Poštovane koleginice i kolege, mislim da ovde nema nikakve greške i da je u principu urađeno sve na dobar način. Za mene bi bila greška da ministar nije poslušao naš predlog, odnosno da nije prihvatio naš amandman i da Vlada nije to prihvatila. Zašto? Pa, zato što i kako ministar reče, ipak smo mi ti koji biramo ministre, koji biramo Vladu, koji smo i taj savet birali, njihovo je pravo da daju savet, da ukažu na nešto.
Da li će to biti prihvaćeno ili ne, nije problem u ministru. Ministar je možda u jednom trenutku prihvatio njihov savet i to ništa nije loše. Da nije prihvatio i ovo što smo mi rekli i da je tražio od mene da se ja ponašam tako da prihvatim ono što je Savet dao, ja bi mu zamerio i rekao bih nemojte da mi se mešate u posao. Dobro je što je ministar prihvatio našu sugestiju, odnosno amandman koji smo faktički svi zajednički podneli. Nema nikakvi problema, ja se nadam da će i buduće ta saradnja biti dobra.

Poštovane koleginice i kolege, ja sam po pitanju ovog amandmana potpuno saglasan da ga ne treba prihvatiti, ali nešto što me je iznenadilo kod govornika koji je obrazlagao taj amandman je večito napadanje SNS zbog toga što nije prihvatila nešto što je htela opozicija itd. Da li bi vi mogli da izglasate taj amandman bez nas? To nije vaš izum, niste vi izmislili taj amandman. To je bila zasluga svih nas, jer smo jedinstveni u tome da se omogući svim studentima da mogu da nastave dalje svoje školovanje.
Nije tačno da je Vlada uradila nešto loše, da je zaboravila nekog, da je nekog ispustila. Bio je jedan predlog. Vlada je imala razumevanje i prihvatila je ono što smo mi predložili. Prema tome, to je sasvim normalno.
Još jedna stvar, koja me zbilja onako malo čudi, a iznenađujuće. Ja sam mislio da vama drhte noge, da ne kažem nešto drugo, kada čujete samo za Aleksandra Vučića. Danas vidim da vam je problem i Aleksandar Martinović. Sutra bilo kog Aleksandra da čujete…

Poštovane koleginice i kolege, kao i većina poslanika i ja se slažem da se ovaj amandman ne može prihvatiti, ali bilo je zadovoljstvo i gledati i slušati diskusiju na Odboru za prosvetu, gde smo se zbilja svi našli oko jednog rešenja za koje smo imali zajednički stav da je u ovom trenutku najpovoljniji za bolonjce.
Potpuno se slažem da je bolonja napravila haos u našem obrazovnom sistemu. Onako kako reče kolega da je govorio Martinović pre desetak godina, tako sam i ja govorio, i sada isto to mislim. Razlika je tu između Martinovića i kolege koji ga je spominjao po tom pitanju, što je Martinović bio vizionar i to primetio pre deset godina, a nekima je tek danas došlo iz pete u glavu da shvate da je ta bolonja problem.
Ali, što kaže naš narod – rodilo se dete, treba ga ljuljati. Tako smo i mi tu bolonju bili primorani da primenjujemo, da radimo po bolonji, mnogi se fakulteti nisu snašli, mnogi su fakulteti na drugi način to radili, čak ne ni onako kako kaže bolonja i kako jeste, moramo da priznamo to su studenti ispaštali. Na Ministarstvu je da sad kroz novi zakon o visokom obrazovanju reši i ove probleme. Hvala.

Ostajem pri onome što sam rekao, da je to zbilja optimalno u ovom trenutku što smo mogli da uradimo. Slažem se sa koleginicom da mora da se izvrši ono što je dogovoreno, ali nećemo to da ostavimo ministru. Ministar odgovara nama, mi ćemo od njega da tražimo, mi ćemo da jurimo Ministarstvo da nam pokaže, i studenti sami treba da budu svesni, da nas obaveste o svakoj nepravilnosti na svakom fakultetu.

