Dame i gospodo, EPS je jedan veliki sistem. Najznačajnija firma koja funkcioniše na teritoriji Republike Srbije je svakako EPS, firma koja broji 35.000 zaposlenih, koji pored vrlo često nepravedenih medijskih spinovanja koje možete da čujete o njima predstavlja srce i kičmu privrede Republike Srbije.
Danas kada govorimo o liberalizaciji tržišta energetike, onda moramo da znamo da je to sasvim normalna zakonska procedura i da je to normalno tržišno delovanje.
Ono što moje kolege ne znaju, liberalizacija na tržištu energetike i EPS-a krenula je već 2014. godine. Već 2014. godine je otvoreno tržište za sve velike i srednje potrošače, tako da danas svi već godinama unazad imaju pravo izbora operatera, distributera.
Godine 2015. od 1. januara za sve male korisnike biće otvoreno tržište, ali ono što je bitno, EPS je i danas na tom tržištu velikih i malih korisnika i dalje praktično u monopolskom periodu. To nije zato što ne postoji drugačija zakonska regulativa već zato što je funkcionisanje EPS-a na teritoriji Republike Srbije u ovom trenutku desetinama puta konkurentnije u odnosu na sve druge konkurentne koji se pojavljuju na tržištu, tako da će i otvaranje tržišta od 1. januara 2015. godine praktično izmeniti sliku na tržištu pružanja usluga energije.

Potpuno se slažem sa izlaganjem ministra. Delimično stoji da energetski ugroženi kupci moraju da budu rasterećeni svih obaveza koje treba da ostvare u ostvarivanju svojih prava. Ovde je koncepcijska razlika. Znate, kada definišete Zakonom o budžetskom sistemu Republike Srbije funkcionisanje fiskalnog poretka Republike Srbije, onda je neprihvatljivo sa ugla lokalne uprave da još jednu obavezu prebacite na lokalnu upravu.
Finansijska situacija u lokalnim upravama nije izuzetno kvalitetna i ona je, pre svega, posledica teške ekonomske situacije, ali i ne snalaženje lokalne uprave. Nalazimo se u fazi promena osnovnog izvora finansiranja lokalnih uprava. Do sada, suviše dugo, osnovni izvor finansiranja lokalnih uprava su bila transferna sredstva. Transferna sredstva su zastareli mehanizam finansiranja i mi danas, u ovom trenutku, ovih godina, prelazimo na potpuno drugačiji mehanizam funkcionisanja. To su pre svega dva ključna izvora finansiranja lokalnih uprava: porez na imovinu i porez na zarade, ekonomska klasifikacija 711.
Ako imate ta dva izvora finansiranja u kojima se lokalne uprave i danas ne snalaze najkvalitetnije u prikupljanju tih poreza, onda je potpuno neprihvatljivo, bez promene Zakona o budžetskom sistemu da namećete još jednu obavezu lokalnim upravama koje, i ovako, teško uspevaju sa sredstvima koja imaju da se izbore sa sve većim obavezama.
Uz nespornu činjenicu da ekonomski ugrožene energetske potrošače treba štititi, zaštiti i omogućiti da svako od njih maksimalno iskoristi svoja prava i uz obavezu države da reguliše postizanje jeftinog načina finansiranja i funkcionisanja, smatramo da ovaj amandman treba odbiti zato što je u suprotnosti sa budžetskim i fiskalnim sistemom države Srbije.

