Hvala, gospodine predsedavajući.

Jednostavno, ne mogu da prećutim reči predlagača amandmana i poziv na vojvođanske poslanike.

Ja dolazim iz AP Vojvodine, ali sam poslanik Republike Srbije, nisam nikakav Vojvođanin, ni vojvođijaner, kako bi neki nacionalno to želeli da predstave. Prema tome, predstavljam Republiku Srbiju i sve probleme Republike Srbije, i sve ono što, naravno, jedna država treba da nosi i zbog čega postoji ovaj parlament.

Ni po čemu mi Novi Sad nije bliži od Kragujevca, Kraljeva i Niša, jednako ih volim. Mi u Banatu najbolje znamo šta je to kada ste stvarali tu svoju državu Vojvodinu, kada je iz Zrenjanina za mesec dana nestao „Naftagas“, kada je nestala „Banatska banka“, od koje ste napravili „Vojvođansku“ i sav kapital, kada je čak odbojkaški klub „Hlek“, koji je sa kompletnim rukovodstvom premešten u Novi Sad i tako razne druge priče, gde je Banat apsolutno zapostavljen i oštećen pravljenjem te vaše države.

Ako već želite da postavite vojvođansko pitanje, bar jednom postavite pitanje vraćanje Baranje u sastav Vojvodine, gde istorijski pripada. Možda bi tako nešto i podržali.

Koliko je meni poznato, Vojvodina nije ni okrug, ni region. Okruzi i regioni su nešto sasvim drugo. Autonomna pokrajina Vojvodina, radi neke istorijske tradicije, zadržana je i u današnjem sistemu, još uvek imamo kao AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohiju.

Pošto često govorite o specifičnosti Vojvodine, o nekakvim granicama Vojvodine, ne vidim koje su to specifičnosti između Banaćana i Bačvana? Ne igramo ni isto kolo, nemamo istu narodnu nošnju. Kada govorimo, tačno se razlikuje ko je odakle.

Okupator je 1941. godine podelio to u različite zone, znajući da nismo isto. Prema tome, niste vi nama ništa bliži, niti prihvatamo to da smo zajednička regija ili zajednički, kako ste ono rekli, okrug. Od toga nema ništa. Jednostavno, to je samo politika koja je u jednom trenutku trebala, posle 1974. godine, da bude važna i, nažalost, i dalje opstaje.

Vojvodina je, inače, još jedina oblast koja nema ime, jer Vojvodina ne znači ništa kao kraljevina i kao carevina. Srpsko vojvodstvo je ime. To joj daje titulu i to joj daje pun naziv. Samo, vi to izbegavate da kažete.

Hvala.

Što se tiče popisa stanovništva, mislim da će popisivači imati ozbiljne probleme sa popisom određenih osoba koje su očito ometene u razvoju.

Ja moram pročitati današnji tvit narodne poslanice Marinike Tepić, koja kaže - nije problem u državnoj politici povlačenje priznanja AP Kosova i Metohije. Naravno da nije problem, ovde svi priznajemo AP Kosovo i Metohiju, radi se o povlačenju priznanja lažne države Kosovo, što ova dama očito ne razlikuje, pa se pitam da li će popisivači imati problem da je upišu u građane Srbije ili u kvočke iz Morovića, gde očito po inteligenciji pripada.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Mislio sam da o ovome govorim nešto kasnije, ali gospodin Milićević me je sa nekoliko svojih opaski inspirisao da nešto kažem.

Kada se ovde raspravljalo pre godinu dana ili pre nekoliko meseci o obrazovanju u vojnim školama, pročitao sam jedan tekst i mislim da je posebno važno i pred vama, gospodine ministre, pred vašim ministarstvom da to ponovim.

„Beč gladuje, Austrije nema, rulja je zavladala svetom, rat su dobili balkanski cigani, kakve li sramote? Der švarc Georg, Karađorđe u prevodu, igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da poveruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi, a tko nas je pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i daje nekakve barjake, kakve li sramote?“ Miroslav Krleža, Časopis „Republika“, smena na jasenovačkoj cesti, strana 277 iz 1919. godine.

Zašto sam ovo pročitao danas, gospodine Ministre? Najmanje u tri pozorišta u Srbiji i dalje se igra Miroslav Krleža. Nažalost, u najstarijem pozorištu na Balkanu, u mom pozorištu u gradu Zrenjaninu pre tri godine, u godini Nušića, postavljena je Leda, a ne Nušić.

Ja se slažem da umetničko delo često ne zavisi od moralne veličine samog umetnika, ali juče sam proverio. I dalje je za četvrti razred srednje škole u lektiri Miroslav Krleža.

Jeste ovo bilo pitanje možda za ministra koji je juče ovde bio, ali pošto ovih dana formirate komisije koje treba da odlučuju o tome gde će ići novac iz budžeta i kud će ići naša kultura, molim vas da se povede računa o svemu ovome, posebno zbog toga što ako danas bilo kog hrvatskog ozbiljnog književnog kritičara upitate o veličini književnika hrvatske nacionalnosti, Krleža ni kod jednog neće biti na prvom mestu. Pre će biti Preradović i Desnica i mnogi drugi. Ispalo je da Miroslava Krležu poštujemo jedino mi Srbi, a ovako je o Srbima govorio. Adolf Hitler nije ovako govorio, pa ipak „Majn kampf“ nije u našoj literaturi.

