Hvala gospodine predsedavajući.

Uvaženi ministre, drage kolege, potpisujem naravno sve što je gospodin Orlić izgovorio i želim samo da dodam nekoliko reči na njegovo izlaganje koje me inspirisalo.

Istorija pamti graditelje i pamti rušitelje. Ovaj zakon koji se donosi je graditeljski zakon i tako se može definisati. Rušitelji su sebe definisali 5. oktobra kad su podigli ruku na kulturno-istorijsku baštinu sopstvenog naroda, kad su palili ovaj značajni dom, kad su rušili zgradu RTS, a i danas nastavljaju po toj tradiciji, ruše građevinske ograde, ruše saobraćajne znake. Ali, kako kaže gospodin Orlić, eto nešto su i sagradili. Donedavno su ovde sagradili cirkuski šator, čini mi se da su se deca u parku obradovala dok nisu shvatila da taj šator se razlikuje od cirkusa samo u dve stvari, nema publike, imaju samo tačku sa klovnovima i neki majmun, da. Hvala.

Sve ovo je tačno što je rekao gospodin Rističević, međutim iskoristiću priliku da ih pohvalim Savez za Srbiju i ove protestante bar u nečemu.

Tačno tog 13. aprila, kada su napravili svoj najveći skup u Beogradu, najveći opozicioni skup, kako ga oni zovu, igrana je utakmica Crvena zvezda – Radnički, koja je odlučivala prvenstvo.

Posle više od decenije imali ste pravu sportsku atmosferu na Zvezdinom stadionu, navijanje, ljude sa porodicom, sa decom, bez ikakvih problema, bez ikakvih huliganskih poteza, a znate zašto?

Zato što su sve barabe i uličari bili na protestu, eto nečeg dobrog i u tom zlu.

Predlažem da, kad god se u Beogradu igra neka važna sportska utakmica, neka važna sportska manifestacija, da se održi ovaj skup Saveza za Srbiju, kako bi spasili bar taj deo naše kulturne baštine.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Cilj ovog amandmana je da posebno istakne poboljšanje rada organizacija zdravstvenog osiguranja. Naravno, već sam rekao da zdravstveno osiguranje i socijalno osiguranje jesu naša velika tekovina i mnoge zemlje to nemaju, zato trebamo biti ponosni i ja se apsolutno zalažem za najviši nivo zdravstvenog osiguranja.

Prošla i ova nedelja su nam pokazale da postoje lica koja treba da imaju i dodatno zdravstveno osiguranje. U Šumadiji, centralnoj Srbiji, postoji izraz koji kaže – stajaće odelo. To je ono odelo koje stoji u ormaru na vešalici i koristi se za svadbe, sahrane i ostale prigode, eventualno slave. Stoji u naftalinu i samo se tim prigodama eventualno upotrebljava.

Mi smo prvi put prošle nedelje videli da ovde postoje i stajaći poslanici. Sličnost između stajaćih poslanika i stajaćeg odela jeste u tome što i stajaće poslanike, neki mecena, neki gazda ili politički lider tipa Đilas, Vuk Jeremić, Janković, izvadi s vremena na vreme, okači nam ovde i onda oni stoje, urade svoj posao, a posle toga se vraćaju na vešalicu i kao što vidimo, ovi zakoni ih ne interesuju.

Ova bolest zaista uzima maha i bilo bi potrebno dodatno zdravstveno osiguranje. Nisam ja zabrinut toliko za njihovo zdravstvo, koliko sam zabrinut da će posle sledećih izbora ovaj parlament ostati bez opozicije, a to ne bi bilo dobro za razvoj demokratije u Srbiji.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na predloženi amandman, hteo bih da se zahvalim i da izrazim svoje divljenje predsednici parlamenta gospođi Gojković, koja je zaista na jedan dostojanstven način odbranila prvo sebe, zatim sve nas, a zatim i sačuvala dostojanstvo ovog parlamenta, i pored nemogućih uslova koje su pokušali da joj ovde nametnu.

