Poštovane koleginice i kolege, danas ceo dan raspravljamo o određenim sporazumima i evidentno je da smo svi saglasni da te sporazume treba prihvatiti.

Na kraju krajeva, sve što se dešava između različitih grupacija, između različitih organizacija naroda, mora da se sprovede na osnovu nekih sporazuma. Ja mislim da tu nema nikakvih problema, da smo na dobrom putu i da ćemo te sporazume usvojiti.

Ali, danas je i dobra slučajnost da su ovde dva ministra, ministar za rad, socijalna i boračka pitanja i ministar prosvete. To su veoma dve značajne oblasti na koje mi moramo danas da obratimo veoma važnu pažnju. Zašto? Zato što nam je obrazovanje, odnosno prosveta osnova svakog sistema. Ne možemo da ne priznamo sebi da obrazovanje nema onaj status kakav bi trebalo da ima.

Gospodin ministar je, sticajem okolnosti, Božijom voljom ili kako god da kažem, neko kome je omogućeno da obrazovanju vrati značaj i mesto na kome treba da bude. Obrazovanje je stub svakog sistema. I, gospodine ministre, nemojte da vam bude neprijatno da svom snagom i svom silom učinite sve da se obrazovanje vrati na mesto gde mu je oduvek bila situacija i položaj i onako kako je svuda u svetu.

Meni je posebno drago, čuo sam danas da ste skoro bili u Institutu „Mihajlo Pupin“. Žao mi je što nismo koordinisali, pa da odemo zajedno tamo, jer ovde je većina ljudi danas spominjalo i Pupina i Teslu.

Institut „Mihajlo Pupin“ na Zvezdari u Beogradu je jedna vrhunska naučna organizacija, naučna organizacija koja može svima da bude za primer, od koje može i mora da se uči. To su ljudi koji su dokazali da Srbija ima znanja, da ima iskustva, da ima moći i da može da bude na svakom mestu u svetu konkurentna.

S druge strane, gospođa ministar se bavi radnim odnosima, boračkim pitanjima i socijalom. Tu nam je veliki problem.

Gospođo ministar, ja poštujem vaš entuzijazam, poštujem vašu želju. Nadam se da ćete biti veoma uspešni i da ćete makar delimično uspeti da vratite deo radničkih prava koja su im uskraćena, da ćete omogućiti svim zaposlenima u Srbiji da budu dostojanstveni na svom poslu. Evo, reći ću vam zašto to pričam.

Pretpostavljam da znate šta je mikser, pretpostavljam da znate šta je beton. Postoje ljudi u Srbiji koji su vozači tih miksera koji isporučuju beton na različitim gradilištima itd. Ja sam imao pritužbe od tih ljudi, koji mi kažu da su primorani da voze te mašine koje su zajedno sa betonom teške preko 40 tona po 15, 20 i 30 sati. To je nešto što je nečuveno.

Mi moramo da učinimo sve da se tim ljudima obezbedi bezbedan posao, jer ipak, evo, mi smo poslanici ovde, kažu naš posao nije težak, zamislite da moramo da radimo 30 sati, a pogotovo kad neko 30 sati mora da vozi tu grdosiju od 40 tona.

Znam da nije lako, znam da je to teško, da niste vi krivi za sve one propuste, koje smo i mu u Skupštini ovde pravili, za sve propuste koje su pravile i prethodne i ko zna koje vlasti, ali na vama je da pomognete da se to reši i da se tim i drugim ljudima, ima takvih slučajeva da ne govorim, imam i druge primere, ali da ne govorim, ovo mi je najdrastičniji primer.

Ne želim da budem mnogo dug, jer ima još puno kolega koji treba da govore. I, na kraju, kuća se gradi od temelja i mi moramo da krenemo od temelja. Gospodin ministar obrazovanja mora da krene od temelja sa obrazovanjem i sa razvojem obrazovanja. Uskoro očekujemo i neki zakon o srednjem obrazovanju. U vašem Ministarstvu takođe mora da se krene od temelja.

Šta bi to značilo kod nas u Srbiji? Znači, od lokala. Neću da krenem ono vaspitanje od kuće, deca, itd. Znači, sa lokalnog nivoa moramo da krenemo da nam na lokalu bude besprekorno, a kada bude dobra situacija na lokalu, lako ćemo stvoriti nadgradnju, lako ćemo doći u situaciju da napravimo razvojnu Srbiju, da Srbija bude mnogo bolja, mnogo lepša i mnogo pristupačnija za život.

Da bih vam pomogao u tom vašem poslu, biću slobodan, nadam se da se nećete ljutiti, da vam poklonim po jednu knjigu „Planiranje lokalnog razvoja“, u kojoj ćete videti kako je autor profesor Tihomir Radovanović dao osnove, bukvar kako se to radi od lokalnog nivoa, pa na dalje. Hvala lepo. Hvala na pažnji.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ja ću pokušati u narednih par minuta da kažem deo onoga što sam imao na umu. Veliki projekti koji su pred nama iziskuju mnogo truda, mnogo znanja i na tom putu će nam najvažnije biti da imamo dovoljno znanja, dovoljno stručnih ljudi. Hteo sam da govorim i o novcu, ali mi je ministar finansija otišao, neću o tome. Još ću nešto reći šta je tu bitno. Bitni su činioci koji trebaju to da sprovedu u delo, a to su preduzeća.

Kad se tiče znanja imamo veliki problem što to znanje nije dobro raspoređeno. Ljudi koji imaju malo znanja su oholi, osioni i oni misle da sve znaju i da sve mogu, to je odlika onih koji nemaju znanje. Pametni ljudi, ljudi koji imaju znanja su svesni toga koliko ne znaju i zato se trude da rade ono što znaju i da sve više stiču novih znanja.

Ko će morati da preuzme na sebe odgovornost da realizuje ove projekte? Pa, moraće preduzeća. Preduzeće je osnovni činilac svake privrede. Drago mi je što je tu i koleginica ministar, na njoj će biti i muka i veliki zadatak da ta naša preduzeća oživi. Imali smo veoma jaka, dobra, uspešna preduzeća koja su se borila širom sveta i sa ponosom predstavljala našu zemlju.

Danas je situacija takva da su mnoga od tih preduzeća uništena, moram tako da kažem. Koleginice ministar, na vama je da pomognete tim sposobnim, stručnim ljudima da sa svojim znanjem, uz pomoć države ponovo ojačaju i da budu ono što su bili u bivšoj zemlji i u prošlim vremenima. Neće vam biti lako. Evo ja ću da se potrudim da vam pomognem.

Ovom prilikom, neću se na kraju zahvaljivati, ali doći ću tu do vas da vam poklonim jednu knjigu. Žilber Kenig je napisao knjigu „Biće preduzeća“. Verujem da će vam ta knjiga makar malo pomoći i pored vašeg znanja i pored vaše stručnosti, ovde ćete naći još jednu mrvicu znanja, iskoristite je i ja vam unapred zahvaljujem.

Hvala lepo svima.

Poštovane koleginice i kolege, veoma je lako odgovoriti kolegi Miliji na pitanje koje je postavio.

Normalno da internet nije nešto što je dostupno velikom prostranstvu Crne Trave, ali to je, po meni, najmanji problem. Zakoni koji su danas na dnevnom redu su neminovnost. To je nešto što moramo da uradimo kako bi išli u korak sa Evropom i sa ostalim svetom.

Ali, ima nešto što bih sad iskoristio priliku da kažem šta bi trebala država da uradi za Crnu Travu i za slična mesta koja su u tim pograničnim oblastima i koja su nerazvijena.

Nije tu problem samo internet. Tamo nema ni života. Narod odlazi, napušta ta mesta. Treba napraviti takav ambijent da se ljudi tamo vraćaju. Treba obezbediti puteve, treba obezbediti mogućnost da imaju da rade i da mogu da zarade.

Ja se nadam, osim ovih zakona koje ćemo danas usvojiti, da će Vlada veoma brzo da stvori ambijent da se ljudi vraćaju u ta mesta i da svojim radom doprinose razvoju Srbije u celini.

Neću da napominjem koliko je dala Crna Trava za Srbiju, koliko vrsnih i sportista i umetnika i naučnika. I red je da ne zaboravimo ta mala mesta.

Ministre, moj predlog, pokušajte ponovo da obnovite sportske centre na Vlasinskom jezeru, gde su svi naši reprezentativci ranije odlazili na pripreme, jer su uslovi tamo fenomenalni za pripreme. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, nema sumnje da je odlaganje ovog zakonskog projekta veoma značajno, jer nam treba određen vremenski period da bi se dobro i kvalitetno pripremili. Kako kažu u nauci – organizacija je pola urađenog posla. Da bi uradili posao, moramo dobro da organizujemo, da se pripremimo i neće izostati rezultati.

