Ja se zahvaljujem narodnoj poslanici što mi skreće pažnju na lapsus, ali mislim da bi ipak bilo bolje da me je bar malo pažljivije slušala, ne treba meni spočitavati šta mislim o stanju Srba, šta mislim gde kome pripada Republika samozvana Republika Kosovo i čiji je to državni prostor.

Mislim da sam u svemu što sam uradio to davno dokazao, ali samo ću vam ponoviti ono što sam rekao. Znači, nevesela stvarnost oslikava veliki problem Srba u regionu, a posebno moram skrenuti na Srbe u južnoj pokrajini KiM.

Znači jedno je Srbi u regionu koji imaju slične probleme, a posebno sam istakao južnu pokrajinu i tako je i naslovio. Ako nešto nazovem južnom pokrajinom, onda verovatno mislim da to pripada Republici Srbiji.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, upravo htedoh da priupitam šta je sa mojim Zrenjaninom, nadam se uskoro Petrovgradom, a vi ste mi već dali odgovor da je u sledećem planu, tako da hvala na tome. Nadam se da ste obradovali sve moje sugrađane, kao i mene.

Ovo je zakon koji po meni najznačajnije popravlja socijalni i materijalni status pripadnika snaga bezbednosti. Šta ima više i šta ima veće od krova nad glavom?

Naravno, sve to utiče na prosperitet i sigurnost Republike Srbije, ali ono u čemu insistiram na svim amandmanima, na sigurnost i bezbednost naših sunarodnika u regionu. Mnogi od njih koji su rođeni van današnjih granica Srbije, nošeni čašću i svojim zakletvama napustili su svoja ognjišta, napustili su svoje nasledno imanje i danas se tamo teško vraćaju, jer kao učesnici u raspadu SFRJ često su i pod tajnim optužnicama i često imaju ogromne probleme.

Jako je važno da ovaj zakon sve to obuhvati i da o Srbima u regionu uvek razmišljamo kao o svojima najbližima i najvernijima, posebno što u svom okruženju, kako sam već ovde citirao profesora Svetozara Stojanovića, koji je jednom prilikom rekao da je velika naša herojska tradicija, ali kvinsliška. Moramo toga biti svesni. Takve primere imamo i ovde, ne samo optuživanja i samovređanja. Imamo one koji se čvrsto drže te neke optužbe za pokretanje rata i genocida i svi su zajedno veliki saveznici svih srpskih neprijatelja. Zato uživaju podršku fundamentalista raznih vrsta, trgovaca ljudskim organima, oni koji danas održavaju … (Isključen mikrofon.)

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, uvažene kolege, ovaj zakon leks specijalis po meni najznačajniji zakon koji rešava socijalni i materijalni status pripadnika snaga bezbednosti.

Usput nam naravno jača prosperitet i sigurnost Republike Srbije a ne ono što je važno zbog mog amandmana on jača bezbednost i sigurnost naših sunarodnika koji žive u regionu, koji su sticajem okolnosti i ostali van granice Srbije van svoje matice.

Mnoge od njih su radile u snagama bezbednosti i prilikom raspada SFRJ verni zakletvi JNA i policiji opredelili su se da napuste svoja imanja, svoje pravo na nasleđe i ostali bez ičega. Danas zbog osećanja časti i nacionalne pripadnosti, mada ne smemo nikako zaboraviti da je bilo i onih koji nisu naša nacija, takođe su zbog osećanja časti i pripadnosti ovoj državi, ostali u takvom položaju. NJima je izuzetno teško. To posebno podstiču skrivene poternice i stalna pretnja od hapšenja, od progona prilikom posete svojih imanja, posete i pomoći svojoj rodbini, svojim sunarodnicima koji su ostali izvan granica Srbije.

Sve su ovo razlozi zbog kojih ovaj amandman ima smisla i moramo uvek misliti o Srbima u regionu, pružati apsolutnu pomoć i apsolutnu zaštitu. Ne smemo dozvoliti da pobedi politika samooptuživanja i samoproklamovanja one politike koja o zločinima nad srpskim narodom večitom postavlja pitanje – gde je tu naša krivica. Čuli smo to ovih dana i ovde. I pod plaštom dobronamernosti savetuju nas kako je svako jačanje snaga bezbednosti besmisleno, trošenje para. Jačanje vojske je trošenje para, jer iovako će to sve na Balkanu rešiti uvek američko oružje, jer sila Boga ne moli.

