lepezu, a koje su to zaista delotvorne procesne radnje? Da li ćemo naložiti sudiji postupajućem da izvede dokaz veštačenja ako imamo koncentraciju dokaza? Ako je dužnost sudije da koncentraciju dokaza poštuje, da poštuje vremenski okvir. Prema tome, smatram da bi trebalo voditi računa da se upravo tom normom ne povrede neke druge procesne norme, a samim tim i ono što je fundamentalno za samog sudiju.
U članu 17. je navedeno da se protiv rešenja odbačaja žalbe ne može izjaviti žalba. Mi smatramo da se na ovaj način dolazi do povrede načela dvostepenosti u postupku. Zašto? Zbog toga što onaj koji odbacuje žalbu može da i zloupotrebi to svoje ovlašćenje da odbaci žalbu. Žalba može biti potpuno uredna. Žalba može biti u potpunosti osnovana, a neko će naći elemente neurednosti ili elemente za odbačaj i odbaciti. Šta će u tom slučaju uraditi stranka koja je tom procesnom odlukom suda oštećena? Ona svoju štetu ne može ni da je nadoknadi, ni da je predupredi zbog toga što je ovlašćenje suda ovakvo kakvo jeste.
U članu 15. propisano je da se žalba izjavljuje ako predsednik suda nije odlučio o prigovoru. Postavlja se pitanje protiv čega ili protiv koje odluke se onda izjavljuje žalba. Ovde je u pitanju ćutanje. Mi imamo pravni institut ćutanja administracije u upravnom postupku zbog čega dolazi do podnošenja tužbe kojom se pokreće upravni spor, a to je upravna tužba. Ali, da li možemo primeniti analogiju u ovoj situaciji pa tretirati propust predsednika suda da odluči kao ćutanje organa, a naročito sudije. Žalba je pravni lek. Ona ima svoj procesno-pravni format i u tom formatu sadrži one elemente koji su pripisani i sadrži sve ono što mora žalba u svoj tekstu da ima kako bi bila podobna za postupanje.
Ovde se kaže da će se žalba izjaviti ukoliko nije odlučan. Postavlja se pitanje – protiv čega? Žalba se izjavljuje samo protiv odluke koja je doneta u pisanoj formi, pa bez obzira da li se radi o procesnoj odluci ili se radi o meritornoj odluci suda, žalba u svakom slučaju mora da bude prisutna sa dozvoljenošću, odnosno da stranci bude dozvoljeno i omogućeno da je izjavi. Šta uradi u slučaju kada je žalba bila uredna u celosti i to se kasnije utvrdi, a ona je u međuvremenu odbačena?
Što se tiče norme iz člana 23, mislimo da bi trebalo izbeći suvišno normiranje u zakonu, jer se tu propisuje da odgovornost Republike Srbije za nematerijalnu štetu, izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, predstavlja odgovornost po principu objektivne odgovornosti. To je tačno i to je elementarno iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Ali, onda je suvišno da se normira, jer Republika Srbija ne može biti subjektivno odgovorna. Može da bude odgovorna samo i isključivo po principu objektivne odgovornosti. To je nešto što je poslanička grupa SPS smatrala kao potrebno i krajnje dobronamerno da ukaže u pogledu mogućnosti da se eventualno amandmanima koje smo podneli, ovaj predlog zakona doradi i izmeni i smislu poboljšanja određenih njegovih delova, prevashodno onih normi na koje sam ja sada ukazao.
Međutim, generalno, ovaj zakon ne samo što je neophodan, ovaj zakon podrazumeva i usaglašavanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, ovaj zakon je takođe jedan od pomaka kako ste i sami rekli, i to velikih pomaka napred u odnosu na sve do sada što nije urađeno, podvlačim, što nije urađeno. Tako da, u svakom slučaju, ovaj zakon zaslužuje pažnju u pozitivnom smislu reči i ne postoji ni jedan jedini razlog da svi poslanici u ovom parlamentu ovaj zakon ne podrže, prevashodno i u interesu građana Republike Srbije, a mi ovde jesmo zbog građana Republike Srbije, kako bi štitili njihove interese.
Osvrnuću se na kraju samo, kada je u pitanju ovaj zakon, njegove odredbe i na nešto što mi se čini takođe značajno, a to je da imajući u vidu već sada kako sam naveo ustrojenu praksu rada u predmetima, povodom prava na suđenje u razumnom roku, imamo i te kako dovoljno prostora da i u narednom periodu, a siguran sam da će ovo ministarstvo kao predlagač na tome istrajavati, na uočene nedostatke u praktičnoj primeni ovog zakona reagovati, pa ćemo imati prilike da eventualno izmenama ili dopunama već sada, uveren sam, usvojenog ovog predloga zakona, moći da doprinesemo da on bude u praktičnom smislu ne samo primenjiviji, već i efikasniji, a na taj način ćemo postići sve one ciljeve koji su upravo ovim predlogom zakona proklamovani, počev od efikasnosti sudija, ažurnosti sudija, samim tim i sudova, prava stranka, ne samo prava na suđenje u razumnom roku nego prevashodno prava na pravično suđenje. Na taj način izbeći ono što je kobna posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne samo obeštećenje koje je propisano ovim predlogom zakona, nego i one posledice koje se vezuju za odluke Evropskog suda u Strazburu, gde Republika Srbija plaća enormno visoke iznose upravo zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, a samim tim i povrede prava na pravično suđenje.