Šta nam sve omogućava popis stanovništva, već su govorile moje kolege. Ima tu mnogo toga što mi moramo da menjamo i sa popisom i bez popisa. Pretpostavljam da smo svi svesni koliki nam je veliki problem u kadrovskoj strukturi stanovništva. Popis će sigurno sagledati i ovaj deo, ali mi ne moramo da čekamo na popis da bi popravili tu kadrovsku strukturu.

Današnje stanje u našem obrazovnom sistemu je takvo da svi teže da postanu inženjeri, pravnici, ekonomisti, magistri, masteri, doktori nauka itd, ali smo zaboravili jedan veoma značajan obrazovni deo, a to je kvalifikovana i visokokvalifikovana radna snaga.

Širom Srbije, posebno u Beogradu, velika je građevinska akcija, odnosno izgradnja građevinskih objekata i oni koji žele mogu da prošetaju Beogradom i drugim gradovima i da pogledaju na ogradama tih gradilišta, veoma često ćete pronaći oglas gde kaže – potrebni armirači, potrebni tesari, potrebni stolari, zanatlije i tako dalje. E, tu mi moramo da povedemo računa, tu smo se ogrešili u planiranju i vođenju tog dela obrazovnog sistema. Nama već sada nedostaje mnogo, mnogo tih kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika.

Ono što smo propustili ne tera nas sada da sednemo i da kukamo i da plačemo, nego da gledamo da pomognemo i da stvorimo nove ljude koji će se baviti tim poslovima. Evo, ja ću dati jedan predlog, premda ministar Ružić nije tu, ali čuće on to. U Crnoj Travi postoji Građevinska škola i ta Građevinska škola ima velike kapacitete. Ima Dom učenika gde može da primi, internat i dom, gde može da primi oko sedamdesetak prolaznika.

Ja sam predlagao prethodnom ministru dajte da napravimo umesto što zatvaramo Građevinsku školu u Crnoj Travi, dajte da napravimo tamo "majstorsku akademiju" i da iskoristimo trenutak dok imamo stručne i kvalitetne ljude koji mogu da prenesu znanje novim naraštajima, koji mogu da ih obuče i nauče kako da rade kvalitetno taj posao. Ako budemo čekali još pet, deset ili više godina, ne da nećemo imati i te kadrove, nego nećemo imati ni one koji mogu da ih nauče i da im prenesu to znanje.

Kako je živela Srbija u nekim vremenima, prošlim? Naši mladi ljudi su odlazili širom Evrope i širom sveta, učili, sticali znanja i vraćali se u Srbiju da ta znanja prenesu naraštajima koji dolaze. A šta mi danas radimo? Mi danas naučimo, obrazujemo ljude i onda im otvorimo put u jednom pravcu da odu u Evropu, Ameriku, širom sveta da znanja koja su stekli ovde prenose drugima i da rade za druge, umesto da vrate svojoj otadžbini, da vrate svojim roditeljima, zemlji koja im je pomogla, jer kod nas je još uvek relativno jeftin taj obrazovni sistem, odnosno školovanje, čak jedan deo je i besplatan.

Moramo tu da se pokažemo u obrazovnom sistemu, da dođu velike promene i da stvorimo novu veliku grupu tih ljudi koji će se baviti zanatima i zanatstvom. Nemojte za 10 i 15 godina da dođemo u situaciju da ne znamo da promenimo ventil ili da nema ko da promeni ventil ili osigurač, a to će se desiti.

S druge strane, šta još moramo da uradimo, a tu takođe može taj popis da nam pomogne? Moramo da povedemo više računa o zdravstvenom sistemu o kome ja sada neću govoriti, jer o zdravstvenom sistemu je mnogo toga rečeno i ja se slažem sa tim. Naša je velika sreća što smo sačuvali taj primarni zdravstveni sistem i to je u ovoj muci koja nas je snašla pokazalo se kao veoma korisno i veoma dobro. Zato moramo da ga još ojačamo i da u budućnosti ne dozvolimo da imamo ovakva iznenađenja. Ali, imamo dosta problema i u oblasti kulture. A, kultura je ogledalo svake zemlje, ogledalo svake nacije. Moramo da sačuvamo naša kulturna dobra. Moramo jedanput već da donesemo taj zakon o pismu i ćirilici o kome se govori milion godina i kažu negde u nekom zapećku, u nekoj fioci stoji, nigde ga nema.

Mi smo počeli mnogo da kvarimo naš jezik. Upotrebljavamo previše tih stranih reči. Ja razumem da je došla digitalizacija, da je to jedna nova era u poslovanju, ali moramo da svoje reči i svoj jezik poštujemo.

Juče je bilo 80 godina od zločinačkog bombardovanja fašističkih sila Srbije, odnosno Beograda. Tom prilikom Nemci su kao legitimni cilj odredili i Narodnu biblioteku, biblioteku koja je čuvala kulturnu građu Srbije, koja je čuvala stotine hiljada knjiga koje su govorile o našoj kulturi, o našoj prošlosti.

Ne mogu da shvatim nekoga ko je spreman da uništava knjige. Knjiga nam je osnova znanja, knjiga je osnova mudrosti. Iz nje smo sve naučili, sa njom smo išli u bolju budućnost.

I šta se nama dešava? Eto, to je jedan primer kako smo mi neodgovorni prema svojoj kulturi, prema svojoj tradiciji, prema istoriji. Naša biblioteka koja je tada uništena na Kosančićevom vencu, kako izgleda danas? Jedna rupa najobičnija na kojoj ima malo tog građevinskog materijala i ništa dalje.

Nije velika mudrost, nije ni veliki izdatak sagraditi tu biblioteku i pokazati i tim našim neprijateljima, zlotvorima da nisu uspeli da unište taj kulturni duh Srbije i na kraju krajeva vratiti tu biblioteku na mestu gde je nekada i bila. Imamo dosta te kulturne građe koja može da bude pohranjena u tom objektu.

Juče sam gledao na televiziji, bio je čovek koji je direktor biblioteke, govorio je o tome i nažalost nekako povezano sve se dešavalo 6. aprila. Dana 6. aprila je sagrađena, 6. aprila srušena, 6. aprila ovo, 6. aprila ono. Dajte da iznenadimo Srbiju, da iznenadimo našu kulturu, da napravimo tu biblioteku. Kažu da je to neko zdanje na dva sprata, da napravimo i da je otvorimo, eto 2003. godine neka bude 6. aprila.

Neko će reći - za to su potrebna sredstva, ovo-ono. Ja mislim da je to najmanji problem, evo sada ću vam reći i zašto. Svih ovih meseci, pa i godina i dana čitamo, razgovaramo i pričamo o borbi protiv kriminala i tu se spominju neki ljudi koji su enormne sume novca na račun Srbije prebacili sebi na svoje račune, neću da im spominjem imena, ima ih na svim stranama, i stvorili ogromna bogatstva. Dajte neka oni probude u sebi taj duh poštovanja zemlje koja im je omogućila da stvore toliki kapital.

Onako kako je kapetan Miša Anastasijević otečestvu ostavio mnogo zadužbina, tako i oni neka naprave tu biblioteku. Ima ih desetine, ima ih stotine koji mogu bez da osete, da odvoje makar po milion evra i ne biblioteku, nego mnogo toga možemo sa tim novcem da napravimo.

Ne odnosi se to samo na pojedina ministarstva. Trenutno su ministri tu, ne zna, jedan, drugi, teći, peti, ali ministarstva su isto živ organizam. Posle jednog ministra dolazi drugi ministar. Svi moramo da se trudimo da vodimo računa i o zdravstvenom i o obrazovnom sistemu, i o kulturi i da pokažemo svima da je Srbija ne mala, kako oni kažu, nego da je to zemlja velikih, mudrih, pametnih i poštenih ljudi.

Nadam se da će i ovaj popis pripomoći tome i da ćemo svi mi, svako na svoj način, neko što će stalno ovako da bude dosadan kao ja i da priča o tome, neko finansijski, neko će stručno da to uradi i izgradi i da pokažemo da ne može niko da uništi ni našu kulturu, ni naš slobodarski duh.

Izvinjavam se još jednom ako sam bio dosadan i hvala vam na pažnji.