Odgovor na ovo pitanje je naša borba za istinu i težnja da razdvojimo silu od vrline. Dok postoji otpor, postoji i smisao tog otpora. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Gospodine ministre sa saradnicima, uvaženi narodni poslanici, već sam rekao da projekat izgradnje stanova zaista predstavlja posebno brigu za čoveka, predstavlja brigu o ljudima koji brinu o našoj bezbednosti, našoj sigurnosti, našem dostojanstvu i ono što posebno poseduju, a to je patriotizam i svesnost nacionalnog identiteta.

Upravo na ovim temama počela je današnja sednica iz usta nekih kojima je nacionalni identitet samo u ustima i samo u rečima. Čuli smo različite karakteristike. Čuli smo i poziv na dela. Žao mi je što nisu tu. Danas o tim delima razgovaramo kroz amandmane, a dela jesu specifični politički zagrljaj između onoga što se danas zove deo srpske opozicije na temu kako srušiti ovu vlast, spojiti nespojivo i zaista je potpuno neverovatno da danas prefiks „srpska“ je najznačajnija onima koji se grle sa stečajnim upravnicima, pivskim kvascem i ostalim političkim identitetom koji smo ovde prepoznali.

O kakvom se zagrljaju radi najbolje ćemo videti iz transkripta razgovora NATO čelnika Havijera Solane i Veslija Klarka, objavljenog 01. jula 2008. godine. U tom razgovoru Solana kaže Klarku: „Gadim se ove Vlade Srbije, iskreno da ti kažem. Gadi mi se pošto su obični poltroni i ulizice.“ Ovako ih je okarakterisao onaj koga su najviše podržavali i koliko su se danas izmenili najbolje govori da danas govore o realnosti kosovskog priznanja, da govore o ratu u kome nije bilo žrtava, nego samo kolateralne štete, da nama govore o nacionalizmu i nacionalnom ponosu, a za sebe imaju reči, a nemaju dela. Stara latinska kaže – sličan se sličnom raduje. Zbog toga vas molim da posebno skrenete pažnju na Srbe iz regiona, jer su oni ostavili sve iza sebe, ostavili su svoja imanja i verni vojnoj i policijskoj zakletvi došli u Srbiju. Prema tome, njihov osećaj patriotizma i njihov osećaj nacionalnog identiteta je malo veći nego svih ostalih. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospođo ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, projekat izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti razumem kao najviši čin brige države o ljudima, i to o ljudima čiji je zadatak da štite bezbednost svih nas, ali uz zaštitu bezbednosti oni čuvaju naš ponos i dostojanstvo.

Ponos i dostojanstvo jeste ono mesto gde bi želeo da nastavim sve ono što su moje kolege narodni poslanici iz ove poslaničke grupe do sada rekli o ovom predlogu zakona.

Oni koji ceo svoj život posvećuju čuvanju naroda i države, pored hrabrosti i patriotizma, moraju da imaju i uslove, pristojne uslove, socijalne i materijalne sigurnosti i to je veoma važno koliko za njih lično, toliko i za celu državu.

Podstaknut ovim pitanjem, jednom svom prijatelju koji je ceo svoj radni vek proveo u strukturama bezbednosti, postavio sam pitanje – šta je prioritet, šta je to najvažnija stvar, šta je osnovni zadatak službe bezbednosti? Da li je to zaštita države i naroda ili zaštita predsednika države i vlasti, računajući na to da po ustavnom ovlašćenju predsednik države je taj koji predstavlja državu i državnu politiku?

Dobio sam vrlo kratak, ali vrlo razložan odgovor, zavisi ko je na čelu službe bezbednosti. Ako je na čelu službi bezbednosti Karla Del Ponte ili Madlen Olbrajt, onda će sigurno biti zaštićen onaj predsednik koji takvu politiku sprovodi, koji takvu državu predstavlja.

Naravno, odmah sam se i setio i razmišljao o tome da li su svi predsednici države svesni šta čine za državu i narod? Setio sam se i čuvene rečenice bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića, koja kaže - spreman sam da preuzmem na sebe više odgovornosti nego što mi Ustav dopušta.

Zamislite tu vrstu žrtve, gospodina Tadića, te žrtve jednog Atlasa koji drži nebo da ne padne na Srbiju. Rezultate ovakve politike i ovakvog razmišljanja vrlo brzo smo saznali i to nije trajalo ni mesec dana, kada je sklonjena misija UN i pre Ruskog veta dovedena misija Euleksa.

