Dame i gospodo, nije sporno da se mi politički razlikujemo, nije sporno da se razlikujemo u ekonomskim teorijama, nije sporno da vi ne verujete Vladi Republike Srbije, premijeru, narodnim poslanicima, ministrima, nije sporno da ne verujete MMF, Fiskalnom savetu. Danas je sporno što ne možemo da se dogovorimo oko proste matematike razlomaka za četvrti razred osnovne škole. To je problem.
Ja hoću da glasam za vaše amandmane. Nije nikakav problem, ako vi meni danas tri ključne teorije, koje iznosite, zašto mi treba da glasamo dokažete da su tačne. Prva stvar, vi kažete da se ovim izmenama zakona smanjuje i umanjuje i država Srbija čini, odnosno Skupština Srbije, jer Skupština Srbije donosi Fiskalni zakon, uništava lokalne uprave, kako smo mi protiv svega. Druga teorija vam je da tu postoji, kako kažete, 11,86, neko kaže 11,82 budžetskih prihoda. Sada tu meni nije jasno i pokušaću da objasnim šta ste hteli da kažete. Treći problem je decentralizacija ili centralizacija.
Hajdemo redom. Radi se o Zakonu koji se tiče poreza na zarade. Ja sam, ne zbog vas, vi ne verujete, građanima Srbije doneo relevantne podatke koji kažu da porez na dohodak građana u 2015. godini iznosi 141 milijardu dinara, a da je projekcija 143 milijarde. Nije tako bilo. Došlo je do rasta i taj rast je počeo tako što smo 2015 godinu počeli sa 149,5 milijardi dinara. Kaže Fiskalni savet da će u 2016. godini građani, evo izveštaj Fiskalnog saveta, to je otprilike negde četvrti, peti razred, ja čitam, završiti sa 155 milijardi. Šta se mi sada tu ne razumemo? Ne razumemo se zato što je Vlada Srbije merama koje je preuzela u 2015, 2016. godini podigla porez na zarade o kome mi danas raspravljamo za 14 milijardi dinara, 10,5 milijardi je porez na dohodak građana, 80% lokalnim upravama. Za dve godine lokalne uprave, zahvaljujući Vladi Srbije, fiskalnoj konsolidaciji, su dobile 8,4 milijarde. Mi govorimo o zakonu koji će krenuti da se primenjuje od 1. januara 2017. godine.
Kada govorite o porezu na zarade kako će u 2016, 2017. godini nastati havarija, vi treba realno da kažete – jeste, u 2016. zahvaljujući Vladi Srbije, uplaćeno je u budžete lokalne uprave preko 3,5 milijardi dinara. Fiskalni savet kaže, MMF kaže da će porez na zarade rasti po stopi od 3,5% svake godine. Ja razumem da se ne razumemo. Savršeno mi je jasno.
Znači, ako imate prostu matematiku u kojoj jedna strana raste, a druga opada, onda o čemu pričate. Ovo nije izveštaj fiskalnog saveta, ovo je moja čista prosta matematika da pojasnim građanima Srbije koji ne razumeju. Ako imate 100 dinara pa ih pomnožite sa 80%, to je 80 dinara. Ako imate 106 dinara pa pomnožite sa 77% to vam je 80 dinara. Gospođo ministarka, veliko je zadovoljstvo kada se razumemo, da su oni ovo razumeli, pa ne bi Srbija danas bila ovde gde jeste. I veliko mi je zadovoljstvo što mi aplaudiraju i poslanici iz opozicije, počinju da shvataju, počinju da razumeju.
Ajmo drugu temu – zašto ja ne mogu da glasam za ovaj predlog. Kažu – postoji tu 11,86% budžetskih prihoda. Prvo, ne znam šta znači budžetski prihodi, verovatno oni to misle na opštu državu ili prihode budžeta Republike Srbije, ali šta god da kažu pogrešili su. Budžet Republike Srbije iznosi 997 milijardi dinara. Budžet opšte države iznosi 1711 milijardi. O čemu pričamo? Nešto nemam reakciju sa suprotne strane. O čemu pričaju?
Dakle, opšta država košta 1711 milijardi, 997%, četvrti razred osnovne škole 58%. Gde je tu 11,86 budžetskih prihoda? E sad, u četvrtom razredu osnovne škole se ne uči matematika ali se u Skupštini Srbije uči fiskalni poredak, gospođo ministarka. Skupština Srbije a ne Vlada je odgovorna za podelu prihoda u okviru fiskalnih nadležnosti i ona kaže da se lokalne uprave finansiraju iz tri izvora prihoda: iz transfera, ustupljenih prihoda i izvornih prihoda.
