Hvala, gospodine predsedavajući.

Ovo je dobra prilika i zahvalan sam što sam pomenut i što imam priliku da nešto kažem o najvećoj književnoj figuri današnjice, o možda najvećem umetniku, koji diše vazduh zajedno sa nama, o Peteru Handkeu, koji je dobio Nobelovu nagradu kao najveće priznanje, davno zasluženu, a onda ovih dana trpi iz određenih centara moći, iz određenih centara kvazi kulturne elite, najžešće napade, ali ne na svoje delo, jer delo nisu ni pročitali, već zbog toga što se usudio da u svojim stavovima stane na stranu srpskog naroda i Srbije uopšte.

Nije napadnut Peter Handke, napadnuta je Srbija, napadnuti su Srbi. Zato bih zamolio sve narodne poslanike da iskoriste priliku da u današnjoj diskusiji, bar u jednoj rečenici, kao predstavnici naroda, kao najveće predstavničko telo, kažu svoj stav, izraze svoj stav o velikom Peteru Handkeu.

Peter Handke će sve nas nadživeti, i on i njegovo delo, ali ako danas zaćutimo, možda će nas kad tad peći savest što nismo učestvovali u odbrani velikog Petera Handkea, kao što u Francuskoj danas peče savest one koji nisu učestvovali u odbrani Emila Zole, kada je branio pravo Drajfusa na pravdu i istinu. Ugrožena je pravda, ugrožena je istina, ugrožena je Srbija.

Svaka čast i svaki poklon pred velikim Handekom, a na nama je odgovornost da učestvujemo u njegovoj odbrani. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ima mnogo argumenata, kada se kritikuje uređivačka politika, kada se kritikuje menadžment i tu se možemo složiti ili ne.

Način naplate jeste uvek problematičan kada se nama desilo nešto,što se na sreću nekih drugih republika, prilikom raspada SFRJ nije desilo, nisu ukidali taksu, nisu ukidali plaćanje radio-televizije i nekako je u stara vremena radio-televizija bila sasvim normalna, plaćanje uz telefon, struju i sve ostalo.

Mi smo u jednom trenutku ukinuli plaćanje, pa ga vraćali, pa podizali na 500 dinara, pa smanjivali. Sada od 220 predlog da se takse digne na 255, ali naravno i budžet koji se izdvaja za javne servise smanjen je za milijardu i po dinara. Jedan razlog je što je završena zgrada na Mišenluku tj. RTV će uskoro preuzeti svoju zgradu, tj. već je prošle nedelje imala jedno emitovanje sa nove adrese.

Javni servis RTS beleži dobre rezultate. Plaćanjem takse i smanjivanjem izdvajanje iz budžeta mi se u stvari borimo za samostalnost uređivačke politike i za samostalnost Javnog servisa.

Ja bih se složio da što se tiče informative, često ima nezadovoljnih, ali nije Javni servis samo to. Treba znati šta je u stvari sve Javni servis. Javni servis je čuvar nacionalnog dobra. Javni servis je širenje kulture, gajenje jezika, čuvanje ogromne fonoteke, videoteke.

Javni servis Srbije, jedan i drugi, doživeo je što niko drugi nije - bombardovanje, uništavanje, a zatim 5. oktobra je i onom čuvenom revolucijom, sa izuzetnim intelektualnim veličinama kao što je Džo bagerista i ovi drugi. Samo što nisu ubili direktora televizije.

Prema tome, Javni servis nam je potreban. Komercijalne televizije su, pre svega okrenute ka sredstvima, ka zarađivanju para. Samo preko Javnog servisa možemo ostvarivati sva ova dobra. Na kraju da nema Javnog servisa ne bi bilo ni ovog našeg zasedanja, ni prenosa zasedanja, jer to verovatno komercijalne televizije ne bi želele da rade.

Prema tome, ja vas pozivam da ipak razmislite i da podržimo Javni servis. Javni servis je potreban Srbiji. Sticajem okolnosti ovih godinu dana, kao predsednik Odbora za kulturu i informisanje, bio sam član jedne asocijacije koja se bavila razvojem javnih servisa Zapadnog Balkana. Zapadni Balkan su sve one zemlje koje nisu u EU i imali smo prilike da vidimo sve druge javne servise. Mogu vam reći da je Javni servis Srbije daleko ispred svih drugih, da i dalje jeste najgledanija televizija u ovom delu, dok su u ovim drugim zemljama odavno komercijalni programi preuzeli svaku ulogu nad javnim servisima.

Da li može bolje? Sigurno da. Menadžment je smenjiv. Uvek možemo na to računati, ali molim vas da ipak vodimo računa o tome kakav je značaj Javnog servisa – kultura dijaloga, popravljanje kulture dijaloga. Na kraju krajeva, i mi sami pred građanima jesmo onakvi kakvi jesmo. Možda smo zato mnogi izabrani upravo zahvaljujući Javnom servisu koji prenosi sve ono što radimo. Na neki način je i naša kontrola. Hvala.

Upravo je racionalnost, o kojoj govorite, doprinela da to rešenje bude preko računa za struju. Posebno štampanje računa, distribucija samo tih računa samo bi povećavala troškove. No, možemo polemisati oko toga na koji način treba vršiti naplatu.

Međutim, ono gde niste u pravu, zakon nalaže, na kraju, i svi svetski, evropski standardi da se što manje javni servisi, ako je moguće uopšte ne finansiraju iz budžeta.

Finansiranje iz budžeta jeste pravi, direktni uticaj onoga ko je na vlasti, na javni servis. Možda bi nama u ovom trenutku najviše odgovaralo da javni servis potpuno bude finansiran iz budžeta, pa da možemo da diktiramo, kao neko ko kontroliše vlast. Ali, politika SNS jeste da svake godine smanjujemo finansiranje iz budžeta i da javni servis bude samostalan u svom finansiranju. Samo tako će biti samostalan i što se tiče programa i što se tiče svega drugog.

Meni je žao što mi dobijamo redovne izveštaje, nadam se da dobijaju i članovi Odbora za kulturu i informisanje iz SRS da možete videti redovne izveštaje, tromesečne izveštaje i RTV Vojvodine. njihovu novu programsku šemu, njihovo opredelenje, misiju, viziju.