Hvala.

Suštinu je rekao gospodin ministar i otprilike sve ono što bih imao da kažem. Zaista nemam oprečno mišljenje, međutim, nekoliko puta se jedna manifestacija ovde spominje pod jednim istim imenom, a mi narodni poslanici moramo da imamo obavezu da budemo precizni. Festival se ne zove merdita, festival se zove „Merdita – dobar dan“. U tom naslovu se krije dobra namera, ali se slažem da dobra namera nije ispoštovana.

Pružena ruka između pozorišne umetnosti u Prištini i u Beogradu, veze kulture između dva naroda bi bile jako dobrodošle, jer na kraju krajeva ostaćemo mi na tim prostorima, neće ni Šiptari nestati sa Kosova i možda je kultura to mesto odličnog spajanja.

Loša stvar u ovome jeste što na tom kulturnom spajanju ne učestvuje prištinsko pozorište, srpska scena koja je proterana iz Prištine, koja se danas nalazi u Gračanici, nalazi u izbeglištvu, a glumci po celoj Srbiji. Kada bi pod „Mirdita, dobar dan“ festivalom se dešavalo da se spoji srpska scena i albanska scena prištinskog pozorišta, ja bih bio za to da se taj festival podrži, čak bih zamolio ministra da je otvori, jer bi to bilo vraćanje srpske scene koja je stvorila Narodno pozorište u Prištini na svoje daske i u svoju kuću. To bi bila prava saradnja.

Međutim, u pravu ste vi, ovo jeste festival sa jedne strane pružene ruke Srbije, a s druge strane pokušaj da se pokaže izvesna kultura ili izvesna napravljena, izmišljena državnost druge strane i samim tim organizator Centar za kulturnu dekontaminaciju o kojoj verovatno mislim i gore nego vi iza jednog dobrog naslova i možda ideja koja bi mogla da u budućnosti zaživi, pravi veliku nesreću. Reći ću vam samo da je veliki naš glumac Miki Manojlović pokušao da napravi predstavu „Romeo i Julija“ sa prištinskim pozorištem i umalo da se uhvati u tu veliku klopku. Na svu sreću, uslov albanske strane je bio da u toj predstavi ne sme da igra ni jedan srpski glumac sa Kosova, pa je na neki način otkrivena prava namera.

Ali, to ne znači da se mi trebamo odreći mnogih umetnika koji čine deo srpske kulture, jedan Bekim Fehmiju je vrhunsko ime srpskog glumišta i nikada nije odavde otišao i njegovi sinovi i sve ono što je vezano za njegovu umetnost deo je srpske kulture, srpske umetnosti. Na tim vezama kada bi se gradila budućnost, možda bi jednog dana došli do srećnijeg odnosa dva naroda. S druge strane, zaista ste u pravu, ovo jeste promocija samo jedne strane na uštrb druge, ali ministar je u pravu ovo Ministarstvo i ova Vlada sa tim nema nikakve veze.

Samo kratko.

Ministar je potpuno odgovorio na pitanje, s tim Odbor je bio vrlo blizu da prihvati ovaj amandman i on je zaista obrazložen, posebno što je jedina među na koja se ovim poslom zaista i najprofesionalnije i na najvišem nivou bavi, gospođa Jadranka Jovanović, takođe objasnila.

Tako da, u ovom trenutku jeste odluka da se podrži stav Ministarstva da se radi o oblasti, s tim da, evo, i moja sugestija je da ubuduće trebamo da pronađemo formulu kako bi opera uživala posebnu brigu u zakonu, jer zaista nam je objašnjeno šta znači biti operski pevač, kakav je to fizički, umetnički i uopšte napor. Utoliko ovaj amandman ima smisla, ali u ovom momentu bliži smo stavu Ministarstva da to stavimo pod oblast, sa obavezom da Ministarstvo u skladu sa svim evropskim propisima i drugim zemljama koje imaju pozitivno mišljenje pronađe jedno i možda još bolje rešenje. Hvala.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Ne bih ja da repliciram profesoru Stojmiroviću, on i ja ćemo sesti, pa ćemo o tome raspraviti i ako me ubedi, ja ću to prihvatiti, državni arhiv Srbije. Stvarno mislim da su arhitip i arhivska građana umetnost koja po nečemu ne mora da bude samo srpska da bi bila u jednoj granici.

Moramo shvatiti da kultura i ekonomija ne mogu da imaju granicu, one moraju da prevazilaze svoje granice, takođe, i da prihvataju da mnogo toga ulazi i prolazi da bismo bili veliki, široki i ogromni.

Ima puno argumenata u ovome što govori gospodin Stojmirović i ja sigurno nisam ni manji Srbin od njega, ne mislim da sam veći. Ali, nije ovo tema.