Izvorne prihode reguliše lokalna uprava. Znate, republička Skupština nema veze sa time. Ustupljeni prihodi su definisani jasno poreskim principima i fiskalnom politikom. Nema odstupanja. Transferi su korektivni mehanizam. Kada imate loše izvorne i ustupljene prihode, onda morate da imate transfere kao korektivni mehanizam da bi lokalna uprava funkcionisala normalno. Ako pojedine opštine u Srbiji funkcionišu dobro u ovom sistemu, imaju suficit, nemaju blokirane račune, onda i druge opštine mogu da funkcionišu. Ako opštine mogu da funkcionišu po ovim pravilima u kojima imaju veće budžetske prihoda u 2015. i 2016. godini, onda je stvar rukovodstva opštine, ne ulazeći ni jednog trenutka u raspravu pojedinačno kako je ko vodio koju opštinu, to je stvar volje građana.
Ja sam malo liberalniji, nisu ni ti predsednici opština krivi. Imate tu skupštinu lokalne uprave koja glasa, imate Ministarstvo finansija, niko neće da kaže 2010. godine promenjen je Zakon o zaduženju kada više nemate granicu od 50% tekućeg zaduženja.Ministarstvo finansija mora da da saglasnost, ali građani treba da budu odgovorni i da shvate da posledice njihovog lošeg funkcionisanja moraju da snose sami. Ja znam da problem decentralizacije jeste problem koji boli sve.
Treći argument, pa i nismo za decentralizaciju, i nismo za decentralizaciju i svakako da država Srbija mora da ide u proces decentralizacije. Nije mi problem što se ne razumemo, ništa tu nije sporno, nikada vi nećete glasati za nas kao što ni ja nikada nisam glasao za vas.
Ja kao neko ko pokušava nešto da nauči i u republikom parlamentu i pokušava da shvati šta je ekonomija, jednu stvar znam. Ceo život gledajući neke druge Vlade koje nisu bile Vlade SNS, gledao sam i monetarnu nestabilnost i fiskalne probleme i danas, kada pričate o funkcionisanju države, u stvari pričate o nekim parametrima koji su u nekom trenutku rasli, a drugi makroekonomski propadali i nestajali. I danas, kada od 2015. i 2016. godine gledam kao ekonomista kako makroekonomski parametri i monetarne i fiskalne politike izgledaju savršeno, niste vi iz tih političkih opcija da mi kvarite to zadovoljstvo. Šta ćete vi da radite je vaša stvar. Uopšte mi je nebitno, ja znam da će Vlada Republike Srbije ostati upamćena kao prva Vlada koja je posle 2000. praktično suviše dugog vremenskog perioda, posle 1914., 1915. godine, perioda kada je Srbija imala fiskalno jaku i monetarno stabilnu politiku, ostati zapamćena kao Vlada koja je dovela Srbiju u normalne fiskalne i ekonomske parametre.
Znate šta je bitno, bez obzira na protivnike koje imamo, bez obzira na različito nerazumevanje naših ekonomskih ideja i ekonomske politike, nastavimo da pokušavamo da od Srbije napravimo uređeno društvo u kome će se pravila poštovati. To što neko ne razume, oni da razumeju ne bi svoju političku stranku doveli do 5%, sedeli u parlamentu, a njihovi članovi koji su doveli do 5% danas glasali za druge političke opcije.

Dame i gospodo, Predlog zakona o finansiranju lokalnih samouprava dovodi da se u Skupštini Republike Srbije otvori rasprava o funkcionisanju lokalne samouprave.

Naravno, samo o zakonu.
Više o načinu kako funkcionišu lokalne samouprave, nas zanima budućnost funkcionisanja lokalnih uprava u Srbiji. Gospođo ministarka, Skupština Republike Srbije, lokalne uprave moraju u narednom vremenskom periodu da jasno definišu kako treba da funkcionišu lokalne uprave. Slušamo dva dana kako se govori o sukobljenom interesu republičkog budžeta i lokalnih budžeta i niko da kaže da je to cena koštanja opšte države. Republički budžet, opšti, je cena koštanja opšte države, to je jedno, ne postoji razlika. Kada imate fiskalni prihod na nivou države Srbije onda ti fiskalni prihodi imaju misiju da građani Srbije žive bolje.
Svedoci smo poslednje dve godine da Vlada Republike Srbije iz republičkog budžeta finansira brojne projekte u osnovno obrazovanje, primarnu zdravstvenu zaštitu, putnu infrastrukturu na lokalu koja po vokaciji, zakonima treba da bude finansirana iz lokalne uprave.