Slažem se ja sa vama da je slobodna Vojvodina i da je bilo tu mnogo različite priče zbog čega je u svoje vreme onih godina, davnih kada je od Vojvodine neko zamišljao republiku i jačao pokrajinske organe, zaista jačao i tu televiziju u tom pravcu. Mislim da ona to danas nije, uz sve kritike koje možemo uputiti i nikako se oko toga sa vama ne mogu složiti.

Mogu vam samo reći da je 12. novembra održano javno slušanje na temu kako unaprediti birački proces i kako smanjiti diskriminaciju u medijskom prostoru na budućim izborima. Bile su pozvane sve političke stranke. Odazvalo se oko 18 političkih stranaka sa svoja dva predstavnika, bili su pozvani i predstavnici REM-a, predstavnici međunarodnih organizacija i bili su pozvani narodni poslanici, Odbor, kao i svi mediji, čak i oni mediji koju nemaju nacionalnu frekvenciju, koji emituju televizijski program. Pozvani su direktori i glavni urednici.

Na moju veliku, e ovde ću vam možda dati za pravo na moju veliku žalost i dužnost je da i javnost i narodne poslanike obavestim o tome, jedino direktori javnih servisa se nisu odazvali. Mislim da je to malo nepoštovanje Skupštine i u ovom trenutku želim da uputim tu kritiku pred svim narodnim poslanicima, jer ne znam koje je bilo važnije mesto i koje je važnije mesto bilo nego da budu u Narodnoj skupštini, da budu pred narodnim predstavnicima, koje je taj narod koji im treba sada da plaća taksu, dao podršku.

Međutim, opet ću reći, nije menadžment taj zbog koga mi treba da razmišljamo o javnom servisu. To je izuzetan broj ljudi, izuzetan broj kvaliteta i izuzetno društveno, nacionalno blago koje stoji u javnom servisu, u PGP-u, Radio Beogradu, u RTV – Vojvodine itd.

Zbog toga svakako podrška javnom servisu po svaku cenu.

Samo kratko.

Voleo bih da čujem taj predlog kako plaćati taksu na drugi način. Bilo bi dobro da te predloge imamo direktne i možemo čitavu raspravu napraviti o tome, ali ispostavilo se da je najefikasnija naplata ipak ovakva i da beležimo iz godine u godinu povećanje naplate, što je jako važno. O tome mislim da je nešto govorio i gospodin Komlenski u svojoj raspravu u načelu.

No, rekao bih nešto. Ne mogu da verujem da vi niste i da se ne zalažete za to da se obnavlja ono što je NATO bombardovanjem učinjeno. Srušena je RTV Vojvodine, uništen je taj prostor, uništena tehnika. U Novom Sadu postoji fakultet. Na Filozofskom fakultetu se izučava novinarstvo. Svake godine desetine studenata završavaju taj fakultet. Treba da imaju svoja radna mesta, trebaju da se bave informisanjem. Informisanje je vrlo važno. Tehnologija napreduje, ne možemo to završavati po nekim zgradama. Trenutno, mislim da televizija Vojvodine na nekoliko adresa funkcioniše.

Mislim da je čast i ponos da imamo jedan pravi javni servis i u Vojvodini, koji ima svoju tradiciju, upravo zbog onoga što ste rekli. Zbog nacionalnih manjina ako ništa drugo. Jako je važno da nacionalne manjine imaju programe na svojim jezicima. To naravno ne biti komercijalno, to ne može donositi zaradu, ali zato doprinosi demokratizaciji našeg društva, dobrim odnosima sa susedima i svemu onome drugome na šta zaista možemo u ovom trenutku biti ponosni.

Prema tome, još jednom želim RTV Vojvodini da se što pre useli u novu zgradu potpuno, delimično je već useljena i čestitam na prvom emitovanju TV dnevnika sa nove adrese.

Kolega Komlenski, mnogo toga ima sa čime bi se ja složio što se tiče vaše diskusije. Ali, ja ću vam dati jednu informaciju, 11. decembra u zgradi RTS-a održaće se javna rasprava programskog saveta RTS-a, tj. Javnog servisa, biće to odlična prilika i pozivam sve ostale narodne poslanike i oni koji su zainteresovani da dođu i da pred menadžmentom i predsednikom programskog saveta upravo ovakve pridike izgovore.

Svakako da u onome što se rekli ima puno smisla, ali ću još jednom ponoviti, to je menadžment koji je smenjiv. On je sada i dokle će biti ne znam. Moj još jedan prigovor jeste da mi nemamo direktora televizije Srbije. Imamo generalnog direktora RTS-a, tj. javnog servisa, imamo direktora radia, ali tri konkursa su održana za direktora televizije, sva tri su odbijena. Na konkursu su učestvovali zaposleni ljudi, gospođa Vacić to može potvrditi, zaposleni ljudi sa ogromnim iskustvom, sa velikim međunarodnim priznanjima i nagradama, za mesto direktora televizije nažalost, pošto je diskretno pravo generalnog direktora da sam predloži ko će od kandidata biti, direktor televizije nikada nije izabran. Mislim da je to još jedan stvar o kojoj trebamo nešto reći.

Vama samo mogu reći da, što se tiče dva imena koja ste rekli, profesora sa Fakulteta žurnalistike tj. novinarstva, Filozofskog fakulteta tiče, ja se tu mogu složiti da se radi o nekome ko je tu svoju funkciju zaradio tako što je nekada bio protiv nekog sistema, što je rušio taj sistem, a onda za nagradu dobio profesorsko mesto. Međutim, to su samo dva predmeta, tamo ima sjajnih profesora i nećemo reći da Novosadski univerzitet, tj. da Filozofski fakultet u Novom Sadu nema kadra i nema profesora koji zaista na najvišem nivou mogu obučiti i obučavaju buduće studente i izlaze jako dobre generacije sa tog fakulteta.

Žao mi je što ovde nisu predstavnici Moderne Srbije, oni su bili, njihov predstavnik je bio na odboru. Njihov predlog nije bio samo ovo, naplata takse ili budžet, bio je da se uopšte ne finansira javni servis. Ovo je dobro da građani Srbije čuju, posebno da čujete i vi narodni poslanici, jer prekid finansiranja javnog servisa znači ukidanje javnog servisa. Dobro je da znaju radnici javnog servisa šta misli opozicije koja treba sutra da izađe na izbore i kakvi su im planovi, ukidanje, apsolutno ukidanje javnog servisa i ništa drugo.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Teško je oboriti argumente koje je naveo moj kolega Marijan Rističević. Zaista ih ima puno i on je u tu temu opšte upotrebe medija koje emituju televizijski program vrlo duboko ušao i, naravno, svakodnevnim analizama otvorio oči mnogima šta se zaista dešava na tom televizijskom tržištu.