Zahvaljujem se gospodinu Martinoviću, predsedniku moje poslaničke grupe, što me je podsetio na velikog vladiku Petra II Petrovića NJegoša, koji je skoro pre dva veka predvideo ovaj Savez za Srbiju, ovakvo ponašanje narodnih poslanika opozicije i kroz Ustav vladike Stefana izgovorio u „Gorskom Vijencu“ čuvene reči, citiram: „Niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan. Sve se čovjek bruka sa čovjekom: gleda majmun sebe u zrcalo“. Ja nemam vladiki ni šta da dodam ni da oduzmem.

Sada prelazim na amandman. Nemaju sve zemlje na svetu zdravstveno osiguranje obavezno, niti socijalno, i to je tekovina zbog koje treba da budemo ponosni. Razvoj ovog osiguranja, posebno zdravstvenog osiguranja koje ističem u amandmanu, veoma je važan zbog stabilnosti, jer pruža sigurnost svim građanima. Posebno se zalažem da pojedinci imaju viši stepen osiguranja, kako im je to potrebno. Očito iz ovog danas vidimo da jeste.

Ako neko ko tako značajan datum, tako veliki datum u našoj istoriji kao što je prisajedinjenje srpskog vojvodstva Kraljevini Srbiji nazove nacionalno divljanje, zaista zaslužuje tri stepena zdravstvenog osiguranja, jer je ušao u takvu bolest koja je uzela maha nesrazmernih razmera. Pedeset godina pre toga veliki Svetozar Miletić proklamovao je političku ideju koja kaže – mi smo Srbi i građani. Ona je imala samo jedan cilj, da pokaže da su Srbi spremni da se na demokratski način bore za svoje jedinstvo, a to su sledili svi narodi koji su u to vreme, gotovo svi narodi koji su živeli sa njima u Austrougarskoj.

Kada takve principe nazovete nacionalističkim divljanjem, onda ili mrzite državu u kojoj živite ili prezirete narod sa kojim tu državu delite. Ako je ovo zvanični stav reciklaže političkog otpada koji se zove Savez za Srbiju, jadna li je Srbija sa takvim saveznicima, pa je pojačano zdravstveno osiguranje i te kako potrebno i ja predlažem da se uvede što pre. Hvala lepo.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, dok nebo ne padne na zemlju poplava će biti najveća prirodna katastrofa koja nas može zadesiti, tako smo bar mislili dok se nije pojavila ova druga pošast, a ona se kolokvijalno zove Savez za Srbiju, a predstavlja poplavu Srbije političkim muljem toksičnog sadržaja sa vrlo neprijatnim mirisom.

Tužno je kada je neko ko je sinonim gašenja medijskih sloboda organizuje javno informisanje kao što je Dragan Đilas, kada neko tuži medije i krivično goni novinare, a tog je sadržaja. Đilas koji je sebi sličnima i sa sobom sličnima silom oteo kompletan medijski marketing, ugasio preko stotinu malih agencija, talentovanih ljudi koji su se borili na tržištu, na otvorenom tržištu ravnopravno svojom pameću, talentom i znanjem, a takve utakmice od 2000. godine nikada nije bilo.

Sve je bilo u funkciji stavljanja pod kontrolu medijskog prostora i to celokupnog zarad lične političke promocije i naravno enormnog bogaćenja na račun građana Srbije. Neko ko sa Šolakom i Zelenovićem danas gradi i medijsku i političku strategiju, kako izbrukati Srbiju u svetu, kako prikazati ovu zemlju kao prostor mraka zaslužuje svaki prezir. Nepismenost, nestručnost i prostakluk jedini su saveznici ove jadne koalicije tako da su Lepomir i Suljo samo početak poplave psihijatrijskih slučajeva unutar koalicije. Kada tako rade onda imate poslanike bez legitimiteta, onda imate stranku bez članova i onda imate opoziciju koja beži od izbora kao đavo od krsta.

Molim vas, da se vratim na amandman …

Posledica ovakve politike jedino je sanacija …

Hvala gospodine predsedavajući, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici.

Napraviću mali uvod, pre nego što krenem da raspravljam o samom amandmanu. Zajednički imenitelj sveta pravosudnih i policijskih zakona, je usavršavanje izgradnje trajnog sistema upravljanju države, zbog toga zaslužuje svaku pohvalu.

Sistem znači da se više nikada neće desiti da jedna politika ili par ostrašćenih političara izvrše reformu pravosuđa po sopstvenom nalogu i time uruše sudski sistem, sudsku vlast, samim tim i izvršnu vlasti, pa i celu državu.