Dame i gospodo, kada Vlada Republike Srbije iz republičkog budžeta finansira, a koga finansira, gde završava taj novac. Naravno, u lokalnim budžetima. Fiskalni prihodi jesu jedinstvo, ali je i obaveza Vlade Srbije da lokalne uprave koje ne funkcionišu dobro finansira. To je jedinstvo i tačno je, poslednjih desetak godina, praktično deceniju, država Srbija se nalazi u velikom fiskalnom problemu. Opšta država je uvek u deficitu. Sva sreća poslednje dve godine imamo rast prihoda što se tiče republičkog budžeta imamo suficit.
Srbija je uvek nekako trošila više nego što je zarađivala. Potreba za javnim rashodima bila je uvek velika. I, u pravu je Fiskalni savet kada kaže da je osnovni problem funkcionisanja opšte države i deficita koji tu imamo, problem lokalnih uprava. I, ne greši Fiskalni savet, ne greši i kada kaže da sve one druge institucije koje su monopolisti, a koji svoj monopol vuku iz državne uprave, jesu problem funkcionisanja fiskalnog poretka države Srbije. Milton Fridman kaže da je najgori mogući monopol, državni monopol.
Jesu u pravu i predstavnici lokalne uprave kada kažu da imaju problem sa funkcionisanjem. Problem sa funkcionisanjem lokalne uprave nastao je u trenutku kada je stepen zaduženosti toliki da ugrožava stepen likvidnosti u pojedinim ekstremnim slučajevima, insolventnost. Ali, ovaj zakon o kome danas raspravljamo ne tiče se i ne dovodi do popravljanja položaja lokalnih uprava, odnosno ne otežava ga zato što se radi o zakonu koju ne doprinosi povećanju fiskalnih obaveza građana Srbije. Ovo je fiskalno potpuno neutralan zakon.
Dva dana, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, slušamo raspravu o Zakonu o finansiranju lokalnih uprava. I da vas pitam, ministarka, da li ste čuli koliko iznosi iznos prihoda po osnovu zarada? Godine 2015. i 2016. država Srbija ima rast prihoda, a ti prihodi su u visini od 120 milijardi dinara, odnosno 50 milijardi u visini čistih prihoda.
Ovde ću da iskoristim podatke koje daje Fiskalni savet. U zadnjem izveštaju koji je dostavljen 5. septembra 2016. godine, na stranici 10, stranici 11. i 12. objašnjenje – govori se o rezultatima fiskalne konsolidacije države Srbije – 149,5 milijardi su prihodi od poreza na dohodak građana. Evo, ja prvi danas to kažem. To kaže Fiskalni savet, toliko smo planirali, opšti javni rashodi za ovu fiskalnu godinu. Na stranici 11. i 12. Fiskalni savet kaže – Zato što je Vlada Srbije činila niz koraka koji se tiču direktnih stranih investicija, odnosno domaćih investicija, popravila investicionu klimu, u državi Srbiji masa zarada i nivo zaposlenosti je porastao, pa će porez na dohodak građana biti uvećan za šest milijardi, minimum. 75% poreza na dohodak građana predstavljaju porezi na zarade; 80% poreza na zarade ide lokalnim upravama.
Ja pitam sve zaštitnike funkcionisanja lokalnih uprava – 2,75% prihoda odnosno 4,8 milijardi po osnovu povećanja poreza na zarade u 2016. fiskalnoj godini, kome je otišlo? Otišlo je lokalnim upravama, zahvaljujući funkcionisanju Vlade Republike Srbije. I to ne kaže ministar, ne kažu odbornici i poslanici SNS, ne kaže predsednik Vlade, kaže Fiskalni savet. Ne verujete Fiskalnom savetu? Međunarodnom monetarnom fondu? U redu.
Novac koji je obezbeđen investicijama Vlade Srbije u stvari je otišao za funkcionisanje lokalnih uprava, povećanje nivoa zarada i to je sasvim normalno. Da nema Vlade Srbije, male opštine koje funkcionišu u Srbiji bile bi u strašno lošoj situaciji. Imate nebrojane male opštine koje iz svojih budžeta, zbog odliva stanovništva, male privredne aktivnosti, nisu u stanju da finansiraju potpuno funkcionisanje lokalne uprave. Da nema direktnih investicija, odnosno pomoći koje Vlada Srbije čini u grinfild i braunflid investicije, te male opštine danas ne bi funkcionisale. Da li je moguće zamisliti da mala opština može da doprinese i da privuče stotine i otvori nova radna mesta? Funkcionisanje lokalne zajednice uglavnom je vezano za zakone koji se donose u Republici Srbiji i propise koji se tiču lokalnih uprava.