Vrlo kratko, samo da pojasnim.
Ukidanjem naknade jeste došlo do smanjenja prihoda koji idu lokalnoj upravi, ali su oni kompenzirani porezom na imovinu. To je nova kategorija što se tiče lokalnih samouprava, skoro uvedena pre godinu dana i prvi put obračunata 2014. godine. Tom kompenzacijom lokalne samouprave ne trpe u ustupljenim prihodima manjak sredstava.
Ako bi ovo uradili danas, po amandmanu kako ste vi predložili, pošto se lokalne samouprave finansiraju iz tri izvora finansiranja, ustupljeni izvori i transferi prihodi, na osnovu toga Republika Srbija prenosi obaveze i ako bi preneli još jednu obavezu lokalnoj upravi to bi automatski podrazumevalo smanjenje sredstava u budžetu lokalnih uprava.
Slažem se, hipotetički to može da se prenese na teret lokalnih uprava. Nije ništa sporno, čak nije sporno da promenimo celu hijerarhiju zakona, ali to je suština. U razumevanju fiskalnog poretka Republike Srbije lično mislim da fiskalni poredak Republike Srbije treba da podrazumeva još veću fiskalnu decentralizaciju i što manje obaveza na lokalne uprave sa većim prihodom.

Nastavio bih gde je moja uvažena koleginica stala. Kao što imate povlašćene potrošače koji koštaju budžet Republike Srbije, jer cenu njihovog socijalnog statusa plaća budžet Republike Srbije. Tako i kod povlašćenih proizvođača cenu proizvodnje plaća budžet Republike Srbije.
To je ono na šta bi morali da vodimo računa kada govorimo o povlašćenim potrošačima. U teoriji i praksi vrlo je teško uskladiti proizvodnju i bilansiranje električne energije.
Danas kada govorim o operatorima energetskog sistema onda zaboravljamo da je ključni problem budućnosti u funkcionisanju energetskog sistema pre svega u bilansiranju električne energije. Danas se suočavamo sa gubicima i naplatom, ali to su problemi koji su prevaziđeni. Danas se dešava da u pikovima, u pojedinim zemljama evropske zajednice imate preveliku količinu energije koje je besplatno.
Ono što treba naglasiti, naravno Republika Srbija mora voditi računa o tome danas u vrhunskoj energetskoj javnosti u svetu vodi se velika polemika oko održivih izvora energije. Praktično imate dva koncepta, jedan evropski i jedan anglosaksonski.
Došli smo u situaciju da upravo zbog održivih izvora energije cena energije po domaćinstvu u Nemačkoj košta nekoliko stotina evra više na godišnjem nivou u odnosu na američki model gde tih troškova nema. Danas u evropskoj zajednici traje velika polemika koja je tek u najavi, oko budućeg finansiranja održivih izvora energije.
Slažem se da danas kasnimo sa direktivama koje su nesporne i koje kažu da treba da imate 27% iz obnovljivih izvora, ali ne treba nikoga da iznenadi ako vrlo brzo te direktive budu promenjene. Mislim da bi Vlada Republike Srbije trebala da bude krajnje oprezna što se tiče davanja dozvola i licenci sa održivim izvorima energije, jer ćemo doći u situaciju da ne moramo da pratimo trend.

Potpuno se slažem sa vama kada govorite o zaštiti životne sredine, ali pravim jasnu razliku u odnosu na vas, da to košta. Održivi izvori energije ne mogu da služe za zaštitu životne sredine. Oni koštaju devet puta više nego klasični komercijalni izvori u proizvodnji električne energije.
Da li je cena od devet puta koja se više plaća iz budžeta direktno ili indirektno, u stvari od građana Republike Srbije, cena za ekološku zaštitu? Ako je ekološka zaštita bitna, ona mora da se finansira na drugačiji način.
Razlika između američkog i nemačkog modela je suštinska i ona govori o konkurentnosti američke i nemačke privrede. Zato je nastalo ključno pitanje, ako nemačke kompanije kao i fizička lica plaćaju veću cenu, to čini proizvodnju u Nemačkoj nekonkurentnijom.
To je suština problema i to je suština otvaranja energetske politike evropske zajednice. Ne cena od 400, 500 evra koju plaćaju domaćinstva već cena koju plaćaju velike kompanije i koje zbog tog troška postaju da budu manje konkurentne od američkih. Nesporno je da kada se vodi ekološka politika ona treba da se vodi i to nema nikakve dileme, ali takođe je nesporno da moramo da vodimo računa, kao što vodimo računa o drugim troškovima u budžetu Republike Srbije i o troškovima koji idu za povlašćene proizvođače električne energije.

