Dame i gospodo narodni poslanici, Kosovo i Metohija, srpska rana koja ne zarašćuje, mit na kome smo se vaspitavali, učili ljubavi prema sopstvenom narodu i sopstvenoj državi, ali i izvor novih zabluda, promašaja, propusta, kakva se politika vodila poslednjih decenija.
Istorijske greške nas nisu baš puno naučile, to vidimo u poslednjim danima, u raspravama i zaključcima koji su nam ponuđeni. Najveći problemi možda i nastaju tamo 1945. dolaskom komunista i davanjem nečega što nikada nijedna nacionalna manjina, niti je neki narod imao u nekoj drugoj državi. Godine 1974. Kosovo i Metohija dobija ustav, zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, postaje država veća od same države u kojoj se nalazi.
Međutim, da priča nije u tome pokazuju i demonstracije 1981. godine, gde se jasno vidi da šiptarski separatisti pokušavaju da odvoje taj deo srpske države i pripoje ga velikoj Albaniji. U 1990. i 1991. godini možda je mogla biti prekretnica, kada smo mogli da rešimo kosovsko pitanje. Mogli smo da rešimo u kombinaciji, s jedne strane da definitivno odredimo koji su to državljani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane privatizacijom, da pokrenemo neke mehanizme koji bi sigurno sprečili sve ono što će se kasnije dešavati.
Međutim, te 1990/1991. godine Kosovo više služe režimu za dobijanje izbora u sledećim godinama i ponovo je na delu jedna priča da među nama nema tog nacionalnog, definisanog interesa, nema te osnovne crte ispod koje nećemo ići, nego se sve, ipak, svodi na uskopartijske i stranačke interese.
I, dolazi 1998, kada smo pokušali da odbranimo što se odbraniti može, kada smo pokušali da spasemo što se spasti može. Ali, ono što mi kao narod nismo znali da definišemo kao nacionalni interes, novi svetski poredak je znao da definiše kao neki svoj interes. Došlo je do poklapanja interesa terorista na Kosovu sa interesima novog svetskog poretka.
Novi svetski poredak, definišući zaštitu građanskih i nacionalnih manjina, pokušava da utemelji sve to u Ujedinjene nacije, a za egzekutora uzima NATO pakt. Potirući praktično i sabirajući interese šiptarskih terorista i NATO terorista, dolazi do brutalne agresije na našu zemlju u trajanju od 78 dana, ali mi tada možda dolazimo do jedne istorijske prekretnice kao generacija, da i tada imamo šansu da spasemo Kosovo i Metohiju i da to definitivno rešimo.
Međutim, nije bilo dovoljno iskrenosti u onima koji su odlučivali o tome da li će se potpisati kapitulacija ili će se nastaviti borba do kraja, borba za ono što je sveto i za šta se vredi boriti, jer je jedino vredno za to se boriti, a ne za nešto malo i bezvredno. Tako dolazi do potpisivanja, do podmetanja u ovoj skupštini da se potpiše jedan sporazum, Ahtisari-Černomirdin, od strane poslanika SPS-a i SPO-a, ovde. Tako mi sada dolazimo u jednu situaciju da imamo tri dokumenta pred sobom, potpisan Sporazum Ahtisari-Černomirdin, Kumanovski sporazum i na kraju Rezolucija 1244.
Prema tome, propuštene su neke stvari koje su nastale na bazi građenja jedne države koja očigledno nije imala temelje i ona nam se definitivno srušila na glavu.
Da li ćemo sada nastaviti sa tim greškama, ponovo da stvaramo jednu državu bez temelja, da će sutra neki drugi deo krova, da li je to Vojvodina ili Sandžak, ponovo pasti na glavu srpskog naroda ili ćemo se definitovno jednom opametiti i shvatiti da samo stvaranjem svoje nacionalne srpske države za neka buduća pokolenja i vremena možemo ostaviti sigurnost i stabilnost za življenje i obezbediti trajniji mir do koga je svima vama i nama stalo, da definitivno jednom zavlada na Balkanskom poluostrvu.
Šta je sad u ovom momentu ono bitno što moramo uraditi i šta je to što bi trebalo da se podvede pod diplomatiju, pod državni i pod nacionalni interes ili pod državnu i nacionalnu odgovornost? Ovo što danas vlast radi, sigurno to nije. Ni u jednom momentu nema te agresivnosti u nastupima da se kaže - gospodo iz međunarodne zajednice, koji ste došli, od vašeg dolaska je bilo 5.400 terorističkih akcija. Vašim dolaskom napravljeno je veliko zlo, jer je 1.300 ljudi proterano i ne zna se gde su. Ubijeno je 1.100 ljudi. Vi ne poštujete ono što ste potpisali i obećali. To mora biti prva rečenica, prvi nastup u svakom razgovoru koji vodimo sa međunarodnom zajednicom. Moramo im jasno reći - gospodo, ovog momenta ima nešto što je nacionalno poniženje koje nećemo dozvoliti, ima nešto što je državni suverenitet koji nećemo dozvoliti. Mi možemo vama da priznamo da ste nam okupirli tu teritoriju, da ste jači, da imate sve ono što koristite u nehumane svrhe i regulisanje novog svetskog poretka, ali vam ne možemo priznati da je to pravda i ne možemo budućim generacijama ostviti da im u tom nekom novom potpisanom ugovoru budu vezane ruke, zatvorena sva vrata i srušeni svi mostovi.