Veoma me je obradovala diskusija ministra, kada je rekao da se uvodi sistem karijernog napredovanja, bez spoljnog uticaja. To znači da se smanjuje maksimalno mogućnost kriminalizacije ovako osetljivog organa, kao što je policija i da se više nikada neće desiti da sprega kriminala i policije ubije premijera, a da onda resorni ministar zasedne na njegovo mesto, umesto da bude smenjen na opštu našu sramotu.

Takođe, je veoma važna informacija da više neće biti moguće smanjivanje ličnih dohodaka pripadnika, koji časno obavljaju svoj posao. Znam primere na tako osetljivom, tako odgovornom mestu, kao što su specijalne jedinice, recimo časno neko služi 20 godina, a onda pređe 40 godinu i više nije u borbenom sastavu i samim tim mu se smanjuje lični dohodak i do 30%. Na neki način kada mu je najpotrebnije, kada ima decu, kada uđe u kredite, kada školuje porodicu, dolazi u situaciju da bude na neki način kažnjen. Toga više neće biti, to je jako važno za sve njih.

Kao neko ko visoko ceni policajce, podržavam apsolutno zaštitu i fizičku i materijalnu, jer se radi o očuvanju reda i državnog poretka, a i nacionalnog dostojanstva, a nacionalno dostojanstvo nema cenu. E, to ne razume ova reciklaža političkih otpada, pod radnim naslovom, sada smo čuli da je to ipak radni naslov Saveza za Srbiju, a za njih sve ima cenu.

Inspiracija da amandman, naročito istaknem sprečavanje ublažavanja posledica od poplava, podstakla me katastrofa 2005. godine, kada su stradala sela, posebno Jaša Tomić u južnom i srednjem Banatu, u siromašnoj opštini Sečanj.

Istih tih godina, pokrajinska vlast ulaže ogromna sredstva u izgradnju dunavskog keja sa trim stazama, teniskim, odbojkaškim, košarkaškim terenima, cvetnim alejama i nemam ja ništa protiv da Novi Sad bude najlepši grad u državi, tamo mi živi većina porodice, ali kilometar tog keja košta, kao 10 kilometara nasipa da se spasu banatska sela, da se više nikada ne dogodi da banatski paori ostanu bez krova nad glavom, bez svojih uslova i kore hleba. A te poplave su uvek predvidljive, jel kada god krene topljenje snega sa Karpata, podivljaju inače mirne banatske reke.

Srećom, ovakva politika ravnomernog razvoja, nazovimo je, otišla je u prošlost, i zbog svega ovoga podržavam izgradnju uređenja zakonskog sistema, konačnog sistema države, čime i ovaj amandman ima smisla. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Najmanje sporan bi smeo da bude ovaj zakon, što se politike tiče, ali evo i danas u formi poslaničkih pitanja, bez obzira na moje jučerašnje objašnjenje, imamo dežurnog stečajnog upravnika koji i dalje širi lažnu priču o oduzimanju dobrovoljačke zemlje u Banatskom Karađorđevu. To je posebno osetljivo pitanje zbog samog načina sticanja te zemlje. I dalje se pitam kakav je interes da se seje zla krv među složnim, poštenim i solidarnim stanovnicima Karađorđeva, čiji su dedovi napustili američki san i sa američkim državljanstvom došli da se bore za slobodu Srbije i 50% njih je ostavilo kosti na Kajmakčalanu.

U pitanju je odluka, još jednom ponavljam, o komasaciji doneta 2011. godine, koju niko nije sprovodio dok opština Žitište nije prešla u ruke SNS. Danas se ona sprovodi. Biću brz. Cilj je ukrupnjavanje poseda, izgradnja zalivnih sistema i puteva kroz atare, kako bi se došlo do finansijskih sredstava, pa i ostalo, iz ovih fondova koje spominjemo u ovom članu zakona i prelazak na moderniju poljoprivrednu proizvodnju.