Želeo sam da kažem nešto u vezi pitanja – kako vratiti ruku Jovana Krstitelja? Mi imamo jednu od najvećih obaveza, to je kako vratiti mošti kralja Milutina?

Mošti kralja Milutina su najveće srpsko nacionalno pitanje, jer mi našeg najvećeg ktitora, čoveka koji je najviše napravio u Srbiji, čoveka koji nam je ostavio najveće zadužbine, a da je ostavio samo Gračanicu i Bogorodicu Ljevišku bilo bi dovoljno, a ostavio je preko 40 manastira i crkava. Danas je u Bugarskoj, u Sofiji i nije u svom grobu u svojoj zagrobnoj crkvi.

Ali, da bismo to postigli mi moramo da podignemo, pre svega, Banjsku, mi moramo da vratimo banjsko zlato, mi moramo da napravimo uslove, jer u ovakvim uslovima ne možemo tražiti da se vrati kralj. Prema tome, mnogo toga je i do nas.

Sve ovo govorim iz jednog razloga, moramo da znamo kakav je značaj vraćanja ove stranice Miroslavljevog jevanđelja. To je potez koji se ne radi. To se teško prihvata. To mora da bude ogromna diplomatska aktivnost i ogromno poverenje predsednika u predsednika, velika ljubav jednog naroda prema drugom da bi do toga došlo, da bi se nešto što je takva vrednost vratilo narodu, osim u slučaju očitih pljački.

Najveći pljačkaš poslednjih poznatih decenija je bio feldmaršal Gering, ali to je nešto drugo, to je nešto što je, naravno, normalno vraćati. Međutim, i dan danas Nemačka jako teško vraća Izraelu mnoge artifakte, mnoga umetnička dela, mnogo toga.

Mi imamo ogromne probleme, preko 10.000 crkveno-umetničkih predmeta sa Kosova i Metohije samo od kad je došla međunarodna zajednica danas na tajnom tržištu nekretnina Evrope i sveta pokradena. Naši problemi sa tim stvarima su ogromni, ali mnogo toga je do nas, mnogo uslova moramo da uradimo i ne znam da li će naša generacija i ove generacije uspeti da to učine.

Kada bismo danas analizirali šta je značilo povratak mošti Sv. Save i koliko je trajala ta diplomatija da mi Sv. Savu ponovo dobijemo u Srbiji, pa i Stefana Nemanja i sve ono što smo uspeli da vratimo, onda bi tek znali šta to znači. Da li su Englezi iz svog nacionalnog muzeja išta vratili antičkoj Grčkoj? Ako želite da vidite pravu antičku Grčku idete u London, a ne na Akropolj, videćete više. Ne vraćaju ni jedan jedini komad. To nema, to nije praksa. Naravno, nismo mi najvažniji, najveći, pa da možemo nekom silom to da vratimo.

Tako da su to jako ozbiljni problemi i jako velika odgovornost koju ova generacija neće završiti, nego će tek ostati za sledeće generacije. Hvala.

(Ljubiša Stojmirović: Želim reč?)

Hvala gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, veliko je zadovoljstvo i dobar znak da prvo zasedanje u 2020. godini počinjemo zakonima i raspravama o obrazovanju i kulturi. Voleo bih da ta pozornost ostane cele godine i da se nastavi. Vama želim da u sledećem mandatu nastavite, ali ako ne vi da to onda predate svojim saradnicima ili oni koji će vas naslediti i da kultura zaista bude veoma čest gost u Narodnoj skupštini.

Jasno je da prioritet u ovoj državi mora biti fiskalna konsolidacija, izgradnja države, standard građana, bezbednost, infrastruktura, podizanje državne sigurnosti i sve će to naravno unaprediti i našu kulturu, ali kultura se ne može zaustaviti. Ne možemo napraviti sada pauzu pa reći, hajde prvo da obogatimo državu i društvo, pa ćemo se posle baviti kulturom. Kulturom se moramo baviti stalno.

Lepo ste, gospodine ministre, rekli šta je to sve kultura i šta je to materijalna i nematerijalna baština i sakralno graditeljstvo, savremeno stvaralaštvo, istorijsko pamćenje i mnogo toga. No, kulturu čine kulturni radnici, kulturni pregaoci, ali ovu lepu i harmoničnu diskusiju, možda ću na momenat pokvariti, često je čine i oni koji su kvazi kulturni radnici, koji zloupotrebljavaju kulturu, tako da smo i danas u situaciji da umesto na pozorišnim daskama, u ateljeima, pred kamerama imamo više onih koji su na političkoj sceni, a ne tamo gde bi im kao prozvanim umetnicima ili kvazi umetnicima bilo mesto.

Naravno, ne može ministarstvo sve to da reši pored svih svojih napora i naravno da još uvek imamo jako duboke veze onih koji su sve činili da srpsku kulturu uništavaju, da iz srpske kulture usisavaju novac i danas imamo vladavinu raznih klanova kako stručnih tako i finansijskih.

