Mislim da je tema.

(Narodni poslanik Maja Videnović dobacuje.)

(Balša Božović: Poslovnik.)

Nije dokazano da se radi o civilima, kao što nije dokazano da se radi o srpskoj vojsci i policiji i najbolji komentar ovog filma dao je jedan gledalac, koji glasi – brate Glavonjiću, javi gde se izdaje država, hoću i ja da uzmem neke pare. Nadam se da je komentar dovoljan.
Konvencija Saveta Evrope u kinematografiji – da, ali po cenu prekrajanja istorijskih činjenica i ugrožavanja državnog i nacionalnog suvereniteta i dostojanstva – ne i nikada, posebno ne za naše pare.

Član 104, gospodine predsedavajući, koji govori o tome da se narodni poslanik ne može uvredljivo izražavati o drugom narodnom poslaniku, a naravno da je uvreda za sve poslanike većina kada se po ovako važnom zakonu, koji zaista treba da uđe u svest naših građana, govori da su naši amandmani besmisleni.

Ako je išta u ovoj sali besmisleno, besmisleni su mandati onih koji ne mogu da pređu ni dva posto na beogradskim izborima. To je besmislenost i to je nemoral i to je samo jedna činjenica da se uloga narodnog poslanika koristi samo za lično dobro iako je davno ugled u krugu građana izgubljen. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, humanistički pristup ovom zakonu vraća me malo u prošlost, vraća sećanje na pionire transplantacije ljudskih organa. Ne treba biti iz medicinske struke da bi se znalo za južnoafričkog kardiohirurga, dr Kristijana Bernarda ili za profesora iz Hjustona, Majkla Debejkija, koji su sinonimi za borbu za ljudske živote.

Ovde ima dosta sedih glava, nadam se sećaju se kao i ja da smo prvu transplantaciju srca 1967. godine doživljavali kao finale svetskog prvenstva u fudbalu. Bukvalno, slavio se svaki dan, iako je prvi pacijent živeo svega 40 dana, to je bila ogromna pobeda. To nije bio produžetak života, nego otimanje od smrti i zbog toga je to bilo jako važno. Da bi već 1968. godine prvi pacijent živeo 19 godina, a samo četiri godine kasnije operisani pacijent sa novim srcem živeo je 23 godine.

Imao sam prilike da poznajem Duška Vlača iz Elemira, mog sugrađanina, iz opštine Zrenjanin, prvog Srbina kome je presađeno srce i sećam se njegovog oproštaja od grada, sa malim šansama da će se iz Amerike ikada vratiti, a vratio se i još nekoliko godina svirao na igrankama svoju gitaru u svom rok bendu.

Danas samo posle 50 godina pacijenti sa novim organima su zdravi ljudi. Nije se samo spasao život, nego se popravio kvalitet života i to jeste pobeda nauke i progres.

Pogledajmo samo malo u budućnost. Da li možemo pretpostaviti šta će biti kroz 50 godina, kroz sledećih 50 godina? Naravno, teško je to i predvideti. Imamo li zato pravo da zaustavimo ono što se u ovom trenutku zove spasenje? Poslanički mandat ne može stajati između života i smrti. Glas za ovaj zakon glas je za život i samo se tako može razumeti i samo tako ima smisla. Hvala.

Hvala predsedavajući.

U trendu humanističkog aspekta amandmana koji sam podneo, koji govore o oporavku našeg zdravstva, možda bih samo malo udaljio od amandmana, ali naravno da ima potpuno veze i skrenuo pažnju na jednu autoimunu bolest koja postaje sve dominantnija u našem društvu.