Kao što sam malo pre spomenuo, Fakultet političkih nauka, gde su im zbilja rokovi u pet dana dva roka, to je nečuveno. Iznenadio sam se, eto, toliko godina sam u visokom obrazovanju i prvi put sam čuo i junski i julski ispitni rok u pet dana, dva puta. To je nešto što će stići do nas, a mi ćemo da prenesemo ovde i tražićemo od ministra. Malo pre sam rekao, ne dozvoljavam da mi se ministar meša u posao i neću da dozvolim da mi se bilo ko meša u moj posao, ja ću da se trudim i da tražim od Ministarstva, od ministra kao poslanika, od člana Odbora za prosvetu da se zbilja tim studentima izađe u susret.

Rekao sam za kolegu Martinovića da je bio vizionar o ovom pitanju. Za ove druge tvrdnje njegove možemo da razgovaramo pa ćemo da vidimo.

Predsedniče Skupštine, čini mi se da je povređen član 107. Kolega Arsić je prekomernom silom argumenata totalno uništio opoziciju. Ne mogu da kažem neku težu reč, ali meni ih je zbilja žao. I nemojte da kažete da vas niko ne štiti ovde jer ovo je skoro genocid što je on uradio. Nemoj, Arsiću, više tako, kad te molim.

Koleginice i kolege, ljudska glupost je beskonačna i ona stiže i u najudaljenije krajeve poput svetlosti i vazduha. Ja sam sebi svojevremeno obećao da na glupa pitanja neću da odgovara, ali da ne bih sada definisao ovo pitanje neka bude da je to jedno od besmislenih pitanja na koje ću sada odgovoriti.            
To što se nekome sviđa ili ne sviđa Tomislav Nikolić, nije razlog da pored Tomislava Nikolića vređa i druge ljude. Ne mislim tu samo na sebe. Tačno je, Tomislav Nikolić je polagao kod mene i on je za svoje znanje dobio ocenu koju je zaslužio, ali osim Tomislava Nikolića i mnogi poslanici, ministri, obični radnici u ovoj zemlji polagali su kod mene, jer je to moj posao bio.
Kažu - diploma Tomislava Nikolića je lažna i kupljena. Nije tačno ni jedno ni drugo. Njegova diploma je sasvim regularna i nije kupljena, odnosno ako ne računate to što je plaćena školarina, to je sasvim normalno. To ne dokazujem ja, to je dokazalo nekoliko inspekcija koje su od strane Demokratske stranke bile upućene na fakultet da to provere i svi njihovi izveštaji govore da je to sve u redu.
S druge strane, zašto napadate jedan fakultet, napadate hiljade studenata koji su završili taj fakultet i profesore koji predavaju na tom fakultetu. Nisam ja jedini koji je predavao Tomislavu Nikoliću. Predavao mu je i prof. Ištvan Černiček, čuveni svetski ekspert i voleo bih da nađete bilo kog u Srbiji ko je kod profesora Černičeka položio, a da nije znao.
(Milorad Mirčić, s mesta: Vreme.)
U redu.

Prema tome, to što se vama ne dopada Tomislav Nikolić, nije razlog da iznosite neistine i laži. On je svoju diplomu zaslužio i sa ponosom može da nosi zvanje diplomiranog inženjera menandžmenta, jer je pokazao u praksi da je dobar menadžer. Što je on učinio, vi nikada nećete.

Povreda člana 107, povreda dostojanstva Skupštine.
Molim vas, gospođo predsednice, da povedete računa o tome da se više ne desi da se jedni drugima obraćaju sa nadimcima, već sa imenom i prezimenom, jer to može da izazove jako ružnu praksu.
Svi smo mi ovde ljudi koji smo prepoznatljivi po imenu i prezimenu. Imamo neke svoje nedostatke, mane i vrline, ali mislim da je velika greška što je gospodin Šešelj, kome se obraćam kao gospodin, to uradio. Ne znam kako bi se on osećao kada bi se ja njemu obratio sa „nosonja“ ili „škembonja“, ali to su atributi koji odgovaraju njegovom fizičkom izgledu.
Poštujući gospodina Šešelja i verujući da će on da prihvati ovu moju sugestiju, apelujem i na vas da vodite računa jer će se ova Skupština pretvoriti u cirkus. Hvala.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika.)

