Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre Udovičiću, zahvaljujem vam se što ste upravo jedan ovakav amandman i ovakav pokušaj odbili, što pokazuje vašu iskrenu nameru da politiku i ideologiju udaljite od sporta.
Vrlo je jasno da ovakvi predlozi koji u suštini imaju ideologiju Ustava iz 1974. godine i pokušavaju da delegiraju nešto iz AP Vojvodine, što bi odlučivalo u savezima Srbije, prepoznajemo iz vremena kada Vlada Srbija nije mogla da donese nijednu odluku bez odluke AP Vojvodine i njenih organa, a u suprotnom smeru, naravno, takvog uticaja nije bilo.
Još jednom apelujem da ideologiju uklonimo iz sporta i da ne pokušavamo da na mala vrata vratimo jednu vrstu majorizacije, kao što je pokušaj oko ovog amandmana. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, potpuno prihvatajući argumente prethodne dvojice poslanika, ja samo želim da još nešto dodam vezano za definisanje autocenzure koja se ovde spominje.
Autocenzura je više puta spomenuta i na Odboru za kulturu informisanje od uvažene gospođe poslanice iz DS, pokušavajući da se autocenzura veže za takozvanu cenzuru, s tim da se ona sprovodi na takav način što Vlada ili predstavnici vlasti i policije, ili već ko, sprovodi cenzuru, pa se onda ona kao reflektuje na autocenzuru kod novinara u Srbiji. To, pre svega, nije slučaj i svako ko se bavi ovim poslom u poslednjih desetak godina zna da to tako ne funkcioniše.
Autocenzura u Srbiji je, pre svega, produkt mita i korupcije. Autocenzura u Srbiji se sprovodi preko marketinškog prostora, preko prostora reklame, preko prostora finansijskog stanja u samim medijima i tu treba tražiti rešenje za autocenzuru. Onog trenutka kada uradite neki tekst ili neku emisiju, a javi se marketinški mag, jave se dežurni sponzori i kaže – od 1. više nemate ugovor, tu je u stvari koren glavnih problema.
Mene čudi da ovi predlozi dolaze iz poslaničke grupe ili dolaze od opozicije koja je u svojim redovima doskora imala predsednika koji na Harvardu može predaje kako se sprovodi autocenzura i marketinška ucena u Srbiji.
Prema tome, to što postoji neznanje, sasvim je u redu, ali imate načina da se informišete. Pitajte svog dojučerašnjeg predsednika, on će vam objasniti kako ovo funkcioniše. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao ako sam malopre izazvao komentar u smislu da sam protiv toga da poslanici imaju pravo da podnose amandman kakav žele. Naravno ne, i pozdravljam predlagače prethodnog i ovog amandmana, jer mislim da su otvorili prave teme, a cilj mog delovanja danas jeste da skrenem pažnju na stanje u novinarskoj profesiji od koje očekujem da upravo ovaj zakon konačno reši.
Pokušali smo ovde da definišemo i šta je autocenzura i šta je pribavljanje informacija i šta su činjenice u novinarstvu. Autocenzura, mogu se složiti jednim delom, jeste i kukavičluk, jeste, kako kaže gospođa Đerić, i moralna kategorija. U našem društvu to je socijalna kategorija, 70% medija u koje uđete i pokušate da se zaposlite reći će vam – evo, imate prostor, nađite sebi sponzora, obezbedite sami sebi platu. Tu dolazi do autocenzure, tu dolazi do jedne vrste novinarstva koja se vrši na način kako se vrši, ja o tome govorim i to je ono što se mora završiti.
Poznajem novinara koji ima tezgu na pijaci. Svoju apanažu ne dobija u novcu nego dobija u robi pa se čovek snalazi na takav način. To je sramotna pozicija u kojoj se nalazi srpsko novinarstvo i zbog toga je ovaj zakon toliko važan.
Setimo se pokojnog prof. Lukača koji je utemeljio naše savremeno novinarstvo. Prva rečenica koju je govorio studentima jeste – novinar koji se bavi marketingom je trgovac, a ne novinar. Druga njegova rečenica – činjenice su svetinja, a komentari proizvoljni. Ako baratamo činjenicama i ako su činjenice važne, novinar ima pravo kao svako autentično biće, kao autor da ima svoje komentare, ali ako se ovim pogodi, onda nema nikakvih problema i odakle je izvor, i kako je izvor došao. Ako barata isključio činjenicama, a na osnovu činjenica izvodi komentare, to je već njegova kreativnost.
Kada sam skrenuo pažnju da o ovome možete imati mnogo više saznanja nego što ja imam lično, upravo zbog toga što gospoda marketinškog i medijskog prostora sede u vašim redovima, a takve ne znam u redovima stranke kojoj pripadam.

