Dame i gospodo, ako hoćemo pravilno protumačimo razloge za donošenje zakona, Vlada ne kaže da se smanjuje, nego utiče, to je bitna razlika. Zašto? Zato što, ako neko živi u Srbiji u kojoj misli da je budžetski sistem savršen, i da su budžetski prihodi savršeni. Ne, ne živi, da vas podsetim, mi i danas imamo deficit. Znači, Srbija je država u kojoj zbog posledica funkcionisanja u prethodnim godinama imamo budžetski deficit. On je kao nikada manji, ali i danas postoji, iako je 1%, iako je to održiva ekonomija, sa stanovišta makroekonomije u odnosu na sve evropske propise i direktive, to je deficit.
Mi se trudimo da taj deficit ne bude 5. 6, 8% kao što je bio u prethodnim godinama. Da bi taj deficit zadržali mi moramo da nađemo izvore prihoda u budžetu Republike Srbije koji primarno ne potiču iz poreza na javnu potrošnju i prihoda koji potiču iz poreza na rad. Dakle, da bi to našli, onaj deo sredstava koji se nalazi u osnovnim sredstvima u imovini Srbije moramo da prebacimo u budžet i u budžetsku stranu prihoda. To nema veze sa Vladom, i trenutnim njenim radom, već sa nasleđenim stanjem koje je katastrofalno.
Ako očekujete da iz budžeta koji je bio 7%, 6% u deficitu, krenemo odmah u suficit, to je nemoguće, i ministar jasno kaže – moramo u ovom trenutku, što se tiče makroekonomske politike da dovedemo državu Srbiju u situaciju da može da izmiruje svoje obaveze, da bi posle toga, i u pravu ste, krenuli na makroekonomske parametre, privredni rast, rast zaposlenosti i stopu inflacije koja svakog trenutka pokazuju pozitivne efekte koji proističu upravo iz ovakvog deficita koji je na 1%.

Svakako amandman na član 4. jeste povezan sa razlozima za donošenje zakona, ali mi danas nikako da pročitamo te razloge do kraja, ili što ih ne razumemo zajedno, što nemamo podjednako mišljenje o njima, to je u redu, ali nikako da ih pročitamo do kraja.
Evo, ja ću to nastaviti. Sa prodajom nepokretnosti u državnoj svojini, radi ostvarivanja dodatnih prihoda u budžet Republike Srbije, što se pročitalo, ali se ne ide i dalje, gde se kaže da na ovaj način dolazi do poreskog rasterećenja građana i privrede. Prosto, prodajom imovine koja je u vlasništvu Republike Srbije, budžetski prihodi koji potiču iz prihoda po osnovu zarada i prihoda koji potiču po osnovu prihoda na prodaju mogu da budu manji.
Da se vratim na broj poreskih prihoda koji se ostvaruju i na njihovu visinu. Oni jesu manji i potrošnja jeste manja za jedan segment stanovništva koji se nalazi na platama u javnom sektoru, ali to ne mora da znači da se poreski prihodi iz potrošnje smanjuju jer kako imate prihode koji odlaze na rashodovnu stranu, samim tim ne morate da povećavate prihode na prihodovnoj strani budžeta. Budžet nije kategorija koja potiče iz vazduha. Kako imate manje prihode, samim tim, u sektoru stanovništva ostaje više sredstava koji mogu da idu u potrošnju, a samim tim, i poreski prihodi mogu da budu veći.

Ključno pitanje, a u čemu je razlika između javnih nabavki i malih javnih nabavki? Ako bi znali predlagači amandmana da mi odgovore i da mi pokažu Zakon o javnim nabavkama gde se nalaze te razlike, onda bih ja shvatio da je bitno zašto podižemo iznos nabavki. To je bilo možda nekad bitno.
Po predlogu ovog zakona, u članu 39, jedina razlika koja je postojala između javnih nabavki i malih nabavki bilo je zato što niste imali obavezu da to objavite na portalu nabavki i na internom portalu firme. U ovom trenutku, u članu 39. jasno se kaže i praktično briše potpuna razlika između javnih nabavki i malih nabavki. One mogu da budu i dva miliona, tri miliona, pet miliona. Sva procedura koja je za velike nabavke ista je kao i za male nabavke, samo što su neki rokovi kraći.
Ja bih voleo da vi nađete u zakonu konkretan dokaz u čemu je razlika između malih i velikih javnih nabavki i sve će biti jasnije. Moguće da vi govorite o jednom drugom instrumentu, tamo gde se ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama, ali ako o tome govorite, onda treba da govorite o tome precizno, a ne o malim javnim nabavkama.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član ovako kako je napisan po novom zakonu koji ćemo usvojiti svakako, govori o potpunoj transparentnosti u javnim nabavkama, jer  po prvi put naručioci su dužni da ne samo svoje interne akte objavljuju na svojoj internoj stranici, praktično, sve ono što je vezano za javne nabavke. A što se tiče ne direktnog procesa komunikacije sa licima koje učestvuju u javnoj nabavci, imaće obavezu naručioci da objave na svojoj internet stranici.

Od tolikog nivoa transparentnosti, da li postoji nešto što je bolja brana protiv korupcije i zloupotrebe u javnim nabavkama. Ceo ovaj zakon o javnim nabavkama suštinski ide ka jednom cilju, da zaštita i borba protiv korupcije bude povezana sa javnošću u radu. Suština, ako imate javnost, transparentnost, u celom postupku javnih nabavki od trenutka pravljenja plana i ako je to dostupno svima, ne postoji taj mehanizam kontrole koji je bitniji od onih koji hoće da učestvuju na tom tenderu koji neće uočiti svaki nedostatak u proceduri, bio da je ona nameran ili slučajan. Dakle, javnost u javnim nabavkama je suština i to je glavna razlika između javnih nabavki i zakona koji su bili do 2013. godine, ovog prethodnog i ovog kojeg danas usvajamo.

Član 27, iako smo mogli da slušamo u ranijim raspravama da smo imali prigovor zato što smo brisali pojedine delove člana. U ovom trenutku ne diramo ništa. Član 27. ostaje ovakav kakav jeste, ali samo povećavamo represivne mere u slučaju da se pojavi bilo kakav oblik korupcije.