Međutim, ipak bih ga zamolio da promeni svoje mišljenje i da se odluči i da podrži javni servis. Ovde je čak jednom prilikom rečeno da ima previše zaposlenih u javnom servisu, i to je tačno. To je zatečeno stanje i veliki je broj zaposlenih. Međutim, nešto i o tim zaposlenima moramo reći istine radi, a zbog ljudi koji tamo rade.

Imao sam prilike da sa asocijacijom i sesijom o kojoj sam govorio budem član delegacije koja je posetila ORF u Austriji, Javni servis i Radio televiziju Slovenije u Ljubljani. Ovi naši kamermani, koji su za miksetom, verovatno bi bili oduševljeni da vide tehniku ORF-a, da vide sa kakvim se sve studijima mogu suočiti i kako je sve tehnika napredovala. Međutim, kako smo tamo proveli nekoliko dana, imali smo prilike da gledamo i taj program. Taj program, reći ću slobodno, nije ni 30% kvaliteta RTS-a.

Hoću da kažem, tehnika jeste važna, ali javni servis u Srbiji čine ljudi, te ljude moramo poštovati i zbog tih ljudi, ne zbog menadžmenta, zbog onih koji prave taj program i koji nekada sa tehnikom koja možda već zaslužuje da bude muzejski eksponat proizvode program koji je zadivljujući i koji je sigurno najbolji u ovom delu Evrope. Zbog toga, gospodine Rističeviću, zaboravimo menadžment, jer ti ljudi zaslužuju svoje plate.

Reći ću vam da mladi novinar koji diplomira i zaposli se sada na jednoj od radio-televizija, tj. u Javnom servisu sa Fakultetom žurnalistike, da li u Beogradu ili Novom Sadu, spada u red novinara četvrte kategorije sa nekih 30 do 35 hiljada plate. To je još jedna stvar o kojoj u ovom trenutku ne možemo raspravljati, ali mislim da je potrebno razmisliti o toj socijalnoj strani, i zbog toga je ova taksa takođe neophodna.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre, pretpostavljam kad na red dođe ovaj Razdeo 29, i kada treba da razmatrate budžet, deo od budžeta u kulturi, da vam nikada nije lako, jer kulture nikada dovoljno, nikada previše i nema ni one nacije, ni onog naroda koji će reći da mu je kulture preko glave. Svaki uloženi dinar je dobrodošao, ali naravno mora se biti realan.

Gospođa Vacić Mihajlović, član Odbora za kulturu je mnogo toga rekla i vi ste na to na pravi način odgovorili, tako da je meni taj neki manevarski prostor skraćen da se ne bih ponavljao, ali moram vam reći da je Odbor za kulturu i informisanje, iako za to ne postoji obaveza kao Odbora za finansije i drugih odbora, ipak razmatrao ovaj Razdeo 29, iz razloga što nam je trebalo biti objašnjeno šta se to dešava da milijarda i 200 miliona, koliko je gospođa Vacić ovde spomenula, jeste manje nego što je bilo 2019. godine.

Naravno, ja se zahvaljujem vašim saradnicima iz Ministarstva finansija koji su došli na Odbor i vrlo nam jasno objasnili da se pre svega radi o tome da Javni servis Srbije sada sam može stabilno da se finansira, a drugo da smo završili jedan projekat koji se zove RTV i da završetak projekta znači da u 2020. godini nema potrebe više za to izdvajanje. Sad je meni potpuno jasno zašto je onima koji ovih dana, upravo sa onih televizija koje često spominje naš poslanik Marijan Rističević, suze liju za budžetom za kulturu, koji je navodno značajno umanjen.

Ne znam da li stignete da to pogledate, postoji emisija koja se zove „Mentalno razgibavanje“, koja se svakoga dana emituje i gde imamo, ja bih pre rekao mentalno retardiranje, gde imamo dva novinara u pokušaju, verovatno neuspešna glumca koji nisu upisali akademiju, koji sede jedan naspram drugog i raspravljaju već dva dana o budžetu u kulturi, i govore o smanjenju i kukaju nad srpskom kulturom koja ide u propast. Radi se o tome da oni nisu navikli da se projekti završe. Oni su navikli na Heterlend. Oni su navikli da jedan projekat traje i da se nikada ništa u njega ne ulaže, a da se pare za taj projekat trpaju u džepove.

Gospodine ministre, imao prilike da vidim, naravno ne u ovom sastavu Ministarstva i ne u ovom sastavu Ministarstva kulture, da vidim jedan komisijski projekat koji je Komisija za dodelu sredstava usvojila, Projekat za izdvajanje za pozorišnu umetnost na kome je pisalo - projekat u pokušaju, tj. projekat u razradi. Beli papir na kome piše samo ime i prezime gospođe koja je predala taj projekat koji ne postoji, koji je običan beli papir. Neću spomenuti ime gospođe, jer je nažalost pokojna, a radi se o značajnom imenu naše kulture.

Ali, mislim kada bi pokojni Nušić ustao iz groba, nikada sebi ne bi dozvolio da napiše projekat u pokušaju ili projekat u razradi ili projekat u izradi. Prvo, on je ozbiljan čovek, pa to sebi ne bi ni dozvolio. Ali, oni su navikli da se tako mogu deliti pare i njima nije jasno da postoji i mnogo ozbiljniji način.

Kada sam već spomenuo pozorišnu umetnost, nešto ću reći i o korisnicima budžeta. Naravno, veći deo budžeta ste predvideli za razvoj institucija i jako je važno ovo što je na početku rekla predsednica Vlade, da ova Vlada poseban značaj želi da prida kulturi i koliko je to važno svi smo u ovom trenutku svesni. Međutim, postoji ta nematerijalna strana, ulaganje u projekte u kulturi, koje često, znam da vi kao ministar finansija to ne trebate da kontrolišete, ali neka kontrola mora da se uvede.

