Dame i gospodo, dobili smo Predlog izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Mislim da ovakav predlog, od svega šest članova zakona, pokazuje u stvari odnos vlasti prema zdravstvu. Mislim da toliko lažnih obećanja, dezorganizacije i potcenjivačkog odnosa, koji vlast ima prema zdravstvu, u stvari pokazuje svu dubinu krize u kojoj se nalazi zdravstvo i mislim da to prelazi onaj prag izdržljivosti i tolerancije, kako profesionalne i intelektualne, da samo strah koji vlast širi Srbijom može da spreči jednu opštu socijalnu pobunu. Još uvek je u ovoj situaciji strah jači od gladi, ali glad preti da nadjača taj strah i onda će se Srbijom širiti neminovni socijalni nemiri.
Situacija u zdravstvu je haotična i tragična, prema tome odnos vlasti pokazuje to što osam meseci nemamo ministra zdravstva. Ako nema ministra zdravstva, zbog čega onda postoje uopšte ovi drugi ministri, a da ne govorim o tome da ova vlada nije izašla sa jednim jasnim strateškim planom i pravcem ili transparentno objasnila u kakvoj se situaciji zdravstvo nalazi. Ljudi koji rade u zdravstvu znaju za nedostatak lekova, znaju kako je tragično gledati pacijenta koji sa najlon kesicom ulazi u operacioni blok, jer je morao da kupi povidon jonid, morao je da kupi rukavice, špriceve, kanile, igle, sve, da bi mogao da bude operisan i to svesno kršeći zakon, jer zakon to ne dozvoljava.
Ova vlada je u zdravstvu još više pogoršala jednu ukupno tešku situaciju. Pogoršala je što je to po svom uvela enormno velike cene lekova i došlo je do povećanja cena od 200 do 300 %, ne konsultujući nikog, a pogotovo što su neki lekovi daleko skuplji nego lekovi u Zapadnoj Evropi. Pore toga, ova vlada je prvi put uvela porez na lekove, što nikada do sada nije bilo i na taj način samim uvođenjem poreza, cena lekova je otišla za 20%.
Ono novo što je uradila Vlada da poboljša ovu situaciju u zdravstvu je da je od 300 lekova, koji su bili na pozitivnoj listi, 200 skinula i ostalo je svega 100 lekova. Prema tome, situacija je daleko komplikovanija i teža, da bi se sada sa šest članova zamazale oči zdravstvenim radnicima i priznalo da se ovde ne radi o reformskom zakonu, nego samo o usklađivanju ovog zakona sa Zakonom o radu. Međutim, bilo je dovoljno vremena da se pokuša da se definišu pravci i na koji način će se izvršiti reforme u zdravstvu, da se na neki način smanji ova haotičnost koja postoji u procesu privatizacije u zdravstvu, dok na drugoj strani dolazi do potpunog osiromašenja državnih ustanova.
Prvo je moralo da se krene sa osnivanjem lekarskih komora. Bez jedne takve organizacije, koja pre svega treba da bude stručna, depolitizovana, koja treba, sa jedne strane, da zaštiti interese zdravstvenih radnika, ali i pacijenata, da obezbedi sve pravce i stručna viđenja razvoja našeg zdravstva, da ukaže vlasti na stanje i da se bori protiv onoga što danas postoji, a to je praktično isključivanje zdravstva iz finansiranja, jer pacijenti sve kupuju i finansiraju. Znači, to je nešto što je neminovnost, a ova vlada očigledno o tome ne razmišlja.
Sledeće je uvođenje informacionog sistema radi povezivanja, snabdevanja, znanja što treba da pokaže novi razvojni pravac i metode usavršavanja u zdravstvu. Zatim, ono što je trebalo da bude sistem, to je sistem zakupa u zdravstvu. Privatizacija obezbeđuje da ljudi koji imaju pare kupuju strašno skupe aparate, grade operacione sale, a sve to ovo društvo već ima i sve je to ovo društvo već napravilo.
Dobrom organizacijom da se to postojeće što imamo u zdravstvu da u zakup onim ljudima koji su rešili da privatno počnu da se bave zdravstvenom zaštitom i na taj način obezbede dopunska sredstva za državne i društvene bolnice, mogao se iskoristiti postojeći kapacitet i zaraditi određena sredstva da se poboljša ukupan nivo zdravstvene zaštite.