Mi skoro imali priliku da u maloj sali skupštine opštine imamo međunarodni simpozijum na temu multiple skleroze, sa udruženjem i stručnjacima, gde je govorio dr Laketić i tu saznali, za mene neke frapantne podatke. Srbija ima preko 8.000 obolelih od multiple skleroze. Većina od njih su žene i granice se pomera od 60 i 50 godina, kako je bilo ranije, sada je čak 30 godina i ide na niže, što je alarmantno. Ne treba to vama da govorim, znam da to dobro poznajete. Danas u svetu postoje novi inovativni lekovi i terapije, izuzetno skupe, do 60-70.000 dolara je terapija za primarno progresivne oblike te bolesti.

Ono što je za mene veoma važno i što želim i vama da prenesem, bez obzira da li vam je to poznato, dobro je da javnost zna. Naravno, ovo nije samo moja lična pamet, radi se o savetovanju sa predsednikom SANU dr Kostićem i prof. dr Jelenom Drulović koja je najveći evropski i jedan od većih evropskih autoriteta, što se tiče ove bolesti, koji kažu da bi ulaganjem u inovativne lekove i terapije, preko 50% ovih obolelih bilo radno sposobnih. Ja ću reći da su gotovo svi sa tom dijagnozom MS odmah penzionisani i primaju tuđu negu i pomoć. Znači, država mora jako dobro da proceni i ovde se radi o uštedi, a ne o trošku. Dobro da proceni da li ulaganjem u inovaciju, lečenja multipla skleroze možemo ponovo da dobijemo radno sposobne ljude koji mogu da obavljaju osam sati svoje poslove za kompjuterom, da obavljaju sve poslove koje su i do sada obavljali, a da država od toga ima korist.

Na kraju, što se samog zakona tiče, da smo danas i ovih dana slušali samo gospodina Zorana Bojanića, svedoka koji je primalac organa, mislim da bi bilo dovoljno da podržimo ovaj zakon.

Hvala gospodine, predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, moje znanje iz oblasti medicine je u okvirima prosečnog pacijenta ali ipak se usuđujem da govorim po ovoj temi, verujući da oporavak našeg zdravstvenog sistema predstavlja najvidljiviji, najznačajniji pomak u razvoju našeg društva i naše države, jer dotiče svakog građanina bez obzira na socijalni i društveni, politički, intelektualni ili bilo koji drugi status.

Obnova i oporavak podrazumeva prevshodno modernizaciju u pravcu najsavremenijih naučnih dostignuća iz oblasti medicine i primene u našoj praksi, u našem zdravstvu, ali podrazumeva i širenje svesti samih građana o potrebi prihvatanja modernizacije. Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima upravo tu treba da zaživi, u svesti naših građana kako bi prihvatili darivanje i dobijanje ljudskih ćelija i tkiva kao najhumaniji čin. Znam da to neće ići lako i primer jeste i naša rasprava, narodni poslanici bi trebali biti bolje informisani od prosečnog građanina, pa eto i tu ne možemo da nađemo zajednički stav i pitam se kako je to moguće kada potičemo od naroda koji je pre 800 godina bio savremen što se medicine tiče, koji je znao tajne hirurgije. O tome svedoče freske u našim manastirima. Nadam se da smo svi videli Kozmo i Damjana, svete vračeve u Žiči, nesumnjivo sa hiruškim nožem u ruci, što svedoči da su poznavali tajne hirurgije i da to nije ni mit ne legenda, već sušta istina.

Danas hvatamo korak sa savremenim svetom i trudimo se da ga ponovo dostignemo. U zaostajanju Srbije na putu savremenosti, uticali su razni istorijski, politički, geopolitičke okolnosti, međutim, uticala je značajno i bivša vlast sa svojim nesmenjivim, večitim ministrima koji su svoje zdravstvene potrebe završavali u inostranstvu. Imali smo i pokajničko svedočenje o tome, a svoju poziciju u zdravstvu su uglavnom koristili za lobiranje u korist farmaceutske kuće, čineći sam vrh farmaceutske mafije, bogateći se na račun zdravstva i sopstvenog naroda.