Gospođo ministarka, kako god da bude, Srbiji su potrebni novi reformski zakoni. Ovaj početak, bez novih sistemskih zakona koji su moderni, ništa novo svuda u svetu, Srbija ne može da ide dalje, sa zakonima koji se baziraju na razmišljanju i funkcionisanju iz 1946. godine, ma kakve sistemske i male promene činili, pravili akademije, obučavali, mora da se donesu sistemski zakoni. Ti sistemski zakoni moraju da prođu i da krenu od ključnog pitanja, a ključno pitanje je danas za mene – gospođo ministarka, a šta nam rade lokalne uprave? Da li se bave sportom, da li finansiraju obrazovanje, čime se sve bave? Čujemo da finansiraju sindikate. Iako bi odgovor na ovo pitanje trebalo da bude prilično jednostavan, u temi sam, vrlo jednostavan, da mi u državi Srbiji znamo čime se bave lokalne samouprave, ja mislim da grešimo.
Zbog takvog sistema koji mi danas imamo, jesu u pravu predsednici opština koji kažu da nisu u stanju da izmire i izvrše sve obaveze koje su nametnute odlukama republičke Skupštine i odlukama vrlo često lokalnih parlamenata koje su populističke, a koje nemaju izvore prihoda u fiskalnim prihodima. I jesu u pravu. Kao što jeste u pravu i Fiskalni savet kada kaže da je osnovni uzrok problema u funkcionisanju lokalnih uprava preveliki rashodi, pre svega rashodi za zaposlene.
Ne može se promeniti funkcionisanje lokalne uprave i nećemo napraviti nikakav iskorak ako ne rešimo još jedno ključno pitanje, a to je pitanje dualnog odnosa, odnosno dvojne uloge koje imaju lokalne skupštine u funkcionisanju i u svom radu. Lokalne skupštine su vlasnici javnih, javno-komunalnih preduzeća, agencija. Istovremeno, lokalne skupštine primarno imaju funkciju da građanima sa svoje teritorije obezbede što bolje komunalne uslove. Građani glasajući poveravaju njima funkciju poveravanja poslova. I jeste u pravu, nije sporno, mnoge lokalne funkcije mogu da se urade i učine boljim saradnjom privatnog i državnog kapitala.
Ali, gospođo ministarka, moramo da se vratimo normalnoj praksi i normalnim pravilima, koji kažu da je lokalna uprava, skupština, tu da poverava poslove onima koji najefikasnije i najekonomičnije rade, u interesima građana Srbije. Ko je vlasnik kapitala, ko pruža uslugu, da li je to mešovito preduzeće, preduzeće koje je u vlasništvu te skupštine ili privatni kapital, potpuno je nebitno u uslovima kada imate velike fiskalne i monetarne probleme.
Moram da podsetim građane Srbije da nije ništa sporno da se Srbija i danas nalazi u teškoj i fiskalnoj i monetarnoj situaciji, ali je razlika zato što smo okrenuli trend i prvi put imamo fantastične fiskalne rezultate i fantastične monetarne rezultate, kao nikada u istoriji Srbije. E, u takvim teškim vremenskim uslovima, u teškim situacijama, neophodno je da se vodi računa o svakom fiskalnom dinaru. Svaki fiskalni dinar u ovako teškim vremenima treba da ide u suštini, iako ovim zakonom ne ide, onim upravama i onim sistemima koji imaju najveće poverenje građana Srbije. Danas je nesporno da najveće poverenje građani Srbije u vođenju fiskalne politike imaju u Vladu Republike Srbije.
Potpuno se slažem, a i vi se slažete, da je proces decentralizacije neophodan da bi lokalne uprave mogle da funkcionišu bolje. Ali, nisam čuo danas da je neko iz lokalnih uprava, bivši predstavnici, rekao u procesu decentralizacije lokalnih uprava – znate, vi branite jedan sistem, vi hoćete da ga decentralizujete, a ne govorite o decentralizaciji lokalnih uprava, koje su takođe u problemu. Da vas podsetim da Slovenija ima 211 opština, Hrvatska 429 opština i da je nesporan proces decentralizacije koji podrazumeva da odgovornost bude veća. Ali je nesporno takođe da sa procesom decentralizacije se jasno fokusira odgovornost do nivoa stečaja za loše funkcionisanje lokalnih uprava.
Danas u Srbiji imate tržište gradova. To je pojam koji retko ko koristi. Imate tržište, na tržištu je konkurencija između gradova u privlačenju domaćih i stranih investitora i to je realna situacija. Imate gradove koji nude više i gradove koji nude manje i to je normalna situacija. Ali je pred nama izvesna situacija da će u narednom vremenskom periodu doći i do borbe za stanovništvo. Jer, ako nemate stanovništvo, onda nemate ni fiskalne prihode. Borba za stanovništvo će biti ključna borba između lokalnih uprava u narednom vremenskom periodu. Uslovi koje će pružati svojim građanima da otvaraju poslove, žive na toj teritoriji, razlikovaće dobre ili loše uprave.