Skrenuću vam pažnju samo na nekoliko ličnosti koje ovih dana predstavljaju srpsku kulturu na najgori mogući način. Jedan od njih je Kokan Mladenović, čuli smo svaki dan neke njegove nove političke izjave, od toga da treba podići oružanu revoluciju, do onog drugog da Srbija sve što od kulture i svoje istorije ima to je pas koji juri sopstveni rep, itd..

Znate, prosto je neverovatno da takvi ljudi jesu kulturtregeri, i ja sada reskiram da govorim o nekim političkim izjavama određenih ljudi za koje se može reći, ili će neko drugi reći, da imaju ipak oni svoju umetničku težinu i da ta umetnička težina prevazilazi njihove političke stavove.

Nažalost, sve je više, upravo iz ove branše, pozorišne branše, ljudi na političkoj sceni nego na onoj sceni na kojoj bi trebali da budu i to smo svi svedoci. Ali, samo ću reći jedan primer za sve ljude iz javnosti koji prate kulturu, ovih dana je Kokan Mladenović, pored one čuvene predstave u Leskovcu gde mlađi Trifunović cepa nacionalnu zastavu, postavio predstavu „San letnje noći“, Šekspirovu predstavu. To je predstava za svakog ko malo poznaje pozorište i voli Šekspira, predstava koja uglavnom govori o slobodi izražavanja, slobodi mišljenja, to je jedna optimistična predstava koju je Šekspir smestio u dvor prikazujući društvo sa puno optimizma.

Kokan Mladenović je tu istu predstavu postavio u zatvoru pokazujući šta misli o ovom društvu i šta misli o ovoj državi, šta misli o ovoj vlasti. Kokan Mladenović tu predstavu igra u Narodnom, nacionalnom teatru, u Narodnom pozorištu za narod koji to plaća i koji je izabrao ovu vlast, rugajući se svima nama, rugajući se vlasti. Koliki je umetnik Kokan Mladenović, samo ću reći da je pre nekoliko godina, gospodin Komlenski zna kako se zove ta motka, od strane predstavnika Ateljea 212, glumaca, kolega, e tom motkom izbačen iz pozorišta sa mesta upravnika gde je nažalost nasledio jednu veliku Miru Trailović, Jovana Ćirilova, Mucija Draškića. Morali su na kraju da ga uhvate za uši i šutnu u tur, jer drugo nije bilo. Dva puta je veliki Dragan Gaga Nikolić, sam sam toga svedok, tražio prijem kod gradonačelnika Đilasa da bi se problem jednog Klokana rešio, ali nije bilo sluha ni za tako veliko ime kao što je pokojni Dragan Gaga Nikolić.

Sve sam ovo morao da kažem samo zbog toga da ne možemo više dozvoliti heterlende, da ne možemo više dozvoliti klokane, da se mora voditi računa ko su ti korisnici ovog novca koji narod izdvaja za kulturu i kako će ta kultura u budućnosti biti usmerena.

Pošto, evo, postoji moj kolega koji ne može da dočeka vreme da dobije reč, ja pretpostavljam da će i on glasati za ovaj budžet i to će biti sasvim u redu. Karte za pozorište za „San letnje noći“ ću vam lično obezbediti, a vama gospodine ministre želim da i 2021. godine branite novi budžet, a da konstatujemo kako smo ovaj deo posla uspešno završili. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvek je zakonsko usklađivanje naših institucija sa evropskim pravilima dobra tema i zadatak najvišeg zakonodavnog tela, kao potvrda i naravno podrška generalnoj državnoj politici ove zemlje.

Srbija se svrstala u red savremenih i modernih država onda kada je između ostalog uvela upotrebu poštanskih usluga i naravno kada je naš PTT postao deo Svetskog poštanskog saveta.

Mogao bih dalje u ovom idiličnom ritmu, međutim, skorašnji događaji, vrlo neprijatni, a i mesto predsednika Odbora za kulturu i informisanje prosto me obavezuje da nešto i o neprijatnim stvarima kažem, o događaju bez presedana, koji sigurno ne ide u pravcu približavanja i podizanja ugleda PTT-a a i stavlja ozbiljnu mrlju na spoljnu politiku naše države. O čemu se radi?

Po nalogu kabineta direktora preduzeća i službe za odnose sa javnošću PTT-a, 16. oktobra otkazana je izložba fotografija jedinstvene arhivske građe o izvlačenju srpske vojske iz Albanije u zimu 1915/1916. godine. Naravno, iz tog perioda, uz pomoć italijanske ratne mornarice, arhivska građana je zadržala i video zapis, jedinstveni zapis Instituta "Luće", koji govori o velikom prijateljstvu, velikom zbližavanju i velikoj ulozi Italije na strani Srbije u Velikom ratu. Izložba je trebalo da se održi danas, 23. oktobra, u Muzeju PTT-a, tu, nešto iza Skupštine, u ulici Majke Jevrosime u Beogradu, na inicijativu našeg muzeja, koja je dogovorena još juna meseca, pod nazivom istoimene knjige dr Mile Mihajlović "Za srpsku vojsku - jedna zaboravljena priča". Nažalost, mi smo skrenuli, na neki način, sa teme pomoći italijanske mornarice, malo to zaboravili i jako je važno da to osvežimo.

Izložba je zakazana u saradnji sa italijanskim Institutom za kulturu, koji je deo italijanskog Ministarstva spoljnih poslova. Predviđeno je da izložbu otvori Nj.E. ambasador Republike Italije i ministar za rad, boračka i socijalna pitanja, nama danas prisutni gospodin Đorđević, u čijoj nadležnosti jeste negovanje tradicije oslobodilačkih ratova i koji je na najbolji način do sada podržavao prijateljske odnose sa Italijom. Meni je poznato, čak i pre nego što je bio ministar, mnogo je učinio za promociju ovih važnih istorijskih događaja i zbog toga njemu svaka čast. Potvrđeno je i prisustvo direktora italijanskog Instituta, predstavnika vojske, mnogih uglednih i kulturnih građana.

Postavlja se pitanje ko je ovoj već dogovorenoj izložbi našao zamerke, zašto je kabinet direktora preduzeća nedelju dana pre održavanja izložbe i zbog čega ovu istu otkazao i time poremetio odnose sa italijanskim Institutom za kulturu?