Gospodine Bradiću, nije gubitak sedam milijardi.

Znači, ukupan gubitak koji nastaje u EPS-u je preko 24 milijarde dinara. Radi se o tehničkom i komercijalnom gubitku. Tehnički gubitak je otprilike oko 7% od onoga što je gubitak, tako da je komercijalni gubitak koji nastaje po osnovu krađe 12 milijardi 828 miliona dinara.
Danas kada govorite o ODS-ovima, operatorima distributivnog sistema, oni se nalaze u dve vrste problema. Jedan je naplata, a drugi je komercijalni i tehnički gubici. Ono što je zanimljivo je da u 2014. godini ODS su do danas naplatili preko 95% isporučene električne energije. Znači, ODS-ovi danas nemaju problem sa naplatom. Imaju problem sa gubitkom.
Taj gubitak nesporno može da bude rešen samo na način što ćemo uvesti i to ćemo videti novim amandmanima koje ste vi predložili na ovaj zakon, uvođenjem novih mernih mesta. To svakako u mnogome rešava problem. Ali, suština je da u Srbiji koja ima oko 3 miliona brojila, da bi vaš amandman mogao da funkcioniše, vi u ovom trenutku morate da zaposlite u ODS preko 5.000 novih ljudi, pri čemu je jasno da i kada bi mogli da ih zaposlite, nema dovoljno kompetentnih i kvalitetno obučenih ljudi koji mogu da obave redovnu kontrolu svakog meseca na svim brojilima. Zato ovaj amandman tehnički nije moguć.

Naravno da je budžet realna i planska kategorija. Kada govorimo o budžetu, onda moramo da znamo da ukupni prihodi u ovom budžetu rastu za 3%, da poreski prihodi rastu za 3,35% i tačno je da će BDP biti u minusu od 0,5%, stopa inflacije 2,7%, na početku godine 2%, na kraju godine 4%, biće 2,7% prosečno. Imaćete pad nezaposlenosti. Imaćete tri ključna makroekonomska parametra, ako pođemo od pretpostavke da će rast biti veći od 0,5%, odnosno manji od minus 0,5%, što je realno, stabilna. U takvim uslovima sasvim je normalna konzervativna metoda planiranja budžeta.

Danas ceo dan slušamo o rebalansu rebalansa rebalansa budžeta. Dame i gospodo, uzmite malo teoriju i pogledajte da ne postoji rebalans budžeta. Kada se jedanput budžet usvoji i kada se raspravi o budžetu, raspravlja se o budžetu. Nema rebalansa rebalansa. Ovo što ćemo usvojiti jeste budžet, nije rebalans budžeta.

Kada govorite o prihodima, onda svakako treba da znate da država Srbija ovaj prihod uzima od svojih građana i to jesu poreski prihodi koji potiču za javni sektor i da bi bilo strašno pametno, gospodine ministre, kao što smo uradili sa rashodima za zaposlene, definišemo koliki je iznos budžeta Republike Srbije u odnosu na BDP. To bi bila jasna karakteristika koliko budžet, javni rashodi na nivou Republike mogu da koštaju sve građane u državi Srbiji. Konzervativni mehanizam planiranja rashoda i planiranja prihoda svakako govori o jednom potpuno drugačijem načinu razmišljanja i funkcionisanja oblasti javnih prihoda u državi Srbiji. Ako to podržava MMF, ako to podržava Fiskalni savet i Svetska banka, onda je potpuno nebitno da neko iz političkih razloga smatra da može nešto drugačije.