Niko nije prebačen iz jednog atara u drugi da to nije potpisao, niko se nije žalio na zajedničko ulaganje od 2,1% zalivnih sistema. Plan komasacije je bio potpuno javan. Od 1.050, bilo je svega 50 žalbi, učesnici su mogli i pismeno da izraze svoje želje. Informacije dobija ova poslanička grupa od jednog dokonog, a takvog ima u svakom selu, kome je njiva pomerena za sedam metara. Pomerena, a ne oduzeta. Čak i on ima pravo žalbe ministarstvu i ima pravo sudskog procesa.

Prema tome, jedina veza ove stranke stečajnog upravnika i ovog novog „saveza za sve i svašta“ sa ekologijom jeste što potiču od reciklaže političkih kadrova, političkog otpada, propalih političkih stranaka u Srbiji. To je sve.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o zaštiti životne sredine ili izmene i dopune tog zakona po nekoj logici treba da bude najmanje sporan politički bar sporan zakon. Ovaj amandman ima samo nameru da tu činjenicu pojača i istakne ekosistem i razvoj ekosistema koji treba da unapredi sve životne uslove ili još bolje reći uslove života u našoj zemlji.

Koliko je razvoj ekosistema bitan i važan sve više shvataju svi naši građani i rasprava i u načelu i mojih kolega kroz amandmane je mnogo o tome reklo, ali mene upravo tu čudi činjenica da se baš ovde nalazi prostor za sejanje dezinformacija, sejanje panike i zabrinutosti kod jednog dela građana. Amandmane koje ću u daljoj raspravi braniti imaću upravo tu primenu, da razobliče loše informacije.

Poslednji primer zloupotrebe informacija jeste stanje u mom gradu Zrenjaninu gde stiže najveća do sada investicija od milijardu dolara od strane kineskog partnera, velikog proizvođača guma. Umesto da podelimo radost zbog novih 1.500 radnih mesta, zbog uspeha zajedničkog, zbog pokretanja građevinske operative, zbog punjenja budžeta kako države tako i grada i činjenice da će Zrenjanin za dve godine biti verovatno prvi gradu u Srbiji koji neće imati nezaposlenih ljudi. Seje se strah od tzv. prljave tehnologije, od ekološke bombe koju će ovakva fabrika doneti. Pitamo se naravno, kakav je cilj i kakva je namera.

Zaboravljamo da u centru grada godinama, decenijama je radila fabrika „Tegum“, gumarska industrija ima tradiciju u Zrenjaninu, i nikada nije zabeleženo ni jedno zagađenje. Ta fabrika je funkcionisala sa tehnologijom daleko ispod savremene tehnologije koju će imati ova nova fabrika. Naravno „Tegum“ je nestao i ako je bila vrlo uspešna firma u vreme poznate pljačkaške privatizacije posle 2000. godine.

Kada direktno pitate one koji seju paniku i strah među građane odakle im podaci da se ovde radi o ekološkoj bombi, obično dobijete jednu istu tvrdnju, da je nus produkt gumarske industrije čađ, a čađ uništava ekosistem. Jedino što je tačno u svemu ovome, da čađ ima veze sa gumarskom industrijom, ali se pre svega čađ koristi kao sirovina i ne treba biti ni tehnolog ni inženjer da bi ste to saznali. Koristi se zbog boje i zbog tvrdoće ili mekoće same gume, a čađ se proizvodi u fabrici čađi i koliko se ja sećam postojala je samo jedna u velikoj SFRJ i to u okolini Zagreba i ne znam da li još uvek funkcioniše.

Onda se pitamo, gde su granice ljudske zlobe i zavisti? Zar je sejanje panike i potreba da se podignu građani kako bi se možda oterao ovaj veliki investitor, da li je to cena za političku, materijalnu i ekonomsku štetu, koja želi da se nanese iz onih mozgova bez znanja, stručnosti i bilo kakve odgovornosti? Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Razvoj ekosistema i uopšte životne sredine u mnogome zavisi od sinergije sa poljoprivredom, vodoprivredom i šumarstvom i to smo čuli u današnjoj raspravi mnogo puta i ta kompatabilnost u stvari jeste i suština svog napretka a za napredak su potrebne pare.

Mi moramo iskoristiti sve raspoložive fondove, pretpristupne, o čemu govori zakon i IPARD i sva druga finansijska sredstva kako bi do tog napretka došli. I pored opšte svesti i pored savesti pojave se oni koji bi da zloupotrebe i ovo pitanje i da zbog svojih političkih kombinacija sve vrate unazad.

