Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Goran Kovačević

Goran Kovačević

Srpska napredna stranka

Govori

Mi se slažemo definitivno i veliko je zadovoljstvo kada možemo da podelimo isti sistem vrednosti u oblasti ekonomije. Svi narodni poslanici se možda, po prvi put u srpskoj istoriji, u ovom sazivu parlamenta, manje više zalažu za čisto liberalnu ekonomiju, ali privredne komore nisu deo tržišta i u tome je razlika. Vi imate tržišne mehanizme koji regulišu funkcionisanje tržišta i to treba da radi Skupština.
Privredne komore su deo udruživanja i one ne predstavljaju tržište. Razlika je samo u koncepcijskom shvatanju razumevanja funkcionisanja privrednih komora. Kada bi postojalo tržište privrednih komora, onda bi postojalo ovo o čemu vi pričate, ali je to u ovom trenutku oblik udruživanja i izmešten je izvan sistema tržišta.
Pa, imamo tu problem u razumevanju.
Da li je u Austriji i Nemačkoj, zemljama na koje se Srbija tradicionalno oslanja u oblasti ekonomije u poslednjih desetak godina, još više će se oslanjati s obzirom na njihovo značenje koje imaju EU, ugrožena sloboda tržišta zato što postoji ovakav model organizovanja privrednih komore? Znači, to je ključno i krucijalno pitanje.
U svetu postoje drugačiji i različiti modeli organizovanja privrednika, da li je to privredna komora ili udruženje, to je nesporno. Mi smo izabrali ovaj koji mislimo da je najbolji srpskoj, ekonomskoj budućnosti, možda ne stvarnosti, najviše odgovara dobra praksa koja je učinjena u Austriji i Nemačkoj. Dve krucijalne, jedna krucijalna ekonomija, jednako je takođe vrlo jaka.
Šta ne odgovara u modelu organizovanja privrednih komora u Nemačkoj i Austriji? To mi hoćemo da preslikamo i da se nadamo da će srpska privreda u narednih pet, deset godina biti barem koliko austrijska, ako ne možemo da stignemo do Nemačke.
Dakle, ako je Nemačkoj potpuno odgovarao ovakav model organizovanja preduzetnika i privrednih društava i ako oni nisu ugrozili slobodu i tržište principom, ako Ustavni sud Nemačke nije konstatovao da to ugrožava funkcionisanje prava i slobode, onda je normalno da se mi u Srbiji zalažemo za isti model organizovanja koji podrazumeva potpunu slobodu i liberalizam koji postoji kako u Nemačkoj, Austriji, tako i u Srbiji.
Suština jeste da ovaj zakon ne dovodi do povećanja poreskih prihoda i suština je ono što je ministar malopre rekao, ako ste pratili Zakon o oružju, znate da je uvedena jedna nova potpuna kategorija koja se zove kolekcionarsko oružje i koje se ranije nalazilo u kategoriji oružja i na koju je i ranije plaćan porez za oružje, bilo za držanje i nošenje.
Sada je kao i ranije, na trofejno oružje koje se definiše jasno, ni tada ni sada, neće biti naplaćivan porez, samo što će za trofejno oružje biti precizno definisan mehanizam kada ono postaje trofejno, jer ono je oružje koje ne može da se upotrebi, bilo pravljenjem zatvarača ili varenjem cevi, a ono što je kolekcionarsko oružje, u stvari to je oružje, koje može da se upotrebljava, koje je fizički potpuno ispravno i nalazi se u kategoriji oružja ranije, tako da je ovaj zakon fiskalno potpuno neutralan i ove izmene potpuno fiskalno neutrališu povećanje budžeta, već zadržavaju nivo oporezivanja na isti nivo kao i pre ovog zakona.
Znači, suština je samo u terminološkoj definiciji koja je uvedena porezom na oružje.
Naravno da je porez na oružje fiskalni prihod u fiskalnoj godini i to nije sporno i to nije ništa novo. Svi oni koji imaju oružje, svesni su toga da u toku fiskalne godine moraju da plate taj fiskalni namet, odnosno porez.
Suština je da ovim izmenama mi doprinosimo povećanju budžetskih prihoda po ovom osnovu, a da li je neko oružje trofejno ili je oružje za koje se plaća porez, to se ne može definisati ovim zakonom.