Nije trebalo biti član bilo kakve bezbednosne strukture, jer je Euleks unapred i pre tog potpisa jasno rekao da su osnovne namere uspostavljanje kosovske države. Sve je ovo učinjeno bez Skupštine, bez referenduma, bez ustavnih ovlašćenja. Otvoreno je učinjen čin izdaje zemlje. Tada nismo imali bezbednosne strukture koje bi ovako nešto sprečile. Nismo imali ili smo imali bezbednosne strukture koje su štitili političke karikature, dostojne najvećeg prezrenja.

Prezirali su ih čak i oni koji su im izdavali naloge i koji su im bukvalno politički komandovali, jer niko ne poštuje kolportere naloga kojima možete naravno naređivati kako god želite.

Danas slušamo razne diskusije, slušamo besmislene predloge dnevnog reda, poslanička pitanja koja uvek govore o tome kako je SNS došla na vlast, govore o tome koliko će se na vlasti zadržati i kako će ubrzo otići u političku istoriju. Spominju se rezultati, uslovi izbora, dominacija u medijima, itd. To smo u opštoj diskusiji svedoci skoro svakodnevno.

Ne mogu da poverujem da su predstavnici opozicije, posebno bivšeg režima, toliko slepi kod očiju. Nije 2012. godine SNS pobedila na izborima zato što je nešto nudila ili zato što je nešto obećavala. Ne pobeđuje ni danas ubedljivo zato što ima snažnu političku propagandu i zato što u nešto ubeđuje narod. Osećanje poniženja je pobedilo u narodu. Onaj ko ima malo obraza, kada oseti tu količinu poniženja kojoj smo mi bili izloženi, osećaj i stid, onog trenutka kada je narod počeo da se stidi vlasti koju je imao, tada je tražio druga politička rešenja.

Zato danas vi koji vraćaju dostojanstvo naroda, vraćaju osećaj ponosa. Predsednik koji uspravno stoji u Briselu, Vašingtonu, Parizu, Londonu, posebno u Berlinu, Tokiju i Moskvi, što neke jako boli, Vlada koja donosi teške mere, ali mere nade i budućnosti, politika koja misli o ljudima kao što ovi danas zakoni misle o ljudima, može da smeni samo neko ko dođe bolji, pametniji, obrazovaniji, spremniji, a to nisu ovi koji danas predstavljaju opoziciju Srbije. Da imaju malo hrabrosti, oni bi bar jednu star uradili što čini opozicija svuda u svetu, u svim svetskim parlamentima, tražili bi vanredne izbore. Ovo je jedina opozicija koja beži od izbora. To je prosto neverovatno, toliko o hrabrosti.

A da imaju malo osećanja stida, ni jedne sekunde ne bi sedeli u ovoj sali, od 0,5 do maksimalno 2%, bilo bi dovoljno da sami sebi kažu da im ovde nije mesto. Kako će oni to da promene Srbiju? Šta će to bolje Srbiji da donesu? Kako će da donesu bolje Srbiji oni za koje ne glasa šira familija, levi i desni komšija? Koliko se nakupilo za 12 godina i tu bi imali 4% bar ti da glasaju. Naravno, i to je izostalo. Osećanje stida i osećanje obraza, kada se ono bude vratilo kod političkih aktera koji misle da nešto vrede, možda će nešto i uraditi.

Govore o medijskom prostoru koji naravno po njima SNS donosi velike izborne rezultate, a oni naravno nemaju toliko prostora i ne mogu da predstave svoju politiku. Upravo je to problem. Problem je što oni koji glasaju jako dobro poznaju ove druge i džabe su pokušaji stare DS, nove DS, neke Socijaldemokratske stranke. Među novima su svi stari, a sa starima nikog novog. To je sudbina, gorka sudbina njihovog političkog kraha.

Zbog toga, svaka čast što brinete o ljudima. To je politika SNS, to je politika ove Vlade, to je politika ovog predsednika. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri, poštovani narodni poslanici, ja ću i o ovom amandmanu insistirati na opštu potrebu da se unapredi odnos i da se zaštite Srbi u okruženju.

Kako je danas našim sunarodnicima u okruženju? Kakvi su putokazi njihove budućnosti, to moramo prepoznati?

Vidimo da su Hrvatsku preplavili spomen obeležja i parole iz vremena zločinačke NDH. Francu Ferdinandu se podiže spomenik u Sajarevu, Klintonu je već podignut u Prištini. Zbog svoje srpske suštine, NJegoševe kosti nemaju spokoja. Svetozar Miletić je podozriv, a njegov i vaš Novi Sad, imao onih koji su psihološki spremni za Franca Jozefa i Konrada fon Hecendorfa.