Poštovane koleginice i kolege, uglavnom se trudim da se ne javljam za diskusiju kada su na dnevnom redu tačke za koje mislim da nisam stručan i da ne mogu kvalitetno da odgovorim na njih. Šta me je ponukalo da danas se javnim po ovoj tački dnevnog reda? Ima nekoliko stvari.

Kada je reč o vazdušnom saobraćaju na koji se odnosi ovaj zakon, mogu da kažem da je jedna od stvari koja me opredeljuje da mogu da diskutujem o tome to što sam bio pitomac škole za kontrolu letenja i spremao se da kontrolišem naše nebo, odnosno prostor na kome se odvija taj saobraćaj. Druga stavka zbog koje mislim da mogu da govorim, pripadnik sam nebeskog naroda, naroda koji veoma često gleda put neba moleći se za mir, moleći se za zdravlje, za rodnu godinu i za sreću i blagostanje svih ljudi na ovom svetu. I treća, pripadnik sam naroda koji je pre 22 godine na današnji dan bio izložen ogromnom zlu koje je došlo sa neba. To zlo su nam posejali najveći zlikovci u istoriji – NATO pakt, Englezi, Francuzi i mnogi za koje mi i dan-danas govorimo da su nam prijatelji. I da bude najveća muka, kako danas reče nekolicina mojih kolega, oni su tu zločinačku akciju nazvali „Milosrdni anđeo“. A šta je tu milosrdno? Kakva je to milost, kakvo je to milosrđe kada bacaš hiljade i hiljade tona radioaktivnog materijala, kada uništavaš plodno zemljište, vode, vazduh, šume, kada uništavaš nejaku decu, ni krive ni dužne stanovnike jedne zemlje? Mislim da zbog toga mogu da kažem poneku reč o ovom zakonu.

Svaka normalna zemlja i svaki normalan čovek će veoma rado prihvatiti ovaj predlog jer je svestan da to nebo koje nad nama je nebo koje pripada svim ljudima ovog sveta. Odvijanje tog saobraćaja u najveću ruku treba da donese korist svim stanovnicima ove naše planete, sem ponekih kojima nebo služi da bi prosipali tepihe bombi po nedužnom stanovništvu.

Ovu muku koju je doživela Srbija oni su usavršili, pa su čak posle tih zločinačkih akcija koje su se odvijale u tih 78 dana nastavili sa tom njihovom politikom. Šta su želeli da naprave od Srbije? Hteli su da nam ubace jedan virus koji se zove stokholmski sindrom, po kome oni koji su pretrpeli neko zlo počinju da vole svog dželata i da mu se dive. Na taj način oni pokušavaju i dan-danas da od nas stvore podanike, da stvore narod koji će opravdavati to njihovo zlo, to njihovo nedelo.

Nažalost, među nama ima onih koji opravdavaju to i kažu da smo mi krivi za tu agresiju, da smo mi krivi za te zločine. A zašto bi mi bili krivi? Zato što smo ponosno branili svoju zemlju, zato što smo štitili svoje porodice, zato što smo se ponašali onako kako se ponaša svaki normalan čovek, svaki domaćin koji brani svoju rodnu grudu. Nismo mi išli da bombardujemo ni Englesku, ni Ameriku, ni Francusku, ni bilo koju od tih zemalja koje su se pokazale u pravom svetlu kakve su u tim trenucima. Ali sudbina nam je takva i mi moramo da budemo jaki, moramo da budemo mudri i pametni i da sačuvamo u budućnosti za pokoljenja koja će doći Srbiju onakvu kakvu smo je mi dobili i da je još ulepšamo.

Srbija je zemlja hrabrih, pametnih i mudrih ljudi koja nikome ništa ne duguje. Sve što smo stvorili, sve što imamo, stvoreno je u krvlju i znoju naših predaka i mi se moramo ponašati tako kako su se oni ponašali i moramo sačuvati ovo što imamo kako bi naraštajima koji dolaze omogućili da mogu normalno da žive i da rade na ovim prostorima.

Ulazak u Evropsku uniju je, kao jedna igra, hajde da kažem, da ne budem mnogo grub, jedan veliki izazov na koji moramo mudro da odgovorimo. Oni nam ne nude ništa, ali nas uslovljavaju sa – uzmi ili ostavi. Stalno će pred nama biti novih uslovljavanja i stalno će tražiti od nas da mi ispunjavamo neke nove i nove zahteve. Zato je na nama koji smo sada u situaciji da odlučujemo o budućnosti Srbije da na mudar i pametan način se prilagodimo pregovorima i dogovorima sa njima i da nijednog trenutka ne učinimo štetu našim pokoljenjima, odnosno našoj zemlji Srbiji.

Mnoge kolege su spominjale ovde kriminal, korupciju ili jednostavno, što bi Srbin rekao, lopovluk. Neću da spominjem imena. Neću da spominjem imena ni naših lopova, ni ovih lopova koji nisu naši. Kada kažem naših, mislim na lopove sa teritorije Srbije, ali ima i lopova van Srbije iz drugih zemalja koji nas kradu možda i mnogo perfidnije nego ovi naši domaći lopovi. Ali mogu poručim posebno ovim našima – džaba vam bila korist ako Srbija od toga ima štetu i bilo kada, da li za godinu, da li za dve, da li za pet, deset, doći će na naplatu to što činite zlo Srbiji. Ja se nadam da će nadležne institucije imati dovoljno i vremena i pameti i mudrosti da svakoga ko je učinio zlo Srbiji, ko je prekršio zakon, dovedu na mesto koje mu je određeno po tim zakonima.

U Srbiji je bilo u istoriji mnogo slučajeva da su se u pojedinim teškim trenucima u vreme ratova, muke i kriza pojedini ljudi enormno obogatili, ali su oni imali jednu osobinu za koju mogu da kažem da je bila pozitivna. Oni su od tog kapitala stvarali nešto i ostavljali otečestvu na korist. Tako i ovi današnji tajkuni, kako ih zovu, mogli bi to da imaju na pameti i mogli bi da ostave neko zaveštanje, nešto za buduće naraštaje. Beogradu fali, eto, da budem skroman, jedno desetak mostova. Ima mnogo onih koji bi mogli sami da naprave svih deset, ali neka naprave po jedan most, da koliko-toliko speru sa sebe bruku. Neka naprave škole, bolnice, fakultete, ima mnogo toga što je Srbija zaslužila što treba da joj vrate, jer su čerupali i otimali od nje bez trunke srama.

Ako ne znate i ako niste spremni da sami sebi sudite, džaba vam to što će vam danas-sutra suditi pokoljenja ili što će vam suditi nadležne institucije. Nemojte se međusobno boriti argumentima sile, nego se borite silom argumenata. Dajte nešto pametno iz vas neka izađe, da vidi i Srbija da mislite o njoj i da neka korist bude za Srbiju.

Nama mnogi zameraju da smo okrenuti prema istoku, prema Rusiji. To je večita dilema koja postoji od kako postoji Srbija, čak i postoji ona izreka da smo mi raskrsnica između istoka i zapada, ali nije čudo to što smo se mi više okrenuli prema istoku. Otkako je sveta i veka, narod je shvatio da sa istoka dolazi svetlost, da se sunce rađa na istoku, da je istok nešto što nam pruža nadu. Zapad nas nekako tera da budemo svesni da sunce zalazi na zapadu, da je tamo tama, da je tamo nešto mračno, nesigurno.

Nadam se da ćemo svi biti dovoljno mudri i pametni i da će svako prema svojim mogućnostima da pruži onoliko koliko njegove mogućnosti dozvoljavaju. Moramo voditi računa prvenstveno o obrazovanju i zdravlju, jer su to dva osnovna stuba svake zemlje. Mi smo nekada u našoj prošlosti slali našu decu, našu omladinu, širom sveta da uče škole i fakultete, da skupe znanja i da se vrate sa tim znanjima u Srbiju i da to što su naučili poklone Srbiji i narodu našem. Danas radimo nešto suprotno, uništili smo obrazovanje, a ovde kod nas školujemo našu omladinu, školujemo naše naraštaje i kada završe steknu određena znanja umesto da iskoristimo ta znanja za dobrobit Srbije, mi ih puštamo da odu preko, da odu u druge zemlje i da blagodat onog što su naučili u Srbiji stave na raspolaganje drugima. Zato moramo voditi računa da nam se sistem zdravstva pojača, da moramo voditi računa da svako ko radi u tom obrazovnom sistemu može od svog posla da dostojanstveno živi i da može svoje znanje da razvija i da ih pruži budućim naraštajima.