Ovo je zakon koji se tiče pre svega, fiskalnog poretka. Vi imate Zakon o oružju, gde smo jasno definisali šta je trofejno, šta je kolekcionarsko i šta je drugo oružje.
Samo jedno pitanje, da bi bilo lakše da raščistimo nedoumice. Gde se ranije, pre izmena zakona i ovog zakona, nalazilo kolekcionarsko oružje? Prosto ono se nalazilo u fiskalnoj kategoriji oružja, tako da mislim da je problem u nerazumevanju prethodnog zakona ili nedovoljnom čitanju tog zakona.
Objašnjenje SNS i ministra nikako se ne vidi bolje nego u članu 24, gde se jasno kaže – vrsta oružja na koju se naplaćuje porez i iznos poreza koji se naplaćuje, ali se ne naplaćuje iznos poreza na trofejno oružje. Ako neko hoće da se bavi kolekcionarstvom, ako neko hoće da ga skuplja, ako hoće da bude društveno odgovoran, pa da skuplja to oružje i poklanja ga muzeju, ako je to oružje trofejno, na to se građani Srbije ne plaća nikakav porez na oružje. To treba da bude jasno rečeno.
Upravo, ne uvodeći trofejno oružje i ne oporezujući ga, Srbija insistira i na svojoj istoriji, na podsticaju ljudi koji se bave tom vrstom kolekcionarstva, ma koliko ona bila skupa. Znači, za sve građane i građane Šumadije i Kragujevca, svi koji skupljaju i čuvaju svoje oružje bilo da je iz porodice, iz nasledstva, ako je ono trofejno, neće, kao ni do sada, plaćati bilo kakvu vrstu poreza.
Hvala, samo da dopunim, zato što ovaj zakon više nije samo finansijski zakon, nego i zakon o poznavanju oružja.
Ja dajem sebi za pravo da nešto malo znam. Kolekcionarsko oružje ne mora da bude oružje koje ne može da se upotrebi. To je suština nerazumevanja. Imate divne, sjajne primerke iz Prvog svetskog rata koji su potpuno funkcionalni. To se tretira kao oružje, zato i treba da se plati porez. Nema razlike između oružja koje može da se upotrebi, a potiče iz Prvog svetskog rata i oružje koje je proizvedeno poslednjih godina.
Ali, trofejno oružje je oružje koje ne može da se upotrebi i to je ono što je predmet čuvanja pravih kolekcionara. Vi možete da imate oružje koje držite u kući za ličnu zaštitu jedno, ali svo drugo oružje vam ne treba. To je trofejno oružje i na to ne plaćamo porez i to je suština nerazumevanja. Znači, na kolekcionarsko oružje koje je praktično vatreno oružje može da bude upotrebljeno i danas, bez obzira na godinu proizvodnje, jeste, tačno treba da se plati porez.
Ja sam čak i spreman da glasam za ovaj amandman, ako mi gospoda poslanici razjasne jednu stvar. Na primer, imate oružje luger i valter iz 1938. godine, čija je kolekcionarska vrednost otprilike funkcionalna 3.500 evra. Imate moderno, najmodernije oružje koje je prilično popularno, glok 17, koje košta 800 evra. I jedno i drugo oružje su u klasi 9 mm, i jedno i drugo upotrebljivo. Šta je fiskalna pravda? Da ovog koji plati oružje 3.800 evra oslobodimo plaćanja nadoknade, a ovom od 800 evra uvedemo nadoknadu?
Znači, suština je da kolekcionarsko oružje jeste vatreno oružje i zato treba da se plati porez. Nesporno je da bi svi u državi Srbiji želeli da taj porez bude manji, ali mi živimo u skupoj državi. Kako smo došli do toga da je država skupa, to je drugo pitanje, ali tako skupa država definitivno mora da se finansira, a mi iz SNS činimo sve da kada prođu ovi troškovi koji su fiksni, tiču se kamata i otplate glavnice, država Srbija počne da umanjuje svoje poreze, pa i ovaj porez.
Dame i gospodo, hajdemo malo da se podsetimo zašto je ova odluka u stvari i doneta. Pre otprilike dva-tri meseca imali smo situaciju da su troškovi za službena putovanja bila enormna. Ovo nema nikakve veze sa devedesetim, ovo ima veze sa 2015. godinom.