Da li postoje razlozi za ovako arogantan čin, koristim reč "arogantan" poštujući ovaj dom, možda bih i grublju reč upotrebio, da se na ovakav način minira Vlada Srbije koja sve čini da učvrsti i ojača odnose sa Italijom, koja jeste naš strateški partner, koja je jedan od naših najvećih trgovinskih partnera, jedna od najjačih uporišta unutar EU, i to jeste činjenica? Ko to sebi, i sa kojim pravom, daje slobodu da ugrožava smernice spoljne politike Republike Srbije, Vlade Srbije i predsednika?

Ne želim da verujem da je u pitanju okretanje politike onih koji su u nekom političkom dogovoru dobili poverenje da vode ovu važnu državnu instituciju. Pre bih poverovao da su to pojedinačni, neodgovorni postupci.

Ovakav događaj stvarno traži ozbiljno izvinjenje, pre svega italijanskoj strani, takođe i organizatorima, a i građanima Beograda koji su uskraćeni da saznaju jednu veliku istinu, da vide jednu veliku izložbu i da, naravno, saznaju još više o stradanju i herojstvu srpske vojske, ali i naših saveznika koji su nesebično tu sudbinu u Velikom ratu delili sa nama. Hvala.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Moje pitanje je upućeno ministru spoljnih poslova, gospodinu Ivici Dačiću, a više u formi predloga i molbe da se Italija stavi na spisak zemalja u regionu, kako bi srpski narod, koji u ovoj zemlji živi, mogao da učestvuje na konkursima za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih pripadnicima našeg naroda u zemljama regiona koje ministarstvo zemlje matice redovno raspisuje, kao podršku u oblasti javnog informisanja na maternjem jeziku u očuvanju srpskog jezika, nacionalnog i kulturnog identiteta.

Pravo na konkurs sada imaju samo zemlje gde je potvrđena autohtonost srpskog naroda, to je po zakonu Ministarstva spoljnih poslova koji je dosta star i su zemlje bivše SFRJ plus Mađarska, Rumunija i Albanija.

Pitam Ministarstvo – zašto je izuzeta Italija? Izuzimanje Italije kao zemlje u regionu neobjašnjivo je kada se zna da u toj zemlji Srbi žive preko 300 godina kao priznati narod i zajednica domaćina, a još masovno naseljavanje počinje u drugoj polovini 15. veka, sa Despotom Stefanom Brankovićem, poslednji miropomazanim vladarom u Srbiji koji je tamo proveo 20 godina u okolini Udina, gde je premestio svoj dvor.

Prva srpska narodna pesma nije štampana u Srbiji na srpskom jeziku, nego je štampana u Italiji. Italija je zaslužila da bude uvrštena u zemlje regiona, ne samo po svojoj geografskoj poziciji, ne samo po autohtonosti srpskog naroda, već po činjenici da broj Srba neprekidno u Italiji raste. Sve je više, uprkos drugim tendencijama, sve je više osnovaca srpske nacionalnosti koji upisuju italijanske škole, a da u Italiji već decenijama ne postoji nijedan medij na srpskom jeziku.

Relativne naučne studije upozoravaju da bez potpune pažnje i angažovanja države matice, neminovna je similacija i nestanak nacionalnog identiteta. Podsetiću samo da ove godine obeležavamo 140 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Italije i Srbije iako je na dvoru spomenutog despota redovno bio ambasador Venecije.

Srbin iz Trsta Evgenije Popović je jedan od najbližih saradnika Garibaldija, oca italijanske nacije, ujedinitelja italijanske države. Garibaldi to Srbima nije zaboravio, posebno tršćanskim Srbima i sam je predvodio jedinicu dobrovoljaca, garibaldijevaca u pomoć hercegovačkim ustanicima.

Prvi brodovi koji stižu u Albaniju da spasu srpsku vojsku bili su brodovi italijanske Ratne mornarice i nije ih bilo ništa manje od francuskih. Međutim, posle Drugog svetskog rata mi smo to zataškavali, zažmurili na proterivanje Italijana iz Istre i Dalmacije, zarad ljubavi prema braćom, prema Hrvatima koje su nam to vratili „Bljeskom“, „Olujom“ i vraćaju nam i dan danas verbalno, na svaki način.

Promocijom knjige, dr Mile Mihajlović „Za srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča“, otpočelo je svečano obeležavanje stogodišnjice od Velikog rata u Italiji. Kakav je značaj Srbija davala diplomatskim odnosima sa Italijom najbolje govore imena naših ambasadora koji su između dva rata bili u Italiji. To su, ovim redosledom Milan Rakić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić. Sa druge strane takođe, iz Italije su dolazile najpoznatije diplomate.

Mnogo toga se još može reći o italijansko-srpskim odnosima, ali mislim da je ovo dovoljno da se prepozna potreba da se status srpskog naroda mora gajiti, da se o njemu mora brinuti na Apeninskom poluostrvu.

Iskoristio bih još kratko priliku da uputim apel ministru zdravlja gospodinu Zlatiboru Lončaru, Ministarstvu zdravlja da vodi računa o zdravlju nacije. Ne može voditi računa o svakom pojedinačnom pacijentu, ali me je zabrinuo podatak da je suicid mentalna bolest u porastu koja sve češće tragično završava. Dešava se da dnevno po 1000 ljudi izvrši samoubistvo na svetu, a taj broj nažalost sa tragičnim posledicama raste i kod nas.

Mislim da neke potencijalne slučajeve trebamo unapred rešavati. Večiti docent dr Jovo Bakić sve češće pokazuje takvu tendenciju. Njegov izbezumljeni pogled, to bi doktor pre mogao da primeti, mržnja nepodnošljiva, govor koji je pun gneva upućen predsedniku države Aleksandru Vučiću i prema državnom vrhu, kao i prema srpskoj naprednoj stranci, zaista zaslužuje potpunu pažnju. Posebno je opasno što se ovaj čovek nalazi na čelu pokreta Samoodbrana, pa se plašim da posle objavljivanja rezultat na budućim redovnim izborima dođe do tragičnih posledica genocida i mi se moramo pobrinuti da spasemo samoodbranu od sebe samih.