Poštovane koleginice i kolege, za razliku od mojih prethodnika, ja neću imati ni reči kritike ni reči hvale za kandidata za ministra. O njegovom radu ću suditi, ako mi se ukaže prilika, tek na kraju njegovog mandata ili kada budem video šta će čovek da uradi.

S druge strane, ne mogu da kažem da ne znam čoveka. Znam ga i verujem da ga dosta dobro znam, i mislim da bi bilo nekorektno da ga sada hvalim vezano za nešto što je vezano za stranački rad ili za naše privatno druženje. Ali, hoću da kažem Zoranu Đorđeviću da treba danas da bude ponosan. Svi mi u Srbiji se ponosimo da je on danas kandidat, a u neku ruku mu i zavidimo, što je normalno, jer svako verujem da ima u sebi željuda jednog dana bude na čelu naše Vojske, s obzirom da je to jedna tradicija koja se u Srbiji veoma, veoma poštuje.

Od dana današnjeg, Zorane, vi ulazite u red velikana i morate to da opravdate. Vi ćete biti među ljudima koji su nekada stajali na čelu naše Vojske, kao npr. Mladen Milovanović, Toma Vučić Perišić, Milivoje Petrović Blaznavac, Ilija Hadži-Milutinović Garašanin, Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Nikola Pašić, a što da ne kažem, i Aleksandar Vučić, i Draža Mihajlović, evo kolega me ispravlja. Ima puno njih, nisam mogao sve da nabrojim.

Aleksandar Vučić će vam biti tu da vas kontroliše i to će vam biti najbolja pomoć, ali i najteža obaveza koju morate da poštujete.

Danas su neki od kolega imali primedbi na deo vaše biografije vezano za obrazovanje, za nedostatak određenog slova itd. Nemojte na to da se obazirete. Mi smo Srbi takvi, moramo negde da nađemo neku greškicu. Ali, ono što ja hoću da vam kažem, nekoliko stvari mi je ostalo upamćeno ovde, spominjali su VMA, jednu od naših najznačajnijih institucija. Ja se nadam i verujem da ćete vi iskoristiti mesto na kome ćete se naći da toj instituciji vratite ugled onakav kakav je imala i da zbilja bude najbolja u ovom delu sveta ili da bude najbolja, na kraju krajeva, u Evropi, jer ona to i zaslužuje.

S druge strane, kao neko ko se celog života bavio prosvetom, ja očekujem od vas da uložite veliki napor da se vrati nivo obrazovnih ustanova u Vojsci i u zdravstvu, jer to kroz vaš posao možete da uradite i to će biti jedan od segmenata vašeg posla. Taj posao neće biti lak. Imate vi mnogo, mnogo obaveza u ovom Ministarstvu, ali ja verujem da ćete imati snage i da ćete istrajati na tom delu posla, zato što moramo uvek da pamtimo i da znamo da su nam obrazovanje i zdravstvo dva stuba na kojima počiva svako društvo, samim tim i Vojska.

Danas je ovde bilo nekoliko tih primedbi. Jedna od primedbi je bila od koleginice Maje Gojković, baš mi je žao što nije tu, da je neke stvari, za koje je ocenila da nisu baš u redu, učila od koleginice Čomić. Ja sam hteo i njoj da dam savet, a i vama – učite od svih, to nije problem, ali učite najbolje i najpozitivnije stvari i nemojte nikada se pozivate na nešto što nije bilo dobro. Trudite se da budete najbolji među najboljima, jer samo tako ćete ostvariti ono za šta vas danas kandidujemo. Hvala i puno sreće.