Bez sistema, glavne knjige, trezora, koji se i danas i merama Vlade Srbije vodi, kako po funkcionalnosti, ekonomičnosti, organizaciji, ali u poslednje dve godine i programski, ne možemo da govorimo o promenama u funkcionisanju lokalne uprave. Bez jasnih pravila koji definišu, a istovremeno kontrole koja kaže za šta se troše sredstva građana Srbije, nema promene i nema mehanizma koji će govoriti o kontroli trošenja sredstava.
Moj predlog vam je da ne samo državni organi znaju koliko se i kada troši novac, već da informacije o funkcionisanju odnosno budžetskim isplatama, kako direktnih tako i indirektnih korisnika budžeta, budu dnevno dostupne građanima Srbije. Nije nikakav problem. Građani Srbije treba da znaju za šta se vrše plaćanja iz njihovih sredstava i mislim da je to neophodnost u vezi funkcionisanja lokalnih zajednica.
Ovaj zakon je u stvari ključno pitanje između dva fiskalna subjekta, između republičke administracije i lokalnih administracija. I pošten da budem, građane Srbije u bilo kom gradu ne zanima kada imaju infrastrukturni problem ko je odgovoran za taj infrastrukturni problem. Možete da prebacujete odgovornost sa republičke Vlade na lokalnu vladu, ali kada građani jesu nezadovoljni, pa i u primeru koji ste vi naveli, država Srbija mora da reaguje. To je suština funkcionisanja i fiskalnog poretka Srbije.
I da završim – ovo je prvi zakon koji podrazumeva promenu u funkcionisanju lokalnih zajednica. Kao što smo menjali zakone o radu, kao što smo menjali zakone 2015. godine na početku pa tvrdili da ćemo 2018. godine doći u situaciju da nam spoljni dug pada, a već smo sada došli, kao što smo imali plan da bolji fiskalni rezultati stignu tek za tri godine, a stigli su za godinu i po dana.
Gospođo ministarka, krenuli ste u jedan posao koji nije reformisan, možda zadnji deo srpskog društva i državne uprave, koji nije promenjen, nemojte da budete obeshrabreni.
Za godinu, dve dana kad donesemo set novih zakona koji se tiču i fiskalnog funkcionisanja lokalnih uprava i nove teritorijalne organizacije i novog načina funkcionisanja, rezultati koji će stići, a stići će ako budete istrajni na modernizaciji lokalne uprave, biće zasluga vaša i vašeg tima.
Srpska napredna stranka naravno da nema nikakav problem da podrži svaki zakon koji govori da je drugačije, jeste drugačije, ali smo zato tu da Srbija bude drugačija od one koju smo mi nasledili.

Dame i gospodo, Predlog zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru verovatno je i poslednji sistemski zakon koji usvaja ovaj parlament. Sama reč sistemski govori da on mora da ostane i ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen.
Razlog ovakvog predloga amandmana i verovatno sledećeg predloga amandmana jeste u dubokom neshvatanju uloge države i javnog sektora. Mi se danas nalazimo u situaciji da se mešaju suštinski dve stvari. Te dve stvari potiču iz prava na uređenje funkcionisanja države i prava vlasništva. Imate opštu državu koja praktično uređuje i javna preduzeća koja su tu da funkcionišu.
Moje veliko iznenađenje svakako jeste, kada narodni poslanici iz opozicionog dela govore o funkcionisanju javnih preduzeća koristeći sistem funkcionisanja od pre četiri-pet godina. Ja sam ubeđen kada bi se raspitali, kada bi pitali direktore, pre svega, danas najviše pominjanih javnih preduzeća, koja kontroliše i koji su vlasništvo Republike, pre svega, EPS, „Srbijagas“, „Železnice“, da bi shvatili da je u tim preduzećima danas počeo proces transformacije odavno.
U EPS-u, u „Srbijagasu“, u „Železnicama“, prosto dolazi do potpuno drugačijeg mehanizma funkcionisanja u odnosu na ono što mi znamo. Zadnjih dana, zadnjih meseci nivo promena je toliki, da u zadnjih 40 godina te promene nisu bile tolike.
Ja znam da malo ljudi može da shvati i da razume, da EPS, „Srbijagas“, „Železnice“ prelaze sa jednog stacionarnog, teritorijalnog oblika organizovanja u funkcionalni, da se danas u EPS-u, u „Srbijagasu“, u „Železnici“, desetine i stotine, hiljade radnih mesta promenjeno, da su promenjene plate i koeficijenti i to govori o promenama koje su suštinske i sistemske.
Mi danas regulišemo funkcionisanje u javnom sektoru. U javnim preduzećima te promene se već dešavaju. Naravno, da suština razumevanja funkcionisanja države je potpuno drugačija.