Ovaj drugi politički suicid stranaka koje su pre neki dan objavile da bojkotuju izbore, nema veći ni državni, ni društveni značaj i to je njihovo suvereno pravo. Odavno je političko samoubistvo i kraj i posledica za političke stranke bez programa, bez ideja, bez morala, bez sledbenika članstva i glasača.

Ustanovili su da je bolje da se prave mrtvi kako javnost ne bi ustanovila posle izbora da odavno nisu živi. Možda je to i najbolje rešenje. Važno je samo da Srbija od toga nema štete. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svaka diplomatska aktivnost koja obezbeđuje nova međunarodna prijateljstva, sigurno ima ogromnu funkciju u podizanju ugleda Republike Srbije i kao takvu je treba bezuslovno prihvatiti. Pored ugleda, jača je i međunarodna politička strategija zemlje koja može da vodi presudnu bitku za očuvanje svog sopstvenog integriteta, a i sopstvenog državnog prostora.

Ključni trenutak ove borbe jeste KiM i u toj borbi ja bih posebno istakao, skrenuo pažnju na sprečavanje ulaska Kosova u UNESKO. Ne zato što je to važnija međunarodna institucija od drugih, već zato što i u Srbiji često nailazimo na one koji apsolutno ne razumeju šta to znači UNESKO i kako UNESKO funkcioniše.

UNESKO jeste krovna organizacija zaštite spomenika, ali UNESKO kako ja kažem štiti formu, a ne suštinu. UNESKO funkcioniše preko lokalnih zavoda za zaštitu. Jedini zavod za zaštitu koji bih trebao da štiti spomenike UNESKA, oni su samo spomenici SPC, to mora biti Republički zavod za zaštitu spomenika Srbije.

Moramo sačuvati umetničke vrednosti, likovne vrednosti, ali moramo sačuvati i duh. Moramo sačuvati Srpsku pravoslavnu liturgiju, moramo sačuvati Svetosavsku liturgiju koja traje već 800 godina, jer gašenjem te liturgije i gašenjem crkve odlazi monaštvo, a samim tim odlazi i narod sa KiM.

Zbog toga srpska zajednica mora biti potpuno jedinstvena, a ona je jedinstvena u Srpskoj listi i samo tako ima svoje pravo sredstvo za borbu. Ali, dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić i SNS sa svojim koalicionim partnerima vodi bitku za apsolutno jedinstvo i ugled zemlje, jedan deo tzv. opozicije organizuje specijalne jedinice za napad na predsednika i na zgradu predsedništva, posebnim borbenim političkim sredstvima u obliku toalet papira.

To je odnos Saveza za Srbiju i sličnih organizacija prema institucijama države, pa ako hoćete i prema sakralnom graditeljstvu u našem glavnom gradu. Neki su se u toj borbi toliko iskazali da će uskoro biti uveden visoki orden toalet papir prvog reda na žutoj lenti sa žutom zvezdom. Mrtva je trka ko će prvi poneti od lidera opozicije ovo visoko priznanje. Uočen je jedan broj toaletnih boraca jurišne jedinice sa samo pola rolne. Pretpostavljam da je druga polovina rolne toalet papira iskorišćena za umnožavanje političkog programa koji je jedini adekvatan ovakvim sredstvima političke borbe. Odgovora naravno ima, kakvo sredstvo političke borbe, žuta je boja, a i miris je poznat. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Još jednom vam se zahvaljujem što imate strpljenja i pružate mogućnost svim narodnim poslanicima da izraze svoja osećanja povodom ovakvog gnusnog čina. Mislim da u srpskom jezik nije izmišljena reč, ne postoji ta reč da opišemo svoj odnos prema onima koji su spremni da ovako nešto kažu, da ovako nešto štampaju, da se na ovaj način izjasne, posebno kada su u pitanju deca, kada su u pitanju ženska deca.

Kao narodni poslanik i kao predsednik Odbora za kulturu, informisanje i kao otac četiri ćerke, osećam posebno nezadovoljstvo što u narodu postoji jedan deo ovakve nekulture. Naravno, ne možete ga politički pobediti, ne možete ga intelektualno doseći, ne možete mu stati na crtu, ne možete osporiti njegove uspehe, pa onda udarite tamo gde svako ko oseća porodicu, ko oseća ljubav, sopstvenog doma, gde najviše boli. Ovo nema veze sa kulturom, ovo nema veze sa moralom. Ovo je gubljenje svakog ljudskog oblika i samo se tako može karakterisati.

Hvala gospođo predsedavajuća.

O ovoj tački dnevnog reda imam priliku da vas informišem u kratkim crtama, da vas upoznam sa postupkom predlaganja kandidata za Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Na samom početku ovog izlaganja želim da posebno podvučem da je za izbor Poverenika primenjen postupak identičan postupku iz decembra 2011. godine, koji je određen inače članom 30. Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja.

Ovo ističem iz razloga što smo trpeli svi narodni poslanici, posebno predsednici Odbora i članovi Odbora za kulturu i informisanje razne vrste pritisaka. Bili smo zatrpavani nedeljama mejlovima, sa raznim predlozima, ali o tome ću više govoriti kada budem govori u načelu.

Samo želim da još jednom istaknem da je procedura potpuna identična i da je ona zakonski propisana.

Imajući u vidu činjenicu da Poverenika bira Narodna skupština većinom narodnih poslanika na predloga Odbora za kulturu i informisanje 14. juna 2019. godine poslali smo dopis svim poslaničkim grupama i time u stvari predložili da se pokrene procedura za izbor Poverenika.

Rok za podnošenje kandidata bio je sedam dana i počeo je od sledećeg dana od dostavljanja poziva svim poslaničkim grupama.

Odbor je u predviđenom roku, odnosno do ponedeljka 24. juna 2019. godine, primio pet predloga poslaničkih grupa, a predloženo je ukupno tri kandidata.

Predloženi su gospodin Milan Marinović na predlog poslaničke grupe SNS, Nevena Ružić na predlog poslaničke grupe Stranka moderne Srbije, poslaničke grupe DS, poslaničke grupe SDS, NS i Bojan Milosavljević na predlog poslaničke grupe Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka.

Samo ću podsetiti da u prethodnom izboru bio samo jedan jedini kandidat.

Na sednici održanoj 1. jula 2019. godine Odbor je razmatrao sve predložene predloge kandidata i utvrdio da su svi predlozi dostavljeni uredno, da postoje svi dokazi o validnosti kandidature i da je sve u skladu sa članom zakona o izboru.