Niko ne vodi računa i jednostavno sve se preliva tako da u privatnom zdravstvu svega ima, sve može da se pruži, samo se ne misli o tome da to privatno zdravstvo u ovoj državi može da koristi svega 5% stanovništva, toliko može da plati te usluge, a 95% svakako je naslonjeno na državno zdravstvo i niko se ne pita kakav nivo zdravstvene zaštite će ti ljudi imati. To je ono što je tragično u svemu ovome, a u ovom zakonu se ne dotiče, jednostavno se vodi briga o tome da li će biti dežurstvo ili smenski rad.
Ovaj koji je ovo pisao očigledno ne zna sistem funkcionisanja zdravstvene zaštite u našoj zemlji. Dežurstvo i prekovremeni rad su dve potpuno različite kategorije. Ovde pokušavaju da se izjednače. Dežurstvo je rad koji pre svega obezbeđuje permanenciju u zdravstvenoj zaštiti, a prekovremeni rad je nešto kao nužno zlo, što u datom momentu od strane zdravstvenih radnika mora da se obezbedi da bi se pružila zdravstvena zaštita. Znači, što je apsolutno nespojivo.
Nigde u svetu hirurgija ne funkcioniše na smenskom radu. Svako onaj ko zna šta je hirurgija i na koji način treba da se radi operacija, da su potrebna dva ili tri hirurga da bi se jedna operacija uradila, treba da zna da u bolnicama gde imamo pet, šest hirurga smenski rad je apsolutno nemoguće organizovati. Prema tome, desiće se svesno kršenje ovog zakona, jer nijedna bolnica u unutrašnjosti neće biti u stanju da obezbedi smenski rad od 10 sati prekovremenog rada, koji treba da se prelije u dežurstvo.
Da li je uopšte neko konsultovao ljude koji ovo znaju i da li je uopšte neko razmišljao o tome kako će se to na terenu odigravati. Uostalom, ako ste konsultovali nekoga na Zapadu, da dođu i da vam pišu te zakone, onda je trebalo da pitate kako je to na Zapadu urađeno. Nigde na Zapadu nema smenskog rada u hirurgiji, jer je to apsolutno nemoguće.
Drugo što je bitno, dežurstvo je rad koji je u svakom slučaju najjeftiniji i na ovaj način vi ćete toliko tanku zdravstvenu kasu još više opteretiti, jer ni ovo ne možete da platite. Vi, gospodo, imate situaciju da medicinske sestre sve više odlaze da rade u butike.
Pričate da ćete zapošljavati nove ljude da biste mogli da organizujete ovakvu službu, kako to ovaj zakon traži. Koga da zaposlite kada imate manjak izvršilaca i kako da obezbedite kada nijedna sestra neće da dođe da radi za 7.000 dinara? Da li ste se pitali kakve su to plate i da je raspon plata u zdravstvu 1:2,2. Takav raspon plata nije bio ni kod boljševika, ni u vreme Staljina. To je uravnilovka koja ne može da obezbedi ni razvoj, ni kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, nego može samo da uspori i ukoči sve ovo što danas imamo.
Prema tome, problemi su daleko složeniji, ali ono što je evidentno u ovoj vlasti, to je da ne postoji pravac, da ne postoji strategija, da ne postoji viđenje i predviđanje kako i u kom pravcu će to zdravstvo ići.
Imali ste, gospodo, dovoljno vremena i morali ste to da definišete. Ovog momenta je trebalo da izađete i da kažete - prvo uvodimo lekarsku komoru, a drugo imamo pravac kako ćemo regulisati odnos privatnog i društvenog zdravstva, kako ćemo iskoristiti kapacitete, kako ćemo uštedeti pare, kako ćemo obezbediti novac, sredstva za funkcionisanje zdravstva, kako ćemo popraviti organizaciju i obezbediti minimum zdravstvene zaštite.
Imali ste vremena da kažete da li ćemo ići na nivoe zdravstvenog osiguranja ili ćemo i dalje lažno pričati kako su svi osigurani, kako svi imaju pravo na zdravstveno osiguranje, a nikome ne obezbeđujete ništa. Svako, da bi se lečio, mora da kupi lekove, materijal, da plati bolničke dane, a i neku hranu da vuče od kuće. Prema tome, situacija je daleko komplikovanija i bojim se da ćete na ovaj način, kako razmišljate, zdravstvo ukopati tragično i da je ovo što se dešava samo pritisak određenog broja lekara, koji pokušavaju da obezbede dopunski rad, i ništa više.