Ja danas sa velikim čuđenjem mogu da se pitam, šta je to sa idejama nekih političkih stranaka iz početka devedesetih i dvehiljaditih godina? Nismo danas i nismo tada mogli da čujemo iste principe. Tada su se neke političke stranke zalagale za liberalnu ekonomiju, slobodno tržište, sklanjanje javnog sektora i uređenje, govorili smo o javnim preduzećima koja će biti potpuno drugačija nad poverenim poslovima.
Danas uporno branimo sistem funkcionisanja i u javnim preduzećima i u državnoj upravi, koji ne može da funkcioniše, a ne može da funkcioniše zato što košta 241 milijardu, rashodi za zaposlene, plus opšta država. To je 25,41% budžeta.
Ja mogu da shvatim da u političkim raspravama imamo različite političke stavove, ali mehanizam funkcionisanja u javnoj upravi je identičan u javnim preduzećima i ako ne znaju, plate u javnim preduzećima su smanjene, tamo je ogromna reforma, biće višak zaposlenih, to se danas dešava, možete da pozovete direktora EPS Obradovića, direktora „Železnica“, direktora „Srbijagasa“, sve će vam ovo reći.
Možete da pozovete svakog zaposlenog u tim preduzećima, svakog zaposlenog od nivoa direktora, do nivoa činovnika, reći će nam – ogromne su promene u javnim preduzećima.

Ja ću vrlo kratko, u diskusiji već dugo vremena provejava jedna činjenica da je 241 milijardu dinara iz budžeta, da se izdvaja za plate zaposlenih u javnom sektoru. Potpuno razumem jednu grupaciju poslanika koji ne moraju da se sećaju budžeta, a to je bilo samo pre dva meseca, ali moram da ih ispravim.
Rashodi za zaposlene iz budžeta, tiču se rashoda za opštu državu, a ne za zaposlene u javnom sektoru. Znači, to je suština. Ako to ne razumete, ja to potpuno mogu da shvatim, zaboravili ste.
Znači, iz budžeta 251 milijardu ne dajemo za plate zaposlenih u javnim preduzećima, a ako kažete za železnicu, to je onda 17 milijardi. Prosto, radi boljeg razumevanja, zaposleni u javnim preduzećima iz budžeta za rashode za zaposlene, ne dobijaju nijedan jedini dinar, dobijaju preduzeća za subvencije, za šta ih oni koriste, ali to nije 241 milijarda, nego 17 milijardi.
Država Srbija jeste skupa država i javna preduzeća jesu u trenutku danas vrlo loša i potpuno se slažemo sa ministarkom tu. Jesmo u procesu promena u javnim preduzećima, ali zaboravljate da govorite o celoj lepezi javnih preduzeća, kao što su javna preduzeća…

Da, amandman, javna preduzeća na lokalu, zaposleni u javnim preduzećima u lokalu, javnim i komunalnim preduzećima. Zato, kada govorite o predlogu amandmana na član 1. i zaposlenima u javnim preduzećima i prihodima koje dobijaju iz budžeta, morate da budete malo precizniji.

Dame i gospodo, suštinski problem kod predloga ovog amandmana nalazi se u članu 1. i postoji mešanje i govori se o javnom interesu da su javna preduzeća javni interes. Bitna je razlika između javnog interesa i javnih preduzeća.
Javni interes jedne države može da bude različit. Ne znači da javna preduzeća moraju da budu u interesu javnom. To je samo u Srbiji. Verovatno, ako bi se danas vratili na raspravu kako funkcioniše suštinski, suština ove rasprave jeste u stavu i predsednika poslaničke grupe SNS da mora da se menja svest. Javni interes ne mora da radi javno preduzeće.
U članu 3. jasno se govori da javni interes može da obavlja i preduzetnik, odnosno društvo kapitala. Javni interes je šire definisan u odnosu na javno preduzeće. Ja se slažem da je Srbija zemlja koja verovatno ima najveći broj javnih preduzeća koje su, čini mi se, tu nepotrebne. Javna preduzeća su stvar prošlosti, stvar koja ne može da bude povezana sa jasnom tržišnom ekonomijom. Javna preduzeća su izuzetak u liberalnim, modernim, ekonomskim shvatanjima.
Ovaj zakon pokušava da definiše, pre svega, bolji način funkcionisanja tih javnih preduzeća dok se na tržištu poveravanjem poslova ne dođe da javni interes, koji mora da bude ograničen, ne obavljaju ili javna preduzeća u vlasništvu države ili druga preduzeća koja nisu u vlasništvu države. Kada dođemo u situaciju da imamo javni interes i poveravanje posla koja čini centralna, lokalna ili pokrajinska vlast, i poverava najkonkurentnijim preduzećima, onda će suština funkcionisanja biti potpuno drugačija.