Malopre smo imali pravu trijadu realnosti i inteligencije, imali smo objašnjenje šta je to danas realnost u Srbiji upravo preko ovog primera plaćanja TV pretplate.
Čuli smo od gospode koja imaju smisao za realnost da 75% građana Srbije ne plaća pretplatu zato što je u javnom servisu prepoznalo podršku Vlade Srbije, tj. prepoznalo tu vezu između stranke na vlasti i javnog servisa, što govori da 75% građana Srbije, po vašoj logici, podržava upravo vas. To smo videli na martovskim izborima i to je vrlo jasno bilo pokazano. Prosto neverovatno, juče vas je bilo 14 u ovoj sali, a 16 ministara. Pa 100% građana Srbije da vas podržava, nema vas ni za formiranje jedne Vlade. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena potpredsednice Vlade, za razliku od mog kolege uvaženog Đukanovića koji je razočaran što tek sada se donosi ovaj zakon, ja sam fasciniran delotvornošću opozicionog stanja. Mi na delu gledamo kako lekovito deluje kada vas narod sa vlasti pošalju u opoziciju, pa onda upoznate 77 mesta u Srbiji za koje možda niste ni znali ni gde su ni u kakvom su stanju, a 12 godina zaboravljate šest velikih nepogoda koje su pogodile ovu zemlju o tome nema ni izveštaja, ni reči, ni slova.
Još jedna važna stvar, čuli smo i neverovatnu rečenicu odgovornost. Lepo je da je taj pojam ponovo na našoj političkoj sceni.

Da.
Zbog toga predlažem da ovaj amandman odbijemo jer se radi o neiskrenosti onih koji jedan ovakav amandman nama danas predlažu, a pokazali su u svom delovanju kako je to izgledalo kada su vodili računa o elementarnim nepogodama u ovoj zemlji.
Kada je uvažena poslanica iz opozicije obrazlagala amandman, to jest branila amandman, poverovao sam da ćemo čuti glas razuma, ali smo opet na kraju čuli političku poruku i sve se dalje vrti u krug. Zbog toga ova vlada ovako odgovorno prilazi ovom problemu i nadam se da će za sve one koji će ubuduće, a nadam se vrlo retko, doći u situaciju da primenjuju ovaj zakon ipak imati određenu sigurnost.
Ovde su određeni poslanici uvređeni kada se spomene elementarna nepogoda kao stilska figura. Moram vas podsetiti, prvi put sam poslanik u ovoj skupštini i prvi put sam ušao u ovu salu i bio fasciniran njenim izgledom, bio fasciniran delom naših predaka koji su nešto ovako uradili, a nama dali priliku, malim i nedostojnim da se ovde bavimo važnim državnim pitanjima. Sada kada treba da se bavim tim najvažnijim državnim pitanjima, mi smo imali prilike da čujemo čoveka koji jedini među nama je bio na čelu ove države, bio je premijer, kako se tek sada setio odgovornosti. Izvinjavam se što ne razlikujem novu i staru DS, jer među novima vidim sve stare, a među starima nikog novog, ali nadam se da je ova promisao svetog duha, da konačno imaju osećaj za odgovornost i osećaj za 77 mesta u Srbiji koja su postradala govori o dobrom putu ove skupštine. Hvala.

