Poštovane koleginice i kolege, bezbroj puta smo govorili da su obrazovanje i zdravstvo dva najvažnija stuba svakog sistema, svakog društva. Da bi društvo bilo uspešno, da bi moglo da se razvija i da pruži svojim građanima lagodan život, ti stubovi moraju da budu jaki, čvrsti, armirani, stameni. Ukoliko su oni slabi, ako se oni ljuljaju, društvo će biti klimavo, a na kraju krajeva može da se i uruši. E, zbog toga mi moramo da se trudimo da nam i vaspitanje i obrazovanje, a i zdravstvo budu na nivou kakav zahteva jedna normalna demokratska zemlja kakva je Srbija.
Šta je veliki problem kod nas? Kod nas je veliki problem što smo unazad nekoliko decenija nekako isuviše lako isključili, odnosno zaboravili na vaspitanje i to nas je dovelo u situaciju da nam sistem bude onakav kakav je danas. Šta je problem? Problem je što smo nekako zapostavili obrazovanje. Osnovna ćelija svakog društva, porodica, je bila ta koja je trebalo da pripremi decu, da ih vaspita i da ih pozitivno vaspitane pošalje u školu. Međutim, nekako, pod teretom raznoraznih okolnosti, naša porodica se urušavala i roditelji su očekivali da pošalju dete u školu i da ga škola vaspita i da ga obrazuje. Međutim, dete mora da dođe vaspitano u školu, jer sa sedam godina ne možete da počnete nekog da vaspitavate, vaspitanje mora da krene od najranijih dana. To je ono na čemu ćemo mi morati u budućnosti da radimo, hteli ili ne hteli, ukoliko želimo da imamo društvo koje će biti uspešno.
Kažu – pametan čovek uči od svakoga, na svakom mestu i u svako vreme. Zato i mi ne smemo da se stidimo, da se ustručavamo da učimo od onih koji su mnogo bolji i uspešniji od nas, a da ono što je dobro kod nas zadržimo i da nastavimo tako da radimo.
Da li ćemo biti uspešni i da li ćemo to uspeti zavisi od nas i od onoga što radimo na raznim poljima. Kako mi da očekujemo da nam deca budu vaspitana, da nam budu pravilno usmerena, kada na svakom koraku, što u štampanim medijima, što na televiziji i ostalim medijima, susreću se sa nečim što je mnogo negativno, a to su ovi raznorazni rijaliti programi, to su raznorazni negativni junaci koji deci postaju primer. Danas kada pitate decu šta će da budu kada porastu, većina ili jedan deo njih kaže da će se baviti prodajom droge, biće starlete, biće ovakvi, onakvi, ali uglavnom većina te dece ima pozitivan stav u odnosnu na te negativne ličnosti. To moramo da iskorenimo i moramo tu našu decu od malih nogu da učimo da vole svoju zemlju, da poštuju zastavu, da poštuju grb, himnu i sve ono što karakteriše jednu zemlju.
Kako je lepo kada prođete Turskom kada je neki njihov praznik, retko koja kuća da nema istaknutu zastavu. Zašto? Pa zato što su oni od malih nogu naučeni da vode Tursku, da se ponose svojom domovinom i da je poštuju na svakom koraku.
E sad, ovo što danas radi Ministarstvo, odnosno svi mi zajedno što radimo su samo koraci kojima ćemo sve to morati da popravljamo. Ali, to ne može preko noći. Niti je ministar kriv, niti smo mi krivi zbog onoga što se desilo sa našim vaspitno-obrazovnim sistemom. To je urušavano unazad 20-ak, možda i 30 godina. Normalno, niko nama ne daje pravo da kukamo – e, pa to su uradili ovi ili oni. Ne, mi smo došli na vlast i dobili poverenje naroda da rešimo taj problem i mi se rvemo sa tim problemom i moraćemo da ga završimo, da li za pet godina, da li za 10, da li će to biti ova strategija do 2030. godine, ali moramo da budemo uporni da rešavamo taj problem.