Poštovane koleginice i kolege, pa, bili smo čuli jednu interesantnu bajku za kojom sam ja mislio da će samo u nju poverovati deca, ako eventualno gledaju ovaj prenos, o nečijoj budućoj pobedi na ovim izborima. Međutim, to se pretvorilo u pola sata ili čak i više, u jedno poluvreme, u neko uzburkano stanje ovog prostora koje možemo da povežemo sa ovim Zakonom o zaštiti životne sredine.
Problem životne sredine nije problem novijeg datuma, to su uglavnom problemi koji su nastali tokom 200 godina ekskluzivnog, naučno-tehnološkog razvoja i prateće industrijske revolucije.
Čovek je u jednom trenutku pomislio da je jači od Boga i da će on moći po svojoj želji da sređuje i uređuje prirodu onako kako njemu to odgovara. Međutim, najverovatnije da su Bog i priroda mnogo jači od nas ljudi i da ne dozvoljavaju tako lako da se igramo sa njima, što je najteže i najčudnije, trebaće da prođe mnogo desetina godina, možda čak i vekova da bi se to stanje prirodno vratilo u neku normalu.
Najčešći ekološki problemi današnjice su zagađenje vazduha, zemljišta nadzemnih i podzemnih vodotokova, produktima industrijske obrade sirovina, kao i proizvodima industrijske proizvodnje kojima je istekao rok korišćenja.
Zagađenost zemljišta u regionima u kojima je nastala industrijska revolucija u Evropi je tolika da se podzemne vode mogu upotrebljavati samo uz ozbiljnu i skupu obradu, a rok za samoregeneraciju tog podstistema se procenjuje na više vekova.
Nedavno sam bio u Crnoj Travi, koja je jedno pitomo i lepo mesto, za koje sam mislio da je zaštićeno od svih ovih zala. Međutim, video sam tom prilikom više izvora na kojima piše da nije voda za piće. Čak smo i takva mesta uspeli da upropastimo.
E, sad, svugde oko nas, čini mi se da je koleginica Lazić govorila o tome, srećemo se sa situacijom da je na svakom koraku đubre, raznorazni otpad koga mi čak i ne pokušavamo da rešimo na jedan normalan i ljudski način.
Nedavno sam bio na jednom međunarodnom kongresu, gde je kolega Zarije Bulatović imao interesantno izlaganje o uništavanju otpada sa sistemom plazma-gasifikacija otpadnih materija, kako je on rekao. Ja ću u kratkim crtama pokušati da kažem šta on tu predlaže.
Kaže: „Rešenje ovog Gordijevog čvora leži u umerenosti, proizvodnja malih mobilnih postrojenja koja mogu da zadovolje potrebe malih naselja 30 do 50 hiljada stanovnika koja se mogu modularno spajati i premeštati prema potrebi. Takvo se postrojenje može spakovati zajedno sa pratećim agregatima, mlinovima za otpad, generatorima struje za napajanje postrojenja, hladnjacima itd, u jedan standardni kontejner. Lakoća transportovanja standardnih kontejnera i skoro svuda raspoloživa transportna infrastruktura omogućuje skoro trenutno reagovanje na potrebe uklanjanja nepoželjnih materija tamo gde je potrebno“.
Ja ću biti slobodan, s obzirom da je to i gospođa ministar predložila, da svako od nas može da dođe ili da predloži nekome da dođe u ministarstvo, pa ću gospodinu Zariju predložiti, sa ovim njegovim projektom da se pojavi u ministarstvu i verujem da će taj projekat zaživeti.
U izlaganju kolege Blažića čuo sam nešto o čemu ja stalno govorim. Ne moramo mi slepo da poštujemo svaku direktivu EU i ne moramo sve to odjednom da uradimo. Ja sam bio u Strazburu u Evropskom parlamentu i tamo sam dobro zapamtio kada je jedan od govornika rekao – vi to što radite ne radite zbog EU, nego treba da radite zbog svoje zemlje i svojih stanovnika. Tako i mi moramo da se ponašamo u ovom i u svim drugim prilikama vezanim za zaštitu životne sredine. Sve što radimo, treba da radimo u interesu naših građana i naše zemlje.
Normalno, imali smo problema. Bilo je onih koji su bili na odgovornim položajima. Nisu se ponašali onako kako su zahtevali ti položaji od njih i doveli su nas u situaciju kakva je danas. Nadam se da ćemo u budućnosti zajedničkim snagama uspeti da prevaziđemo ove probleme i da ćemo od Srbije zbilja napraviti jednu lepu zemlju, čistu zemlju, onakvu kakva ona treba da bude i kakvu zaslužuju njeni građani.
Što se tiče izmene zakona vezanih za stočarstvo, evidentno je da je stočarstvo glavna grana poljoprivrede Srbije. Da li smo se mi ponašali u toj oblasti onako kako ta oblast od nas zahteva? Mislim da nismo. Dakle, 80% poljoprivrednih gazdinstava ima makar jednu liniju stočarstva. Tu je najmanje zastupljeno živinarstvo, jer ono je bilo zastupljeno preko ovih državnih firmi i kombinata, a sve ove druge vidove imala su poljoprivredna gazdinstva.