Dame i gospodo, pročitaću član 12, pošto ga nismo čuli. On kaže – dobrovoljno zdravstveno osiguranje jeste osiguranje kojim na osnovu ugovora može da se obezbedi pravo na zdravstveno osiguranje. Duboko verujem da i poslanici koji su predložili ovaj amandman ne veruju da je moguće osiguranje i da je moguće funkcionisanje kompanija koje se bave osiguranjem, a da u svom delokrugu aktivnosti nemaju zdravstveno osiguranje. 
Zdravstveno osiguranje je finansijska usluga i finansijski derivat koji traje na tržištu kompanija osiguranja preko 300 godina. Ovaj zakon i nijedna osiguravajuća kompanija ne bi mogla da funkcioniše ako nemaju ovaj agregat. Bez obzira da li je ono dobrovoljno ili je obavezno, zdravstveno osiguranje je civilizacijska tekovina, pa prihvatanjem ovakvog amandmana, u pravu su poslanici koji kažu da bi zakon bio nemoguć. Da, on bi bio nemoguć, ali bi jedna civilizacijska tekovina u funkcionisanju i u obavljanju funkcija osiguranja bila ukinuta. Narodna skupština Republike Srbije nema pravo da prva učini to u ekonomskoj praksi i dovede svoje građane u lošiji položaj u odnosu na druge.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo guvernerka, kada posle vašeg inspirativnog i pravog uvodnog izlaganja pet sati slušamo u raspravi poslanike i vladajuće koalicije i opozicije i kada nemate nijednu suštinsku primedbu na set od pet velikih sistemskih, reformskih zakona, onda je ovo što ste vi uradili potpuno jasno i kvalitetno. Hitan postupak naravno da jeste opravdanje u ovom slučaju, zato što hitan postupak govori o činjenici da u ovom trenutku mi nemamo drugačiji način razmišljanja i drugačije shvatanje o ovom problemu.
U toku današnje rasprave mogli smo da čujemo sve, sem pitanja koja su se ticala funkcionisanja i budućeg funkcionisanja ovih zakona. Mogli smo da polemišemo i da slušamo o inflatornim očekivanjima pojedinih poslanika u Skupštini Republike Srbije. Ta inflatorna očekivanja su diskreciono pravo svakog od nas, svakog pojedinca, ali ono što nismo čuli i što možemo da čujemo u relevantnim krugovima, jeste činjenica da je Narodna banka Srbije u poslednjih dve godine učinila ono što nikada u istoriji nije u činjeno. Makroekonomski parametar, stopa inflacije najniža je u istoriji Srbije.
Ako polemišemo o tome zašto smo došli u situaciju u kojoj se trenutno ekonomski nalazimo, onda je to svakako nagomilani ogromni ekonomski problem koji se duva već decenijama i za kojeg nema lakog rešenja. Sistemski zakoni o kojima danas raspravljamo su u stvari predlozi Narodne banke Republike Srbije. Ovo su moderni i potpuno drugačiji zakoni, pre svega u oblasti platnih usluga i osiguranja. Praktično se radi o promenama koje definišu na drugačiji način zakonsku osnovu, a samim tim doprinose boljem i drugačijem funkcionisanju u sferama koje uređuju.
Srbija kao zemlja, pre svega u oblasti finansija i finansijskih zakona, monetarne politike i makroekonomskih parametara, svakako jeste zemlja koja ne može da se podiči najboljim zakonima. Oni su posledica činjenice da se suviše dugo ti zakoni prave da se sačuva monopolski položaj koji se održava u kontinuitetu. Ovi zakoni to pokušavaju da promene. U uslovima globalne konkurencije, kada je svaki segment poslovanja strašno bitan, novi zakon o platnim uslugama i osiguranju svakako doprinosi popravljanju konkurentskog položaja države Srbije. To će se odraziti i na privredu i na fizička lica, na sektor stanovništva, zato što će stepen tih usluga biti jeftiniji.