Dakle, pošto ću se sigurno javiti u raspravi kada sam prijavljen naknadno, ne samo kao ovlašćeni predstavnik, želim još jednom da napomenem da će poslanička grupa SPS podržati i glasati za ovaj zakon u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, uvažene kolege narodni poslanici, imajući u vidu da sam danas kao ovlašćeni predstavnik govorio isključio o Zakonu o zašiti prava na suđenje u razumnom roku i u iskrenoj želji da u ime poslaničke grupe SPS ukažem na sve ono što podrazumeva i kvalitet tog zakona, a samim tim i prednosti koje građani na osnovu tog zakona dobijaju u odnosu na dosadašnja sistemska rešenja, naravno, i određene propuste za koje smatramo da su više nomotehničke prirode, želim sada da ukažem da poslanička grupa SPS nedvosmisleno podržava i ostala akta, zakonska akta o kojima se danas raspravlja, a prevashodno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Zašto? Zbog toga što se radi prevashodno o izmenama koje se vezuju za sudije Vrhovnog kasacionog suda.
Hajdemo onda sada zbog građana da priču pojednostavimo i ukažemo šta je to što je najvažnije kada su u pitanju sudije Vrhovnog kasacionog suda. Naravno, tu se kao esencijalno postavlja ono što podrazumeva nadležnost Vrhovnog kasacionog suda, a to je da jedini Vrhovni kasacioni sud ima nadležnost da ujednačava sudsku praksu u pravosudnom sistemu Republike Srbije.
Poznato je da je neujednačene sudska praksa ogroman problem koji opterećuje, koji predstavlja balast za sudove u Republici Srbiji, ali to nije jedini posao i jedina nadležnost Vrhovnog kasacionog suda. Građani treba da znaju da, osim ujednačavanja sudske prakse, Vrhovni kasacioni sud razmatra primenu zakona i drugih propisa, kao i rad samih sudova. Vrhovni kasacioni sud imenuje sastav Ustavnog suda. Vrhovni kasacioni sud predlaže i predsednika Vrhovnog kasacionog suda i obavlja sve druge poslove koji su mu zakonom dati, odnosno propisani kao njegova nadležnost.
Poštovani građani Srbije, ko to može? Mogu samo oni koji su najstručniji, najosposobljeniji i najdostojniji. Zašto ovo govorim? Zbog toga što su stručnost, osposobljenost i dostojnost zakonom propisani uslovi za izbor sudije Vrhovnog kasacionog suda, pored opštih uslova koje zakon propisuje i potrebnog radnog iskustva, a to je 12 godina.
Hajde i tu da izvršimo jednu kratku analizu. Nisu sve sudije odmah nakon 12 godina radnog iskustva stečenog u pravosuđu postale sudije Vrhovnog kasacionog suda. Takvih je veoma mali broj. Daleko veći broj su oni koji su ostavili svoj duboki trag savesnim, profesionalnim, odgovornim i stručnim radom u sudovima da bi tek nakon dužeg vremenskog perioda od 12 godina postali sudije Vrhovnog kasacionog suda. Kao takvi, u Vrhovnom kasacionom sudu treba da se zadrže što duže i da, kao takvi, u tom vremenskom intervalu ostvare sve ono što podrazumeva opis poslova u okviru nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda.
Ovde je danas apostrofirano ime uvažene koleginice sudije Andrejević, ali hajde da budemo korektni. Osim njenih nespornih visokih, stručnih referenci, zar je moguće pomisliti da u Vrhovnom kasacionom sudu nema isto tako dobrih sudija, kao što su Milomir Nikolić, Gordana Ajnšpiler i mnogi drugi, jer je krajnje nekulturno, a nisam siguran da je u skladu sa Poslovnikom, alimentirati imenima? Bitno je reći da sve sudije Vrhovnog kasacionog suda i te kako zaslužuju da imaju ovaj tretman, a taj tretman im se sada daje ovim zakonom.
Mi u poslaničkoj grupi SPS im želimo dobro zdravlje i potrebnu životnu i radnu energiju da mogu da iznesu teret ovog posla, koji će sada podrazumevati i dve godine dužeg rada u odnosu na vreme koje im je kao starosni uslov za ostvarenje prava na penziju bilo propisano.