Uvek u životu se nađe neko sa kim morate da se sukobite, sa kim, možda je ružno reći ratujete, ali imate neki duel. Srbi su jedan viteški narod koji je sve svoje borbe činio na viteški način, na fer način i nikada u istoriji nismo ponižavali svog protivnika. Jesmo pobeđivali, ali ga nismo ponižavali. Setimo se samo Balkanskog rata, rata sa Bugarima. Bugari su neko ko je činio ogromna zverstva, pogotovu na jugu i jugoistoku naše zemlje, ali mi smo bili dovoljno humani, prekinuli smo na nekoliko dana ratna dejstva kako bi mogao da prođe konvoj pomoći Crvenog krsta koji je namenjen bio ranjenicima bugarske vojske, koji tad u to vreme čak nisu ni imali bolnice i mi smo im jednu bolnicu tada uručili u znak dobre volje, posle par dana smo nastavili taj rat. E, tako trebamo i danas da se ponašamo. Ne trebamo svoje protivnike da ponižavamo, da budemo surovi sa njima, nego svakoga pobediti svojim znanjem, pameću i mudrošću.

Drage kolege, hvala vam što ste me istrpeli ovo kratko vreme. Nadam se da nisam bio mnogo dosadan i trudiću se sledeći put da budem i kraći.

Poštovane koleginice i kolege, uvažena gospođo ministar, nema sumnje da će ovaj zakon o globalnom zagrevanju biti uspešno rešen, da ćemo ga ovde verifikovati u Skupštini, jer je to najmanji problem sa kojim je suočeno naše društvo.

Mi smo narod koji veoma lako rešava velike globalne probleme, ali zaboravljamo da svaki cilj, svaki problem koji želimo da rešimo zavisi od onog malog, prvog koraka. Ne možete rešiti problem globalnog zagrevanja, a da ne rešimo, ili da ne rešite, kako god hoćete, najosnovnije probleme vezane za zaštitu životne sredine. Ja ću prvo da prenesem gospođi ministar svoje želje i utiske, a posle ću da kažem i nešto drugo.

Ja sam od onih koji ne vole da hvale nikoga na početku karijere, ali svim srcem želim gospođi ministar da bude upamćena kao najbolji ministar vezan za ekologiju ili zaštitu naše sredine. Bilo bi mi to posebno drago, jer je to moja draga koleginica sa kojom sam sedeo nekada u onoj drugoj klupi, koliko se sećam, dok smo bili poslanici. Jesam, malo sam stariji od nje, ali smo zajedno sedeli ovde u Skupštini. I posebno bi mi bilo drago jer će na taj način da opravda poverenje koje joj je dala stranka, a i građani Srbije. Kada jednoga dana prođe njen mandat, iza nje ostaju dela i to će biti ono po čemu će da je pamti i Srbija i svi građani Srbije. Zato kažem, neću sada mnogo da je hvalim, da je ne ureknem, ali verujem da će ona poslušati i moje savete i da će biti dovoljno mudra i sposobna da iza sebe ostavi nešto lepo, dobro i korisno za Srbiju.

Neću da govorim o ovim globalnim problemima, jer mene kao i sve građane Srbije muče ovi drugi, najobičniji, jednostavni problemi. Svi smo mi iz različitih mesta ovde u Srbiji, ali kada krenemo prema svojim domovima, kada krenemo na posao, susrešćemo se, hteli ili ne hteli, na ulicama, poljanama, putevima, sa desetine i stotine ovih zaštitnih maski koje tako lako bacamo po ulici. Susrećemo se sa desetinama i stotinama deponija koje "krase" naša mesta, naša sela, gradove, ulice gde živimo.

Građani jednog dela opštine Zvezdara, gde sam ja nekad bio predsednik opštine, zvali su me, žale se na, pa ne mogu da kažem da je to kanalizacija, iz pojedinih zgrada fekalna kanalizacija se odvodi u neki potok u Mirijevu i ima ogromno zagađenje, nesnosan smrad i uticaj na tu okolinu. To su problemi koje mi prvo moramo da rešimo, pa ćemo onda da pređemo na ove globalne stvari.

Ne možemo mi da se takmičimo sa svetom i sa visokorazvijenim zemljama koje su sredile osnovne probleme, recimo, u trci za osvajanje Marsa. Kakav Mars i kakvi bakrači, pustite to ovima velikim i razvijenim, dajte mi da sredimo puteve, da sredimo naše šume, vode, reke, vazduh u najobičnijim malim mestima, kako bi mogao taj narod da živi u uživa u onome što su nam ostavili preci.

Verujem da će koleginica imati snage da organizuje, da svoje saradnike natera da prvo rešimo te probleme i da ostane upamćena kao ministar koji je rešio najosnovnije probleme životne sredine u Srbiji. To će biti posebno drago i za nju i za mene i za sve nas u Srbiji.

Mislim da mi imamo mnogo problema koje treba rešiti. Zagađujemo okolinu na svim nivoima, zagađujemo prvo svoj jezik. Evo, ja cenim kolegu Đoleta, i njega i mnoge od vas sam molio ovde ko zna koliko puta – nemojte da mi se frljajte sa tim stranim rečima i stranim izrazima. Moj Đole, drugar, umesto da nas obrazuje, tera nas, hoće da nas edukuje. Većina vas ovde ne kaže "Skupština" nego "parlament". To nisu naše reči. Čuvajte jezik naš i naše pismo, i ćirilicu i latinicu, jer su oba pisma naša. Čuvajte ih jer je to nešto po čemu smo prepoznatljivi. Čuvajte reke, čuvajte šume, čuvajte vazduh. Srbija je lepa i prelepa zemlja, ali ne odnosimo se prema njoj onako kako Gospod zapoveda, onako kako su nas učili naši stari.

Moram, po ne znam koji put, da citiram ovde čuvenog indijanskog poglavicu Sijetla, koji je, iako ne mnogo školovan čovek, nepismen čovek, rekao: "I šume, i reke, i vode, i ribe, i biljke i životinje, to su naša braća i sestre, čuvajmo ih, mi smo jedna zajednica". Tako i mi isto moramo sve ovo što je naše da čuvamo.

Neću da pobegnem od još jednog velikog zla, a ima mnogo tih zala. Jedno od tih velikih zala koje muči današnju Srbiju su i ovi rijaliti programi koji truju našu decu i našu omladinu. I umesto da se borimo protiv toga, ne, mi dozvoljavamo deci da gledaju te bljuvotine, da se ponašaju onako kako ne treba da se ponašanju i svesno ili nesvesno uništavamo našu budućnost.

Na kraju hoću da kažem, nešto vezano za još jednu veliko, ogromno zlo, a to je kriminal i korupcija. Potpuno se slažem sa svim iskrenim borcima za borbu protiv kriminala i korupcije. Nije bitno ko je, šta je, odakle je, ako je napravio neku grešku, ako je napravio neki prestup, krivicu, ma svako neka odgovara pa neka bude, i rod i pomoz Bog.

Cenjene kolege i koleginice, gospođo ministar, zahvaljujem vam se na pažnji koju ste mi ukazali. Izvinjavam se, ako sam vam oduzeo malo pažnje i vremena, ali nadam se da će kroz jedno pete ili 10 godina sa ponosom građani Srbije da hvale gospođu ministra kako je napravila veliki pomak u zaštiti ljudske sredine i da će se neko setiti i da sam ja rekao neku reč koja je pripomogla da ona to učini. Hvala lepo.

Ja odustajem da bi kolegama omogućio da oni govore, a Đoletu ću da objasnim.

Poštovane koleginice i kolege, uvek treba imati na umu činjenicu da je Srbija zemlja čestitih, hrabrih, pametnih i poštenih ljudi i da nikom ništa ne duguje. I ne moramo da gledamo na druge, nego da gledamo sebe i da sredimo unutar svog dvorišta stanje. Sve što ima Srbija stvorili su naši preci u svom znoju i krvi i ostavili ovom naraštaju da prosledi budućim naraštajima i da čuva tu zemlju Srbiju.

Da bi je očuvali moramo voditi, slažem se sa mnogim kolegama koje su to rekle, moramo prvenstveno voditi računa o obrazovanju, ali i o zdravstvu, kulturi i o zaštiti ljudske sredine, jer sve ovo sada bojim se da smo nasledili od nekih prethodnih naraštaja i da se i mi ne trudimo da u dovoljnoj meri to sačuvamo.