Šta je veliki problem u stočarstvu? Veliki problem je to što je nizak stepen obrazovanosti poljoprivrednika i što je starosna struktura jako nepovoljna. Ja mislim da ministarstvo, odnosno Vlada i zemlja u celini mora da pronađe modus kako da vrati ljude na selo, kako da im omogući da se bave ovim poslom i kako da od tog posla imaju korist svi.
Moj kolega Rističević, i čini mi se još jedan kolega, je rekao da je veliki problem što ima malo goveda u Srbiji. Ja se ne slažem sa njima. Ja mislim da je problem Srbije što je bilo mnogo goveda, što su ta goveda zauzimala bitna i važna mesta i donosili odluke koje su upropastile Srbiju i stočarstvo u Srbiji, odnosno poljoprivredu. Ne odnosi se to ni na ovu Vladu, ni na prethodnu Vladu, ni na ljude iz pet ili tri godine unazad, to je mnogo dalje u prošlost otišlo i mnogo toga su oni učinili loše i za našu poljoprivredu i za državu u celini.
Jedan od primera koji mi jako smeta, nešto što sam pročitao u novinama, a kao neko ko je dugo godina u prosveti, uglavnom se trudim da ne verujem novinama, internetu itd, obično tražim te podatke na drugoj strani, ali nedavno sam u jednom dnevnom listu pročitao da je Srbija pojela 20.000 tona mesnog otpada. To je bilo živinsko meso, to je bilo goveđe meso, meso iz uvoza koje je došlo, nekvalitetno, bez određene kontrole. Iz svega toga, kada govorimo o problemu stočnog fonda i stoke, opet mogu da kažem da je Srbija imala muku što je bilo mnogo stoke koja je odlučivala o njenoj budućnosti, o njenom razvoju i dovela nas u ovu situaciju.
Nadam se da više nikada ni u novinama, ni u životu, se neće pojaviti ovakva vest da je neko uvezao 20.000 tona, odnosno da su Srbija i njeni građani pojeli 20.000 tona neispravnog mesa. Ne samo u ovoj oblasti, u svakoj oblasti moramo da se potrudimo svi zajedno da sprečimo da se nešto takvo dešava u budućnosti. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, na samom početku hteo bih da se osvrnem na činjenicu kako je rečeno da je Srbija zemlja koja najverovatnije u Evropi ima najmanji iznos koji je određen za kulturu u našem budžetu.
Ne bih mogao to da demantujem i najverovatnije da je tako, ali oni koji to kažu zaboravljaju da ni jedna zemlja u Evropi, a ne verujem ni u svetu nije imala pod znacima navoda tu sreću da ima takve Vlade koje su Srbiju dovele skoro na ivicu ambisa, odnosno pred bankrot. Tako da i nije u mogućnosti da Srbija izdvaja veća sredstva za kulturu i obrazovanje i zdravstvo i sve ostale delatnosti, ali ako ćemo biti iskreni, šta je kultura?
Kultura je slika svake zemlje i svakog pojedinca odnosno, kako reče ministar i kolega to je ogledalo u kome svako od nas može da se pogleda i da vidi svoje mane i svoje dobre strane. Tako bi neki mogli u tom ogledalu odnosno u tom kulturnom miljeu da se prepoznaju kao rušitelji, ako palioci ovog zdanja ovde, kao ljudi koji su uništavali naša dobra odnosno našu kulturu.
Kultura je nešto što nosimo svi od kuće, što nosimo od najranije mladosti, odnosno detinjstva. To je nešto što smo poneli iz kuće, odnosno to je jedan lep običaj da se komšijama ili putniku namerniku obratimo i da mu nazovemo pomoz Bog ili dobar dan. To je jedan običaj koji sam i ja ovde sreo u Skupštini i primetio, za razliku od mnogih drugih mesta, da ovde svako kad prođe pored vas kaže dobar dan ili vas pozdravi na neki drugi način. To je, nažalost, u Srbiji i među našim ljudima odavno običaj koji je zamro.
Kultura je poštovanje našeg pisma i jezika i mi kroz kulturu moramo da branimo to pismo i jezik. Danas je Matija Bećković poslao jedno otvoreno pismo u kome se obratio svim građanima Srbije. Pretpostavljam na jedan način koji je u neku ruku šaljiv, a nažalost i žalostan, predložio da se koriste samo dve reči. Ja ovde ne mogu da ih navedem. Jednu bih mogao da navedem, ali drugu ne i to ne bi bilo potpuno. Pretpostavljam da ćete to vi svi videti i u sredstvima informisanja i na raznoraznim ovim mrežama.
Mi smo uništavajući našu kulturu polako počeli da uništavamo i jezik i naše pismo. Kultura je i poštovanje naših predaka koji su nas svojim delima zadužili. To je i poruka i primer naraštajima da se ugledaju na svoje pretke i da, ako Bog da, budu bolji od njih.
Nekada, sećam se, kada sam ja bio učenik u osnovnoj školi, a danas mislim da je to bilo vreme kada su nas prerano učili šta je kultura i možda na pogrešan način, za nas je to bilo u neku ruku neshvatljivo. Po nama, tada je kultura bila da odemo u operu, da slušamo filharmoniju, da slušamo Baha, Betovena, Mocarta, Bramsa, ne znam koga dalje, da slušamo džez. Možda je to za naš uzrast bilo nepojmljivo. Trebale su da prođu godine da shvatimo da je to jedan deo kulture i da je to jedan veoma lep deo kulture.