Prema tome, i kada nam se dalo ovo da pogledamo, definisano je kao zaključci. Gospodo, ovde ne možemo govoriti o zaključcima. Ovde možemo doneti samo jednu rezoluciju i to u samo jednoj tački. Rezoluciju u kojoj ćemo jasno reći - ovo što nam nudite, gde se ne spominje Srbija, gde se ne spominje Jugoslavija, je akt okupacije koji mi možemo samo prihvatiti kao prisilu, ali nikako ga ne možemo u Skupštini verifikovati na bilo koji način. Prema tome, ovo je nešto što je ispod državnog interesa, nešto što je poniženje za svaku naciju. Ono što je mlitavo, što je snishodljivo, što je bledo u ovoj današnjoj diplomatiji, ako je tako možemo nazvati, današnje vlasti, je i dokaz kako ona odgovara kad UNMIK predloži da se na granici Kosova i ostalog dela Srbije postave carine. Tu se odgovara - nemojte carine, stavite takse. To nije zaštita državnog interesa.
Oni nijednom rečju ne kažu zašto nema carina prema Albaniji, zašto nema carina prema Makedoniji, da Albanci normalno prolaze kao da je to jedinstvena država. Zašto uvode carine unutar jedne države? Suviše je to mlako, a pogotovo nema jasne strategije kako na bilo koji način obezbediti bar delimičnu jurisdikciju na nekom delu Kosova i Metohije. Posebno je značajno što se pokazuje da, kao što nismo imali nacionalnu strategiju, tako je nemamo ni danas. Nacionalna strategija nove vlasti apsolutno ne postoji. Nijednom rečju se ne definiše ono što će obavezivati pojedine ljude na Kosovu i Metohiji koji odlučuju, pre svega Srbe, i nas ovde, na neki način u neku zajedničku priču. Mi smo pre trebali da razgovaramo o tome šta je nacionalna strategija danas prema Kosovu i Metohiji, šta je minimum nacionalnog intresa, šta je crta ispod koje nećemo ići, nego da pričamo o nekim zaključcima koji blage veze sa nacionalnim interesom nemaju.
Mi moramo definisati tu nacionalnu strategiju, pre svega i prema ljudima koji tamo žive. Ne može Rada Trajković da ide i da putuje sa Tačijem i Rugovom, samo zato da bi uzimala neke devizne dnevnice i pričala kako štiti nacionalni interes. Ne može vladika Artemije da priča jednu priču koja je samo vezana - šta kažu Amerikanci, to treba prihvatiti. A na trećoj strani da imamo ljude ovde, koji su izlazili sa Kosova i koji su rekli - branićemo taj severni deo Kosova do kraja, zato što je to naša zemlja, zato što tu živimo i što moramu tu opstati, jer je to i naš interes i interes Srbije.
Znači, mi na tom delu teritorije, koja je sada u tako jednoj teškoj situaciji, nemamo zajedničku strategiju. Svi pričaju neku drugu priču, jer nema priče u Beogradu koja ih vezuje. Dok god tako razjedinjeni budemo bili, ne možemo govoriti ni o diplomatiji, ni o zaštiti svog nacionalnog i državnog interesa. Prema tome, ono što je bitno i o čemu treba razmišljati, jeste - šta je to budućnost, a gde se danas nalazimo. Mi smo imali prošlost i pričali smo o toj prošlosti. Nažalost, nije nas puno naučila.
Ali, šta ćemo u budućnosti ostaviti? Da li ćemo ostaviti dokument koji će vezati ruke svim budućim generacijama ili ćemo reći - mi smo generacija koja je rekla - okupirali ste nas, jedan je to prostor, a šta će sutra biti, videćemo. Međunarodni odnosi mogu da se promene, može da dođe do nekih novih priča u svetu, kada ćemo biti spremni svakog momenta da se vratimo na to Kosovo. To im treba otvoreno reći. Oni moraju tako razmišljati i moraju pred sobom, kad donose ovakve ustavne okvire, kako su ih nazvali, da razmišljaju da sutra može da se desi da ćemo ponovo to tražiti i da ćemo se tamo vratiti. Ništa večno na ovom svetu nije. Kad je svojevremeno Pilat sudio Hristu, on je mislio da će Rimsko carstvo biti večito, da je to ta svetinja na kojoj će se sve buduće generacije učiti, koje će biti nešto što je sveto. Međutim, ispostavilo se da se Rimsko carstvo raspalo, da je Pilat nestao, a od Hristovog učenja ostalo baš ono što je sveto, iako ga je stavio na krst i poslao na Golgotu.
Zbog toga želim da kažem da ovo moramo odbiti. Ali, odbiti jednom pričom koja ne nosi u sebi želju da se mi sa njima sad svađamo, da ratujemo. Nikom to nije stalo. Ali, treba im reći jasno, odlučno - gospodo, imamo rezoluciju, imamo strategiju i mi ne možemo ispod toga ići. Vi razmislite zašto kršite ono što ste potpisali. I odgovornost i lopta mora biti u njihovom dvorištu, jer oni su prvi ti koji su potpisali , koji su odgovorni za stanje na Kosovu. Oni su odgovorni za 1.300 nestalih, oni su odgovorni za 1.100 ubijenih, oni su odgovorni za sve ovo što se dešava, popaljene kuće, proterani ljudi.
(Predsednik: Vreme.)
Prema tome, oni kad reše tu svoju odgovornost, kad reše ono što su potpisali, a oni to moraju da rade, oni su međunarodna zajednica, nije dobro da krše ono što govore, onda možemo dalje nastaviti priču i onda možemo dalje nastaviti neki razgovor o daljem statusu Kosova i Metohije. Hvala.