Donošenje ovakvog zakona, ova Vlada i ovo ministarstvo pokazuje svoju pravu nameru, svoju veliku humanost i svoje veliko delo kada se radi o kvalitetu život najugroženijih građana i samim tim se unapređuje kompletno stanje nacije i zaista je gotovo stvar pristojnosti biti protiv toga.

Samo licemeri mogu politizirati po ovoj temi. Plemenitost je suština ovog zakona, kako je rekao moj kolega dr Laketić. Plemenitost je pravo ime za ovaj zakon. Zar to nije dovoljan razlog da se podrži? Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Moj amandman se odnosi na odnos kulture i lokalne samouprave i verovatno bi imao sasvim drugu tematiku da današnja sednica nije počela od strane jedne opozicione narodne poslanice za koju mislim da zaista zna mnogo kada priča o kulturi ali na jedan vrlo ružan način, kada je pokušano da lokalna samouprava u Vršcu bude optužena da je gasila slobodu medija, slobodu umetničkog izraza time što je predstavu „Moj izbor, zašto slušam Marčela“, skinut sa festivala u Vršcu.

Imam neku obavezu da se i u Skupštini bavim kulturom i informisanjem, da upravo odgovorim na ovakvu vrstu optužbe prema SNS, prema lokalnoj samoupravi u Vršcu koja navodno guši slobodu kulture, slobodu izraza, slobodu mladih ljudi, što je jako važno, jer ta duo drama jeste i za temu ima obrazovanje mladih ljudi i njihovo angažovanje u društvu. Mogu reći da je izrečeno niz neistina, vrlo odgovorno.

Prvo, predstava u Vršcu u festivalu nije otkazana već nije imala tehničke mogućnosti jer organizator nije obezbedio razglas i sve potrebne, dodatne stvari da bi predstava mogla da se odigra. To je prva stvar, a druga stvar, ta ista predstava je 2. novembra 2016. godine ponuđena da se igra u opštini Čukarica. U opštini Čukarica na vlasti je SNS i naravno direktor Miško Rakočević je potpuno otovoreno, sa punom slobodom umetničkog izražavanja dozvolio da se takva predstava odigra. Ta predstava je prodala pet karata i sam je organizator odustao od predstave. Prema tome, sve što je rečeno za to, obična je laž, incident i pokušaj da se ponovo pravi haos u jednoj maloj lokalnoj zajednici kao što je Vršac.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, neophodna je saradnja lokalne samouprave i državne uprave u sveukupnom razvoju Republike Srbije, ali posebno u oblasti kulture, što ovom amandmanu daje određeni smisao.

O kakvoj kulturi mi to danas treba da govorimo? O kulturi kao najvišoj i najprepoznatljivijoj suštini, o kulturi kao nacionalnoj osobini, ma kako to nekome zvučalo, koja treba da isijava iz svakog našeg čoveka, da izvire iz svake naše institucije kulture širom državnog prostora, naravno, ne oslanjajući se samo na velike centre.

Ona mora da bude prepoznatljiva u celom regionu, praveći ozbiljnu razliku neprolaznih vrednosti. Naš kulturni identitet treba da bude krov celokupnog nasleđa cele kulturne baštine, ali to nije dovoljno. Kulturni identitet se mora stalno izgrađivati, stalno dopunjavati, kako bi se obezbedila budućnost pre svega. I narodi su smrtni, ne samo ljudi, ne samo jedinke, upozoravao je akademik Dragan Nedeljković. Mnogi su izumrli, nestali i pored velike kulturne baštine. Zašto? Pa, nije bilo nadogradnje, nije bilo daljeg razvoja, ostale su uspomene, ostali su spomenici, ostala je istorijska građa, a nestao je identitet kao živo tkivo, samim tim nestali su i narodi.