Da li u takvom stanju mi možemo da zanemarimo ono kako smo pre neki dan, nažalost, čuli od jedne narodne poslanice, istoriju i tradiciju kao mitomaniju. Da li smemo da napravimo koheziju između časne prošlosti i budućnosti? Koga smo to u budućnosti pitali da na tu koheziju imamo pravo?

Neki događaji i ljudi moraju ostati moralni i duhovni i emocionalni putokazi narodu. O njima se ne uči. Na njima se uči sa punom verom u ispravnost svih njihovih postupaka i žrtava. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Neće mi biti potrebno puno vremena. Samo bih želeo da vas podsetim da je na današnji dan, pre osam godina, preminuo prof. Svetozar Stojanović, jedan od najvećih profesora Filozofskog fakulteta. Zašto baš njega spominjem? Zbog rečenice, od mnogih filozofskih misli koje je izgovorio, ali ova mi je jako važna – u narodu kome pripadamo, kaže prof. Stojanović, osim slobodarske opstaje i kvinsliška tradicija. Koliko je u pravu ponekad se pokazuje i u ovom parlamentu.

Jadni su oni koji danas optužuju generale i oficire koji su branili zemlju, koji su dali živote, dali svoje karijere i dali svoju slobodu. S tim optužuju i vas koji ste te generalne i te oficire uvrstili u obrazovni sistem. Koga ćete drugog nego one koji su bili najčasniji? Heroje ne bira vreme, nego događaji.

Sam sam izložen takvim situacijama. Jako mi je drago što postupate baš na način na koji treba da postupate. Trebaju oni koji jesu pravi da obrazuju buduće generacije i buduću decu u Vojsci Srbije. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

U poslednjem obraćanju povodom ovog zakona želim prvo nešto da pročitam – Zapisnik iz 1919. godine, „Smena na jasenovačkoj stanici“, stranica 277.

„Der švarc Georg“, to je Crni Đorđe ili Karađorđe, „igra na karti međunarodnog ruleta i dobio je glavni zgoditak. Begoradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao poverovati? Grej, Lojd DŽordž, Poenakro, Klemanso, Vilson. Sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi beogradski Cigani, koji čitavog dana žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala. Toj bagri Evropa veruje i daje joj u ruke nekakve barjake. Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svetom. Rat su dobili balkanski Cigani, kakve li sramote!“ Iz Zagreba, 1919. Godine, Miroslav Krleža.

Ne znam u koliko se danas pozorišta igraju predstave Krleže. Ne bih da ocenjujem njegove umetničke domete. Znam da je, nažalost, moje zrenjaninsko pozorište u godini Nušića igralo „Ledu“, ali vas molim, gospodo oficiri i gospodo iz bezbednosti, nemojte dozvoliti da naši kadeti u budućnosti ne poznaju istoriju i ne budu pogrešno obrazovani, kao što smo mi, nažalost, kao generacija bili.

Prošlost od koje se beži postaće budućnost od koje se ne može pobeći. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri, uvaženi narodni poslanici, moj amandman se odnosi na to da obezbeđenje obrazovanja svakako donosi napredak Republici Srbiji, ali da se uvek mora voditi računa o Srbima u regionu i to želim i ovom prilikom da posebno istaknem.

Bliska i daleka prošlost uči nas da briga o svom narodu ma na kom delu planete živeli je neophodna. Posebno briga o Srbima u regionu koji su sticajem različitih istorijskih okolnosti ostali van matice, ali svakako predstavljaju deo istog nacionalnog i državnog tkiva i mislim da se u tome apsolutno slažemo.

Pa, šta je to vezivno tkivo koje nas čini jednim narodom? Šta je to što sve Srbe sveta povezuje? Neko će to reći da je jezik, nažalost nismo narod koji je u tome izuzetno pedantan. Mnogi Srbi u trećoj generaciji više ne govore i ne služe se svojim jezikom, a to ih ne čini ne pripadnicima svoje nacije. Samo ćirilično pismo ugroženo je u matici i za nju se treba boriti. Neko će reći da je to vera, a vera je samo donekle, ali se ne odričemo Srba koji su druge vere, kao i Srba ateista i oni su deo zajednice, deo naroda, neotuđivi deo nacije i države.