Ali, kultura je isto i ona obična, narodna muzika. To je svirka frule koju čoban svira dok čuva svoje stado. To je sve ono što je izašlo iz naroda, u svakom delu našeg kraja i na svim nivoima. To su dela naših pisaca, naših pesnika. To su dela Vuka Karadžića, Đure Jakšića. To su i večeri mojih Crnotravaca koji su poznati kao neimari koji su izgradili ovu zemlju, koji su širom Evrope gradili raznorazne zgrade i tako svoje ime utkali u kulturu Srbije i proslavili širom Evrope i sveta.
To su i Gročanske svečanosti koje se svakog leta odigravaju u Grockoj, gde ponosni domaćini, koji su uglavnom proizvođači voća, prikazuju sve ono što su proizveli i što mogu da pruže svojim gostima. To je i vašar za vreme Svetog Ilije u Mirijevu, gde ja i kolega živimo. To su i predivne svetkovine u Staparu, gde imamo smotru konja i fijakera, kada na stotine konja i fijakera defiluju i sa ponosom ljudi mogu da uživaju u tom obliku kulture. To je i briga o našem poreklu. To je i briga o prošlosti i volja da se to nikada ne zaboravi.
Kako imam saznanje, grupa entuzijasta je pripremila jedan projekat koji je pretpostavljam sada već u konkursnoj proceduri, gde će u 40 emisija da prikaže sve o istorijskom razvoju Srbije, odnosno da prikaže sve Nemanjiće. Ja mislim da će oni koji su nadležni da finansiraju taj projekat imati dovoljno razumevanja da pomognu taj projekat, da bi mi mogli bolje da upoznamo našu prošlost, da upoznamo naše pretke i da upoznamo kako i na koji način su se oni borili da bi mi danas uživali ovo što uživamo. Mnogo toga što do sada nismo znali o našoj prošlosti možemo da upoznamo kroz takve serijale, odnosno emisije.
Nedavno u „Svedoku“ u Žarkovoj loži, naš estradni umetnik Oliver Mandić, kroz stihove Duška Trifunovića, rekao je nešto što me je podsetilo kako mi gledamo na kulturu i kako se ponašamo prema kulturi. Ti stihovi Duška Trifunovića glase: „Hvala što si došla, ostani još malo, samo da se setim zašto sam te zvao.“ Pretpostavljam da ste shvatili kakav je naš odnos prema kulturi. Svi hvalimo kulturu i poslanike kulture i potrebu za njom. Srećni smo što je imamo, ili, kako kaže pesnik, što je došla, samo ne možemo da se setimo zašto smo je zvali, tj. zašto nam je ona potrebna.
Da li je to briga samo ministra, jednog ministra, jedne vlade i vladajuće većine? Ne, to je briga svih nas i mi svi moramo da budemo dovoljno mudri da shvatimo da je kultura ono što prikazuje celo biće Srbije, sve stanovnike Srbije, sve prošle i buduće naraštaje. Da bi kulturu oživeli i doveli na nivo koji ona zaslužuje, moramo svi zajedno da se potrudimo i svi zajedno da učinimo napor da kultura bude na mestu koje zaslužuje.
Da li je lako ljudima koji su u kulturi? Pa nije, ali malo je ljudi u Srbiji kojima je lako. Vremena su teška. Došli smo u jednu situaciju gde nije bilo dovoljno novca ni za jednu oblast. Verujem da će kroz ovaj zakon i da će u vremenima koja dolaze i kultura zauzeti mesto koje zaslužuje. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, ja mislim da je ovo jedan mali korak, ali veoma značajan, značajan u regulisanju ove teme.
Ne može samo Ministarstvo i ne može samo Vlada da učini sve napore kako bi se ovaj sport uveo u škole i kako bi se celokupno stanovništvo obrazovalo da se od malih nogu bavimo sportom.
To je problem koji ćemo morati svi da rešavamo. To je problem sa kojim ćemo morati da krenemo iz porodice, da svoju decu vaspitavamo još dok su mala da treba da se bave sportom i da je bavljenje sportom veoma važno. Isto će to biti na svim nivoima.
Dobro je da se sport povezuje sa obrazovanjem, odnosno sa prosvetom i ja se nadam da će u budućnosti biti mnogo više sporta u našim i osnovnim i srednjim školama, a takođe na visokom i višem školstvu.
U koliko nismo spremni da krenemo, a ovo jeste početak gde krećemo i pokazujemo našu spremnost, ne možemo ni da ostvarimo ništa. Zato mislim da je ovo dobar Predlog zakona i da će taj zakon učiniti da se u ovoj oblasti postignu korenite promene. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ne sumnjam da je predlagač imao dobru nameru, da je želeo da popravi zakonsko rešenje koje je došlo od strane Vlade, ali s druge strane, što juče reče jedan kolega, da stručni ljudi trebaju da rade ove zakone, evo danas imamo primer i vidimo da je zakon zbilja rađen od ljudi koji su iz struke i da je urađen dobro i kvalitetno.
Ovo su samo nijanse u odnosu na ono što predlagač amandmana daje i mislim da je predlagač zakona i Vlada uradila dobro što nije prihvatila ove preporuke, jer su rešenja koja su u zakonu, kvalitetnija.