Ja sam bio voljan danas konkretno da govorim samo o ovom zakonu vezano za nastavnike koji završavaju radni vek, pa im se produžava dve godine, ali obzirom da vidim da su kolege govorile o svemu, ja ću pokušati i taj deo koji mi je bio onako interesantan, da kažem nešto o njemu. Na kraju ću reći o ovom drugom delu.

Potpuno se slažem, kao što se i svi slažu da je borba protiv korupcije veoma važna i ovo što se sada u ovom trenutku radi, vezano za tu ekipu koja je pohapšena je za svaku pohvalu. Tu nema priče.

Ima tu nešto, recimo što nije baš onako kako bi trebalo da bude. Kažu mi Ritopek je jedno mesto, da ne kažem selo, bilo je selo, sada je već mesto na putu prema Smederevu u Gročanskoj opštini, nalazi se i na obali Dunava, pitomo, lepo, ljudi su simpatični. Veoma često sam boravio u Ritopeku. Sada ovih dana kada se desilo sve to što se desilo i što se dešava u Ritopeku, oni mi kažu – profesore nemoj da ostanemo zapamćeni po ovoj nevolji nego daj vidi poguraj tamo da se sredi nešto da dobijemo vodu.

Ritopek četrdeset i više godina nema vodu. Ja se potpuno slažem sa njima da ne treba ostaviti na tome da ih pamte kao nekoga ko je imao tu nesreću ili desilo mu se da taj čovek i da ta ekipa tamo kupi neku vikendicu, zemljište, ne znam šta, i da tamo radi nešto što nije dopustivo. Zato mislim da ne smemo da ostavimo da se Ritopek pamti samo po Velji nevolji i njegovoj ekipi, nego da im se izađe u susret i da im se pomogne, kao što i drugima treba pomoći, da ne bude samo za Ritopek. Obećali smo i Borči kanalizaciju. I tu treba da vodimo računa.

Zašto to sada govorim, u sklopu ovoga što je vezano sa korupcijom? Ako smanjimo korupciju ostaće nam više sredstava da možemo da izgradimo i kanalizaciju u Borči i vodovod u Ritopeku, spalionicu smeća u Vinči koja je počela, nije počela itd. Šta hoću da kažem. Da li smo mi dorasli vremenu i izazovima koji su pred nama? Ili smo se nekako sakrili, pa neka bude kako bude, šta me briga, neću ja da se mešam, neću ja ništa da kažem. Ne. Mi moramo da se borimo svim snagama, ali da se borimo snagom silom argumenata, a ne argumentima sile. Ne smemo sebi da dozvolimo te večite svađe među nama, jer to je ono što uništava i nas, što uništava i Srbiju, uništava budućnost.

Evo, slušamo sam kolegu Martinovića koji je univerzitetski profesor, pravnik itd. Ja sa pravom nemam nikakve veze i nikada se nisam nešto petljao, ne volim da govorim o stvarima koje ne znam. Šta me je sada malo zbunilo u njegovoj diskusiji? Kako sam ja njega razumeo, članovi saveta fakulteta su ljudi koji su birani na dva načina. Na jedan način Vlad imenuje polovinu, čini mi se, a drugi deo bira kolektiv javnim izjašnjavanjem. Da li sada postoji razlika između onih koje je imenovala Vlada, kako sam ja razumeo oni su kao funkcioneri i ovih koje bira kolektiv? Po meni ne sme pravo, ne sme zakon da pravi razliku među ljudima.

Imamo jedan primer koji mi je baš onako bio teško pao. Nedavno je izrečena presuda jednom visokom vojnom funkcioneru, najvišem u to vreme, koja je glasila – tri godine kućnog pritvora ili tako nešto. Pazite za izdaju, za špijunažu. Sećam se kao mali pevali smo onu bivšu himnu gde kaže – proklet bio izdajica svoje domovine. Pa da li je moguće da neko za neku provalnu krađu ili tako neku glupost može da dobije veću kaznu nego za izdaju? To su stvari koje moramo da dovedemo u red.

Da bi to doveli u red mora pravni sistem da nam bude na nivou. Ne može taj sudija da pita Martinovića, nije važno ime, da ne pita predsednika Administrativnog odbora, da li kolega Rističević ima imunitet, itd. Ako gospodine sudija ne znaš koga štiti imunitet i ako ne znaš, ne poznaješ Ustav, pa vrati tu tvoju diplomu, nemoj da se brukaš i nemoj da radiš ono za šta nisi sposoban i što nije posao.

Mi uvek volimo da to podelimo, da kažemo, može i ovako, može i onako. E, sada vi gospodo pravnici kojih ima svugde. Vi ste se lepo udenuli. Nema oblasti našeg života gde nisu pravnici. Tako i treba da bude jer oni trebaju da pomažu da se donose zakoni, trebaju da tumače te zakone, da ih primenjuju, ali postoji Justicija, vaša boginja pravde koja ima onu vagu, terazije. Lepo, pošto imate kantar, stavite na jednu i drugu stranu tas i ne sme da bude razlike. Morate da budete potpuno isti, pravedni i prema jednima i prema drugima. Zašto to kažem. To ću reći na kraju kada budem govorio o tumačenju Zakona o obrazovanju. To mi je bilo veoma bitno.

Znači, morate biti spremni da sudite, kako kaže ona narodna – ni po babu, ni po stričevima. Da bi to mogli da uradite kako treba morate da budete spremni da sudite samom sebi, a najteže je suditi samom sebi. Zato moramo da budemo veoma obazrivi kada donosimo neke odluke, ali moramo i da ih primenjujemo i da se trudimo da do kraj sve bude – ni po babu, ni po stričevima.

Sada, da ne bi ja oduzimao mnogo vremena, ima još prijavljenih, da kažem vezano za ovaj zakon, odnosno tumačenje ove odredbe - nastavak rada profesora posle 65 do, ne znam, dve godine, pa još dve godine. Kažete vi u toj vašoj odluci da takav profesor ne može da konkuriše za direktora, dekana itd. Recimo, ja se tu ne slažem, odnosno ne da se ja ne slažem, vas, mene je demantovala činjenica da je pre kratkog vremena izabran na mesto direktora radio televizije čovek koji je napunio 65 godina, otišao je u penziju, on nije u stalnom radnom odnosu.

Da li sada isti zakon važi za prosvetu, za kulturu, za televiziju? Po meni mora da bude isto merilo. Nisam neko ko pretenduje da bude dekan, ni direktor nekih visokih škola, mimo toga sam, ali zašto bi bio direktor televizije važniji od dekana fakulteta?

(Marko Atlagić: Nije isti zakon.)

Nije isti zakon, ali je isti slučaj. Biramo nekog ko je otišao u penziju za direktora još pet godina, a ovamo kažemo da profesor koji je otišao u penziju produženo mu je, a ovome nije čak ni produžen radni staž.

Tu moramo da budemo jasni i konkretni – ni po babu, ni po stričevima. Moramo da budemo spremni, i kada nismo u pravu da se izvinimo, i kada nam neko ukaže na nešto se zahvalimo, kažemo – hvala ti, izvini, pogrešio sam itd.

Od mene ovoliko, izvinite ako sam bio dosadan i hvala vam što ste me slušali.

Hvala druže predsedniče.

Krenuo bih prvo sa ovim amandmanom. Sasvim je normalno da imamo različita mišljenja i sasvim je normalno da neko ko nije zadovoljan sa uređivačkom politikom i uopšte politikom Javnog servisa da izrazi svoje nezadovoljstvo na način da se ne slaže sa povećanjem pretplate koja brojčano kada se pogleda i nije nešto velika.

Dati je predlog da ta pretplata bude jedan dinar je, da ne upotrebim neku mnogo grubu reč, ponižavajuća, ali to je pravo onoga ko predlaže amandman.

Hvala druže predsedniče.

Veoma interesantan amandman. Zašto? Zato što je na neki način ukazao menadžmentu RTS na velike propuste koje su napravili u prethodnom periodu. Da se smanji pretplata na jedan dinar, verovatno neće, premda je malo nezgodno i u ovom trenutno kada se nalazimo u jednoj izuzetnoj teškoj krizi. Po meni trebalo bi što manje novih nameta građanima jer ne znam ni kako će građani, a kako će i privreda da izdrži ovaj period koji je pred nama.

Zašto kažem da je ovo jedna pouka, da ne kažem nešto drugo, za menadžment? Sada je RT u periodu kada se priprema za izbor novog menadžmenta, odnosno novog generalnog direktora. Mislim da bi upravni odbor trebalo dobro da razmisli koga će da stavi načelo RTS i onaj ko bude bio na tom mestu da napravi jedan dobar, kvalitetan, realan plan i na osnovu tog plana da ispuni one ciljeve koji su zacrtani u politici i strategiji RTS. Da li je to teško? Nije teško samo ako hoće neko da radi i ako je stručan za taj posao.