Ovaj Zakon o javnom preduzeću ticaće se samo vlasništva nad preduzećima koja mi imamo, kao Skupština Republike, lokalne uprave, odnosno pokrajine, a javni interes se svakako definiše drugim zakonima.

Ako privredne komore doživite kao deo tržišnog sistema, onda jeste u pravu, ali nema nikoga ovde danas koji ne misli da je slobodna liberalna ekonomija suština. Slobodna liberalna ekonomija je ono za šta se zalaže SNS, ali sistem organizovanja privrednih komora, ovakav kakav je zamišljen, nije u suprotnosti sa liberalnom ekonomijom.
Privredna komora je samo oblik udruživanja i funkcionisanja. Ona direktno nema veze sa tržištem. U okviru iste privredne komore imate konkurentne grane, imate konkurenciju. Sve su to različiti poslovni interesi. Privredna komora jeste tu da sve to ujedini, iako će u okviru nje postojati različiti poslovni interesi subjekata koji postoje. Tako da, ovakav sistem organizovanja privrednih komora ne utiče na liberalno i slobodno tržište u Srbiji.

Mi se slažemo definitivno i veliko je zadovoljstvo kada možemo da podelimo isti sistem vrednosti u oblasti ekonomije. Svi narodni poslanici se možda, po prvi put u srpskoj istoriji, u ovom sazivu parlamenta, manje više zalažu za čisto liberalnu ekonomiju, ali privredne komore nisu deo tržišta i u tome je razlika. Vi imate tržišne mehanizme koji regulišu funkcionisanje tržišta i to treba da radi Skupština.
Privredne komore su deo udruživanja i one ne predstavljaju tržište. Razlika je samo u koncepcijskom shvatanju razumevanja funkcionisanja privrednih komora. Kada bi postojalo tržište privrednih komora, onda bi postojalo ovo o čemu vi pričate, ali je to u ovom trenutku oblik udruživanja i izmešten je izvan sistema tržišta.

Pa, imamo tu problem u razumevanju.
Da li je u Austriji i Nemačkoj, zemljama na koje se Srbija tradicionalno oslanja u oblasti ekonomije u poslednjih desetak godina, još više će se oslanjati s obzirom na njihovo značenje koje imaju EU, ugrožena sloboda tržišta zato što postoji ovakav model organizovanja privrednih komore? Znači, to je ključno i krucijalno pitanje.
U svetu postoje drugačiji i različiti modeli organizovanja privrednika, da li je to privredna komora ili udruženje, to je nesporno. Mi smo izabrali ovaj koji mislimo da je najbolji srpskoj, ekonomskoj budućnosti, možda ne stvarnosti, najviše odgovara dobra praksa koja je učinjena u Austriji i Nemačkoj. Dve krucijalne, jedna krucijalna ekonomija, jednako je takođe vrlo jaka.
Šta ne odgovara u modelu organizovanja privrednih komora u Nemačkoj i Austriji? To mi hoćemo da preslikamo i da se nadamo da će srpska privreda u narednih pet, deset godina biti barem koliko austrijska, ako ne možemo da stignemo do Nemačke.
Dakle, ako je Nemačkoj potpuno odgovarao ovakav model organizovanja preduzetnika i privrednih društava i ako oni nisu ugrozili slobodu i tržište principom, ako Ustavni sud Nemačke nije konstatovao da to ugrožava funkcionisanje prava i slobode, onda je normalno da se mi u Srbiji zalažemo za isti model organizovanja koji podrazumeva potpunu slobodu i liberalizam koji postoji kako u Nemačkoj, Austriji, tako i u Srbiji.

Suština jeste da ovaj zakon ne dovodi do povećanja poreskih prihoda i suština je ono što je ministar malopre rekao, ako ste pratili Zakon o oružju, znate da je uvedena jedna nova potpuna kategorija koja se zove kolekcionarsko oružje i koje se ranije nalazilo u kategoriji oružja i na koju je i ranije plaćan porez za oružje, bilo za držanje i nošenje.
Sada je kao i ranije, na trofejno oružje koje se definiše jasno, ni tada ni sada, neće biti naplaćivan porez, samo što će za trofejno oružje biti precizno definisan mehanizam kada ono postaje trofejno, jer ono je oružje koje ne može da se upotrebi, bilo pravljenjem zatvarača ili varenjem cevi, a ono što je kolekcionarsko oružje, u stvari to je oružje, koje može da se upotrebljava, koje je fizički potpuno ispravno i nalazi se u kategoriji oružja ranije, tako da je ovaj zakon fiskalno potpuno neutralan i ove izmene potpuno fiskalno neutrališu povećanje budžeta, već zadržavaju nivo oporezivanja na isti nivo kao i pre ovog zakona.