Gospodine predsedavajući, povređen je član 108. Dužni ste da se starate o radu Skupštine i o jednakosti svih poslanika u sali. Mi smo na početku izlaganja opozicije čuli da se ništa ne čuje. Čuli smo da ministar treba da ponovi svoj ekspoze, zatim smo čuli da ministar viče. Sada da govori preglasno.
Moramo se dogovoriti. Predlažem da se ovo reši tako što će se opoziciji podeliti slušalice koje inače služe za prevod, pa će verovatno biti usklađen i jedinstven ton. Ili da se dogovorimo da ministri dolaze pola sata pre, pa da usklade svoj govor kako bi se opozicija dogovorila kada čuje, a kada ne.
Ono što je sigurno njih 12 godina niti čuje, niti vidi ovaj narod, zato su u tolikom broju u Skupštini. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, ja ću se truditi da maksimalno skratim ovu diskusiju, ceneći da su narodni poslanici mnogo toga rekli konkretno o ovom zakonu, ali prosto moram da dam svoj doprinos boljem razumevanju značaja Zakona o radu, a i onom zahtevu za uzročno posledičnu vezu koju je gospodin ministar već dobro objasnio.
Da bismo shvatili pravu meru Zakona o radu, moramo se bar malo vratiti u blisku prošlost, jer izbegavanje prošlosti i bežanje od prošlosti često postaje budućnost od koje se više ne može pobeći.
Pod sloganom korenitih reformi društvenog sistema posle 2000. godine, donešena su dva tada ključna zakona, Zakon o radu i Zakon o privatizaciji. Namerno spominjem ovu uzročno posledičnu vezu, jer ona zaista postoji. Nisu u pitanju tekstovi zakona, u pitanju je njihovo sprovođenje.
Mislim da je privredno tkivo države Srbije više razoreno načinom na koji su sprovođena ova dva zakona nego raspadom SFRJ, bombardovanjem i sankcijama.
Naime, Zakon o radu je imao svoj osnovni smisao u tome da otpusti radnike bez ikakve odgovornosti za njihovu dalju sudbinu, jer su radnici organizovana snaga samo kada su u svojim fabrikama. Onda kada su na ulici, oni su dezorijentisana masa, sklona raznim vrstama manipulacija i pre svega političkom uticaju i zbog toga smo dobili ovakve sindikate kakve danas imamo, koji više liče na političke stranke i sitnosopstveničke privatne organizacije, nego na ozbiljna udruženja koja brinu o radnicima.
Na ovaj način stvoren je čist prostor za rasprodaju državne i društvene imovine. Domaći i strani tajkuni, ali i politička elita postala je vlasnik svega u Srbiji, ali ne sa ciljem da se pospeši proizvodnja, već da se što jeftinije kupuje i skuplje prodaje.
Oni koji su na ovakav način sprovodili Zakon o radu i Zakon o privatizaciji, ja ću prethodnom kolegi reći drugi termin, učestvovali su u udruženom zločinačkom poduhvatu prema srpskoj privredi. Zaslužuju da jedan deo svog života provedu u zatvoru.
(Janko Veselinović, s mesta: Na šta ovo liči?)

Naravno, nikome nisu upućene te reči i čudi me, gospodin Babić je više puta primećivao kako se pojedini poslanici prepoznaju kada se spomene krađa, lopovluk, zatvor i slične reči. Ne znam zbog čega. Neka sami o tome razmisle. Ja zaista nikog nisam...

Ponoviću još jednom. Oni koji su sprovodili ovakav Zakon o radu i Zakon o privatizaciji moraju jedan deo svog života provesti u zatvoru, ne zbog toga što će time biti nešto popravljeno, već će pravda bar malo biti zadovoljena. Iza svakog zakona, iza svake politike stoje ljudi, stoji čovek i njegovo delo.
Ovo je deo o kome želim da govorim. Želim da govorim o čoveku i o njegovom delu. Ja sam protekle dve godine proveo u Kancelariji za Kosovo i Metohiju kao blizak saradnik ministra…

Isključivo je tema. Samo malo strpljenja. Mogu odmah da kažem da ne pripadam istoj ideološkoj postavci kao ministar Vulin, ali sam izuzetno zadovoljan što je konačno na čelu ministarstva rada čovek koje svoje javno delovanje definiše kao borbu za socijalnu pravdu. Srbija to zaslužuje. Konačno imamo levičara na pravom mestu i ja vidim u tome samo dobro.
Imao sam prilike da upoznam kreativnost, energičnost, doslednost i pre svega posvećenost Aleksandra Vulina…

Govorim o ministru i o sprovođenju zakona.

Moram.
Zbog toga sam potpuno siguran da ovaj zakon neće biti mrtvo slovo na papiru, da će biti doslovno sprovođen i da će Ministarstvo rada sigurno prvo reagovati ako bilo kakvih loših posledica bude po sprovođenje ovog zakona. Sledeći dobre namere Vlade Srbije i Ministarstva rada, pozivam sve poslanike da u danu za glasanje podrže ove promene Zakona o radu, potpuno ubeđeni da one idu u pravcu boljeg života pre svega radnika u Srbiji, ali i podizanju srpske privrede i srpske države. Hvala.

Možemo onda po članu 103.
U diskusiji u kojoj sam govorio, govorio sam isključivo o udruženom zločinačkom poduhvatu, a ne o kriminalnoj grupi. To su dva potpuno različita pojma.