Kultura je naše osnovno oružje u pravcu opstanka isto koliko i demografska politika. Kulturni identitet ne sme biti incident, kako to u poslednje vreme smatra jedan deo srpske opozicije. Blokada saobraćaja, zatrovan vodovod, nestali novinari, sve je to incident koji treba izmisliti i treba režirati. Za incident se živi, jer se živi od incidenta, to se finansira, to se danas plaća. Šta je krajnji rezultat svakog incidenta? Pa, haos.

Ovakva politika režiranja haosa samo potvrđuje činjenicu da najgori uvek nađu najgore. I najgora politika nađe svoje saradnike i sledbenike, govorio je veliki Ivo Andrić. Ideologija je tu efemerna, ali na svu sreću potrošni mrzioci ove vlasti i stabilnosti Srbije deo su kratkog trajanja. Traju dva-tri dana, a u ovom parlamentu, kako reče koleginica Jovanović, traju do pauze za ručak. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da državna uprava i lokalna samouprava ima najznačajniju ulogu u samom razvoju Republike Srbije, ali i moje insistiranje na tome da se mora obratiti posebna pažnja na kulturu i razvoj kulture mislim da ima potpuni smisao. To definiše jedan narod, to definiše državu.

Reći ću vam da sam, igrom slučaja, pre pet godina imao prilike da budem u Pećkoj patrijaršiji na konferenciji „Balkan i Bliski istok“, gde je uvaženi profesor rektor telavivskog univerziteta Martin fon Klevert imao izlaganje na temu kako je to uspela jedna država Izrael da u tom velikom islamskom svetu, da u tom velikom arapskom svetu napravi državu koja je u svemu dominantna, u svemu iznad drugih, kako je to bilo moguće. Uvaženi profesor, jedan od najvećih svetskih autoriteta što se intelektualne svojine tiče, rekao je da jeste američko oružje veliki kapital koji je došao od dijaspore napravio, stvorio državu, ali država nije izgrađena time, izgrađena je kulturom, izgrađena je obrazovanjem.

Vi danas od deset najboljih univerziteta u svetu morate bar pet spomenuti iz Izraela. Nemate nijedno pozorište, nijedan balet, nijednu biblioteku, nijednu kulturnu ustanovu u svetu, u Parizu, Londonu, NJujorku, a da takva ista ne postoji danas u državi Izrael. Tako se gradi jedan narod, tako se gradi jedna država, tako se gradi država kada je u takvom okruženju u kakvom je Izrael, a mi nismo u mnogo drugačijem. Zato je jako važno da shvatimo kakav je značaj kulture i koliko možemo uraditi. Ta kultura ne može biti zasnovana na Borki Pavićević, ne može biti zasnovana na Ženama u crnom, ne može biti zasnovana na kulturnoj dekontaminaciji, na ostalima koji sve čine da unište i nas i sve ono što imamo da kažemo.

Ja sam, predsedavajuća, morao da ukažem na član 107, na vređanje Skupštine, zbog toga što je svako izgovaranje neistine zaista velika uvreda i za građane Srbije a i za Skupštinu. Govorim o poslaniku koji je govorio po redosledu i izgovorene su najgore reči za člana izvršnog odbora i člana glavnog odbora Zorana Milojevića, koji je inače poslanik sa Kosova, koji je uvaženi predstavnik Srpske liste i kome se ovde predviđaju hapšenja i govori o njegovom despotizmu i njegovom fizičkom nasilju nad drugim ljudima, nad Paraćinom, u izbornoj kampanji, nad svemu i svačemu.

Ko ne zna Zorana Milojevića, on je otprilike konstitucije mog prijatelja Marijana Rističevića, pa ako on tuče ceo Paraćin, onda svaka vama čast. Zoran Milojević je bio hapšen i Zoran Milojević je bio iza rešetaka, za Božić, 2013. godine, kada su ga ROSU, ta kriminalistička policija, uhapsila i tukla u sred suda u Prištini.