Prema tome, ovo su sasvim dovoljni razlozi da se prihvati predlog Ministarstva pravde za podršku ovom zakonu, a da se ni u kom slučaju ne stvaraju insinuacije da se zakon podvodi pod tzv, kako je ovde opozicija istakla, lični interes.
Na kraju, moram u ime poslaničke grupe SPS i zaštite interesa naše stranke da skrenem pažnju na jednu činjenicu koju niko ovde neće dovesti u sumnju, jer se od strane opozicije sve vreme lamentira o tome kako ne treba Skupština da bira sudije. Mi to govorimo, istrajavamo na tom stavu godinama u ovom parlamentu, u ovom sazivu, u prethodnom sazivu, u svim sazivima. SPS smatra da Republička skupština ne treba da bude taj faktor koji će na bilo koji način participirati u izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
Nadamo se, iskreno, da će ustavnim promenama takvo rešenje zaživeti i da će se iz Skupštine Republike Srbije izmestiti izbor nosilaca pravosudnih funkcija u celosti, a kada se to ostvari onda će se ostvariti ono što podrazumeva ideal, a ideal jeste nezavisno, nepristrasno, stručno i dostojno pravosuđe i isto takve sudije. Hvala.

Zahvaljujem.
Ja ću se samo nadovezati na stav koji je izneo uvažen kolega Miša Petronijević, imajući u vidu da on u pravom smislu reči daje suštinu onoga što je predloženo amandmanom Odbora već na neki način definisano.
Ako ćemo da govorimo vrlo precizno, pravnički, onda se ovde radi o radno-pravnom statusu, a pravni institut radno-pravnog statusa je malo širi pojam u smislu onoga što je i ministar rekao i da se radno-pravni status postiže kako ugovorom o radu na neodređeno ili određeno vreme, ali tako i ugovorom o povremenim i privremenim poslovima, koji je takođe rasprostranjen kao pravni osnov za određeni vid radnog angažovanja.
Šta je suština? Suština je da se upravo na ovaj način proširuje krug onih čiji interes kako pravni, tako i materijalni treba da bude zadovoljen. To je i cilj koji je ovim amandmanom trebalo da se postigne i on se postiže. U tom pravcu poslanička grupa SPS pozdravlja uvažavanje predloga amandmana koji daje sada Odbor u odnosu na postojeći tekst zakona, jer se na taj način nesumnjivo kvalitet zakona podiže, odnosno ono što je cilj mi na ovaj način ostvarujemo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsednice.
Veoma kratko u ime poslaničke grupe SPS, bezrezervno podržavamo i saglašavamo se sa stavom koji je izneo predsednik Odbora za pravosuđe, gospodin Petar Petrović, imajući u vidu nespornu činjenicu da mi imamo danas isključivo raspravu o predlogu kandidata koji se prvi put bira za nosioca pravosudne funkcije.
U tom pravcu, poslanička grupa SPS podržava predlog kandidata imajući u vidu da je procedura koja podrazumeva i izbor kandidata, sprovedena po zakonu, da su poštovani kriterijumi za koje poslanička grupa SPS smatra da budu stalno dograđivani, da budu u jednom procesu koji podrazumeva adaptivnost kriterijuma prema stanju u pravosuđu, prema statusu sudije i opterećenosti sudije brojem predmeta, da podržavamo u celosti sve ono što VSS preduzima i radi u pravcu ocenjivanja i vrednovanja rada sudija i da s toga kada se sve to sagleda, kandidat o kome se danas raspravlja ima nesumnjivo našu podršku.
Ono što na kraju želim da istaknem jeste činjenica da upravo zbog ovakvih rasprava koje su započete van onoga što podrazumeva dnevni red i temu raspravljanja, zaista, potrebno je što pre pristupiti jednoj ozbiljnoj reformi procesa izbora sudija kako bi se izbor sudija izmestio iz parlamenta, obezbedila potpuna autonomija i nezavisnost pravosuđa i isključivo VSS odlučivao o izboru, bez uloge i participacije Narodne skupštine Republike Srbije, jer bi na taj način izbegli negativne konotacije po stranku, konkretno i moju stranku SPS koja apsolutno od 2000. godine do 2012. godine uopšte nije participirala u Ministarstvu pravde ni učestvovala u Ministarstvu pravde. Nije donosila nikakve odluke, tako da zaista ocene sa tog aspekta ako već moramo da koristimo politiku, a nažalost moramo, jer smo ovde u želji da se politika izbegne, u želji da se politički stavovi ni u kom slučaju ne nameću kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, poslanička grupa SPS podržava ovaj predlog. Hvala.

Zahvaljujem se predsednice.