Pre nekoliko dana smo u ovom parlamentu imali u formi pitanja Vladi, koleginicu koja nažalost nije ovde, voleo bih da je tu, pokrenula problem Dobrovoljačkog sela, Banatsko Karađorđevo. Za vašu informaciju radi se o selu boraca koji su žrtvovali svoje živote, žrtvovali svoju mladost da bi iz Amerike, uglavnom ličkog i crnogorskog porekla došli na Solunski front i oni su ti dobrovoljci koji su se prvi popeli na Kajmakčalan pod komandom vojvode Vuka u Drinskj diviziji. Pola njih se nije vratilo, ostavilo je kosti tamo i zaista svako oduzimanje zemlje od tih dobrovoljaca bi bio greh i bio bi veliki zločin.

Naravno, ne radi se o tome, ta zemlja jeste kupljena krvlju i hrabrosti ali ovde se radi o odluci o komasaciji, koja je doneta 2011. godine, tada SNS nije bila na vlasti, ali ja ne kritikujem DS i one koji su to doneli. Bilo je potrebno da se ukrupni posed. Bilo je potrebno da se omogući navodnjavanje, da se naprave novi sistemi, bilo je potrebno da se krene u novu proizvodnju i to vezuje za ovaj zakon da bismo bili kompatabilni sa svim fondovima koje tu treba iskoristiti.

Naravno, od 1050 učesnika u komasaciji, svega je 50 bilo prigovora i nikome nije zamenjena zemlja bez ličnog potpisa.

Samo ću na kraju da kažem, da se pitam, gde su granice ljudske zlobe i zavisti?

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodo ministri, uvažene kolege, pre nego što bilo šta kažem o amandmanu, naročito bih da iskažem svoj utisak o raspravi o ovom zakonskom predlogu.

Smatram da je posebno zadovoljstvo i čast doneti dobru vest građanima Srbije, a posebno onima koji su žrtvovali svoje lične prihode, podneli teret stabilizacije države. Trebali bi biti ponosni što smo deo uspešnih reformi i što kao poslanici doprinosimo podizanju zemlje sa dna iz bankrotstva.

Pored penzionera, predsednika države, pored Vlade, koji su podneli poseban teret i koji su svojim aktivnostima učinili sve da se finansijska moć iz zemlje ojača i mi imamo svoju ulogu glasanjem za zakone, i bez obzira da li podržavali ili kritikovali zakonske predloge, mislim da trebamo da imamo osećaj uopšteg zadovoljstvo.

Da li je moguće da izbijanje poslednjeg kvazi argumenta opozicije, po kome je uskraćeno nekako stečeno pravo, jedini razlog da se ovom zakonu suprostavi i da se ne prizna opšte poznata stvar da je ovo uspeh koji poštuje ceo svet. Država Srbija iz realnih izvora isplaćuje svoje obaveze i odgovornom politikom je napunjena državna kasa, a to je jedina istina koja se ne može poreći.

Amandman koji sam predložio ima za cilj da skrene pažnju na kulturu, jer svako poboljšavanje životnih uslova, standarda treba da poboljša i kvalitet života.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Još jednom ću iskazati svoje zadovoljstvo što imam priliku da svojim ličnim doprinosom, ličnim glasom uvećam prihode naših najzaslužnijih građana. A ko je zaslužniji od onih koji su na svojim plećima izneli ceo radni vek, bez obzira kojim su se poslovima bavili? Čast mi je što pripadam poslaničkoj grupi koja danas ovako vredno učestvuje u raspravi, pokazujući kako vrednuje i koliko ceni upravo rad naših najstarijih sugrađana.

Lako je biti protiv svega i svačega, pa i protiv dobrih rezultata, ako nemate nikakvu odgovornost prema onima koji su vas ovde poslali. Jasno je da deo opozicionih poslanika više iza sebe nema glasačko telo i sva kvaziudruživanja i savezi, s koca i konopca, imaju samo jedan cilj, a to je da se nekako preživi do izbora, pa da se kako-tako preskoči cenzus, pa onda zajaše na državna jasla bez ikakve odgovornosti još koju godinu, a naravno, ako se tu nađe i neka mecena i neki sponzori, eto radosti.