Dakle, ukoliko se desi slučaj da se utvrdi bilo kakav oblik korupcije, naručilac ima obavezu da u tom slučaju raskine ugovor koji će se raskinuti u onom trenutku kada nadležni organ utvrdi da je došlo do korupcije. Zašto je ovo bitno da „nadležni organ“ utvrdi? Znate, imate različite poslovne interese kod različitih ponuđača. Sasvim je moguća pogrešna informacija, zloupotreba informacija. Mora iznad ponuđača i onog koji odlučuje da postoji mehanizam koji će utvrditi da je bilo mehanizma korupcije. Kada to uradi organ, onda je sasvim normalno da se taj ugovor raskine i to je ono što smo dodali u članu 27.

Dame i gospodo, današnju raspravu u načelu sastoji se od seta ekonomskih zakona kojima regulišemo ekonomsku funkcionisanje, nekima i fiskalno uređenje.
Suštinski u ovih devet zakona, ja mogu da prepoznam sedam tehničkih i dva koja menjaju stvari. U jedinstvenoj evidenciji nepokretnosti, u svojini Republike Srbije nalazi se 551.946 jedinica, odnosno unosa, koji su javna svojina, a to jeste društvena svojina, državna svojina i javna svojina. Broj tih unosa nije jednak sa brojem nepokretnosti koji su u vlasništvu Republike Srbije. Imovina Republike Srbije, u stvari je vlasništvo svih njenih građana, a ona je poverena na raspolaganje i upravljanje nekim ljudima koji rade u državnoj administraciji. Skupština Republike Srbije ima svoju odgovornost, pre svega kao zakonodavno telo koje definiše funkcionisanje imovine Republike Srbije.
Predlog ovog zakona stigao je nekako u isto vreme kada i izveštaj DRI, o svrsishodnosti upotrebe nepokretnosti u imovinu Republike Srbije. Imovina Republike Srbije iznosi 683 milijarde dinara ili polovina budžetskih prihoda u jednoj fiskalnoj godini. I to je samo 20 % ukupne upisane imovine, jer ostatka od 80% nema nikakvu vrednost. Tih 20% u stvari je imovina koja ne prolazi proces revalorizacije, pa je zato njena cena toliko mala.
Država Srbija od svoje imovine u toku jedne fiskalne godine, konkretno 2013. godine ostvari prihod u visini od šest milijardi, a u budžetu se preko opštih prihoda slije samo 852 miliona dinara ili 0, 08822% ukupnih planiranih budžetskih prihoda za 2013. godinu. Dve hiljade 652 unosa nema oznaku vrste, 27 hiljada 520 unosa nema podatke o površini, 30 hiljada 330 unosa nema adresu, 43 hiljade 907 unosa nema podatke o katastarskoj parceli, 165 hiljada 147 unosa nema podatke o vrsti.
Dame i gospodo, ne mogu ni da pretpostavim kada poreska inspekcija, poreska kontrola, drugi državni organi kontrole uđu u neko malo, veliko privredno društvo na periferiji nekog veliko grada i pitaju vlasnika, knjigovođu, nadležno lice, da kaže šta ima u evidenciji osnovnih sredstava, a onda oni kažu, ono što je nama Državni revizor rekao da imamo neku imovinu, da smo nešto i kupovali, ne znamo kada i po kojoj ceni, da nešto dajemo i u zakup, ne znamo kome, a i to što smo dali u zakup nije po tržišnoj ceni i to niko ne plaća.
Naravno da smo svi svesni da takva situacija je nemoguća u našoj državi. Još jedan primer, ovo je primer o upisu imovine, kako raspolažemo imovinom građana Srbije. Znači, da ne govorim ulicu u gradu Beogradu, radi se o centralnoj ulici u centru Beograda, tamo je zakup stambenog prostora, 2,11 evra po kvadratnom metru, odnosno 4,7 evra. Prosečna tržišna cena 5,7. Poslovni prostor u toj ulici izdaje se po ceni od 13,06, a lokal pored njega iste veličine, istog vlasnika, ista struktura, za 7,4 evra. Ovaj drugi jeftiniji je za 56%. Sve to stoji u izveštaju na strani 68, a ako okrenete još dve stranice u izveštaju, na stranici 70 videćete da se ni ti lokali ne plaćaju.
Vlada nema kontrolu nad raspolaganjem imovinom i nepokretnostima. Sada možete kako god hoćete da kažete da je to posledica prethodnih decenija što jeste. Prethodnih generacija koje nisu vodile računa, ali je činjenica da jedan birokratizovani državni aparat koji funkcioniše godinama nije vodio računa. Primali su plate iz budžeta Republike Srbije o imovini Republike Srbije.
Danas ja čujem da tu imovinu trebamo da tržišno aktiviziramo, da je stavimo u funkciju. Ja sam ubeđen da je ona već u funkciji samo što prihod od te funkcije nije u budžetu Republike Srbije. To mora da se promeni i ne sme da se ostavim budućim vladama i budućim generacijama posle nas. Zato je danas ovaj predlog zakona mnogo bitan i ključan, radi se o jednom vrlo prostom, jednostavnom zakonu koji se sastoji od 12 članova, 12 činjenica koje se neupitne.
Da se ne nastavljam na ostale rasprave, hajde da vidimo koje su prednosti ovog zakona. Pre svega, ključno je, govori se o povećanju i smanjenju fiskalnog deficita, u stvari, pretpostavljamo da ćemo prodajom imovine ostvariti veće prihode, to će se prebaciti preko ostalih prihoda u budžet Republike Srbije, u prihodovnu stranu i samim tim nastavićemo tempo smanjenje fiskalnog deficita koji je nužan da bi makro ekonomski parametri počeli da funkcionišu.
Ovde se govori lepa foskula, fiskalni deficit i smanjenje. Fiskalna konsolidacija, u stvari treba reći građanima Srbije istinu. Da, mi skupljamo novac da platimo obaveze koje su nastale u prethodnim godinama prema međunarodnim institucijama u vidu različitih kreditnih aranžmana i Međunarodni monetarni fond nije došao danas, on je došao onog trenutka kada smo se prezadužili.
Naravno da postoji i drugi efekat. Umanjenjem osnovnih sredstava, praktično u vlasništvu Republike Srbije učinićemo da rashodovna strana budžeta bude drugačija.