Drugo nešto želim da skrenem pažnju, iako je bilo važno da ovo prvo kažem, jeste nešto sa čim sam trebao da počnem. Prvo bih želeo da našoj koleginici, uvaženoj primadoni, operskoj pevačici, gospođi Jadranki Jovanović čestitam nagradu koju je dobila pre nekoliko dana, „primo internacionale par operete“ za 1919. godinu, zamislite, dodeljenu u Republici Italiji. U kolevci operske muzike jedna Srpkinja je najbolja i najveća diva.

Naravno, to je zabeležila sva italijanska štampa, državna televizija „Rai“, ali ni reč u srpskim kulturnim medijima. Niko to nije hteo da primeti. Zašto? Zato što ne cepa državnu zastavu, zato što ne ide i ne ogovara svoju državu po inostranstvu, zato što voli svoju zemlju, zato što je patriota, zato što je na strani onih gde je Hanke, o kome smo ovde govorili, koji voli Srbiju, gde je Nenad Jezdić, verovatno danas najbolji glumac koga posipaju blatom na svakoj strani samo zato što je radio svoj posao, zato što je svoje ime gospođa Jadranka Jovanović dala, poklonila SNS, jednoj politici u koju veruje na čijem čelu je Aleksandar Vučić. Eto, to su njeni grasi i zbog toga najveća srpska diva ne treba da bude primećena u ovako velikoj nagradi sa kojom svi zajedno treba da se ponosimo.

Složio bih se sa mladim kolegom, nije ovde, ali sve što je rekao vezano za „Mirdita - dobar dan“, koji inače osnuje „Centar za kulturnu dekontaminaciju“, kao i film „Teret“ i sve ono što se dešava u srpskoj kulturi mora biti pod mnogo većom kontrolom. Imam sve zamerke za sve što je rečeno.

Što se tiče Zakona o arhivskoj građi, rekao bih hvala Bogu. Tu smo mnogo čuli od profesora Atlagića i ja zbog toga nisam hteo da na početku govorim kao predsednik odbora upravo znajući da se profesor se duboko i naučno bavi ovim stvarima i svima nam je postalo jasno da bez arhivskih dokumenata nema istorijskog pamćenja, da je mozak jedne države i jednog naroda u stvari arhivska memorija i arhiva.

Imam samo jedan veoma značajan primer koji možda može da posluži. Mi imamo međunarodni sporazum sa ni jednom od najprijateljskijih zemalja u Evropi, to je Slovačka i taj međunarodni sporazum, vi iz ministarstva sigurno to dobro znate, pokriva i kulturnu saradnju.

Saznao sam, pošto dosta Slovaka živi u mom okruženju, da je arhiv Slovačke došao sa kompletnom dokumentacijom, istorijske, kulturne građe Slovaka, umetničkim predmetima, spisima i naravno sve to je dato slovačkoj zajednici u Srbiji na čuvanje i na naravno dalju pažnju.

Međutim, gradovi Komoran i Trnovec, su nekadašnje srpske opštine u Slovačkoj, srpske pravoslavne opštine. Mi nemamo ni jedan jedini dokument, nemamo nikakav inventar, postoje samo građevine i pamćenje zbog dve crkve. Mi smo tamo nestali i ne postoji nikakva arhiva kojom bi dokazali da tamo su živeli Srbi i da su to nekada bila naša mesta, naši gradovi i da odatle potiču mnoge porodice koje su možda danas i slovačkog porekla.

To je samo jedan primer šta nam se desilo sa jednom prijateljskom zemljom, a šta će se desiti i šta se može desiti sa neprijateljskim okruženjem, tamo gde bi jako voleli da nestane i da se zatre svaka srpska građa, svaka srpska kultura i sve srpske uspomene mogu samo da zamislim.

Ono što je najvažnije po meni u ovom trenutku, iz mog nekog viđenja jeste Miroslavljevo jevanđelje, dva puta je ovde spomenuta jedna ista rečenica, ja ću je ponoviti i treći put, UNESKO je 2005. godine u svoju biblioteku „Pamćenje sveta“ u 120 najvrednijih dela, kako kažu, koje je stvorila ljudska civilizacija, uvrstila Miroslavljevo jevanđelje. Ako na svetu živi 9,5 milijardi ljudi, svega 120 dela postoje te vrhunske civilizacije. Jedno od tih dela je srpsko ćirilično pismo. Da ništa drugo iz svoje istorije nismo uradili time smo postali deo velikog sveta i niko ne može da kaže da smo mali narod.

Put ove naše najveće relikvije je zaista put i celog srpskog naroda i cele srpske države i svih kretanja na Balkanu. Jevanđelje je od Belog Polja do Beograda prošlo 15 hiljada kilometara, da ne poverujete. Sve važne ličnosti koje su imale dodira sa Jevanđeljem zabeležene su istorijski upravo zbog toga, od kneza Miroslava, Svetog Save i Nemanje koji Jevanđelje nosi u Hilandar, gde prvi put bogosluže upravo uz to Jevanđelje do Aleksandra Obrenovića koji dolazi do Jevanđelja tako što ide putem cara Dušana. To nije slučajnost, mada će možda neko me optužiti da se sada bavim mistikom. Međutim, u Majskom prevratu kada biva ubijen Aleksandar Obrenović i kraljica Draga nestaje Miroslavljevo jevanđelje. Jedanaest godina niko nije znao gde je i ono se pojavljuje 1914. godine u najtežim trenucima za srpski narod. Pojavljuje se u kovčegu kralja Petra. Prolazi svu srpsku golgotu, odlazi na Krf, odatle se vraća i zahvaljujući knezu Pavlu koji umesto da u Narodnu biblioteku Jevanđelje smesti u muzej nije izgorelo u čuvenom bombardovanja. Tu je Bog verovatno odigrao svoju ulogu. Kasnije biva sklonjeno u manastir Raču.