Naravno da vi u svom uvodnom izlaganju kažete da u Srbiji u poslednjih desetak godina nije došlo do značajnijih promena u ovoj sferi. To je nesporno. U svetu u zadnjih desetak godina, takođe kažete, dolazi do potpune revolucije u oblasti platnih usluga i platnog prometa. Biće prilično depresivno ako posle desetak godina od pojave finansijskih derivata na finansijskom tržištu nastavimo da primenjujemo principe i pravila koje treba da primenjujemo.
Danas, ako ne usvojimo ove zakonske predloge, dolazimo u situaciju da očuvamo institucije koje postoje, sa kojima niko trenutno nije zadovoljan, da očuvamo monopolski položaj koji će nastaviti da funkcioniše u bankarskom sektoru, u poštanskom sektoru, ali će svakako to sprečiti na desetine novih institucija, novih preduzeća, novih vrsta usluga koje ćemo moći da ponudimo posle usvajanja ovog seta zakona.
Poslednji zakon koji menjamo donet je 2002. godine. U tom zakonu se praktično ne nalazi nijedan od modernih ključnih parametara platnih usluga. To sprečava funkcionisanje privrede i samim tim čini njeno funkcionisanje strašno otežanim. Zato ne treba da polemišemo sa drugim poslanicima. Prosto, treba da uporedimo analizu i statističke podatke koje postoje. Ako pogledate zemlje u okruženju i ako pogledate pre svega EU, naši pokazatelji u oblasti platnih usluga osiguranja su katastrofalno loši. Nesporno je da moraju da se prate evropski trendovi i da, naravno, moraju da se usvajaju evropske direktive i tu nije ništa sporno, zato što to ne znači da usvajajući te direktive šaljete drugačiju političku poruku, već prihvatate mehanizam funkcionisanja koji nesporno daje značajne ekonomske rezultate.
Ključna prednost zakona koji definiše platne usluge jeste pre svega liberalizacija i to treba otvoreno reći. Znači, do danas dok ovaj zakon još važi, dok se ne promeni po hitnom postupku, imate u stvari samo bankarski sektor i sektor organizacija koji se bave PTT uslugama, koji se suštinski bave prometom i platnim uslugama. To je nedopustivo. Imate potpuno jedan oligohol koji funkcioniše na tom tržištu i ovakav zakon pokušava da to promeni. Naravno, da to neće nikako biti lako.
Zakon o platnom prometu, upravo je sistemski zato što uvodi potpuno novi karakter i nove institucije, pre svega institucije, platnu instituciju i elektronski novac. Možemo da raspravljamo o pojedinostima, o svakom članu zakona, a ako pogledate, a čitali ste taj zakon iako je, kažu bilo malo vremena, sasvim dovoljno da se shvati snaga i suština tog zakona, od člana 76. do člana 106. praktično jedan za drugim ređaju se članovi zakona koji su potpuno novi do sada ne primenjeni u srpskoj ekonomskoj teoriji, praksi, koji potpuno definišu jedan drugačiji libelarni koncept platnih usluga. Od člana 106. do člana 140. isto to važi za elektronski novac.
Ako to nije suština i ako to nisu reformski zakoni i ako to nije poruka kojom se definišu sistemske promene, onda šta jeste. Ako pogledate tih 70 članova, tih 70 članova definišu budućnost u platnim uslugama, ali istovremeno ceo zakon jasno definiše pravila, principe, licenciranje i kontrolu koja proističe iz funkcije Narodne banke koja je pojačana.