Svi Srbi sveta ma gde oni živeli, od NJujorka do NJu Zelanda, imaju jedno isto pamćenje. Pamte jedno polje i pamte jednu bitku. Pamte polje koje nikada nisu videli i pamte bitku u kojoj naravno nisu učestvovali. Kosovo polje i kosovska bitka jesu naš morali i etički kod. I, kad kažem morali kod, onda gospodine ministre, imate potpuno pravo u onome što ste juče govorili i što je jako važno kada je u pitanju moralni povratak morala u redove naše armije, jer oni koji su moral izbacivali iz armije nisu želeli da unište armiju nego kompletnu naciju, to i jeste cilj i zbog toga je taj moral toliko važan i toliko neophodan. Upravo je vaša uloga i vaša odgovornost u obrazovanju i vaspitanju novih vojnih kadrova, vaspitanje o ponosu, o tradiciji, ali svakako i o moralu.

Poštovati sopstvenu istoriju i tradiciju nije opterećenje, iako će to mnogi reći, to je uporište građanske svesti i slobode. Većeg uporišta građanske svesti i slobode od tradicije i poštovanja svoje tradicije nema. No, mi imamo negativne bilanse kada spomenemo svoja prava u okruženju, često nismo samo Srbi nego smo i velikosrbi. Kada postavimo pitanje svoje jedinstvene države onda smo za neke čak i ovde skoro fašisti. Privrženost vojvođanskom autonomaštvu i samozvanoj državi Kosovo, neki nazivaju evropejstvo. Privrženost državi Srbiji, nacionalizmu. To je ono što nas okružuje. To su istine protiv kojih se moramo svakodnevno boriti, a posebno obrazovanjem i vaspitanjem.

Sve vam ovo govori o nasušnoj potrebi da ne pravimo istorijske reprize koji nam donose negativne bilanse, a tih bilansa nam je dosta. Moramo shvatiti da ćemo ljudska bića ostati onda kada čuvamo svoju tradiciju, čuvamo svoju kulturu i naravno čuvamo svoju zajednicu.

Ja ću za ovaj zakon glasati bez obzira da li moj amandman bude prihvaćen ili ne, zato što sam potpuno ubeđen da će ovo Ministarstvo i ova armija čuvati i sačuvati zajednicu. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre, gospodo oficiri, dame i gospodo narodni poslanici, iako bez pravničkog znanja i mudrosti, sebi ću dati za pravo da u jednoj kratkoj reči ocenim ovaj zakon.

Rekao bih da je ovo zakon za ljude. I zbog toga on ima izuzetnu reformsku dimenziju. I zbog toga trebamo biti zahvalni što ovakav zakon stoji danas pred nama u ovoj Skupštini.

Moj partijski prijatelj, gospodin Marković, je juče u svom izlaganju podsetio na veliku slavu srpske vojske posle Prvog svetskog rata, nazivaju to svetskom slavom. A kako smo došli do te vojske? Odakle tako velika slava? Upravo reformama, zakonima, ovim što vi danas radite u kontinuitetu.

Usudiću se i pred vama, gospodo oficiri, iako to mnogo bolje znate od mene, te 1911. godine, posle nesrećne Slivnice došlo je do reforme vojske, došlo je do nove vojne doktrine. Naravno, ja nemam kompetenciju da ocenjujem tu vojnu doktrinu, ali ono što mogu reći to je jednoglasni stav poslanika tadašnjih u Narodnoj skupštini, koji kaže: „Služenje vojske doživljavali smo kao robiju, a sada se vojni poziv željno očekuje“. E, to je donela reforma koja brine o ljudima, a svoj rezultat donela je već 1912. godine, možda u najvećoj bici koju je ovaj naš narod ikada izvojevao, ikada u njoj učestvovao, u Kumanovskoj bici, bici nad bitkama ili bici kroz vekove.

Kumanovskom bitkom je završena Kosovska bitka posle 520 godina i konačno određen pobednik. Ta Kumanovska bitka je imala iste preduslove kao i Kosovska – turska snaga je bila veća brojčano, artiljerijski, po opremi, po taktici, po svemu onome što obično dobija bitku. Ali, ono što je nerealno postalo je realno. Tačno je da su posle te bitke Radomir Putnik dobio čin vojvode a Živojin Mišić čin generala. Međutim, tu bitku su dobili, nije dobila ni taktika, ni vrhovna komanda, tu bitku su dobili vojnici, dobili su podoficiri, oficiri, dobila je lična energija, inicijativa onih koji su u sebi imali dve stvari – patriotizam i hrabrost.