Dolazili su mnogi koji su znali da postoji neko blago u manastiru Rača, ali nisu znali da je to blago knjiga. Preturanjem manastira Rače sačuvano je Miroslavljevo jevanđelje. Ono što je takođe interesantno, 166. stranica koja se nalazi u Peterburškoj biblioteci, je stranica koja da ne verujete, govori o Jovanu Krstitelju. Mi baš na dan, tj. na drugi dan Jovana Krstitelja govorimo o ovoj temi.

Na kraju bi rekao da je uloga ove Vlade, uloga predsednika države Aleksandra Vučića, uloga svih vas koji u ovome učestvujete, upravo uloga da sebe svrstate u red, od kneza Miroslava, do Svetog Save, do Obrenovića, Karađorđevića, svih velikana kojima je Miroslavljevo jevanđelje pokazivalo put, a nama narodnim poslanicima da ništa u svom mandatu nismo uradili i da nijedan zakon koji smo doneli ne bude kasnije pravdan kao dobar ili kao pozitivan. Ovo će biti delo kojim ćemo moći da se pohvalimo pred svojim unucima i pred pokolenjem da smo mi učestvovali u tome da se konačno kompletira Miroslavljevo jevanđelje. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri, drage kolege.

Posle svega što nam je ministar ovih dana govorio u Skupštini možda je diskusija dalja, pa i moja diskusija gotovo nepotrebna, ali imam potrebu da kažem da je politička vizija ove vlasti, država Srbija koja pre svega odvraća političke avanturiste, kako one iz Prištine i one iz okruženja sa dekadentnim stavovima, tako i ove rušitelje, potkazivače i poltrone iz Beograda pre svega rastom sopstvene ekonomije, tehnološkim razvojem i jačanjem odbrambene moći. To je aksiom u nacionalnoj i državnoj strategiji kako predsednika države tako i ove Vlade.

Pružena ruka jeste stil i ove strategije, ali pružena ruka prijateljstva, ne obrazi za šamaranje. Garant demokratske izgradnje Srbije je njena, pre svega odbrambena moć i spremnost da sačuva svoju neutralnost. Zbog toga nam je odbrambena moć potrebna. Pravo na samoodbranu je izvorište slobode misli i mera dostojanstva egzistencije svakog ljudskog bića i svakog slobodnog naroda. Strategija odbrane Republike Srbije je toliko važan i obavezujući akt koji jeste garancija opstanka i napretka.

Bili smo u godinama kada se postavljalo pitanje i danas neki postavljaju da li nam je potrebno toliko ulaganje u odbranu, da li imamo neprijatelja i da li uopšte treba imati snažnu vojsku po svojim nacionalnim potrebama?

Ja ću samo još jedan argument dodati na ono što je sve već rečeno u načelnoj raspravi i argumentima koji su izneli, gotovo svi poslanici u vezi potrebe da nam se Vojska razvija. Pre desetak godina jedna od najvećih naftnih kompanija na svetu Kanadsko-Američka naftna kompanija „Bankers petroleum“ kupila je kompletnu proizvodnju i naravno kompletno tržište nafte države Albanije. Samim tim „Bankers petroleum“ je preuzeo kosovsko tržište, dela Severne Makedonije i dela Crne Gore.

Nagradno pitanje glasi – ko se nalazi na čelu „Bankers petroleuma“? Pretpostavljam da je to mnogima, posebno oficirima poznato i onima koji se bave bezbednošću ove zemlje, poznati ljubitelj srpskog naroda, nekada general Vesli Klark. Ne znam gospodo oficiri, vi ćete znati da li je opasnija pozicija komandanta jednog dela oružane sile ili komandanta kompletne energetike, u ovom slučaju skoro celog zapadnog Balkana? S obzirom da znamo šta su spremni da urade kada je u pitanju nafta, a to vidimo i u Siriji i u Iraku i u drugim delovima.

Ako ništa drugo mi moramo znati da oni koji su rušili ovu zemlju i dalje imaju izuzetne pozicije u svetu, a kakve će im biti namere o tome moramo da brinemo i o tome uvek moramo da razmišljamo. Iako želimo da preživimo kao narod i država, moramo negovati i usavršavati svoju moć odbrane i samoodbrane kao garant dostojanstva i pre svega odgovornosti za buduće generacije koje dolaze. Hvala vam na ovoj strategiji, podržaćemo je puna srca. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Da bismo ovaj posao priveli kraju zbog koga su četiri odbora intenzivno zasedala ovih dana, ja ću se truditi da taksativno navedem sve ono što je Odbor u stvari uradio i kako je izgledala procedura.