Budžet Republike Srbije, rashodi za zaposlene su 24,5%, a u tu ekonomsku kategoriju ulaze i putni troškovi. Na osnovu izveštaja iz Trezora, koji smo jasno mogli da uočimo i vidimo, shvatili smo da su prihodi koje pojedini ostvaruju, odnosno rashodi za zaposlene pojedinih fizičkih lica enormno visoki na ekonomskim kategorijama koji se tiču putnih troškova.
Nesporno je da u bavljenju poslom privatne kompanije imaju prava i obaveze i delimično jeste u pravu, ali se ovde radi pre svega o zloupotrebama koje su uočene u javnom sektoru. Ne radi se samo o funkcionerima u Republici Srbiji, radi se velikom broju institucija koje funkcionišu na teritoriji države Srbije, gde su rashodi za službena putovanja enormni.
Naravno da je već tada rečeno da je to ad hok odluka i da ta odluka podrazumeva da se trenutno zaustave ogromni rashodi koji su proisticali iz te ekonomske kategorije. U međuvremenu jasno je uočeno da problem mora da bude rešen i ovo je rešenje koje podrazumeva da će službena putovanja biti regulisana na drugačiji način. Ali, suština nije u dnevnicima, u njihovim visinama, već u nameni i svrsi za isplatu tih dnevnica.
Potpuno je besmisleno da imate rashode za zaposlene, odnosno za lična primanja koja su samo jedan deo i u istom tom iznosu dnevnicu u toku jednog meseca. To je ono sa čim se suočava naše društvo. To govori pre svega o činjenici da javni sektor u Srbiji vrlo često i pojedinci u javnom sektoru funkcionišu potpuno drugačije u odnosu na privatni sektor. Ono što je suština, jeste izmena načina i mentalnog sklopa funkcionisanja pre svega u javnom sektoru.
Naravno da se razlikujemo, naravno da smo različiti i naravno da treba tako da ostane. Ja se razlikujem definitivno i razlikuju se zaposleni u Srbiji, oni koji rade u privatnom sektoru i oni koji rade u javnom sektoru. Ja uopšte ne vidim razlog zašto bi ljudi koji rade u javnom sektoru smatrali da trebaju da imaju dnevnice za primanja plate koju imaju za putovanja. Niko ne mora ovde da radi u javnom sektoru. Niko ne mora da ide na put za od 50 evra u inostranstvo ako mu je 15 evra. Niko ne mora, može da ide u privatnike. Mnogo je pametan, sposoban i može tamo da zaradi više. Je li tako?
U Srbiji i dalje postoji mentalni sklop koji podrazumeva da je javni sektor suština funkcionisanja i da ljudi koji rade u javnom sektoru jesu privilegovana kasta ljudi u odnosu na sve druge. U uslovima u kojima živimo trenutno, u kojima su rashodi za zaposlene, ponavljam, 24,5% budžeta, u kojima su tekući rashodi 92,5%, prosto je politički neodgovorno, demagogija, insistirati na putnim troškovima zaposlenih u državnoj administraciji, kada se Srbija suočava sa ogromnim ekonomskim problemima koji su izazvani pre svega fiksnim troškovima koji su nasleđeni iz prethodnog vremenskog perioda.
Dakle, 92,5% budžetskih prihoda jesu rashodi, nažalost. Ja bih voleo da živim u državi u kojoj nije to tako, u kojoj bi budžetski prihodi mogli da idu mnogo više na investicije i ulaganja. Ali, ono što je suština, smanjivanje rashoda za zaposlene u javnom sektoru jeste budućnost, pre svega ekonomskih sloboda privatnog sektora.
Član 8. naravno da treba da ostane i ne treba da se briše. Kako god da normirate i kako god da definišete, suštinski se radi o jednom novom mehanizmu koji se uključuje i kad dođe do poreskog obveznika, on u stvari ima odbitak od poreza na dohodak 75% i odbitak od osnovnog socijalnog osiguranja od 75%. Za malu firmu koja zapošljava jednog ili dvoje po prvi put u istoriji Srbije, a u članu 7. smo proširili to pravo od 1. jula 2016. godine na decembar 2017. godine da svi mali preduzetnici, male radnje imaju pravo da uplate državi manje 75% poreza na dohodak, odnosno poreza za obavezno socijalno osiguranje.