Na istoj sednici Odbor je kao ovlašćeni predlagač organizovao razgovor sa pristiglim kandidatima i naravno svi kandidati su imali prilike da se predstave, a zatim su članovi Odbora i prisutni narodni poslanici dobili priliku da postave pitanja koja su se odnosila na njihov profesionalno iskustvo i rad u struci.

Posebno bih skrenuo pažnju što je presedan da smo ovom prilikom nevladinom organizacijama koje su dostavile zahtev da prisustvuju Odboru dozvolili da tako i bude, čime mislimo da smo zaista unapredili transparentnost celog postupka.

Nakon obavljenog razgovora Odbor je pristupio izboru kandidata za Poverenika. Jednoglasno je odlučeno da se o svakom kandidatu glasa pojedinačno po redosledu kako pristizale kandidature.

Kandidat Milan Marinović, koga je predložila poslanička grupa SNS, dobija 10 glasova od ukupno 11 prisutnih članova. Imajući ovakve rezultate izbora u vidu, Odbor za kulturu i informisanje odlučio je da Narodnoj skupštini predloži da izabere na ovu značajnu funkciju Poverenika, gospodina Milana Marinovića.

Na kraju samo da odgovorim svima onima koji su redovno i sa nestrpljenjem postavljali pitanje – zašto se toliko čekalo sa izborom Poverenika? Sa postupkom predlaganja Poverenika čekalo se kako bi sve poslaničke grupe imale priliku da se upoznaju sa radom dosadašnjeg Poverenika i kako bi izašli sa pravim predlozima da ovaj posao veoma važan za državu značajno unapredimo.

Sa potpunim uverenjem da smo u tome i uspeli, još jednom pozivam sve uvažene narodne poslanike da iskažu svoje poverenje prema gospodinu Milanu Marinoviću i da ga izaberemo za Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Ja sam tražio pravo na repliku, zato što me je gospođa pomenula po funkciji. Ja mislim da gospođa Radeta nema zlu nameru, već da je u pitanju samo nesporazum. Znači, možda sam bio nejasan, ali nikakve nevladine organizacije nisu pozvane da predlažu nikakvog kandidata za poverenika.

Proces počinje tako što odbor raspiše poziv poslaničkim grupama koje jedine predlažu kandidata. Nikakve nevladine organizacije nisu učestvovale u radu odbora, već su na pismeni zahtev dobili pravo da prisustvuju odboru. Imali smo pet predstavnika nevladinih organizacija, na isti način kao što ponekad ovde na balkonu imamo prisutne goste. I to je sve što se tiče učešća nevladinih organizacija u ovom izboru. Ne tvrdim da nisu pokušali i rekao sam da ću o svim pokušajima i pritiscima govoriti u načelu.

Ja sam i dalje ponosan što smo unapredili transparentnost ovog izbora i rad odbora, a to i jeste glavna odlika ove poslaničke većine, koja nema šta da krije, koja se ne boji viška demokratije i koja je spremna da transparentno radi po svim pitanjima, pa i po ovom.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi narodni poslanici, kao što sam na početku rekao, želja mi je da zbog javnosti iznesem neke činjenice, da nešto progovorimo o pritiscima koji su vršeni nad članovima odbora, o predlozima i svemu onome što je za krajnji cilj imalo opstrukciju ovog procesa.

Ponoviću još jednom, sa postupkom predlaganja Poverenika čekalo se, a to su bile glavne zamerke, da se šest meseci čeka, da sve poslaničke grupe imaju dovoljno vremena da sagledaju rad prethodnog Poverenika, kako bi izborom novog poverenika rad nezavisnog državnog organa podigli na mnogo veći i značajniji nivo. Iz dosadašnje diskusije narodnih poslanika može se zaključiti da su svi zaista na najbolji način sagledali rad prethodnog Poverenika i ja nemam tu šta ni da dodam, ni da oduzmem.

Indikativno je što su baš ti kritičari dužine vremena koje je bilo potrebno da se sprovede proces i da otpočne proces izbora Poverenika digli svoj glas protiv sedam dana roka kada je pokrenuta procedura, jer je to sada odjednom prekratak rok za podnošenje kandidature. Prosto neverovatno, šest meseci nisu ništa radili, a onda im je sedam dana kratko da podnesu samo dokumentaciju.

Takođe, sa više strana vršen je pritisak da se promeni izborna procedura Poverenika i da se pod plaštom unapređenja demokratskih procesa omogući predlaganje kandidata svim mogućim alternativnim učesnicima u javnom životu, političkim strankama, udruženjima građana, nevladinim organizacijama, registrovanim i neregistrovanim savezima, pa je čak predlagana mogućnost i samokandidovanja. I to sve zarad navodne visoke transparentnosti izbora Poverenika.

Naravno, prvi razlog ovog besmislenog predloga je što bismo onda verovatno došli u priliku, a to je bio i plan, da se svi oni koji su završili pravni fakultet, privatni ili državni, i imaju neko radno iskustvo, kandiduju, pa da imamo nekoliko stotina kandidata, pa da onda svi mi potrošimo svoj mandat, a posebno odbor, na ispitivanju procedure, na proveravanju ispravnosti dokumentacije i razgovoru sa kandidatima.

Sa druge strane, ovi koji su tražili da se promeni procedura izbora, svi u glas su izuzetno podržavali prethodnog Poverenika, tako da imamo primere da su za prethodnika uglavnom govorili da je podigao instituciju na najvišu lestvicu, da je idealan i da je doprineo slobodi demokratije u Srbiji. Ja pitam ove genijalce - kako je moguće da se tako savršeni Poverenik izabere na potpuno nedemokratskoj i netransparentnoj i potpuno pogrešnoj proceduri? Dvoličnost je ovo bez presedana. Narod bi rekao - ako laže koza, ne laže rog.