Oni koji danas takođe priželjkuju ovakvo hapšenje, isti su kao i oni koji su ga tada hapsili. Jer, kako kaže stara latinska – sličan se sličnom raduje. Tu ste se svrstali, to su vaši koalicioni partneri, tako hapsite Zorana Milojevića.

Inače, veliki francuski filozof, ako imam još malo vremena, Volter, rekao je u svojoj definiciji politike – Politika je smisao da se slaže u pravom trenutku. Nije znao pre 300 godina Volter da postoji u srpskom parlamentu poslanik koji laže iz časa u čas, koji, ja mislim, ustaje dva sata ranije da bi stigao da slaže, ne može da laže koliko može da postigne, malo mu je 24 časa.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospođo guverner sa saradnicima, dame i gospodo, realizacija ugovora na daljinu najdirektnije utiče na sveukupni razvoj našeg društva. Samim tim svaki boljitak treba biti nacionalni uspeh, što bi svakako imalo pozitivne efekte i na Srbe u regionu. Niz rešenja preuzetih obaveza učesnika na finansijskom tržištu unapređuje značajno sistem pravne sigurnosti, a to i jeste glavni preduslov u pravcu podizanja ugleda naroda i države. Samo jaka i stabilna Srbija može značajno popraviti životne uslove naših sunarodnika u okruženju.

Vlast koja kroz svoje zakone ruši sopstveni privredni sistem, ekonomski sistem je prošlost ovog parlamenta, ali ožiljci su teški i teško zalečivi. Da vas podsetim Zakonom o radu i zakonom o privatizaciji posle 2000. godine bačena je na kolena srpska privreda.

Zakon o radu imao je samo jedan cilj, da rastereti fabrike i da izbaci radnike na ulicu i da stvori amorfnu masu ljudi bez nade. Radnici su organizovana snaga samo kada su u fabrici, kada su na ulici, kada su bez posla, oni su beznačajni skup ljudi skloni raznim manipulacijama. Ovako rasterećena preduzeća bez radnika postala su laka i jeftina roba za političku elitu, njihove tajkune i strane preprodavce tuđeg znoja.

To je omogućio Zakon o privatizaciji, koji je takođe donet u ovom visokom Domu. Zbog ovakve finansijske politike neko bi morao provesti koju godinu u zatvoru, ne zbog toga što bi šteta mogla biti nadoknađena, već zbog pravde i pravičnosti… (Isključen mikrofon.)

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospođo Tabaković sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, definisanje osnovnih pojmova i realizacija ovog zakona svakako utiče na sveukupni razvoj Srbije, a samim tim želja svih nas je da vidimo pozitivne efekte i na Srbe u regionu. Ne smemo nikako odbaciti činjenicu da u jednom delu naše države živi značajan deo Srba u najtežim uslovima.

Kako ne bih ponovo bio pogrešno shvaćen, Kosovo i Metohiju ne smatram za region u drugoj državi, niti Kosovo državom, ali, svi problemi, svi uslovi pod kojima danas žive Srbi na Kosovu i Metohiji, jesu sublimat svih Srba u regionu, a njima je još dodatno i teže. Bez pravne pomoći, bez svoje policije, bez svoje vojske i matične države, sa punim kapacitetom, Srbi na Kosovu danas su izloženi neviđenom teroru i ma kako im bilo teško, i dalje tamo opstaju.

I pored, kažem, svih tih poteškoća, život ipak pobeđuje. Pobeđuje svako zlo. I svaka finansijska pomoć, i njihova finansijska sigurnost, sigurno bi značila mnogo, što se samog opstanka tiče, a što se tiče i ugleda Republike Srbije u pregovaračkom procesu, i ne samo u tom, bi značajno porasla.