Učinićemo da troškovi za ta osnovna sredstva budu manja, a istovremeno ćemo omogućiti zakupcima, da jedan deo sredstava koji je izmešten, a oni su vlasnici, vratimo u platni promet i da oni reše ključne poslovne i stambene odluke i sve u skladu sa članom 6. gde jasno definišemo način tržišne cene po kojoj ćemo izvršiti prenos imovine.
Naravno da će se razviti i tržište nekretnina, jer će primar u prvom trenutku, se na tržištu pojaviti značajni broj objekata, a istovremeno u procesu prometa koji je neosporan na sekundarnom tržištu ostvariće se efekti.
Predlog ovog zakona je svakako u tome što će jedan oblik svojine koji je danas u državnoj svojini preći u funkcionalniji, mnogo bolji, efikasniji privatni oblik svojine.
Jedna od nedoumica koja je svakako prisutna, tiče se člana 5. i ona govori o pravu da nekretnine mogu da kupe zakupci. Meni je žao što gospodin Vujović ministar nije ovde, zato što mislim da je Vlada imala želju da sačuva odgovarajuću socijalnu komponentu.
Znate, ako ste vi zakupac stana 10, 20 godina, generacijama i ako niste u situaciji da danas taj stan kupite, a taj stan bude prodat po nekim tržišnim mehanizmima, dolazite u situaciju da ta porodica ima ozbiljne i značajne probleme. Tako da ja mogu da razumem to odsustvo jasno od tržišnog mehanizma u prodaji osnovnog sredstva.
Iz ovog zakona i izveštaj DRI u stvari moraju da proteknu dva zaključka i dve stvari.
Prva je, da država Srbija, Ministarstvo finansija, Odbor za budžet, Vlada Republike Srbije, Narodna skupština mora da reši problem upisa i raspolaganje imovinom države Srbije, jer od 1996. godine, to smo uradili osam puta preko različitih zakona i uredbi i očito je jasno da danas efikasno i efektivno ne kontrolišemo imovinu.
Druga stvar, treba prestati sa davanjem u zakup imovine Republike Srbije koja se primarno ne koristi i treba je praktično na tržištu, pod jasnim tržišnim mehanizmima, otuđiti od korisnika koji ne zna sa njom na pravi način da rukovodi.
Za mene, za moje komšije u Kragujevcu, potpuno je nebitno da li država Srbija, da li mi kao građani imamo u milionima procenata imovinu u nekom stanu u Beogradu, jer ako imamo blato na ulicama, barake od škola, infrastrukturu koja nije urađeno, to je ono što nas zanima. To nama nisu, gospođo ministarka, obezbedili zaposleni u državnoj upravi.
Ja danas slušam da govorimo o zakonu o otpuštanju, o racionalizaciji ne, ovaj zakon o efikasnoj i efektivnoj državnoj upravi. To je suština. Jer, kada govorite da se državna uprava plaća iz republičkog budžeta, budžeta lokalnih uprava, u stvari to jeste samo delimično tačno. Plaća se i škola, zgrada, infrastrukture koje nedostaju mojim komšijama.
Kada iz budžeta lokalne uprave date 30 do 40% i kada su vam to rashodi za zaposlene, kada javna preduzeća na lokalu imaju 80 do 90% rashoda za zaposlene, kada pojedina ministarstva imaju 90% u rashodima za zaposlene, kako možete da govorite o održavanju, da ne govorimo o investicijama.
Ključno pitanje koje se meni postavlja jeste, a čemu nama služi javni sektor, da li je to socijalna institucija ili je to institucija koja kod investiranja treba da omogući da građani Srbije bolje žive?
Zaposleni u javnom sektoru u lokalnim upravama, državnoj administraciji, svi bez izuzetka, javnim preduzećima, funkcionišu na principima već 50 godina koji se ne menjaju.
Radi se poveravanju poslova koja čini država, poveravajući poslove vrlo često u vrlo profitabilnim granama, pri čemu tim preduzećima i tim institucijama daje monopol.
Ustvari imamo problem zato što imamo monopol u visoko profitabilnim poslovima, gde ne ostvarujete profit uopšte, a tek ekstra profit, a u stvari imate institucije koje posluju sa gubitkom.
Ista je situacija i sa zaposlenima. Vi nemate fruktuaciju radne snage u tim institucijama, pa praktično se ništa i ne dešava.
Od tri najgora monopola koja mogu da postoje imate monopol koji je državni monopol nad kontrolom i nemogućnošću da se ulazi slobodno u granu i drugi loš monopol teoretski, monopol radne snage.
Tek treći je monopol na tržištu. Neosporno je da je usluga koju pruža država preko svojih institucija fiksirana. To je tražnja koju ne možete da promenite. Nesporno je da školstvo, obrazovanje, javni sektor nešto što mora da se koristi, ali nije dokaz prihvatljivosti, činjenica da to radi preduzeće, institucija koja je u državnom vlasništvu.
Ovaj zakon, budući zakon morao je suštinski da promene shvatanje po kome je država, lokalna uprava, istovremeno i korisnik odnosno neko ko poverava poslove u ime građana radeći u njihovom najboljem interesu. To poverava preduzećima koja u njenom vlasništvu a na teret građana koji plaćaju neefikasnost.
Ja nemam nikakvu dilemu. Ajmo da izvršimo jednu demonopolizaciju javnog sektora, ajmo da sve to školstvo, zdravstvo, javne usluge prebacimo na konkurenciju i da građanina Srbije koji je suštinski bitan, sedam i po miliona ljudi, stavimo u centar da sami odlučuju, pa da kažu – ja ću da kupujem uslugu školstva ovde, uslugu zdravstva ovde, uslugu u lokalnoj upravi, komunalnom poslu, prosto ne želim više da plaćam iznošenje smeća ako nisam u zemlji. Ne želim da plaćam parkiranje na ulicama, već tamo gde su garaže koje su napravljene.
Dame i gospodo, demonopolizacija svega je, suština rasta ekonomije. Demonopolizacija ustvari podrazumeva osvajanje ekonomskih sloboda.
Danas u državnoj administraciji ne postoji ni jedan zaposleni koji jedino on zna da radi posao i niko drugi. Možda on jedini i uspeva da ga radi, ali je to posledica državnog monopola.
Kada se danas kaže …

Ovo je tema, gospodine Bečiću.
Ja razumem da …

Ovim zakonom mi danas ne gubimo radna mesta zato što radna mesta ne mogu da se izgube jel postoji tražnja za tim proizvodima. Mi ovim zakonom u stvari samo vršimo demonopolizaciju drugačije pakovanje onih koji ove poslove rade.