Poštovane koleginice i kolege, ovo je još jedan od amandmana, kako reče i ministar, gde se vidi dobra volja predlagača da se poboljša zakonski predlog.
U odnosima prema sportistima u skoro svim vrstama sporta, pokazalo se da je bilo dosta loših ugovora i da je bilo čak i onih ugovora za koje sportisti nisu znali. Takav jedan primer smo imali nedavno sa fudbalerom Živkovićem, koji je postao najverovatnije žrtva nečega u čemu nije ni učestvovao. Neko je u njegovo ime potpisao ugovor po kome se on obavezuje da pređe u neki određeni klub. Imali smo priliku da u prethodnih 20-ak dana ili možda i više, svakodnevno u sredstvima javnog informisanja čitamo o tome šta se sve desilo jednom mladom i perspektivnom čoveku zbog toga što nije to bilo zakonski regulisano.
Nadam se da će se ovim zakonom mnogo toga ispraviti, najverovatnije i sigurno je da ne može sve da se ispravi, da ne može sportista da se obezbedi 100%, ali postoji dobra volja da se to najvećem delu slučajeva sredi. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ja sam radostan što je prihvaćen amandman kolege koji je prethodno govorio, ali ne vidim razloga da misi da mi koji smo sa ove strane u poziciji, imamo nešto protiv da budu prihvaćeni njihovi amandmani. Taman posla, mi smo radosni kada vi date konkretne i kvalitetne…