Patriotizam i hrabrost se ne mogu kupiti na vojnom tržištu. Ne može se uvesti. Patriotizam i hrabrost se rađa, a vi ga negujete u vaspitanju u vojnim školama i tako se stvara velika i značajna i nepobediva armija, svetskog glasa, kako kaže moj kolega Aca Marković.

Još nešto želim da dodam. Ovde smo imali kritiku na jednu od veoma važnih misija Vojske Srbije – čuvanje mira i učestvovanje u mirovnim misijama. Naravno, najviše je zasmetalo što se u mirovnim misijama pojavljuje evropski put Srbije, tj. politika Evropske unije.

Potpuno je legalno i legitimno da u ovom parlamentu postoje političke stranke i političke ideje koje su protiv EU, to danas postoji u gotovo svim evropskim parlamentima. Ali, znate, moram nešto reći i o političkoj, ideološkoj doslednosti.

Kada je pre nekoliko godina nastao pokret koji najviše kritikuje i koji je danas kritikovao i juče ovaj evropski put Srbije, bilo je dosta simpatije za proklamovane ideje koje su govorile o patriotizmu, govorile o srpskoj tradiciji, o srpskoj porodici i koje su svoju ideologiju uglavnom nalazile u delima vladike Nikolaja Velimirovića. Zašto spominjem vladiku Nikolaja Velimirovića i zašto je on ovoliko važan kada je u pitanju Zakon o Vojsci?

Znate, najteže godine možda za srpsku vojsku i za srpski narod, 1916. godine, po nalogu regenta Aleksandra Nikolaj Velimirović odlazi u najveći svetski centar, u najveću imperiju tada, odlazi u London, odlazi u Veliku Britaniju da traži pomoć za Srbe. I tamo dobija čast kakvu pre njega nijedan Srbin, a i posle njega, nije dobio. Dobija priliku da u katedrali Svetog Luke u Londonu, pred predstavnicima Krune, Donjeg i Gornjeg parlamenta, predstavnicima duhovne i svetovne vlasti Velike Britanije, govori u ime srpskog naroda.

Između ostalog, bio je prisutan i nadbiskup Kantaberijski najveći autoritet Anglikanske crkve uopšte. Tamo Vladika izgovara sledeće reči – mi smo Srbi trnje na evropskoj ruži, mi smo Srbi živa ograda Evrope i dok se Evropa bogatila i razvijala, mi smo za nju krvarili i to radimo i danas. Vreme je da nas Evropa primi u svoje okrilje i da nam vrati dug.

Kao što vidite, nije evropski put Srbije zacrtao ni Zoran Đinđić, ni Aleksandar Vučić, niti Aleksandar Vulin, zacrtala je davne 1916. godine Vladika Nikolaj i nesreća srpske vojske i srpskog naroda.

Mi se tog puta držimo, a vi ste gospodo Vladiku Nikolaja zamenili za stečajnog upravnika, ovaj pivski kvasac i za ovde sada neprisutni amaterski atletski klub trenera Marijana Rističevića. Eto toliko vam je koštao Vladika i toliko o ideološkoj i uopšte političkoj doslednosti.

Na kraju samo da kažem, svi smo dovoljno mudri da znamo da nije važno šta se o nama priča, već ko to priča. Bio bih veoma nesrećan i veoma zabrinut da danas Plenkovićeva Vlada, neke nevladine organizacije, neki poslanici lepo pričaju ministru Vulinu, da ga hvale, da hvale njegove namere i njegovu poziciju. Bio bih strašno zabrinut i ne bih znao u kojim je rukama naša vojska.

Međutim, pošto gospodina Vulina tako blati Plekovićeva, neću reći proustaška Vlada, ali nije ni daleko, ako ga tako kude i provlače kroz blato poslanici koji se trude da se uhvate pod ruku sa Plenkovićevom Vladom, onda sam ja siguran da je ova vojska i ovo Ministarstvo u pravim rukama i ne treba mi zakon da bi za njega glasao, ovo je za mene dovoljna činjenica. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću kratko još jednom potvrditi, bez obzira da li je Vlada u svom zakonu već predvidela svaku moguću saradnju sa Srbima u regionu, ali načelo efikasnosti razvoja Srbije uvek i u svakom trenutku mora razmišljati o celokupnoj srpskoj naciji, mora razmišljati o regionu i mora region biti prioritet razvoja koji, evo vidimo, zaista ide u potpuno dobrom pravcu.