Brisanje povlašćenog položaja u državnoj administraciji svakako jeste problem, ali je to problem, pre svega, psihičke kategorije i činjenice da vreme ne stoji, ono se menja. Zato, ako hoćemo ozbiljne promene i ozbiljna dešavanja ovakvi zakoni su nužni.

Dame i gospodo, svi koji su studirali ekonomiju znaju da je do kraja 90-ih godina na ekonomskom fakultetu postojao predmet koji se zvao politička ekonomija. Parlament Republike Srbije svakako jeste mesto gde se vodi politika, ali suštinski, ako nemate više predmet politička ekonomija, onda ga imate u parlamentu Republike Srbije. Imate sa jedne strane, politiku, a sa druge strane imate ekonomiju. Uvek je zanimljivo da shvatite da politička ekonomija nije samo bitna samo za socijalizam.
U drugim zemljama u Evropi koje su kapitalistički orjentisane, u stvari, imali ste tu politiku koja je mislila da može iznad ekonomije. Nekako, Grčka je dobar primer. Kako funkcioniše Grčka? U stvari, funkcionišu ne politički-ekonomski sistemi, nego ljudi u tim sistemima. U Grčkoj nije bio problem kada je 240 milijardi evra grčki narod trošio da bi lepše živeo, koji nije proizveo, nego je borba za grčki narod danas, u trenutku kada ti krediti treba da se vraćaju. Nije problem kada zaposleni doktori u 80-oj, 90-oj primaju po 5.000 evra, ali jeste problem danas kada doktori u Grčkoj primaju po 1.700 evra, jer vraćaju tih 5.000 evra. To je stvar različitog načina razmišljanja, političkog opredeljenja, ideje da u ekonomiji sve što se potroši treba da se plati.
Danas u javnoj raspravi čujemo suštinski različite stvari. Ovde se govori o dva nivoa priče – prva, o makroekonomskim parametrima, koji nisu predmet ove analize, i fiskalnim parametrima. Odluka o akcizi se pre svega uvodi zato što je
jasan problem u fiskalnom funkcionisanju države Srbije u ovom trenutku i ma koliko je taj problem rešiv i koliko se rešava, on ne može da se reši brzo i efikasno. Ove mere i ove akcize su pre svega posledica težnje da u budućem vremenu ti fiskalni nedostaci budu što bolji.
Kada govorimo o EPS-u, onda svakako treba da kažemo da je to sistem koji u ovom trenutku, iako ćemo drugačije slušati, naplaćuje 95,75% prihoda. Znači, firma koja, mogu sada da pročitam, na nivou privrednih društava u „Elektrovojvodini“ naplaćuje 97,43%, u PD „Centru“ Kragujevac – 96,36% naplate, „Elektrosrbija“ Kraljevo – 95,96%, „Jugoistok“ Niš – 95,38%, „ED Beograd“ – 94,01%. To je naplata za 2015. godinu.
Znači, to govori o promenama koje se dešavaju ne samo u fiskalnom sistemu u funkcionisanju javnih preduzeća, već i u javnim preduzećima, u načinu razmišljanja jer jeste tačno da u 2012. godini stepen naplate je bio oko 80%. Promene su neminovne u svim sferama života, ali su one rezultat pre svega situacije koju smo mi nasledili, ne samo u javnim preduzećima, već i u budžetu Republike Srbije.

Zahvaljujem se.
Dame i gospodo narodni poslanici, ma koliko mere Vlade Republike Srbije davale rezultate, gospodine ministre, ne mogu svi da veruju u rezultate, a o tim rezultatima možda najbolje da prekinemo ovu raspravu, govori izveštaj Fiskalnog saveta od samo pre pet dana koji potvrđuje sve ono što ste vi nama danas u diskusiji govorili. Naravno da postoji budžetski deficit i taj budžetski deficit jeste posledica nasleđene situacije i za godinu dana nije mogao da bude otklonjen.
Loša i skupa državna uprava. Javna preduzeća koja imaju imovinu i ponašaju se na tržištu monopolski. Lažne subvencije koje su se ticale socijalnog sektora i druga fiskalna davanja koja nisu imala utemeljenje u prihodovnoj strani budžeta, samo su deo i segment loše ekonomske situacije u kojoj se mi nalazimo.
Ekonomske zablude, u pravu ste, koje traju generacijama, ne Vladama, dovele su nas u situaciju da vremenom nagomilavamo svoje obaveze, ne samo finansijske, a da ova Vlada zajedno sa kamatom pokušava da ih isplaćuje, i isplaćuje ih u 2015. godini.
Kada smo planirali budžet za 2015. godinu, sećate se onih dugih rasprava, planirali smo budžetske prihode u visini od 924 milijardi dinara, tog istog vremena, planirali smo budžetske rashode u visini od hiljadu i 115 milijardi dinara i tada smo bili svesni da ćemo u ovoj godini, kao nacija, kao država, kao društvo trošiti više nego što možemo da zaradimo, da ćemo imati deficit, a kada pogledate prihodovu stranu budžeta, onda vidite u stvari dve ključne ekonomske kategorije.
Prva ekonomska kategorija, koja se tiče ekonomske klasifikacije, 7141 tiče se prihoda koji potiču iz poreza na dodatu vrednost i oni iznose oko 399 milijardi dinara, planirali smo.
Istovremeno, planirali smo drugi ekonomski prihod, koji je najveći i to su akcize, u iznosu od 215,7 milijardi dinara. U toj ekonomskoj klasifikaciji 717. imate prihode koji potiču od naftnih derivata, nafte u visini od 120 milijardi dinara. Prihodi od akciza na duvanske proizvode u visini od 80 milijardi dinara i 13,7 milijardi ostalih prihoda.
Govorim o planiranim prihodima i red je gospodine ministre da kažete da Fiskalni savet, ne vi, kaže da su ti prihodi svi do jednog veći. Neuporedivo su veći i to je rezultat vašeg rada.
Mi danas, kada govorimo o ovom Zakonu, o izmeni Zakona o akcizama, u stvari govorimo o drugom ključnom izvornom prihodu koji puni budžet Republike Srbije, o akcizama.
Mi hoćemo Predlogom ovog zakona da izmenimo i uvedemo u red sve one proizvode koji danas nisu zahvaćeni akciznom politikom, odnosno fiskalnom politikom, zato što kada ih uvodimo u akciznu politiku automatski povećavamo i iznos poreza na dodatnu vrednost.