To je fiskalni teret, odnosno umanjenje prihoda za budžet Republike Srbije. Ako to nije dobro i ako to ne podstiče zapošljavanje i ako neko ima nešto protiv toga, onda se mi razlikujemo. Opšti i zajednički interes svih nas, kada prođe fiskalna konsolidacija ili ova štednja, kako god, mora da bude da se porezi koji se tiču poreza na rad i opšti porezi na potrošnju umanjuju.
Mi ovo činimo u trenutku kada nam se čini da možemo da izdržimo u budžetu da imamo ova umanjenja, kao što smo kada smo donosili pre godinu i po dana zakon definisali da to bude samo polovina 2016. godine, danas kažemo, zbog dobrih makroekonomskih rezultata i malog deficita u budžetu koji imamo, da ove mere možemo da izdržimo zato što predviđamo da će u 2016. i 2017. godini biti dovoljno novca, jer ove mere koštaju budžet Republike Srbije i direktno utiču na povećanje zaposlenosti, odnosno na povećanje lične potrošnje preduzetnika i svih zaposlenih za 75%.
Da li je to dovoljno? Nije, ali je svakako pomak i mali pomaci u ovim teškim ekonomskim vremenima su napredak.
Dame i gospodo, pa budžet je najznačajniji pravni ekonomski akt koji može da se donese u jednoj fiskalnoj godini, ali budžet je i najznačajnije političko pitanje koje može da se otvori u jednoj Skupštini.
Kada poslanici iz opozicije, konkretno moj prethodnik danas govori o budžetu Republike Srbije i sredstvima koja se izdvajaju za AP, ona treba da zna da su transferi koji odlaze iz budžeta Republike Srbije 5,46% ukupnih prihoda i kažem 5,46% ukupnih prihoda, ne govorim ukupnih rashoda zato što mora da se shvati koliki je problem u budžetu Republike Srbije, ne ove Vlade, nego u svim budžetima. 92,46% ukupnih prihoda, znači svega što se proizvede u Republici Srbiji odlazi za gotovo fiksne rashode.
To su toliki rashodi da Vlada Srbije nema mogućnost da na njih utiče, to su rashodi za zaposlene od 24,02% ukupnih prihoda, to su subvencije koje se daju za penzije i vojne penzionere koje iznose preko 20%. Tu su subvencije, tu su obaveze, tu je glavnica. Ako sagledate to onda shvatite da mi danas u ovoj Skupštini raspravljamo suštinski o 516 miliona evra. U toj konstalaciji i tom odnosu nemoguće je izdvajati više zato što država Srbija u ovom trenutku ne postiže bolje rezultate nego što može. Ti rezultati su nesporno najbolji, kao nikada u istoriji Srbije, ako imate rast društvenog bruto proizvoda koji je 0,8%, ako imate pad nivoa nezaposlenosti, ako imate stabilnu i fiksnu inflaciju koja je oko 2%, onda to govori o snazi makroekonomskih parametara i snazi jedne ekonomije.
Jedan od tih parametara možete uvek vrlo lako da promenite, možete da podignete nivo društvenih proizvoda, da smanjite nivo nezaposlenosti, ali kada vam tri ključna parametra rastu, onda to govori o merama koje čini Vlada Republike Srbije.
Dame i gospodo, kada kažete – šamar, onda je ovo šamar u stvari celoj Srbiji. Milion i po nelegalnih objekata puta četiri člana porodice, tri člana porodice, to je pet miliona građana Srbije.
Ovde je suštinsko jedno nepoznavanje – kada se kaže – vi uzimate novac od nekoga. Mislim da je ovaj zakon javni interes za državu Srbiju zato što svi ti koji su uplatili i svi oni koji nisu uplatili mogu da postave jedno ključno pitanje – a šta smo mi dobili za taj novac koji smo uplatili?
Šta ćemo da radimo ako svi koji su uplatili, a mali ih je deo, zato što imate ogroman broj društvenih objekata, pitaju državu i pokrenu sudski spor, šta je država trebala da uradi za njih po osnovu te naknade. Znate, kada ste plaćali naknadu – uređenje građevinskog zemljišta, vi ste morali da imate nešto, je li tako? Napravili ste neki ugovor. Šta ćemo da radimo sa onima koji su uplatili a nemaju to? Koga će oni da tuže? Od koga će oni da naplate štetu za zadnjih 20 godina ako su platili naknadu, a nemaju ili su platili priključak za vodu, priključak za struju, putnu infrastrukturu?