Odbor za kulturu i informisanje, na sednici održanoj 27. novembra 2019. godine, konstatovao je da su članovima Saveta regulatora Milošu Rajkoviću, Slobodanu Veljkoviću i Božidaru Nikoliću, koji su za članove Saveta regulatora izabrani Odlukom Narodna skupštine 5. maja 2011. godine mandat istekao 5. maja 2017. godine.

Član 7. Zakona o elektronskim medijima utvrđeno je da Savet regulatora ima devet članova koji se biraju iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti koje su od značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti regulatora i da su ovlašćeni predlagači za člana Saveta regulatora, pored ostalih, i nadležni Odbor Narodne skupštine, Udruženje filmskih, scenskih, dramskih umetnika i Udruženje kompozitora u Republici Srbiji i nacionalni saveti nacionalnih manjina.

Odbor je na sednici održan 27. novembra 2019. godine doneo Odluku o pokretanju postupka za predlaganje kandidata za izbor članova Saveta regulatora za elektronske medije.

Tekst javnog poziva za predlaganje kandidata za izbor članova Saveta regulatora za elektronske medije objavljen je 27. novembra 2019. godine u „Službenom glasniku RS“, a 28. novembra 2019. godine u dnevnom listu „Politika“ i na veb sajtu Narodne skupštine, neposredno je uručen svim poslaničkim grupama u Narodnoj skupštini istog dana.

Na osnovu člana 10. stav 2. Zakona, poslaničke grupe u Narodnoj skupštini i organizacije koje ulaze u krug organizacija koje zajedno čine jedinstvenog ovlašćenog predlagača su dostavile svoje predloge Odboru u propisanom roku.

Uz predloge kandidata, dostavljena je sva potrebna dokumentacija propisana zakonom i javnim pozivom.

Odbor za kulturu i informisanje, na sednici održanoj 23. decembra 2019. godine, utvrdio je listu kandidata za člana Saveta regulatora za elektronske medije, kao i listu organizacija koje zajedno čine jedinstvenog ovlašćenog predlagača, a koje su predložili sledeći ovlašćeni predlagači: nadležni Odbor Narodne skupštine, Udruženje filmskih, scenskih, dramskih umetnika i Udruženje kompozitora u Republici Srbiji i nacionalni saveti nacionalnih manjina.

Odbor je na istoj sednici utvrdio konačan predlog dva zajednička kandidata Udruženja filmskih, scenskih, dramskih umetnika i Udruženja kompozitora u Republici Srbiji, koji su na sastanku održanom 24. decembra 2019. godine utvrdili dogovorom konačan predlog za dva kandidata za člana regulatora.

Konačno, na sednici održanoj 25. decembra 2019. godine Odbor je obavio javni razgovor sa kandidatima za člana Saveta regulatora u skladu sa članom 11. stav 8. Zakona.

Naravno, Odbor je predložio da Narodna skupština u skladu sa članom 168. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine donese odluku o izboru članova Saveta regulatora za elektronske medije po hitnom postupku, odnosno da se odluka o izboru člana Saveta regulatora uvrsti u dnevni red sednice Narodne skupštine koja je u toku, tako da bi omogućio nesmetan rad ovom organu.

Meni samo ostaje da se svim članovima Odbora za kulturu i informisanje zahvalim na radu. Ovih dana je zaista vrlo bilo dinamično u Odboru ali, eto, uspeli smo da uz maksimalni doprinos svih članova Odbora koji su se potrudili da budu prisutni dođemo do šest kandidata i da to predložimo plenumu koji treba da odluči ko će biti članovi regulatornog tela.

Iskoristiću samo priliku pošto smo imali prilike da razgovaramo i sa predstavnicima nacionalnih manjina, oni su takođe danas bili prisutni, da njima posebno, a i naravno svim građanima, a i gledaocima naše plenarne sednice čestitam Božić, svima koji to u ovom trenutku slave, a kandidatima želim da budu izabrani ako to, naravno, plenum dozvoli i da u najboljoj volji obavljaju posao koji je pred njima.

Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

U samom prvom svom obraćanju, kao izvestioc, pokušao sam da skrenem pažnju narodnim poslanicima na čistu proceduru i da kažem koliko je procedura tačna i koliko je i kako ispoštovana.

No, pre nego što dopunim to svoje izlaganje, rekao bih nešto o ovome što ovog trenutka slušamo, a govori o tome kakva je politika SNS, kako je ona politika koju nam neko nameće, koju nam neko diktira i proizvodi jednostavno nekakav naš strah od gubitka valjda vlasti i želje da se tu što duže zadržimo.

Politika SNS je država Srbija koja razotkriva upravo i odvraća političke avanturiste i mediokritete. To je politika koja pruža ruku i koja otvara demokratske procese čak i tamo gde je demokratija nedokučiva za pojedince. To je aksiom nacionalne i državne strategije Aleksandra Vučića. Kad to budete shvatili onda ćete moći da razumete šta znači biti jak, biti politički moćan, ali ne osion i ne grub. Dinosaurusi su izumrli zbog viška mišića i malo mozga, da je bilo obrnuto verovatno bi trajali i dan danas.