Ko je su to stvari koje mi danas menjamo? Pa, pre svega ako pogledate Predlog izmena zakona videćete član 2. gde kažemo, da da hoćemo, da u stavu 3. ubacimo novi proizvod koji se zove duvan koji služi za grejanje, a ne sagoreva, koji se greje, a ne sagoreva, hoćemo da ubacimo u članu 2, stav 6. koji govori o korišćenju tečnosti za punjenje električnih cigareta. Nećemo ovu prvu kategoriju oporezovati, odnosno utvrditi akcizu u visini od 40% na najnižu cenu 1000 cigareta, ovu drugu četiri dinara po jednom mililitru.
Do sada nismo imali ove ekonomske kategorije, odnosno ove proizvode koji su se nalazili na nivoima akciza. Zašto? Pa, kao i svako tržište i tržište duvanskih proizvoda prati rast i razvoj, prati nove tehnologije, pojavljuju se novi proizvodi koji svojim cenama, uslugama, privlače potrošače i počinju da zauzimaju sve veći segment tržišta. Takav je slučaj i sa proizvodima o kojima danas govorimo.
Prosto, na tržištu duvana pojavili su se proizvodi koji ranije nisu ni mogli da budu definisani, koji zbog svoje cene, zato što se delom ne nalaze na akciznoj politici imaju nižu cenu, postaju konkurenti i svakog trenutka zauzimaju sve veći segment tržišta, duvanski proizvodi.
Naravno, da proizvodi koji se tiču akcizne politike neće biti dovedeni u pitanje, ali mogu da budu. Istovremeno, ako ti proizvodi nemaju akciznu politiku i ne nalaze se u fiskalnom poretku na taj način, oni stvaraju ne jedinstvo potrošača, pa jedni korisnici duvanskih proizvoda plaćaju akcizu, a drugi ne.
Ovim promenama, u stvari napravićemo jedinstvo, kako proizvođača, tako i potrošača, što u suštini govori o jedinstvu fiskalnih pravila u procesu oporezivanja.
U maju mesecu, znači u prošlom mesecu 2015. godine, na javnom servisu, tj na javnom snabdevanju, faktura je iznosila 11201 milion dinara, to su sve fakture prema sektoru stanovništva i deo faktura koji se tiče privrede.
Da pojasnim, deo faktura koje se tiče privrede govori o fakturama koje se izdaju preduzećima koji zapošljavaju do 50 ljudi i koji imaju limite u prometu na godišnjem novu.
Po novom Zakonu o energetici, od 1. oktobra, svi oni korisnici koji troše više od 30 hiljada kilovata, moraće da se nađu na režimu tržišta, ali to neće bitno uticati na iznos akcize.
Dakle, u maju mesecu 2015. godine faktura stanovništva iznosila je 8 milijardi i 551 milion dinara. Faktura prema tom delu privrede 2 milijarde i 694 miliona. Imate tu još dvadesetak posto koji se tiče preduzeća koje se nalaze na slobodnom tržištu.
Da smo u maju mesecu, ove godine imali ovaj Zakon i da smo ga primenili budžetski prihod po osnovu faktura koji se tiču stanovništva iznosio bi 649 miliona dinara, odnosno 198 miliona dinara na nivou privrede. Ukupno gospodine ministre 840 miliona dinara, za prvih pet meseci, 4 milijarde 687 hiljada dinara.
Gospodine ministre, to je 2,47% akcijskih prihoda na nivou Republike Srbije godišnje, odnosno 0,49% prihoda na nivou jedne godine ukupnih poreskih prihoda.
Ako možete da kažete da je 0,49% poreskih prihoda na nivou jedne nacionalne ekonomije nešto što izaziva ovoliku raspravu? Možda jeste. Ali, u Srbiji je sve to izraženije zato što, prosto, imate taj problem da je politika u svemu.
Prosečan račun u maju mesecu 2014. godine, za sektor stanovništva iznosio je 1400 dinara, u maju mesecu 2015. 355 kilovat sati potrošeno po prosečnom računu, odnosno 2.500 dinara, kako god pogledate prosečno za ovu akcizu građani će izdvajati od 105 do 250 dinara više.
Ako mene lično pitate, kao poslanika da li je to mnogo ili malo? Za 105 dinara u Srbiji, gotovo da ne može ništa da se kupi, za onoga ko nema i 105 dinara je strašno veliki iznos.
Raduje me što u članu 40. ovog Predloga, potpuno definišete način na koji će se naplaćivati akciza, na neki način činite ustupak EPS-u gde kažete da će se akciza naplaćivati na potrošnju koja ide na krajnjeg korisnika, odnosno na merno mesto.
Zašto je to bitno?
Zato što danas, ovih dana, ovih godina slušamo različite priče o EPS-u i one su uglavnom negativne, ali mislim da su one, pre svega rezultat nepoznavanja i preciznog razumevanja argumentacija kako ta funkcioniše.
Ovde ne govorimo o poslovnom gubitku i vi ste o tome govorili, znači ovde govorimo o gubitku na prenosu, na mreži koju ste vi jasno definisali i rekli iznosi 15 do 16% na godišnjem nivou, ali treba reći gospodine ministre punu istinu. Od 9 do 10% gubitka su tehnički gubici.
Nemate danas bilo kakav relevantan mehanizam kojim će utvrditi kako jedna mreža u koju se investira ili ne investira treba da ima, da li 9 da li 10? To je stvar procene, kao što je stvar procene, da vas podsetim i iznos i veličina sive ekonomije u državi Srbiji od 30%.
Znači, imamo tehničke gubitak, svi teoretičari, svi ekonomisti, ljudi u praksi, kažu da je to odprilike toliko za ovaj poslovni sistem, ovako kako funkcioniše EPS, 4%, odnosno 4,5% su tehnički gubici u Nemačkoj, jednoj od najrazvijenijih ekonomija u toj oblasti. U Sloveniji 5%.
Znači EPS pravi problem od 4-5% tehničkih gubitaka koji su posledica ne investiranja.
Od 5 do 6 od 9, 10 do 15, 16 gubici su komercijalni, u prevodu krađa. Da li postoji problem sa komercijalnim gubicima u jednoj zemlji u Evropi u ovom trenutku? Ne postoji, gospodine ministre. Da li je EPS odgovoran? Da, jeste. Da li primarno? Nisam siguran. Mora da mu pomogne država.