Da li ima smisla? Naravno da ima. Reći ću samo neke primere i posebno primere južno od reke Ibar, gde je situacija najteža. Orahovac i Velika Hoča imaju svetski brend, to su poznati vinogradarski krajevi. Međutim, bio sam sam svedok koliko je teško da plasiraju svoje proizvode, da ih naplate, da imaju kontakte. I pored toga što, recimo, britanska ambasada u Prištini, iako za nas ona nije ambasada i sigurno nije prijateljska, na svojim prijemima, isključivo po naređenju ambasadora koristi samo dečansko vino iz Velike Hoče i nisu mali potrošači, time priznaju da Srbi znaju da naprave ono što niko drugi ne može.

Naravno, tu je i Brezovica, Štrpci, koji, za lepu informaciju, prošle godine imaju najviše rođene dece na Kosovu i Metohiji. Samo od turizma i ulaganja u turizam mogu da žive i može da živi ceo kraj.

Jedan primer. Skijaška sezona, sa ovakvim kapacitetima, pod ovakvim uslovima, sa svom krađom i sa svim nestašicama koje se tamo dešavaju, dnevno su beležili rekord do 10 hiljada evra. Vi najbolje znate kakav je to potencijal za izvesne kredite ili za mogućnost da se tamo investira i kako bi taj kraj prošao.

Naravno, i Pomoravlje, kosovsko Pomoravlje, sa svojim poljoprivrednim proizvodima i dobrom finansijskom podrškom sa strane Republike Srbije bi procvetao.

Ipak, u kupleraju sponzorisane demokratije bivših vlastodržaca u Srbiji, potkazivanje je ipak najbolji i najisplativiji proizvod. Nema prirodnijeg saveza od pokvarenjaka i malodušnih. Zato danas u Srbiji čujemo reči da je sve propalo, da je borba uzaludna i da treba prihvatiti realnost gubitka Kosova i Metohije kao jedinu ispravnu politiku.

Kakav onda ima smisao finansiranje Srba i kakav uopšte ima smisao borba za Kosovo i Metohiju? Dok god postoji otpor, postoji smisao. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakonsko usklađivanje svih propisa ovog predloga sveukupno utiče na razvoj Republike Srbije, a ja ću i dalje insistirati da se iz ovoga dobro vidi i za Srbe u regionu.

Samo da se razumemo, ugovaranja na daljinu nije ovo plaćanje iz daleka Vuka Jeremića. To je nešto drugo. Takva vrsta transakcija obično ima sudski epilog. Ekonomska politika farbanja i preprodavanja mrtvačkih sanduka firme „Topalović“ iz legendarnog filma „Maratonci trče počasni krug“ Slobodana Šijana završila se 2012. godine. Bili Piton žutog preduzeća, Mile Jerković, uhapšen je, a njegovi sledbenici, bez obzira na visoke funkcije, u raznim evropskim institucijama slede isti put.

Od pomenutog Vuka Jeremića, s obzirom na funkciju u UN, očekivalo se da internacionalizuje pitanje Srba u regionu, a on je internacionalizovao svoj novčanik. Bilo bi zanimljivo predsedničkog kandidata Jeremića odvesti među Srbe u Hrvatsku ili u Bosnu i Hercegovinu, da njima objasni kako, zašto i odakle tolike pare iz daleka i kako je to potpuno normalno i potpuno savremeno u savremenom svetu imati takve transparentne transakcije. Najzanimljivije bilo bi ga odvesti na Kosovo i Metohiju, recimo u Staro Gracko i Goraždevac. Pristojnost mi nalaže da ne nazovem pravim imenom motku kojom bi ga odatle narod ispratio. E, to bi bilo ugovaranje fizičkih usluga na daljinu.

Da je sve tako lako, gospođo Tabaković, ne bi ovo vas zapalo, drugi bi se gurali. Uveren u posvećenost, stručnost, čast i poštenje, ja ću glasati za vaš predlog zakona, bez obzira da li prihvatili ili ne prihvatili moje amandmane. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospođo guverner sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ne treba biti finansijski ekspert, kao što ja nisam, da bi se razumeo značaj popravljanja finansijskih uslova i širio finansijski uticaj, koji sveukupno razvija Republiku Srbiju, a svaki pozitivan pomak u takvom razvoju, po meni, bi trebao da ima određeni uticaj na Srbe u regionu. Zbog toga su svi moji amandmani vezani za uticaj na Srbe u regionu.