Ako želite da vidite kako funkcioniše dobar menadžment u jednoj dobroj firmi moja vam je preporuka da odete u Dom zdravlja Zvezdara. Tamo je sve, što se kaže školski. Zadovoljni su pacijenti, odnosno kupci, zadovoljni su zaposleni, zadovoljno je i društvo, stanovništvo i mislim da to nije teško da tako funkcionišu i rade sve naše firme i sva naša preduzeća. Ali, ima tu i nečeg drugog. Nekako smo jako brzo odlučili da sve ono što je državno da ne valja, nego da valja samo ono što je privatno, pa smo tako upropastili mnogo dobrih i jakih firmi.

Pre neki dan sam gledao i slušao na televiziji u Leskovcu se zatvara poslednja državna apoteka. Da li je moguće da u današnje vreme kada je stanovništvo izloženo i ovoj pandemiji i drugim bolestima i gde smo mi nacija koja ima veoma velike potrebe za zdravstvom, da li je moguće da ne može da funkcioniše državna apotekarska ustanova? Ja znam ranije dok sam bio student i dok sam se bavio kasnije u svojoj praksi tim projektima, Beogradska apotekarska ustanova je bila jedna od izuzetno dobrih i kvalitetnih institucija. Danas vidimo da sve to propada. Moramo da se potrudimo i da pomognemo.

Mogu da pohvalim ministra Sinišu Malog iz dva razloga. Jedan razlog je kako vodi finansije u ovim teškim vremenima, a drugi razlog je, to je čovek koji jedino dolazi ovde kod nas u Skupštinu. Da li on ima neka antitela pa se ne plaši da se zarazi od nas za razliku od njegovih kolega? Ja nisam malopre bio, Ružić, i žao mi je što je otišao, hteo sam da mu postavim neko pitanje, ali ove druge ministre ne viđam. Ministri dođite slobodno nismo zaraženi. Bili su ovde doktori i proveravali su, testirali su nas. Uglavnom 90% nas nemamo koronu.

Nadam se da ćemo se potruditi da u narednom periodu što više pomognemo kako Vladi, kako zdravstvu, tako i svima nama da preguramo ovu tešku situaciju, pa se nadam da će doći neko vreme gde ta taksa za televiziju se neće ni plaćati, nego će tada, iako je državna televizija da krene u neku utakmicu sa svojom konkurencijom i da ostvaruje svoje prihode. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, na današnji dan, čini mi se pre 60 godina, čuveni naš pisac, književnik, Ivo Andrić je dobio nobelovu nagradu. Ja sam imao tu čast i zadovoljstvo da pročitam dosta njegovih dela, ali nekako mi je uvek u glavi bila jedna njegova izreka gde on kaže – u svim državama ima budala, ali izgleda da je kod nas centrala.

Kada čujem da pojedinci ili grupe na društvenim mrežama, preko medija, u javnosti, izgovore takve gadosti koje se odnose na nečiju familiju, na nečiji život, na nečiju decu, to je zbilja dno dna. I što bi rekao Andrić, pa da ne ponovim baš tu reč, reći ću narodnim jezikom – to mogu samo ljudi koji nisu u vinklu. Nadam se da će Srbija imati snage da se sa takvim ljudima razračuna i da ih dovede na mesto gde bi trebali da se nađu.

U ovim teškim vremenima koja zovemo krizna vremena, moramo da imamo tzv. krizni menadžment, jer to ta krizna vremena i zahtevaju. Moramo da imamo stručne, jake i odvažne ljude koji znaju da uoče i reše nadolazeće probleme. Kreiranje i realizacija budžeta je veoma važna obaveza kriznog menadžmenta, jer je njihov zadatak u ovim vremenima kako obezbediti i kako trošiti sredstva, finansijska, normalno, a da sistem odnosno zemlja funkcioniše u skladu sa postavljenim ciljevima.

Kod nas je tu ulogu preuzela Vlada i sad taj naš krizni menadžment je u stvari Vlada Republike Srbije. Po meni, pred Vladom su mnogi izazovi i mnoga teška vremena i teške odluke, ali mislim da posebno Vlada treba da obrati pažnju na četiri oblasti njenog delovanja. Prva, i po meni najvažnija, je vaspitanje i obrazovanje. Druga – zdravstvo. Treća – kultura. Na kraju – zaštita čovekove okoline. Neki to zovu ekologija ili tako nešto slično, ja ću se truditi da govorim srpskim jezikom.

Neću nadugačko da pričam, ali ću samo da kažem da mi je krivo što nisu tu nadležni ministri, da mogu malo sa njima da razmenim po neku reč.

Vaspitanje smo odavno izbacili iz našeg obrazovnog sistema. Pod hitno moramo da vratimo vaspitanje u sve sfere ljudskog života, od porodice pa do staračkih domova. Decu od malih nogu moramo da vaspitavamo da budu čestita, poštena, da vole, cene i poštuju svoju zemlju.

Da bi to postigli moramo, ali ovo je veoma važno, Zavod za udžbenike da nateramo da radi posao za koji je stvoren. Odnosno, ne smemo da dozvolimo da nam udžbenike sa kojima naša deca u školi uče i obrazuju se stvaraju neki drugi, neću da navodim imena tih firmi, da to bude posao gde će korupcija da odlučuje šta će naša deca da uče. Pod hitno Zavod za udžbenike mora taj posao da ponovo vrati u svoje okrilje i da se ponaša onako kako je to bilo ranije.

U ovim vremenima mislim da bi bilo pametno za Ministarstvo prosvete da već jedanput reši problem starih studenata. To mislim da može prosto i jednostavno da se reši, da se omogući toj deci i ljudima da završavaju fakultet dokle god hoće, neka studiraju i 200 godina, da nemamo stalno pritisak od njih. Evo, i ovo leta, ove jeseni je bilo puno tih Bolonjaca koji su se obraćali i meni, a verujem i drugim kolegama, gde traže da im se dozvoli još ovoliko, još onoliko vremena, itd.

Još jedna veoma važna stvar u oblasti obrazovanja je – moramo da omogućimo svim našim građanima da im bude dostupno svo moguće raspoloživo obrazovanje. Ne smemo da se povedemo za Bolonjom i za težnjom globalizma, gde bi mi bili ljudi nižeg reda i gde bi nama bilo samo neko najobičnije obrazovanje dostupno, da budemo samo radna snaga.

Što se tiče zdravstvenog sistema, ova korona nam je pokazala koliko je važan taj sistem i zbilja je država mnogo učinila i mnogo finansijskih sredstava je odvojila i odvaja za poboljšanje i uslova rada i za životni standard tih ljudi. Ja neću mnogo o tome da govorim, prvo nisam stručan za to, a druga stvar, hoću samo da se zahvalim tim ljudima i još jedanput u ime svih građana Srbije da im kažem jedno veliko – hvala.

Što se tiče kulture, kultura je ogledalo svake zemlje, pa i naše. Ona je svedočanstvo o tome ko smo bili nekada, kako smo sada i ko ćemo biti sutra. Zemlje koje se odreknu svoje kulture su zemlje koje nestaju, kojih nema. Mi smo zemlja koja ima veoma značajne velikane u svojoj istoriji. Dovoljno je samo spomenuti Teslu, Pupina, Milankovića, cara Dušana, da ne nabrajam dalje. Mi smo stali na put Osmanskoj imperiji na pohodu ka Evropi. I to moramo sa ponosom da ističemo i nikada ne smemo to da zaboravimo.

Što se tiče očuvanja životne okoline, zbilja ne mogu da kažem drugačije nego da treba da nas bude sramota. Mnogo smo se ogrešili o prirodu koja nam daje vodu, koja nam daje vazduh, koja nam daje hranu, koja nam daje mogućnost da uživamo u svim lepotama koje Srbija ima i koje nam pruža.

Naša obaveza prema naraštajima koji dolaze i dug prema precima koji su nam podarili tu prirodu na upravljanje je da vodimo računa o njoj onako kako je govorio poznati indijanski poglavica Sijetl, koji nije imao ni fakultet, nije ni bio školovan, ali je bio mudar čovek, koji je rekao – I kamen i riba i voda i šume i sve redom oko nas to su naša braća i naše sestre, mi moramo da živimo zajedno i da jedni druge čuvamo.