Raduje me i što EPS naplaćuje u ovom trenutku, u 2015. godini 95,74% fakturne realizacije, 95,47%. To znači da će samo 4,73% ići na teret likvidnosti EPS-a, odnosno da će 0,39% onoga što se ne naplati ići na njegov teret.
Od 1. avgusta 2013. godine stepen naplate je 94,32%. Postoje brojni proizvodi koji se proizvode u Srbiji i to nije sporno. Malo njih zadovoljava evropske i svetske standarde. Ja ne mogu da se setim proizvoda, gospodine ministre, za koji možete da kažete da je toliko konkurentan, kao ono što proizvodi EPS.
Danas EPS po svojoj ceni, nesporno, svi znamo ima najnižu proizvođačku cenu i prodajnu cenu u regionu, u Evropi i ne dovodi se u pitanje da li bi EPS mogao svoj proizvod koji prodaje da proda bilo gde danas u svetu. Da, mogao bi.
I kada danas govorite o funkcionisanju te firme, a slušamo neprekidno, da, o toj firmi možete da govorite kako god hoćete. Trideset šest hiljada ljudi manje nego što je radilo pre dve godine, ako uzmete ljude koji su radili na privremeno povremenim poslovima i na određeno vreme, neuporedivo manje radi danas u toj firmi. Trideset šest hiljada ljudi svakog dana donosi na desetine operativnih odluka, gotovo svaku od tih možete da kritikujete. Ali tih 36 hiljada ljudi dostavlja svoj proizvod i na mestu potrošnje koji je desetinama kilometara odaljen od poslednjeg sela, na različitim nadmorskim visinama, u različitom vremenu, a počinje tako što se krene iz rudnika, vodotoka, u složenom tehnološkom procesu, preko miliona kilometara mreže, stotine hiljada, možda, transformatora dođe do potrošača i isporuči mu energiju.
I u pravu su svi oni koji kažu da EPS treba da se menja. I u pravu su svi oni koji ga kritikuju i oni imaju potpuno pravo, ja ih podržavam, zato što na fakultetima, institutima, u svojim firmama oni proizvode proizvode, intelektualnu vrednost koji na evropskom tržištu vredi mnogo više nego što je nesporna cena i proizvod koji prodaje EPS.
Da li je nagrada za fiskalnu konsolidaciju povećanje plate za 170 hiljada ljudi koje radi, 177 hiljada ljudi koji rade u prosveti, 128 hiljada koji rade u zdravstvu, 102 hiljade koje radi u MUP? Jeste, ali je nagrada za fiskalnu konsolidaciju i sve ovo što radimo, u stvari početak boljeg života i smanjenja poreza koji će osetiti svi građani Srbije. To je krajnji cilj.
Svakako ovaj predlog i predlog ove odluke kada morate da glasate o uvođenju akciza nije najsrećnija stvar koju jedan narodni poslanik može da glasa i treba da glasa. Imali smo mi lakše zakone, imali smo i teže, ali ovo meni ne predstavlja nikakav problem iz prostog razloga. Godine 2014. slušali smo o brdu teških zakona koje smo glasali, donosili i mi u principu pričali ovako, isti politički odnos bio, mi iz vlasti branili, gospodin Vujović to branio, opozicija napadala. Ovo je prvi zakon ovakve vrste u 2015. godini, biće ih još. Onda pogledate tri ključna makro-ekonomska parametra i zato smo ponosni gospodine Vujoviću.
Pogledajte društveni bruto proizvod. Lepo ste rekli, svi su govorili – biće minus 0,5. Danas nema nikog ko ne kaže biće plus jedan, razlozi su različiti lepo ste rekli. Fiskalni savet kaže – biće zbog popravljanja nivoa poljoprivredne proizvodnje. Kakvi god da budu razlozi, biće rast društvenog bruto proizvoda, ali niko, baš niko, ne kaže da je stopa nezaposlenosti veća. Ne, najveći pesimisti kažu da je ista. U stvari, znamo da ne niža. Stopa inflacije 2,7 planirana, koliko, gospodine Vujeviću, 2%? Tri ključna Kejnsova makro-ekonomska parametra su dobra. Nije jedan koji može da bude, nije drugi. Tri ključna.
Znate da idealno nasleđe, da je okruženje bolje, ne bi mi morali da predlažemo ovakve zakone. Mogli bismo mi da predlažemo mnogo lakše, ali nije poenta da kada je teško predlagati lako, jer to ako predlažete lako danas sutra je teško. Zato mi u stvari nemamo izbor i zato ja nemam izbor i SNS naravno da će podržati ovaj zakon. Ja vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo, ja bih se potpuno složio sa ovim amandmanom i bio bih za, kada bi mi promenom zakona u Skupštini Republike Srbije čuvali 92.000 radnih mesta ili bolje reći pet miliona radnih mesta. Hajmo da promenimo sve zakone u Skupštini Republike Srbije ako ti zakoni donose radna mesta. Ali, nažalost, to nije tako. Radna mesta stvara ili pravi ili ih ukida tržište.
Radi se o preduzećima koja su u procesu privatizacije koja je trebala da bude okončana najmanje pre desetak godina. Jer bez brze privatizacije koja je u stvari prodaja državnog kapitala i promena oblika iz jednog oblika zgrade i imovine u drugi, finansijski kapital, mi ne možemo da idemo dalje.
Skupština Srbije nema mehanizam iako se u pravu ste, nalazi u jednoj podeljenoj funkciji gde ima vlasništvo, ako neko ko štiti interese države i želje da to vlasništvo sačuva i činjenice da je to vlasništvo netragom nestalo.
Ne radi se o preduzećima koja imaju pozitivan kapital. Uglavnom se radi o svim preduzećima koja se i danas nalaze u procesu privatizacije. I ovih 17 koja imaju negativan kapital, njihove obaveze su mnogo veće nego njihova potraživanja.
Pomerati rok sa 30 na 15 dana, moguće da ste u pravu, ali mislim da u skladu sa promenama koje su neminovne i koje podrazumevaju brzinu da bi se proces privatizacije što pre završio, 30, 15 dana ne znači ništa. radi se o preduzećima koja će tek na tržištu moći da prežive i sačuvaju radna mesta.