Što se tiče samog amandmana, odnosno onako kako je predložen, treba isti posmatrati sa više aspekata, ali one aspekat koji je ovde najznačajniji jeste sama primena, neposredna primena u praktičnom smislu reči ovog člana.
Pre svega, treba poći od činjenice da se zakon odnosi na sve slučajeve i da zakon mora da se vezuje za sve okolnosti koje se u datoj situaciji mogu pojaviti. Ako bi se prihvatio ovaj amandman, u tom slučaju bi došlo do povrede onog principa koji je inače ovde nagovešten prilikom donošenja Predloga ovog zakona, a to je princip prevencije ili preventivnog delovanja.
O čemu se radi? Ako bi se prilikom inspekcijskog nadzora tražila asistencija ili pomoć policije ili komunalne policije samo u slučaju otpora nadziranog subjekta, onda bi to bila samo jedna jedina situacija. Šta ćemo u situaciji ukoliko zaista postoji procena da će taj nadzirani subjekt dati otpor i da ta procena ima utemeljenje u onome što podrazumeva ranije situacije, dakle, već ranije ispoljeno ponašanje, već ranije date ili iskazane manifestacije ponašanja od nadziranog subjekta, on zaista je takav kakav jeste i, prema tome, moraju da se u određenim slučajevima primenjuju i mere prinude.
Ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman on bi bio selektivan, jer bi se odnosio samo na jednu situaciju, a mi imamo daleko više situacija i ono što je najznačajnije u pravnom sistemu i u tumačenju zakona jeste da zakon mora obuhvatiti bukvalno sve situacije koje se mogu obuhvatiti, što se ovim amandmanom ne predviđa. Zbog toga ovaj amandman ne bi trebalo prihvatiti, imajući u vidu suštinu i smisao zakona. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Pre svega, poslanička grupa SNS, a samim tim i ja kao deo poslaničke grupe SPS nikada nismo uputili ni jednu jedinu iole grubu reč prema opoziciji, pa ni prema poslaniku Vladimiru Pavićeviću. Čak naprotiv, očekujemo ne da opozicija bude bez ideje, već da bude potpuno konstruktivna, da prevaziđe svoje stereotipe koji se vezuju za amandmane koji su najmanje ili najblaže rečeno nesuvisli u vidu „briše se“ i da iskorače u pravcu nečega što podrazumeva kvalitet raspravljanja, a kroz taj kvalitet raspravljanja da dobijemo i kvalitetne zakone.
U tom pravcu, poslanička grupa SPS zaista podržava napore i kolege Pavićevića, pa i opozicije, da doprinesu radu parlamenta, što do sada, iskreno rečeno, nije uvek činjeno, ali smo uvereni da, s obzirom da sve evoluira, pa evoluira i njihov pristup u radu, da će oni u svakom slučaju imati priliku da dokažu svoju konstruktivnost i ubuduće. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Obrazloženje amandmana bi imalo smisla i moglo bi se prihvatiti da u praktičnom delu, u nekom životnom smislu reči, nije baš tako. Radi se o prostim činjenicama i jednostavnim iz prakse u koju sam direktno, po prirodi svog posla, upućen. Čini mi se da bi ovaj amandman mogao da se prihvati kada bi postojali idealni uslovi i idealne prilike, a idealne podrazumevaju da su sve evidencije i zaista postoji mogućnost vrlo hitnog dostavljanja podataka iz odgovarajućih evidencija. Na žalost, to kod nas ne postoji.
Jednostavan i prost primer, nije baš komparativan za ovu situaciju, jeste činjenica koja se vezuje za službu, za katastar nepokretnosti kada podnesete zahtev za istorijat katastarske parcele, pa čekate dva meseca, a imate centralizovanu bazu podataka i imate elektronske pristupe bazi podataka i opet ne dobijate ono što treba da dobijete.
U konkretnoj situaciji treba ostaviti inspektoru diskreciono ovlašćenje ili diskreciono pravo da od slučaja do slučaja određuje rok, kao obavezan rok, dakle to je imperativna norma, u kome će nadležni organ iz svoje evidencije dostaviti traženi podatak, bez obzira da li se radi o javnoj ispravi ili podacima drugog karaktera, druge prirode. Taj rok može da bude negde i dva dana, može da bude i 24 sata. Možda bude i pet dana, ali može da bude i 15 dana.
Ne mogu se složiti da se na taj način stvara neujednačena praksa, jer su ovde situacije ad hok od slučaja do slučaja, u zavisnosti od toga od koga se podaci traže i sa kojom procenom se očekuje povratna informacija da se ti podaci dostave. Danas, na žalost, mi još uvek nismo na tom nivou da možemo ovo diskreciono ovlašćenje inspektora ignorisati, odnosno, ograničiti ga u onome u čemu on mora da deluje onako kako on mora da postupa. Ja vam se zahvaljujem.