Nadam se da ćemo u budućim vremenima učiniti mnogo, mnogo toga da zbilja ta naša životna okolina bude mnogo bolja, da bude zdrava i da nam omogući da živimo onako kako je Bog zacrtao.

Ako je Danska mogla silne te kune da uništi zato što su zaražene ovim virusom, a da naknadno posle iskopa tek sahranjene životinje da ne bi zagađivale zemljište i vode, danas-sutra hranu, moramo da se učimo na takvim primerima i tako i mi da se ponašamo.

Ja se uvek trudim da govorim kratko i jasno da nikad nikog ne uvredim, da nikog ne povredim i imam na umu nekoliko tih narednih izreka. Jedna od njih kaže – Ispeci pa reci, druga kaže – Tri puta meri, jedanput seci, a ima ona parafrazirana koju ja uvek pamtim pre nego što se javim da govorim, koja kaže – Što je dozvoljeno volu, nije narodnom poslaniku.

Zato se trudim da nikog ne povredim jer neću da se stidim danas-sutra pred naraštajima koji dolaze, jer sve ovo što mi danas govorimo, ove fine žene, devojke zapisuju i to ostaje u arhivama, neko će doći za 10-20 godina to da pročita i ne bi mi bilo drago da se stidim zbog toga što sam rekao, a još manje bi mi bilo drago da se neko drugi stidi da mora u moje ime da se izvinjava.

Jedno od veoma važnih stvari na koje moramo da obratimo pažnju su kadrovi. Ničega nema bez ljudi. Neko se trudi da stvori robote, da stvori automatske mašine koje će da zamene čoveka itd, neće to moći, jer nikada ništa neće moći da urade bez čoveka i taj čovek mora da da zapovest robotu da uključi tu mašinu tako da moramo da vodimo računa i o kadrovima. Ako vodimo o kadrovima računa, imaće ko da nas nasledi, imaće ko danas-sutra da vodi ovu zemlju.

Ja sam, recimo, ovde u Skupštini primetio u dva navrata jedan veliki problem gde su ljudi smenjivani, čini mi se, bez razloga. Ne mogu sada da garantujem, ali neki Dragoje Pavlović je bio ovde zadužen za finansije, izuzetan finansijski stručnjak, smenjen je ne znam iz kog razloga.

Nešto slično se dešava sa ovom koleginicom Darom Kupusinac. Mislim da ne smemo to tako da radimo, barem da pripremimo ljude, jer vidim da u tom sektoru nema ljudi koji su spremni da rade taj njen posao.

Sa druge strane, vrhovni, odnosno top menadžment naše zemlje u ovom trenutku predstavlja predsednik države. Pred Srbijom i pred njim su teška i zla vremena koja nisu ni prva ni poslednja. Srbija je zemlja hrabrih, mudrih i čestitih ljudi i ona nikome ništa ne duguje. Sve je stvorila pameću, trudom, znojem i krvlju svojih najboljih kćeri i sinova.

Predsedniku bih poručio da se okruži takvim ljudima koji su hrabri, pametni i pošteni, ljudima koji će čuvati i predsednika i Srbiju u vremenima koja dolaze. Čuvajte se laskavaca i ulizica, jer kako kaže Meša Selimović – ulizice to su za mene najgori ljudi na svetu, najštetniji, najpokvareniji, oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni seju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi verni svakoj državi, kao kurve neverni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi, dok njih bude nema sreće na svetu, jer će uništiti sve što je istinska, ljudska vrednost.

Nadam se da će iz ovih kriznih i teških vremena koja dolaze Srbija smoći snage da izađe kao pobednik i u to me uverava i još jedna izreka vezana za našeg velikog predsednika srpske Vlade Nikolu Pašića, čuvenog Baju, koji je rekao – spasa nam nema, propasti nećemo. Hvala.

Taman posla, predsedniče, pa ja sam savestan. Poštovane koleginice i kolege, na početku mog kratkog izlaganja, koje neće trajati duže od 45 minuta, hoću da vam da jedan savet. Pre nego što uđete u ovu instituciju, imajte na umu da ste položili zakletvu u kojoj ste se obavezali da sve što radite, radićete u skladu sa Ustavom i zakonima i sve što radite, radićete u interesu Srbije i građana Srbije.

Kako je najlakše postići te ciljeve? Pa, najlakše je tako što ćete ih sami definisati. Date, odredite sebi cilj i kažete - u tom i tom periodu, uradiću to i to. Evo, za početak jedan od ciljeva koji je pred svima nama, od najobičnijeg poslanika, pa do cenjenog predsednika Skupštine i njegove ekipe. Naš osnovni cilj u budućem periodu je je da vratimo dostojanstvo Skupštini.

Hteli to da priznamo ili ne, zaslugom ovih ili onih, mi smo učinili da dovedemo taj nivo do najnižih granica i sada je na nama da stvorimo od ove institucije hram morala, dostojanstva, vrlina i veština, da se potrudimo da ovde razgovaramo silom argumenata, a ne argumentima sile, da jedni druge ne vređamo, da se ne desi, kao što se dešavalo u nekim vremenima koja su iza nas, da ovde bude najgrubljih skandala, da bude ružnih reči, psovki i slično tome.

Mi ćemo sve to zaboraviti i krenućemo u neka nova vremena, gde ćemo pokazati da smo dostojni poverenja koje nam je ukazao narod Srbije, odnosno građani i da smo mi zbilja oni koji su najbolji i koji su zbog toga i izabrani u ovu Skupštinu.

Ja se slažem sa prethodnim kolegama koji su govorili o izboru kadrova i rekli da moramo da biramo najbolje, stručne, moralne i kvalitetne ljude. Zašto je to tako? Evo, sad ću vam reći. Kaže naš narod - budala misli da sve zna i da sve može, a pametan čovek kaže - ljudi, pa ja to ne znam, ja to ne mogu i on je u stanju da onda prikoči, da stane i da prepusti tu radnju onome ko zna od njega više. Ima jedna lepa narodna poslovica koja kaže - pošalji budalu u vojsku, pa sedi kući i plači. E, da nam se to ne bi desilo, moramo se truditi da biramo stručne, moralne, kvalifikovane ljude za sve oblasti, bez obzira da li je to nešto što se tiče Skupštine, da li je to nešto što se tiče Vlade, javnih preduzeća, itd.

Srbija i Srbi su jedan hrabar, čestit, dostojanstven narod, to su pametni ljudi koji nikom ništa ne duguju. Svoju nezavisnost, svoju slobodu izvojevali smo krvlju svojih predaka i to moramo da poštujemo i tako da se ponašamo u budućnosti. Nijednog trenutka ne smemo da podlegnemo uticajima raznoraznih, da ne kažem neku reč, već moramo uvek da štitimo i branimo interese Srbije i srpskog naroda.

Šta se nama dešava? Mnoge te belosvetske sile kažu nama - dobićete ništa i uslov vam je ili uzmi ili ostavi. Pa, ne može to tako da bude. Pa, mi smo dostojanstveni i mi imamo svoj obraz. Imamo potomstvo koje treba da nastavi da živi i da radi na ovim prostorima. Zato moramo da vodimo računa da sačuvamo sve ono što je naše, što smo čestito i pošteno stekli i da to predamo budućim naraštajima.

Kolega Palma je u svom izlaganju pomenuo kako naše ljude sa sela nazivaju seljacima i malo se zabrinuo zbog toga, a ja bih rekao, uglavnom se slažem sa Palmom u nekim stvarima, ovde smo se možda malo razišli, ja bih rekao i njemu i svima ostalima koji se sekiraju zbog toga što kažu da smo mi seljaci i seljački narod da se sve te pesme čuvenog našeg pesnika Desanke Maksimović, koja kaže: "Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu". Pa, ona nas je u pesmu stavila i rekla da smo seljaci, da smo seljački narod i mi se sa tim ponosimo.

Balkanski ratovi, Veliki rat, Drugi svetski rat, muke posle rata, pa ko je pomogao Srbiji da preživi, da se prehrani? Pa, naši seljaci. I sa ponosom mi prihvatamo da smo seljaci, da smo seljani ili kako god hoće da nas nazovu ti koji misle da je to nešto loše. Ali, baš onako kako reče Palma, država mora da pronađe način da tim ljudima omogući da dostojanstveno žive od svog rada i da budu ono što priliči pravom domaćinu, jer oni su zbilja pravi domaćini, ljudi koji od svog rada stvaraju i za sebe i za državu.