Nije zanemarljivo kada govorite da kažete – da, jeste ovi zakoni su u skladu sa direktivama EU, sa dobrom praksom nečega što je najbolje u ovom trenutku u oblasti pružanja platnih usluga. U primeni i u objašnjavanju načina funkcionisanja ovog zakona imamo dovoljno vremena, odnosno do oktobra 2015. godine kada treba pružiti jasnu poruku, jasno znanje svim zainteresovanim da se potpuno otvori finansijski sektor u ovom delu i da se jedna monopolska pozicija potpuno liberalizuje sa otvaranjem potpuno novih, jasno definisanih igrača na finansijskom tržištu koji će jasno poštovati principe i pravila.
Kada govorimo o Zakonu o osiguranju, ovde se spočitava da se posle ovog zakona ne razdvaja životno i neživotno osiguranje. Možda je razlog po hitnom postupku upravo bio zato što je bilo nužno doneti odluku da se ovaj trend završi 31.12.2014. godine, odnosno da osiguravajuće kompanije koje postoje na tržištu nastave da se istovremeno bave i životnim i neživotnim osiguranjem. To nije ništa sporno. Ako pogledate evropske direktive, ako pogledate funkcionisanje, način odlučivanja, odluke koje su donete na bazi ovakvih i sličnih principa, videćete da je EU na isti način rešila, ali se nikako ne zapostavlja činjenica da te kompanije koje se danas nalaze na tržištu u svom funkcionisanju moraju da funkcionišu na potpuno razuman način i da u svakom trenutku mogu da se razdvoje životno i neživotno osiguranje. To je njihova zakonska obaveza.
Jasno je svima da ta zakonska obaveza mora da bude jednog trenutka doneta i nesporno je da će biti doneta, ali predlagači ovog zakona vam jasno kažu da se u Zakonu o osiguranju ne ide na potpunu liberalizaciju tržišta. Predlagači zakona žele da očuvaju i pruže šansu kompanijama koje se bave osiguranjem da zadrže, odnosno stvore povoljnije uslove za nesporan veliki ulazak stranih kompanija u oblasti osiguranja.
Možemo i da polemišemo. Iskreno mislim da je liberalizacija uvek mnogo bolja kada je pre nego kada je kasnije, ali moramo da ostavimo mogućnost ljudima koji predlažu ovakve zakone, a sve u skladu sa evropskim direktivama da imaju svoje diskreciono pravo.
Petstotrinaest članova zakona, 1.000 stranica, svakako jeste nešto što je najobimniji zakon i najobimniji paket zakona koji je došao u ovu Skupštinu. Ako
suštinski nema značajnijih primedbi u vezi funkcionisanja, čućemo i u raspravi po amandmanima, to nije nikakav problem, ali ono što se meni nameće kao stav jeste da reformski zakoni, kakav ovaj jeste, direktno ili indirektno, prećutno ili uz tiho pristajanje na to, imaju potpunu podršku Skupštine Republike Srbije.
Politički se razlikujemo, imaćemo različite političke poglede, različito shvatanje makroekonomskih parametara, ali je svakako danas zadovoljstvo bilo kada smo u raspravi mogli da raspravljamo o setu zakona koji su reformski i što ne reći – jedan u nizu zakona koju ova Vlada, Narodna banka, ova Skupština mora da donese da bi Srbija izgledala drugačija. Da su bolji uslovi u funkcionisanju, da su bolji makroekonomski parametri, možda bi ovi zakoni izgledali drugačije, ali u uslovima u kojima se trenutno nalazimo koji su beskrajno teški SNS svakako će u danu za glasanje glasati za svih pet zakona.