Ono što je važno, mi nemamo strah od sledećih izbora, i kada govorite o REM-u, slušajući nekoliko vas, imam utisak kao da se bira Vlada Republike Srbije, a u stvari mi odlučujemo samo o dva predstavnika, tj. o jednom članu REM-a, kojih ima ukupno devet.

Prema tome, nemamo strah od toga, da i neko sem nas ili da apsolutno bez nas, odlučuje u procesima koja se zovu odlučivanje o medijskoj strategiji o medijskom licu Srbije. Ne plašimo se zato što idemo u izbornu kampanju u kojoj se pobednik zna, ovo je izborna kampanja za koalicione partnere i za buduću opoziciju. Inače, ja misli da tu nikakve dileme nema i ne postoje uslovi osim da otkažemo izbore i da mi na njima ne učestvujemo i ne učestvuje predsednik naše stranke, da neko drugi od njih pobedi. Kakve god uslove da nam se predlože možemo ih prihvatiti bez ikakvog straha i tu nemamo dilemu.

Što se tiče same procedure koja je jako važna, i za koju sam u ovom trenutku zajedno sa članovima Odbora za kulturu bio odgovoran, reći ću vam i to, gospođa Vacić Mihajlović je tačno i precizno govorila zašto smo povukli iz procedure prethodne kandidate. Govorilo se ovde olako o obećanoj brzini. Znate, vrlo je nepristojno da kažete za jednu instituciju, kao što je parlament i kao što je predsednik parlamenta u svim demokratskim državama, predsednik parlamenta je izuzetna ličnost, iako je predsednik parlamenta nešto obećao, valjda je na parlamentu i na onima koji su u parlamentu, da to i ispune.

Mi smo se potrudili da to ispunimo, da postoji još nekoliko razloga što je procedura, koja je naravno započeta još 2017. godine, morala da bude povučena.

Prvo ću vam reći da smo imali jedan od važnih razloga, a to je izbor poštujući nacionalne manjine i nacionalne savete, mi smo dobili predloge 2017. godine od nacionalnih saveta i nacionalnih manjina koji su kasnije reizabrani i bilo bi potpuno, složićete se, nepošteno, da izaberemo kandidate onih koji su izgubili izbore i koji više u tim savetima ne postoje, zbog toga smo dali šansu da novi saveti nacionalnih manjina daju svoje nove predloge.

Što se tiče poslaničkih grupa, koje imaju takođe pravo, osporili smo prethodnu kandidaturu, tj. povukli taj proces i pokrenuli novi proces iz jednog vrlo bitnog razloga, što su pojedine poslaničke grupe povukle same prvo svoje kandidate, pa time naterali nas da same te svoje liste menjamo, a onda neke poslaničke grupe koje su poslale kandidate više ne postoje.

Danas smo puno puta spominjali, naravno to se odnosi na ove poslanike koji nisu ovde, pa ne znam ni kome ovo upravo upućujem, ali, recimo, Mariniku Tepić koja iz Lige socijaldemokrata, koliko se sećam, bila samostalni poslanik, pa je jedno vreme tamo sedela u grupi oko Radulovića, pa je kasnije prešla kod Živkovića, sada više ne znam gde. Ja stvarno ne znam da li je ona narodna poslanica ili narodna pesma koju prenose sa kolena na koleno. To je već postalo za mene nedokučivo i nije jedina u tome, tu je jedan broj njenih koleginica i kolega koji slično funkcionišu.

Prema tome, moramo razumeti da su ovi izbori za REM važni zato što želimo da zaista imamo nezavisno regulatorno telo. Oni koji su dolazili na odbor, koji su danas bili na odboru i čuli ove kandidate iz redova pozicije i opozicije, mogli su samo da zaključe da se radi o kandidatima koji ispunjavaju apsolutno uslove i tu su se svi složili, a ne učestvovanje i povremeno učestvovanje i samo kritikovanje i kritizerstvo, pa nije u svrsi demokratije i mislim da nas ne vodi ka boljim rešenjima, a bolja rešenja su nam svima potrebna.

Kultura je izvorište slobode i misli i mera dostojanstva i egzistencije svakog ljudskog bića. Ako želim da zadržimo ljudski oblik, molim vas da moramo da negujemo tu kulturu dijaloga, dostojanstvo, a moramo imati odgovornost za javno izgovorenu reč, ne možete govoriti kako je nešto presporo, pa je onda odjednom jako brzo, pa je obećana brzina, a sve to u cilju da kritikujete nekog za nešto samo iz jednog razloga, jer nešto radi. Hvala.