Posebno me je obradovala činjenica da je država krenula, odnosno predsednik je rekao da kreće u borbu protiv mafije i kriminala. To je nešto sa čime moramo da se izborimo. Govorili su to i prethodnici pre mene i ja se u potpunosti slažem sa tim.

Što se tiče odnosa prema opoziciji, normalno je da opozicija ima drugačija mišljenja i drugačije stavove, ali mi ćemo da sukobljavamo činjenice i stavove, nećemo da se vređamo i da se svađamo, nego čiji su argumenti jači, taj neka pobedi.

Evo, recimo, nije ništa strašno prihvatiti neke stavove kolega iz opozicije. Ja sam saglasan i sa stavom koji je izneo i Martinović i kolega Glišić da je bi bilo dobro da postoji ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, kao i sa Đukinim stavom da je trebalo naći mesta i za ministarstvo vera. Doći će vremena, to će da se ispravi u nekoj budućoj Vladi, ali je važno da i sada u ovom trenutku mi radimo na tim problemima i da ih rešavamo.

Pred nama su velike muke i veliki problemi vezani za očuvanje voda, za očuvanje rudnih bogatstava, vazduha, prostora našeg, jer mnogi pokušavaju, radi svog interesa, da nam to unište. Na sve strane vidite da Srbija ispada neka deponija, gde je otpada na hiljade tona. Niko ne vodi računa. Nismo vaspitani da čuvamo svoju okolinu. Seča šuma, mini hidroelektrane, to je sve ono što uništava Srbiju, a mi to nesvesno možda dozvoljavamo računajući, hajde mi smo tolerantni mi ćemo biti fini, kulturni i tako dalje.

Dolazimo u situaciju da tolerišemo neke koji ne misle dobro Srbiji, ali nas ubeđuju, pa morate da budete tolerantni, tolerancija mora da se u svim oblastima dešava i tako dalje. Oni hoće da nas dovedu u situaciju da se mi razbolimo od „stokholmskog sindroma“, da kao žrtva počnemo da volimo naše dželate.

E, ne može tako. Ne može Srbin stalno da bude tolerantan i da kojekakvu bagru toleriše i da im sve dozvoljava. Veliki Bulgakov ili Bulgakov, ne znam kakav je naglasak, ja sam sa juga, pa je kod nas to ovako malo drugačije, je rekao: „Doći će trenutak kada će stepen tolerancije dostići toliki nivo da pametnima bude zabranjeno da razmišljaju, da ne bi povredili osećanja budala“. E, nećemo to da uradimo, nego ćemo mi mudro i pametno da razmišljamo i radimo u interesu svoje zemlje.

Na kraju, pošto sam se šalio kada sam rekao 45 minuta, 45 minuta je školski čas, na kraju jedna poruka za sve kolege – čuvajte naše pismo i čuvajte naš jezik. Za početak sve vas molim nazivajte ovaj dom pravim imenom. Ovo je srpska Skupština i kada govorite o njoj kažite Skupština, manite parlament. Parlament neka ostane onima kod kojih se to tako zove. Hvala lepo.

Hvala, kolega.

Poštovane koleginice i kolege, ja ne mogu da se saglasim sa koleginicom Radetom iako sam veoma često bio u prilici da prihvatim njihove amandmane, kolega i koleginica iz SRS, iz mnogo razloga.

Jedan od osnovnih razloga je da ovo nisu normalna vremena i da ne mogu ni uslovi da budu normalni. Naišli smo u jedan period koga iskreno rečeno nismo imali u poslednjih pedeset, možda i više, godina.

Normalno, koleginica je vrstan pravnik i ona će naći razloge kojima će da kontrira i da kaže – nije, kako će da se uradi, evo primera, recimo, problem veliki pečati. Tačno, ne postoje pečati, uništeni su najverovatnije, jer je promenjen bio zakon, ali svako ko se i malo bavio poslom i ko je i malo imao potrebe za nekim pečatom, zna da pečat može da se uradi za sat vremena. Tako da to nije neki veliki problem, to ćemo završiti.

Neko će da kaže – tražili su radikali da se notarima suzi mogućnost onoga što rade. Možda je ovo jedan trenutak koji nagoveštava da će u budućnosti doći do izmena zakona i da će se zbilja mnogo toga promeniti u tom poslu koji sada obavljaju notari. Ja se slažem sa tim zahtevom oko notara i izvršitelja koje vi tražite, i verujem da je ovo možda početak da se to sve reši.

Sad, pogledajmo kakva je situacija u zemlji. Malopre je kolega Milija govorio o problemima koje imaju stočari u njegovom kraju. Zar to ljudi nisu važni problemi koje ćemo mi morati da rešavamo u budućnosti? Nemojte da se ovde majemo, što kažu moji Crnotravci, oko nekih stvari koje su nebitne. Hoćemo da izađemo u susret svima onima koji žele da učestvuju na izborima, da im omogućimo da na bezbedniji način po građane i na lakši način dođu do potpisa koji su neophodni da bi predali liste.

Neke stranke, među kojima smo i mi i radikali, su već po onom principu kakav je bio, skupili potpise. Ali, neće nama to ništa da smeta u odnosu na ove koji će na neki, iskreno rečeno, lakši način da to urade. Zato, nemojte da se raspravljamo oko nekih stvari kojim nije sad mesto za raspravu. Dajte ovo da završimo, da krenu te, da se nastave izborne radnje, da završimo sa tim izborima i da krenemo u ozbiljan posao koji čeka Srbiju u budućnosti. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, kako pobeći od toga da nije normalna situacija? Da je normalna situacija i kolega i svi pre njega bi govorili o onome što je u amandmanima. Koliko se sećam kolega Mirčić je krenuo sa ovom grupom amandmana koji govore o visini novčane kazne koja treba da bude plaćena i on je lepo rekao da platežna moć građana to ne dozvoljava. Onda svi krenu da pričaju o nečemu što nema veze sa ovim amandmanom.

Tako i moj kolega koji me je prozvao, Miljan, kaže da sam ja rekao da nije normalna situacija. Hvala Bogu da nije normalna situacija. Ali, ako ćemo već da budemo iskreni i ako hoćemo da prevaziđemo sve ovo bilo bi dobro pročitati i poslušati neko od naših velikana koji su imali dosta mudrih reči i izreka da okarakterišu pojedinu situaciju. Tako je Dučić rekao – Velika je nesreća kada čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa je kada ne zna šta može. Nemojte da radite ono što nećete i nemojte da radite ono što ne možete. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, vidi se kroz ovu diskusiju da i ma puno suprotnih mišljenja i dilema u mnogim članovima.

Svi mi koji smo služili vojni rok, bili pripadnici JNA, dali smo zakletvu u kojoj smo se obavezali da ćemo braniti tu zemlju, pa makar tom prilikom izgubili i svoje živote.

Mnogi su časno i dostojanstveno pristupili na osnovu te zakletve u odbrani naših zemalja. Neki su zaboravili zakletvu koju su dali i nisu bili dostojanstveni.

Veliki problem kod nas Srba je taj što veoma lako i brzo zaboravljamo svoje znamenite ljude, odnosno zaslužne, one koji su se borili, a neki od njih su u toj borbi izgubili svoje živote.

Cilj ovog zakona je da prema tim ljudima se Srbija ponese onako kako oni zaslužuju to. Iskreno rečeno, meni uopšte nije jasno i zašto postoji ovaj amandman u kome predlagač traži da se naziv „pali borac“ zameni nazivom „poginuli borac“, jer mislim da to uopšte nije bitno ni za te borce, ni za sve nas koji smo danas građani Srbije.

Ne vidim ni jezički ni u nekom drugom smislu da je to toliko bitno, ali dajte da rešimo one stvari koje su bitne, koje su od interesa za sve te koji su ovim zakonom obuhvaćeni, a na kraju krajeva, i za nas građane Srbije koji pokušavamo da rešimo ovaj problem.

Ne smemo dozvoliti da se desi da ti ljudi koji su časno i pošteno branili svoju zemlju i koji su se u najtežim trenucima nalazili na najtežim mestima budu zaboravljeni.

Lepo je biti general i to veoma lepo zvuči i ja znam da bi mnogi koji nisu ni čuli metak, ni bili na ratištu, voleli da budu generali, ali nije lako biti general Delić i kada traže da se povuče vojska, a on kaže onako kako priliči pravom srpskom vojniku i pravom generalu: „Nema nazad, nazad je Srbija“.

I zato dajte da donesemo ovaj zakon koji će da koristi svim tim ljudima koji su časno i pošteno branili Srbiju, a da bude nama jedna svetla tačka u našoj istoriji. Hvala.