Da li je to javni interes da imamo sudske postupke i to je meni potpuno razumljivo kada imate jednu zakonodavnu vlast koja je doživljavana i koja je doživljavana do pre dve godine kao božija i koja nije poštovala ni sopstvene zakone, mogla da ih krši, onda je sasvim teško da shvatite da država nije iznad svega i da imate zakon i principe ugovorne obaveze i da te norme morate da poštujete.
Nije nikakav problem da se ne razumemo i nije nikakav problem da javni interes ne mogu svi da vide u Skupštini RS. Šta je tu sporno? Neko smatra da nije. Ne postoji nijedan zakon u RS koji je donet zadnjih 40 godina a da nije imao javni interes. Da li je tako? Jeste. Da li su zakoni o privatizaciji iz 2000. godine javni interes? Da li su sve odluke koje su donošene imale i u praksi pokazano javni interes?
Amandman, javni interes.
Znači, SNS smatra da ovaj zakon ima javni interes zato što se tiče najmanje nekoliko miliona građana Srbije. U izboru između politike i javnog interesa i građana Srbije SNS nema šta da bira, to su građani Srbije.
Zadovoljstvo je svakako kada se manje više svi slažemo oko ovog amandmana i konstatujemo da on ima ozbiljan problem, pre svega što se tiče stava 1. člana 4.
Svi objekti koji su građeni na seoskom području pre 1968. godine nisu imali obavezu da imaju građevinsku dozvolu. To znači da nismo imali ni detaljne urbanističke planove za jedan veliki deo teritorije Republike Srbije, jer su brojna prigradska naselja u stvari napravljena na seoskom području.
Tako da je prihvatanje ovog amandmana u stvari u suprotnosti sa onim što je država propisala već. Ona nije 1968. godine tražila nikakvu građevinsku dozvolu, samim tim ne može da bude ni naplaćena naknada za uređenje građevinskog zemljišta u nekom procesu legalizacije kao što je ovaj. Besmisleno je tražiti od poljoprivrednih proizvođača u Šumadiji da objekte koji su napravljeni 1902, 1905. godine ozakone i da mi na taj način, ova Skupština, praktično retroaktivno im uvodimo neka pravila koja su besmislena.
Takođe, treba reći da ovaj Zakon o ozakonjenju nije jedinstven, da manje više ovakve zakone o ozakonjenju imaju sve zemlje, pogotovo one zemlje koje su krenule u priključenje EU. Pre sedam, osam godina ovakav zakon je donet u Bugarskoj, praktično identičan. Moramo da shvatimo da ovakav zakon suštinski proističe iz potrebe jednog društvenog uređenja koje je postojalo u jednom delu Evrope. Samim tim, ovaj amandman za SNS nije prihvatljiv.
Ovo jeste zakon o ozakonjenju i Zakon o legalizaciji. On se svakako tiče oko milion i po bespravno podignutih objekata. Ali, istovremeno, iako se to ne vidi nigde u zakonu, ovo je i abolicija državne administracije, odnosno onog njenog dela koji nije vodio računa o izgradnji u prethodnih 30, 20, 50, 80 godina.
Mi pored objekata koje pokušavamo da uvedemo u zakonsku normu, istovremeno vršimo aboliciju institucija koje su bile direktno i čiji smo mi nadređeni. Ovo je praktično dvosmeran zakon, iako ne govorimo ni danas, ni u načelu i tom problemu.
Definitivno je jasno da mora da se prestane sa ovakvim vidom ponašanja o izgradnji objekata u Republici Srbiji. Da li je taj datum 29. januar 2014. godine ili je to datum stupanja na snagu ovog zakona, svakako, to su periferne stvari. Poruka koju mi kao Skupština treba da pošaljemo je da je ovo kraj jednog načina funkcionisanja, pri čemu menjamo način izdavanja građevinske dozvole i sve što je u skladu sa izmenama ovog zakona, gde je samo ovaj zakon jedini i jedinstven i da o njemu raspravljamo, on ne bi imao nikakvog efekta. Prosto, mi ćemo u paketu različitih zakona koji će olakšati izgradnju omogućiti svima da do građevinske dozvole dolaze, uopšte da mogu da dođu, da dolaze brže, a samim tim se nadamo da neće više biti potrebe za bespravnim oblikom gradnje u bilo kom obliku.