Ono što je bilo danas na Odboru, što me je impresioniralo, diskusija kolege Jokića, koji je predložio ministru da ona deca koja završe dualni obrazovni ciklus i koja su uspešna u tom svom poslu mogu dalje da napreduju. Normalno, ministar je rekao da je to već i bilo pripremljeno i da će tako biti. Znači, oni najbolji, koji budu u svojim oblastima, moći će da napreduju i moći će da stiču određena zvanja i moći će ta znanja da prenose na nove naraštaje.
Veliki problem mi imamo danas na svim nivoima vaspitno-obrazovnog sistema sa onima koji su profesori na fakultetima, sa onima koji su nastavnici u školama, zato što nisu baš prave ličnosti da prenesu znanje naraštajima, generacijama koje uče i obrazuju. E, moramo da se izborimo da nam u škole, na fakultete, na akademije, dolaze najbolji studenti, najbolji svršeni učenici koji su pokazali na primeru svom kako se uči i koji mogu da prenesu to znanje na naraštaje koji dolaze.
Ima još jedna stvar za koju ja ne želim da prenosim krivicu na neke prethodne, ali to je nešto što se desilo početkom 2000. godina, a to je taj bolonjski sistem. Mi smo se upecali na Bolonju, što kaže naš narod - videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu.
(Nemanja Šarović: Pa što ne promenite?)
Pa, baš to hoću i da kažem.
Mi smo se upecali na tu Bolonju, uništili smo jedan dobar obrazovni sistem, koji je bio po nemačkom modelu i prešli smo na nešto što se pokazalo u praksi da ima, neću da kažem da ne valja, ali ne mogu ni da je pohvalim. Mi moramo sad polako da ispravljamo te greške. Menjaćemo to, nije nikakav problem. Kao što se lepo krenulo sa dualnim obrazovanjem, koji je u neku ruku nasledio one škole učenika u privredi i pokazalo se da je to mnogo dobro kad deca u toku svog školovanja imaju i teoretsku i praktičnu nastavu. Ja se sećam, kad sam ja završavao školu, i moj kum, on je išao za metalostrugara i kad je završio školu, on je odmah otišao, zaposlio se i počeo da radi svoj posao. Bio je spreman, jer je imao jedan dan praksu a jedan dan nastavu. To je ono što se danas radi sa dualnim sistemom i mislim da je mnogo dobro.
Da bi ispravili mnoge nedostatke koji su 2000. godine stvoreni, moraćemo da promenimo i upravljačku strukturu na univerzitetima i fakultetima. Ja sam to često govorio, ali nisam naišao na razumevanje, jer svi se nekako ustručavaju pa kažu - reći će da je to zadiranje u ekonomiju, itd. Ne može da bude zadiranje u ekonomiju univerziteta i fakulteta ako u organima upravljanja, u savetima, većinu ima osnivač. Osnivač mora da ima većinu, da bi mogao da upravlja sa onim što je osnovao. I šta sad mi?
Mi imamo slučaj da većinu ima druga strana, koja može da radi šta god hoće. Pa smo imali primere i na univerzitetima i na strukovnim školama gde su se mnogi koji su vodili te organizacije obrukali, radili mnoge radnje za koje je malo reći da su kriminalne i imali podršku od tih saveta. To je nešto što ćemo morati u budućnosti da rešavamo. Ja se nadam da će ministar i Ministarstvo imati dovoljno snage, a i mi svi da im pomognemo, da izvedemo naš obrazovni sistem na put koji priliči njemu.
Ne smemo da se obrukamo pred našim precima, ne smemo da nas se stidi i Tesla i Milanković i Pupin i mnogi velikani. Mi smo velika zemlja, zemlja velikih ljudi, umnih ljudi i takvi moramo da budemo i u budućnosti. Hvala.