Podsetiću vas još jednom na našu blisku istoriju, kada smo ostali bez ogromnog broja preduzeća, jer nije bilo planskog i efikasnog razvoja među Srbima, pa su tako postale dve Trepče, postale kompanije koje su se raspale, a danas tamo gde Srbi ne žive u matici uglavnom su oni deo koji je ostao bez posla, bez hleba i bez tog stečenog prava na zapošljavanje i normalan život.

Svaki zakon koji donosi ova Vlada, koji donosi ovaj parlament uvek treba da ima tu asocijaciju prema Srbima u regionu. Ja ću se uvek truditi da to napomenem, da se o tome razgovara i da to bude prioritet celokupnog delovanja dok god budem narodni poslanik u ovom parlamentu. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedavajući.

Koliko sam u pravu kada, što se tiče ovog zakona, insistiram na uvođenje Srba u regionu i zaista saradnju Srba sa regionom stavljam u prvi plan, najbolji odgovor je dala jučerašnja konferencija za štampu u Prištini, gospođe Natalije Apostolove, specijalnog predstavnika Evropske unije. Skoro 40 minuta gospođa Apostolova je govorila o velikom napretku tzv. države Kosovo ka Evropskoj uniji, usput najgore ocenjujući medijsko stanje u Srbiji.

Ne bi to bilo tako strašno, to su stvari na koje smo mi navikli, međutim, mladi novinari, Srbi, koji su predstavnici RTK, edukovani u Prištini na različite načine, a bez te stalne saradnje i stalnog razvoja i brige o regionu, postavljali su pitanja tipa, otprilike, mogu i tačno citirati – kada će se Albanci vratiti na sever Kosova i zašto mirno ne žive u Zubin Potoku? To su pitanja koja su dolazila od strane srpskih novinara. I jeste tragedija da mi tako nešto pričamo.

Kada govorimo o slobodi medija u Srbiji, prosto me obavezuje odbor koji predvodim, mogu reći da u ovom trenutku ima 2.034 registrovanih medijskih kuća, što je više za 250 nego 2016. godine, samo u 2017. godini. Mogu da vam iznosim podatke koliko je to novih radio-stanica, novih nezavisnih medija, novih portala. Međutim, upravo taj nedostatak saradnje, ta stalna briga i razvoj Srbije prema regionu donosi da podaci ne prate stvarno stanje sa terena.

I ono što bih još dodao, a jako mi je važno, to su ove prazne klupe koje gledam ispred sebe…

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega Krliću.)

… koje predstavljaju pravi potez na dijalog opozicije. Ja smatram da su konačno naše kolege shvatile da je njihovo kada otvore… (Isključen mikrofon.)

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, jutrošnji tok današnje rasprave pokazao je upravo koliko je važno efikasno planiranje razvoja Srbije, efikasno planiranje koje mora svakako obuhvatiti i Srbe u regionu.

Videli smo da i danas određene političke opcije ne preskaču a da ne spomenu 90-e i ne spomenu teške godine kada su Srbi u regionu najviše stradali. Stradali su u teškim ratnim uslovima za koje su najmanje bili krivi, a planiranje je bilo takvo da smo sa zapadnim Srbima imali jedan most, i to železnički, da smo Srbe u Krajini mogli videti samo preko koridora, a da smo na jugu u Kosovskom Pomoravlju ostavili mek trbuh i tamo gde najviše Srba živi danas ih je sve manje i manje. Ovakve stvari se ne mogu ponoviti i zbog toga je planiranje sveobuhvatno i Srbe iz regiona nikako ne možemo zaboraviti.

Kad sam već spomenuo rat, rat nosi mnoga zla, jedno od najvećih su ratni profiteri, to su oni koji se na muci obogate, međutim, pretpostavljam da to i gospodin ministar sa današnje pozicije najbolje zna, obično ti ratni profiteri brzo, istom brzinom, izgube taj kapital, a često izgube i glavu. Kako je stečeno, tako i ode. Ono što je gore od ratnog profiterstva su antiratni profiteri. Antiratni profiteri su oni koji piju krv sopstvenom narodu, koji grebu rane koje su tek zalečene, koji ne dozvoljavaju da se zaboravi, da se oprosti i da se krene napred.