Znači, suština je samo u terminološkoj definiciji koja je uvedena porezom na oružje.

Naravno da je porez na oružje fiskalni prihod u fiskalnoj godini i to nije sporno i to nije ništa novo. Svi oni koji imaju oružje, svesni su toga da u toku fiskalne godine moraju da plate taj fiskalni namet, odnosno porez.
Suština je da ovim izmenama mi doprinosimo povećanju budžetskih prihoda po ovom osnovu, a da li je neko oružje trofejno ili je oružje za koje se plaća porez, to se ne može definisati ovim zakonom.
Ovo je zakon koji se tiče pre svega, fiskalnog poretka. Vi imate Zakon o oružju, gde smo jasno definisali šta je trofejno, šta je kolekcionarsko i šta je drugo oružje.
Samo jedno pitanje, da bi bilo lakše da raščistimo nedoumice. Gde se ranije, pre izmena zakona i ovog zakona, nalazilo kolekcionarsko oružje? Prosto ono se nalazilo u fiskalnoj kategoriji oružja, tako da mislim da je problem u nerazumevanju prethodnog zakona ili nedovoljnom čitanju tog zakona.

Objašnjenje SNS i ministra nikako se ne vidi bolje nego u članu 24, gde se jasno kaže – vrsta oružja na koju se naplaćuje porez i iznos poreza koji se naplaćuje, ali se ne naplaćuje iznos poreza na trofejno oružje. Ako neko hoće da se bavi kolekcionarstvom, ako neko hoće da ga skuplja, ako hoće da bude društveno odgovoran, pa da skuplja to oružje i poklanja ga muzeju, ako je to oružje trofejno, na to se građani Srbije ne plaća nikakav porez na oružje. To treba da bude jasno rečeno.
Upravo, ne uvodeći trofejno oružje i ne oporezujući ga, Srbija insistira i na svojoj istoriji, na podsticaju ljudi koji se bave tom vrstom kolekcionarstva, ma koliko ona bila skupa. Znači, za sve građane i građane Šumadije i Kragujevca, svi koji skupljaju i čuvaju svoje oružje bilo da je iz porodice, iz nasledstva, ako je ono trofejno, neće, kao ni do sada, plaćati bilo kakvu vrstu poreza.

Hvala, samo da dopunim, zato što ovaj zakon više nije samo finansijski zakon, nego i zakon o poznavanju oružja.
Ja dajem sebi za pravo da nešto malo znam. Kolekcionarsko oružje ne mora da bude oružje koje ne može da se upotrebi. To je suština nerazumevanja. Imate divne, sjajne primerke iz Prvog svetskog rata koji su potpuno funkcionalni. To se tretira kao oružje, zato i treba da se plati porez. Nema razlike između oružja koje može da se upotrebi, a potiče iz Prvog svetskog rata i oružje koje je proizvedeno poslednjih godina.
Ali, trofejno oružje je oružje koje ne može da se upotrebi i to je ono što je predmet čuvanja pravih kolekcionara. Vi možete da imate oružje koje držite u kući za ličnu zaštitu jedno, ali svo drugo oružje vam ne treba. To je trofejno oružje i na to ne plaćamo porez i to je suština nerazumevanja. Znači, na kolekcionarsko oružje koje je praktično vatreno oružje može da bude upotrebljeno i danas, bez obzira na godinu proizvodnje, jeste, tačno treba da se plati porez.

Ja sam čak i spreman da glasam za ovaj amandman, ako mi gospoda poslanici razjasne jednu stvar. Na primer, imate oružje luger i valter iz 1938. godine, čija je kolekcionarska vrednost otprilike funkcionalna 3.500 evra. Imate moderno, najmodernije oružje koje je prilično popularno, glok 17, koje košta 800 evra. I jedno i drugo oružje su u klasi 9 mm, i jedno i drugo upotrebljivo. Šta je fiskalna pravda? Da ovog koji plati oružje 3.800 evra oslobodimo plaćanja nadoknade, a ovom od 800 evra uvedemo nadoknadu?
Znači, suština je da kolekcionarsko oružje jeste vatreno oružje i zato treba da se plati porez. Nesporno je da bi svi u državi Srbiji želeli da taj porez bude manji, ali mi živimo u skupoj državi. Kako smo došli do toga da je država skupa, to je drugo pitanje, ali tako skupa država definitivno mora da se finansira, a mi iz SNS činimo sve da kada prođu ovi troškovi koji su fiksni, tiču se kamata i otplate glavnice, država Srbija počne da umanjuje svoje poreze, pa i ovaj porez.