Predlagači su, dame i gospodo, poslaničke grupe, ne ja i ne odbor. Predlagači za ovo jedno mesto za koje će biti izabran predstavnik REM-a. I ako neko meni može da prigovori što se same procedure i načina tiče, to su članovi odbora koji su predstavnici naše poslaničke grupe zbog možda previše demokratije i previše slobode, ako previše demokratije i previše slobode uopšte može da bude. Nisam bio za to da se striktno držimo samo propisa, što se sukobljava sa demokratskim principima, već sam dozvolio da i druge poslaničke grupe, i kada kasne i kada nemaju kompletnu papirologiju, učestvuju u ovim izborima, da budu ravnopravni sa drugima, samo da bi pokazali širinu i pokazali dobru volju da želimo da dobijemo što kvalitetnije kandidate i da dobijemo što kvalitetniji REM. Inače, morali ste primetiti da Srpska napredna stranka nije imala svog kandidata na ovom izboru REM-a, upravo iz tog razloga da bi pokazali kolika je snaga u jednoj partiji u momentu kada zna da tu snagu na pravi način raspodeli.

Beše veliko Otomansko carstvo, beše veliko Austrougarsko carstvo, a sada svi junaci nikom ponikoše.

Što se drugih uslova tiče i onome o čemu ste govorili, ja zaista iskreno mogu da poverujem da je vaš kandidat bio izuzetan, ali mislim da su svi kandidati po svojim biografijama i po onome što su danas izgovorili zaista dobri kandidati.

Možete imati zaista nešto protiv određenih kandidata i imati svoje mišljenje o njima, ali ono što ja moram vama još jednom da podvučem - vi tražite od nas da postavimo partijsko regulatorno nezavisno telo. Samo pogledajte tu rečenicu. Mi ćemo SNS kao najjača partija da postavimo svoje partijsko nezavisno regulatorno telo. Pa, o tome se i radi. O tome se radi kad govorimo o snažnoj partiji. Ona poštuje zakon i to je osnovni princip po kome se vladamo.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Na samom kraju, drago mi je što smo imali jednu stručnu završnicu od članice Odbora i meni samo ostaje, pored zahvalnosti, naravno, još jednom svim članovima Odbora na saradnji i na svu dinamiku i energiju koja je uneta da se konačno izabere REM, da svima nama možda postavim pitanje – od kad traje i od kad je došlo takvo interesovanje za REM koga, priznaćete, nije bilo unazad godinama, nije ga bilo od 2017. kada je prvi put raspisan konkurs?

Sve se desilo od beogradskih izbora. To je trenutak kada je gro današnje opozicije shvatio da više nema mesta u parlamentu, da nema više mesta u ovoj sali, da ih nema više na izbornim listama, da nema više nikakvog rejtinga, jer kada u Beogradu nema cenzusa, šta bi tek bilo u jednom Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Zrenjaninu, Novom Sadu. To je, naravno, bio trenutak kada je počeo da se traži izlaz, politički izlaz i opravdanje za svo to stanje. Opravdanje je nađeno u tome da je, kako sam jednom rekao, bolje praviti se mrtav nego aprila, maja ustanoviti da odavno niste živi. Politička smrt je realno za mnoge političke stranke bila unazad a neki to urade, evo, i unapred.

Reče kolega da je čekao na televiziji da konačno vidi svoje izlaganje i on a i većina, 99%, sadašnje srpske opozicije, od maja meseca, ovu salu će gledati samo preko televizije. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo, ja ću iskoristiti priliku koju nam je pružio Marijan Rističević iznoseći…

(Narodni poslanici pričaju u glas.)

Evo, vidite, ako bi mogli da mi vratite vreme, dok se gospoda vrate kulturi političkog dijaloga, ako je moguće.

Kultura političkog dijaloga je tradicija i mora se negovati, ne možete tako.

Sve što bih želeo da kažem, način na koji je gospodin Marijan Rističević branio svoj amandman jeste istorijska činjenica, ali, napravljena je jedna mala greška. Na Drezdenskoj konferenciji je tačno napravljen plan, kako je on rekao, ali Zagrebačka konferencija koja je održana u vili doktora Džamonje, je u stvari ta koja se pridružila tzv. Dinarskom ustanku, ustaškom ustanku i tu je on potpuno u pravu. Učesnik na obe konferencije je Žarko Zrenjanin i na moju veliku nesreću, ja živim u gradu koji nosi ime po poslednjem komunističkom lideru u trenutku kad nema ni Lenjingrada, ni Staljingrada, ni Titograda, ni svih drugih, ostao je Žarko kao jedini. Inače, tvorac prvog dokumenta koji se zove "Slobodna Vojvodina", na Drezdenskoj konferenciji, gde se predviđa vraćanje većeg dela Vojvodine Mađarskoj.

Žao mi je što ime Petrograd još uvek nije vraćeno mom gradu, a oni glavni protagonisti zašto to nije urađeno danas ne sede ovde, a to je Savez za Srbiju, gotovo kompletan, predvođen Teofilom Pančićem. To vam je onaj za koga se ne zna da li je lepši ili pametniji, ne znam šta je tačno po profesiji.

Sve u svemu, upravo ne bi trebalo jedan grad, najveći grad u Banatu, da baštini ime Drezdenske konferencije i Zagrebačkog kongresa, koje je podržao ustaški pokret, kako reče tačno gospodin Rističević, i koji je podržao cepanje Jugoslavije i smanjenje Srbije na svaki način.

Žao mi je što je tako i nadam se da će to vremenom biti ispravljeno. Hvala.