Ne smemo nikako odbaciti činjenicu da u jednom delu EU, recimo u Mađarskoj, u Rumuniji, živim u Banatu, pa mi je to blisko, živi veliki broj Srba koji imaju određenu finansijsku moć i vrlo bi rado finansirali u svoju maticu, samo kad bi imali upravo ovo - finansijsku sigurnost, zaštitu i podršku. NJihovo finansijsko jačanje i ekonomski prosperitet jača i ulogu i značaj i same Srbije u regionu.

Uzmimo, na primer Republiku Mađarsku. Danas Mađarska vlada ozbiljno finansira kupovinu zemlje svojih sunarodnika u Srbiji, finansira otkup njihovih proizvoda, poljoprivrednih, omogućava olakšan izvoz, tj. uvoz u svoju zemlju i ovim Mađarska vlada postiže više efekata - jednu jaču mađarsku zajednicu, sa druge strane jača poverenje u domaćina sa kojim sarađuje, a sve to zajedno utiče na zaista prijateljske danas odnose sa Srbijom. Današnji odlični odnosi između dve države i dva državnika, Viktora Orbana i Aleksandra Vučića, su upravo na ovim temeljima.

Poltronska politika, koja se svodila na – Ivo, brate i Borise, moj dragi pomogla je Hrvatskoj da nesmetano uđe u EU, ali šta je urađeno za srpsko pitanje u Hrvatskoj, šta je urađeno za njihovu imovinu, za njihova ljudska prava, kada je to bilo moguće? Koliko je založeno suza, krvi, znoja krajiških Srba da bi Hrvatska nesmetano ušla u EU? Prodaja sopstvenog naroda jedina je finansijska instrukcija, jedina je finansijska politika kojom se bavila prethodna vlast i prethodni režim. To se mora promeniti.

Znam, gospođo Tabaković, da vi isto mislite kao i ja i bez obzira da li prihvatate ovakve amandmane ili ne, oni imaju smisla čisto da opomenu i da skrenu pažnju. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Gospođo ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, koliko je važno jačanje snaga bezbednosti u svakom pogledu, kako bi bio ojačan celokupan razvoj Republike Srbije najbolje govori nevesela slika oslikana u problemima Srba u regionu. Tu posebno mislim na Srbe u južnoj pokrajini, na Kosovu i Metohiji. Kosovsku nazovu državu vode drumski razbojnici i ratni zločinci i to je jasno i njihovim sponzorima. Prognani narod, opljačkana imovina, porušena groblja, crkve i manastiri, kazamati u kojima žive preostali srpski taoci svedoče o učinku, o NATO agresiji i proglašenja kosovske države.

Na Kosovu ne prestaje lov na Srbe svedoči i iguman manastira Visoki Dečani, otac Savo Janjić. Čelnici operacije Vesli Klark, Madlen Olbrajt i doskora Ričard Holbruk, poseduju ogromnu imovinu na KiM, što je doskora bila državna imovina Republike Srbije. Prema podacima koja se neretko iznose u javnosti, radi uveseljavanja tamnošnje vojske, godišnje prođe oko 3.000 devojaka. Osnovne privredne grane su trgovina narkoticima, oružjem, cveta šverc, mito i korupcija.

Samo potpuno oporavljena i osnažena srpska država sa dobro opremljenim i stimulisanim snagama bezbednosti mogu pružiti nadu Srbima zagledanim u svoju maticu.

Zbog svega ovoga amandman koji govori o posebnom osvrtu na Srbe u regionu, ima smisla. Hvala.