Skupština Republike Srbije bez obzira da li menjamo, prihvatamo amandman ili menjamo član koji vi predlažete, šest, neće rešiti problem radnih mesta.

Zašto ja mislim da je ovaj amandman suvišan? Ugovor o prodaji kapitala smatra se zaključenim kada ga potpiše kupac agencije i overi nadležni državni organ. Tog trenutka je završen jedan kupoprodajni odnos. Zvali vi to privatizacijom ili kako god, to je kupoprodajni odnos.
U članu 1. kažete da ugovor mora da sadrži neke osnovne elemente. Među tim osnovnim elementima jeste predmet prodaje. Kraj priče. Onog trenutka kada zaključite ugovor, vi tačno znate šta kupujete. Specifikacija imovine meni više izgleda kao interna stvar između državnih organa, što govori o teškoj situaciji koja postoji u komunikaciji između državnih organa.
Znači, ovo bi bilo neprihvatljivo da je država Srbija već decenijama uređena država, pa da imate tačnu procenu kapitala, jasno funkcionisanje poslovnog rukovodstva u preduzeću i jasnu ulogu Agenciji za privatizaciju i Ministarstva. Onda mi nikako ne bi mogli da dođemo u situaciju da informacije o visini vrednosti obaveza i kapitala budu različite, ali u Srbiji to može. I, ako vi to možete, onda je ovo više potvrda činjenice da ne postoji jasna koordinacija i loše funkcionisanje među pojedinim institucijama koje su nadležne za proces privatizacije.
Kao što ne treba štititi ni preduzeću u procesu privatizacije, ne treba ni štititi onog ko kupuje ta preduzeća. Prosto, postoji jasan tržišni mehanizam. Vi imate pravo da prekontrolišete funkcionisanje i dobijete sve informacije. Ovo nije najsrećniji postupak ni za onoga ko kupuje. Nisu ovo najsigurniji poslovi za onoga ko kupuje ta preduzeća. U tom kontekstu, sasvim je logično da odgovornost za procenu snosi onaj koji kupuje, a pošto Agencija precizno definiše i ovim zakonom se precizno definiše taj kupoprodajni odnos, onda nema razloga da postoji specifikacija imovine, jer ona ništa suštinski ne rešava.

Dame i gospodo, različita je percepcija shvatanja ovog zakona. Suština i jedan od razloga zašta donosimo ovaj zakon, kaže se da je razlog zato što u državi Srbiji postoji raširena siva i crna ekonomija.
Različite smo podatke danas slušali, i ovih dana, u vezi rasprave koliki je obim sive ekonomije. Obično se govori o sivoj ekonomiji koja je veličine jedne trećine BDP, neko govori da je to jedna trećina fiskalnih prihoda, to su različite kategorije, jedna trećina fiskalnih prihoda ne moraju da budu jedna trećina BDP, ali kako god, siva ekonomija je značajna.
Siva ekonomija jeste utemeljena u funkcionisanju pre svega državnih organa, jer ne možemo da govorimo o sivoj ekonomiji ako u tom obimu ne konstatujemo da postoji problem u inspekcijskim službama. Niko nije govorio, ali mora da postoji problem i u carini. Bez povezanosti carine, ljudi koji se bave sivom ekonomijom i inspekcijskih službi, taj obim sive ekonomije ne bi mogao da postoji. Ako ta siva ekonomija mora da se rešava u narednom vremenskom periodu, onda je to praktično nivo organizovanog kriminala u tom obimu. Ne radi se tu o malim proizvođačima, malim kućnim radinostima, radi se o trećini društveno bruto proizvoda. U takvoj situaciji je sasvim normalno da je percepcija da ako imate toliki obim i toliku opasnost u funkcionisanju sive ekonomije, onda je neminovna i zaštita ljudi koji se bave inspekcijom. Prosto, doći ćemo u situaciju da se suočavamo kada zalazimo u sivu ekonomiju sa ogromnim problemima koji moraju da budu rešeni na taj način što će postojati barem pretnja, ne sile, nego zaštite ljudi koji obavljaju inspekciju.
U tom kontekstu, ako prenebregnemo tu činjenicu, onda bi ovakav amandman doveo ljude koji se bave inspekcijskoj službom u vrlo nepovoljnu situaciju. Inspekcijska služba je i inspekcijska služba u oblasti utvrđivanja kvaliteta mernog mesta pri prodaji električne energije. Ima na desetine i desetine slučajeva iz svakodnevnog života i poznato nam je da ljudi koji se bave tom vrstom kontrole dolaze u opasnost i dolaze u situaciju da im je ugrožena čak i životna egzistencija. Zato smatram da ovim predlogom amandmana jedna normalna funkcija, koja kaže da u procenu očekivanja ljudi koji se bave inspekcijama postoji opasnost u vršenju inspekcijskog nadzora, ova kontrola i zaštita od strane policije i komunalne policije koji su to preventivno jeste u suštini funkcionisanje, buduće funkcionisanje inspekcijskih službi. Ovaj zakon se ne tiče samo odgovornosti ljudi koji se bave i koji su kontrolisani, već istovremeno i kontrolom i funkcionisanjem ljudi koji obavljaju inspekciju. Ako je ona njihova jasno definisana i ako su posledice njihove zloupotrebe jasno precizirane, onda ne vidim razlog zašto bi ovaj amandman trebao da bude prihvaćen.

Vrlo kratko radi pojašnjenja. Znači, radi se o amandmanu na član 5. stav 4. o kome vi govorite, ali mi govorimo i o stavu 7, u kome se kaže da se „očekuje“ menja „otporom“, tako da govorimo u stvari o istom amandmanu, samo o različitim stavovima. Vi govorite o stavu 5, a mi o vašem amandmanu i vašem stavu broj 7.

Dame i gospodo, zakoni o kojima danas raspravljamo u stvari su deo seta koji se tiče fiskalnog sektora. Ako pogledate ovaj finansijski sektor o kome danas pričamo, suštinski govorimo o Zakonu o bankama i to je krucijalni zakon o kome danas raspravljamo. Svi ostali zakoni su u paketu i prate taj zakon.
Zašto mi danas raspravljamo o ovom setu zakona? Zato što je praksa u bankarskom sektoru u Srbiji u poslednje dve godine pokazala da nešto ne funkcioniše. Prvog septembra 2010. godine doneli smo sličan paket zakona i raspravljali smo o tome da Srbija mora da spreči probleme koji će nastati u vezi ekonomske krize koja je 2008. godine počela da dolazi. Posle dve godine shvatili smo da baš nemamo najizraženiji i najsigurniji bankarski sektor i zato smo napravili taj set zakona.