To su neke političke stranke, imali smo prilike, opet kažem, i da takvu politiku čujemo, nevladine organizacije, pojedinci, hrane se na muci, hrane se na prošlosti, jer od toga jedino mogu da opstanu. Šta bi danas radile „Žene u crnom“, Fond za humanitarno pravo, Nataša Kandić, Borka Pavićević, Bogoljub, alijas Teofil Pančić, i njima slični, od čega bi živeli da nema stalne uspomene, stalnog vraćanja ovog naroda unazad i pokušaja da se objasni sopstvena krivica, tamo i gde je ima, tamo i gde je nema.

Veliki Rastko Petrović je jednom prilikom rekao da smo mi Srbi narod koji se uzdigne do samog mesta gde stoluje gospod Bog, a onda se survamo u blato i odričemo svega, svoga, sopstvenoga.

Efikasno planiranje razvoja Srbije uvek mora biti u skladu sa svim Srbima, sa Srbima u regionu, sa Srbima ma gde oni živeli. Sebe se sami ne smemo odricati i zbog toga mislim da pažnja o Srbima u regionu mora uvek biti deo svakog zakona. Hvala.

Hvala.

U svakom planskom sistemu Srbije i u ovim zakonima, ja ću uvek pokušati da skrenem pažnju na sveukupni razvoj regiona. Mi smo jedan duhovni i politički prostor i ne smemo se nikada odreći onoga što čini region i što čine Srbi u našem okruženju.

Srbi danas u regionu žive veoma različito u različitim političim sistemima, neki su u EU, i upravo, zahvaljujući razvoju Republike Srbije, razvoj Zakona prema nacionalnim manjinama, uređenom politikom, mi danas možemo reći da Srbi u Mađarskoj žive sasvim solidno ili mnogo bolje što su ikada ranije. Čuli smo i po fondovima i velikim i značajnim ulaganjima sa Republikom Rumunijom da se to odražava na sve bolji odnos i sve bolji život naših sunarodnika u Rumuniji. Nažalost, u Hrvatskoj nije takav slučaj i očekujemo da će jedna planska politika Srbije i tu napraviti određene pomake.

Naravno, ne mogu da ne govorim o regionu, a da ne spomenem onaj najteži i najbolniji deo, najbolnije mesto, to je svakako KiM gde danas Srbi najteže žive. Pod uslovom da se i ponovim, ali reći ću vam. Pre 1.700 godina Konstantin Veliki i Licinijus Avgust, dva velika rimska imperatora, doneli su Milanski edikt. Time je završeno proterivanje hrišćana, njihovo ubijanje, otimanje njihove imovine, paljenje njihovih kuća i uništavanje njihove vere. Samo na jednom mestu u Evropi danas se i dalje hapse hrišćani, ruše njihova groblja, ruše njihove crkve, uništava njihova imovina. To je na KiM. Nema više Rima i rimskih imperatora da to spreče. To može da spreči samo jaka Srbija, jaka ekonomski, jaka politički i, zašto ne reći, jaka vojno. To je naša budućnost. Živeli.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, u afirmaciji stečenih kvalifikacija svi moji amandmani su se odnosili na kontakt sa regionom, na Srbe u regionu, ali ovoga puta bih to proširio na još jedan narod koji za sebe kaže, i to ćete čuti ako ih upoznate, da su Srbi sa albanskim imenima i muslimanskom verom.

Radi se o Gorancima, o narodu koji je na onom najisturenijem delu Kosova i Metohije, koji trpi ogromne pritiske albanizacije, makedonizacije, bošnjačenja, ali drži do svog Đurđevdana, do svoje vere i drži do svog obrazovanja koje je isključivo po srpskom programu.

Dirljivo je ući u te učionice koje izgledaju kao iz XIX veka, ali je, naravno, i ponosno videti sliku Vuka Karadžića ili „Kosovke devojke“ Uroša Predića u mobilizaciji, u prošlim problemima koje je država Srbija imala oni su pokazali na čijoj su strani.

Veliki su prijatelji Srba i meni je jako drago što je ovde ministar Ružić koji se bavi i državnim uređenjem lokalnim i svim drugim. Pretpostavljam da dobro poznaje ovu problematiku i, eto, ja ga molim takođe da obrati punu pažnju na Gorance, da se pomogne da ostanu ono što jesu.

Na kraju krajeva, njihov jedini poslanik u prištinskom parlamentu je u grupi sa srpskim poslanicima. Gospodin Adem Hodža je takođe izuzetno lojalan državi Srbiji. Prema tome, naš razvoj mora biti i njihov razvoj. Moramo i tu stranu pomagati, jer ko se odriče prijatelja, na kraju paktira sa neprijateljem. Hvala.