Amandman koji skreće pažnju na kulturu ima za cilj da ukaže na trajne vrednosti za naciju i državu. Bez kulture i obrazovanja put ka dnu je zagarantovan, a iz tog gliba u koji su nas prethodnici uvalili jedva smo se izvukli. Hvala.

Hvala vam gospodine predsedavajući.

Amandman koji ističe važnost kulture sigurno ima mesta u svakom zakonu, jer činjenica je da se može živeti bez kulture, ali sa kulturom je svakako lakše, bolje i dostojanstvenije. Ekonomski uslovi koji popravljaju životni standard pružaju svaki napredak baš u tom pravcu.

Veliki je napor potreban da dođe do ekonomskog napretka, posebno kad se od nule startuje. Današnja vlast u Srbiji zaslužuje svaku pohvalu i svako poštovanje, jer je posvećena potpuno narodnim poslovima.

A, kako se vraća od onih koji takođe uživaju sve benefite koje donosi bolja ekonomska politika? Primeri u mom gradu, Zrenjaninu, gospodin Laketić je spomenuo najveću kinesku investiciju koja glasi milijardu dolara. Dobro ste me čuli, milijardu dolara. To je velika cifra i za Ameriku, i za Nemačku, i za svaku evropsku i za svaku razvijenu zemlju, a kamoli za Srbiju.

Međutim, kakvi su odgovori? Prvo, radi se o kineskoj kompaniji koja se bavi proizvodnjom guma i naravno odmah smo dobili šamar u pravcu da se radi o prljavoj tehnologiji, o zagađenju. Onda kada smo podsetili građane da od pedesetih godina, pa sve do skora, i u Zrenjaninu u centru grada postojala fabrika „Tegum“, koja je, nažalost, u privatizaciji nestala, kao što su nestala i druga zrenjaninska preduzeća, i nikada nije bilo nikakvog zagađenja, to se zaboravilo. Ovde se radi o najsavremenijoj tehnologiji.

Hvala, gospođo predsednice.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman ima za cilj da podstakne finansiranje ustanova kulture, što svako povećanje plata i penzija utiče na poboljšanje životnog standarda, a trebalo bi da utiče i na kvalitet života. Značajna podrška kulturi, složićemo se svi, jeste popravljanje kvaliteta života i životnih uslova.

Kako u ovom setu zakona o kojima raspravljamo je i zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta EU o kinematografskoj koprodukciji, izdvajam film kao deo kulture, nadajući se da će srpski film uz nova finansijska ulaganja značajno napredovati, što ovom amandmanu daje smisao. Konvencija ističe sledeće – da je sloboda izražavanja temelj svih principa, ali i da je različitost u kulturi, takođe u Evropskoj konvenciji veoma važno mesto. Evo prilike da i oni koji su proevropski i oni koji su protiv evropskog puta glasaju za ovaj zakon.

Moramo biti svesni da je film veoma važno sredstvo kulturnog i umetničkog izraza, sa značajnom ulogom u očuvanju slobode izražavanja i kreativnosti, što treba podržati, ali uz veliku dozu opreza. Mora se čuvati nacionalno dostojanstvo i ne smeju se trošiti sredstva građana Srbije na projekte u kulturi koji brukaju naciju i državu.

Najnoviji primer filma „Teret“, Ognjena Glavonjića, plaćen sredstvima građana Srbije, u najružnijem svetlu pokazuje Srbe kao zločince i zlostavljače nevinih albanskih civila na Kosovu i Metohiji u vreme kosovske pobune. Ne znam da li ste imali prilike da vidite film ili pročitate scenario, ali radi se o transportu tzv. civila ubijenih na Kosovu od strane srpskih snaga koje se seju od Kosova do Vojvodine. Sama najava filma, hvaljena jedino u Đilasovim i Šolakovim medijima, govori o tzv. istinitoj priči o srpskim zločinima nad nevinim albanskim civilima u vreme NATO bombardovanja. Znači, bombardovanje nije zločin, kao i oni koji ga sprovode, zločinci su oni nad čijim glavama padaju bombe. Ako je ovo izraz umetničke slobode, kreativnost je onda mazohizam, a naravno bolesni sadizam ovog Veselinovića Željka, verovatno herojsko delo.