Dame i gospodo, ovaj amandman tiče se člana 2. odnosno člana 16. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti u Srbiji. Ako pogledate ovaj zakon onda možete da shvatite da se radi o jednoj čisto fiskalnoj odluci. Ovo je fiskalni zakon i mi smo naučili u državi Srbiji da fiskalne zakone i odluke koje se tiču fiskalnog poretka države Srbije, predlaže ministar. Ovo je izuzetak, 128 narodnih poslanika SNS uzelo je na sebe obavezu i rešilo da promeni u tom delu koliko menja fiskalni poredak države Srbije. U ovoj sali nema nikoga ko ne misli da je ekonomska situacija u budžetu Republike Srbije teška, ali je verovatno i opšti konsenzus da je ekonomska situacija u celom društvu izuzetno teška.
Možemo da se sporimo ali suština ogromnih problema jesu naslagane loše fiskalne odluke i loše monetarne odluke koje je ova Skupština donosila. Danas, kada ulazimo u proces fiskalne konsolidacije, štednje, promena, reformi, u stvari mi kažemo samo jednu stvar i one se sve svode na jedno – da poštujemo osnovna pravila bilansiranja i budžetiranja i da kažemo da država Srbija može da troši samo onoliko koliko ima i kao i druge socijalne grupe koje su naučile da funkcionišu na javnim prihodima, a to je samo jedan mali deo stanovništva Republike Srbije. Danas u Skupštini možemo da vidimo gotovo identičnu reakciju kada uzimate deo prihoda koji potiču iz javnih prihoda, jednom socijalnom sloju, jednoj socijalnoj grupi.
Finansiranje političkih stranaka, svakako podrazumeva sredstva koja se tiču 0,15% iz budžeta Republike Srbije i to nije veliki iznos, s tim možemo da se složimo, ali ako pogledate koliko je to u realnim iznosima, onda to svakako znači. Članom 2. SNS, poslanici SNS kažu da žele da umanje rashode koji se tiču finansiranja političkih stranaka i sa 0,15 idemo i predlažemo ovim članom, članom 2. umanjenje na 0,105. To je umanjenje od 50%, ali to nije suština ključnog umanjenja. Mi kažemo da želimo da promenimo osnovicu i da sa rashodne strane budžeta koji je bio osnovica za izdvajanje finansijskih sredstava pređemo na prihodovnu stranu budžetu. Ne na celu prihodovnu stranu budžeta, već prelazimo na ukupne poreske prihode. Šta to suštinski znači?
Poreski prihodi prema rebalansu budžeta, koji smo usvojili pre neki dan, u stvari prema budžetu za 2014. godinu, iznose 759 milijardi. Rashodi prema istom tom budžetu iznose 1.121 milijardu. Razlika je još novih 33%. Ako pogledate kolika je ta ušteda u ravnim finansijskim sredstvima, to je preko 7,5 miliona evra.
Ja danas slušam i slušam i u načelnoj raspravi da su danas korišćene različite cifre kolika je ta ušteda i mogao bih nekako najbliže da se složim sa gospodinom Nenadom Čankom, koji je rekao da je ušteda koja će nastati ovim Predlogom zakona 50%. To je on rekao. Ne 50, nego 53%. Za političke stranke iz budžeta RS odlaziće 43% onoga što smo izdvajali danas, a kad danas usvojimo ovaj predlog to će toliko biti manje.
Da ste 2011. godine prihvatiti predlog SNS i amandmane koje smo mi tada predložili danas bi budžet RS, odnosno finansijska sredstva u RS bila veća za 7 miliona 950.000 evra, odnosno da ste prihvatili ceo paket, koji mi danas predlažemo, uštedeli bi oko 13 miliona evra. Znam da možemo da polemišemo da 13 miliona evra nije velika količina novca ako gledate budžet.

To je amandman na član broj 2.
Ono što bih takođe hteo da istaknem, ovde se uglavnom govori o rashodima i prihodima poreskim, finansiranju političkih stranaka koji se tiču budžeta RS. Takođe, u članu 2. govori se o lokalnim samoupravama. Lokalne samouprave finansiraju se ključno, iz poreskim prihoda koji su ustupljeni i koji su izvorni. U lokalnim prihodima …

Govorim o članu 2, samo me pratite. Tamo se govori o finansiranju političkih stranaka iz budžeta lokalnih uprava. O tome ja upravo govorim. To je član 2.

Jeste.

Dobro.
Mislim da se ne razumemo, ali predlagači amandmana shvataju…