Šta smo shvatili za dve godine? Da moramo potpuno da promenimo sve zakone. Više nismo došli u situaciju da ih menjamo, već smo doneli nove.
Danas kada raspravljamo o bankarskom sektoru, onda je poverenje suština bankarskog sektora. To je ključni proizvod koji banke prodaju, a sve ostalo, fiskalni derivati, sve ono što je vezano za funkcionisanje banaka sa privredom i stanovništvom potiče iz tog poverenja. U Srbiji, kao i u svetu, postoji ubeđenje da je bankarski sektor povezan sa ekonomskom elitom, da postoji niz regulatornih tela i državna administracija koja jasno i precizno definišu funkcionisanje tog sektora. Postaje potpuno nejasno kako dođemo u situaciju da i u Srbiji i u svetu imamo probleme u bankarskom sektoru i, naravno, banke propadaju i propadale su, možda danas propada neka banka na globalnom tržištu i propadaće i tu ne postoji nikakva značajnija regulativa koja bi to mogla da spreči.
Problem funkcionisanja i propadanja banaka svodi se na loše poslovne odluke koje se donose u tim bankama. Loše poslovne odluke donose menadžeri tih banaka. Još je Edit Peroz konstatovala da svako preduzeće funkcioniše loše zato što je loš menadžment, ni u bankarskom sektoru nije drugačije, nije drugačije ni u bankarskom sektoru u Srbiji.
U poslednje tri godine, jedna za drugom, nestalo je pet banaka. Pet banaka koje su doživele svoj kraj i pitanje je da li je to kraj problema u bankarskom sektoru. Ti problemi u bankarskom sektoru koštali su državu Srbiju, budžet države Srbije, građane države Srbije koji plaćaju porez 250 miliona evra u Agenciji za osiguranje depozita, 145 miliona evra Evropska banka za obnovu i razvoj i 200 miliona Svetska banka. Ta sredstva nisu sva potrošena. Neka jesu, ali su sva ta sredstva tu da bi otklonili probleme koji mogu da nastanu u nekom narednom vremenskom periodu i koji su nastali u prošlosti.
Kada danas pokušavamo da promenimo ove zakone, promenićemo ih sigurno, mi u stvari hoćemo da promenimo mehanizam funkcionisanja i da nekim institucijama, koje su se pokazale nedovoljno dobro u prethodnom vremenskom periodu, praktično izuzmemo jedan deo nadležnosti i poverimo ih drugim institucijama za koje smo ubeđeni da će sektor stanovništva i privrede ojačati i omogućiti da u vrlo komplikovani i kompleksnim odnosima sa bankarskim sektorom to funkcioniše na efikasnijim, jasnijim i transparentnijim principima.
Od 2008. godine traje velika ekonomska kriza. Nema naznaka da je pri kraju. Danas prisustvujemo velikoj valutnoj tenziji.
U Srbiji, kao i obično, kada se dešavaju ozbiljne promene, gledamo sa strane, zabavljeni svojom mukom, ne shvatajući koliko će te promene na globalnom finansijskom tržištu izazvati potrese koji mogu da pogode Srbiju u nekom narednom vremenskom periodu.
Srpska monetarna politika, srpski bankarski sektor samo su deo, ali sitan deo, globalnog ekonomskog sistema i mora se imati u vidu da promene i posledice kriza i turbulencija imaju posledice na srpski finansijski sektor, na monetarnu politiku i bankarski sektor.
Ono što je ključno, po meni, što bi Narodna banka i Ministarstvo finansija morali da rade u narednom vremenskom periodu jeste da jasno i transparentno, na osnovu percepcije dešavanja, predvide i da se u Srbiji ne dešavaju iznenađenja u sferi bankarstva, monetarne politike i funkcionisanja finansijskog sektora. Svako neprijatno iznenađenje narušava suštinu funkcionisanja finansijskog sektora, a to je poverenje.
Kraj dana je, suviše smo slušali danas o funkcionisanju bankarskog sistema. Posle guvernerke i ministra finansija teško je reći bilo šta novo.
Hteo bih da podržim predsednika Odbora za budžet gospodina Arsića i da kažem – da, jeste, Zakon o javnim nabavkama, gospodine ministre, jeste dobar i on funkcioniše. Bez izmena o kojima ćemo danas raspravljati, o kojima danas raspravljamo, on je doneo bitne promene u funkcionisanju javnih nabavki u državi Srbiji.
Problemi koji proističu, proističu iz nesposobnosti ljudi koji se bave javnim nabavkama u preduzeću, proističu iz njihovih neprilagođenosti u funkcionisanju i njihovim zlim namerama, da tako kažem, koruptivnih mehanizama. Znate šta? Plan javnih nabavki definiše sve. Ako imate tim ljudi u svom preduzeću, u javnom sektoru, koji na početku godine predvidi sve moguće posledice, nemate nikakvih problema u funkcionisanju ovakvog Zakona o javnim nabavkama.
Ovaj zakon, ovu malu promenu koju predlažete, u stvari je jedan antimonopolski zakon, mali, nebitan. Kažete – da, više nećemo davati subvencije neprimereno jednom delu preduzeća, ma kakva ona bila, iako se to kreće od 5% do 15% zato što to košta poreske obveznike države Srbije. To tako ne može. Nikada ovakve mere nisu doprinele jačanju privrede u bilo kojoj zemlji, pa neće doprineti ni Srbiji, a svakako ova mera doprinosi uštedama u budžetu Republike Srbije.
Veliko je zadovoljstvo kada u Narodnu skupštinu dođe zakon koji potiče iz Ministarstva finansija, odnosno Vlade, Narodne banke. To govori o timskom radu te dve ključne finansijske institucije u Srbiji.
Narodna skupština Republike Srbije će podržati ove suštinske izmene, ali je svakako na Ministarstvu finansija i Narodnoj banci da u narednom vremenskom periodu ovo što je izglasala Republička Skupština sprovede i da pokažete da nastavljate težak, mukotrpan put reformi u oblasti finansija, monetarnih i fiskalnih, i da nastavite da radite onako kvalitetno kao što ste i do sad. Hvala.