Očito da u svim ovim i ovakvim nebuloznim predlozima postoji samo jedna namera - da se vrši opstrukcija po svaku cenu. Njima nije stalo do poverenika, ni do informacija od javnog značaja, još manje o zaštiti podataka o ličnosti, već jedino do lične promocije i do destabilizacije državnih organa. Legendarni Pavle Vuisić je najbolje okarakterisao ove borce za slobodu i pravdu rečima - neki ljudi u životu ostave nešto iza sebe samo kad čučnu. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre sa saradnicima, drage kolege, ne treba se baviti naukom i istraživanjem da bi smo shvatili ili da bi barem ja shvatio koliko je značajan ovaj zakon. Imao sam sreće da budem skoro član delegacije Narodne skupštine u Narodnoj Republici Kini i da vidim šta zaista znači napredak u nauci, u tehnologiji, šta zaista znači kada jedna zemlja uloži u sve to, kada krene tim putem do kakvih ekonomskih i privrednih rezultata dolazi. Do pre nekoliko desetina godina govorili smo o siromašnoj zemlji koja radi za šaku pirinča, a to je danas fascinantno za svakoga, ne samo za one koji se naukom bave.

Moje interesovanje za ovaj zakon vezano je za sveukupan razvoj Republike Srbije kao deo međunarodnog obrazovanja, kulturnog ili umetničkog prostora. U članu 8. ovog zakona ističe se potreba ka unapređenju i širenju kulturnog i umetničkog ambijenta i stvaralačkog obrazovanja u cilju očuvanja i afirmisanja nacionalnog identiteta kao dela civilizacijske baštine.

Gospodine ministre, da ništa drugo niste napisali nego ovu rečenicu, vi imate svaku moju podršku i svaki potpis, jer je krajnje vreme da se ovako nešto zaista i definiše. Mi imamo Srpsku akademiju nauka i umetnosti, tako važnu instituciju, imamo i Maticu srpsku koju, takođe, definišete, ali jako je važno da se i zakonska obaveza stvori oko toga da se podstaknu naša civilizacijska dostignuća, ali i da se isprave neke greške iz prošlosti koje nas danas koče i koje nas sprečavaju da oblikujemo svoj kulturni prostor onako kako bi trebalo.

U skorom razgovoru sa koleginicom Snežanom Petrović, njoj se zahvaljujem pošto mi je skrenula pažnju na to, ja ću dati samo neka dva primera. Početkom 13. veka najumniji među nama, Sveti Sava, je napisao Zakonopravilo ili Krmčiju Svetog Save. Malo je poznato, jeste to pravilo koje je trebalo da uredi samo odnose u crkvi, ali to je zakonsko pravilo koje je uređivalo državu, koje je rešavalo građanska prava, rešavalo prava majki, pravo majki sa decom, rešavalo probleme ropstva i ukidanje ropstva. To je jedan od prvih građanskih zakona koji je napisan u svetu, tek stotinu i nešto godina posle toga dolazi magna carta liberatum zbog koje se danas zapadna civilizacija hvali tvrdeći da je intelektualno superiorna na svim ostalim, zahvaljujući takvim zakonima.

Nažalost zašto sve ovo spominjem? Krmčija Svetog Save još nije prevedeno na moderni srpski jezik. Eto, gde zakon treba da reaguje, gde nauka mora da reaguje.

Vi ste sa potpunim pravom rekli ministre u svom izlaganju da je potrebna što tešnja veza sa naučnom dijasporom. Tu se svakako slažem, međutim, moram vam reći kada raspisujemo, bar što se kulture, obrazovanja i umetnosti tiče, konkurs mi uglavnom podrazumevamo institucije Srba iz regiona koje imaju pravo da konkurišu svojim projektima iz tih oblasti. A kako definišemo region? Niste vi to definisali, ni u vašem zakonu, to je staro pravilo napisano, Ministarstvo spoljnih poslova gde se kaže da su zemlje regiona, zemlje bivše SFRJ plus Albanija, Rumunija i Mađarska, jer jedino tamo žive autohtoni Srbi.

Znate, ne želim da ispravljam istoriju, ali šta je sa Italijom, recimo, ovo je samo primer. Pre stotina godina Srbi žive u Italiji. Despot Stefan Lazarević, slepi, poslednji miropomazani vladar Srbije, dvadeset godina svoj dvor drži u Italiji i tamo ostaje, ostaju poslednji tragovi srednjevekovne Srbije. Prva narodna pesma na srpskom jeziku nije štampana u Srbiji, nego u Italiji.

Saradnici Garibaldija u ostvarenju italijanske nacije su najviše deset Srba ili najmanje deset Srba i naravno Garibaldi učestvuje u hercegovačkom ustanku. Naše veze sa Italijom su neverovatne. Doktorka Mila Mihajlović napisala je knjigu o nekoj zaboravljenoj istoriji, a to je da prve lađe koje su došle u Albaniju da spasu srpsku vojsku nisu bile Francuske nego italijanska mornarica, čak se i postavlja pitanje kojih je bilo više. Na obeležavanju sto godina Velikog rata Italija je počela upravo ovim događaje ističući svoju ulogu u spašavanju vojske koja je posle probila balkanski front. Nažalost, mi smo se posle Drugog svetskog rata opredelili za bratstvo i jedinstvo i podržali one koji su nam napravili Jadovno, Jasenovac, Oluju i sve ostalo i naravno udaljili se od tog prijateljstva a ove godine 140 godina obeležavamo diplomatskih odnosa sa Italijom.

Vama je sigurno poznato ko su naše diplomate bili u Italiji, koliko smo to cenili. Ovim redosledom, Rakić, Dučić, Crnjanski, Andrić. Najbolje što smo imali bilo je tamo. Na kraju moram reći, u martovskom pogromu na KiM opstale su naše svetinje, a posebno Dečani, samo tamo gde je bio italijanski bataljon.

Zašto sam ovoliko ovo istakao? Italija je jedina zemlja gde raste broj Srba, ali u Italiji ne postoji nijedan časopis na srpskom jeziku, mi nismo autohtoni, zato što autohtonost tamo nismo ni tražili, ni zahtevali, a da jesmo, imali bi pravo da u ovom trenutku imamo i emisiju na srpskom jeziku. Empirijski, naučno dokazano tamo gde se gubi jezik, gubi se i nacija.

Nažalost, sve više srpske dece upisuje prvi razred jedino na italijanskom jeziku. Ovo isto mesto gde nauka treba da reaguje.

Naša civilizacijska baština, gospodine ministre, nije sigurno čupanje saobraćajnih znakova, rušenje građevinskih ograda, podizanje cirkuski šatri, ograničavanje kretanja ljudi i fizičko i verbalno maltretiranje žena. To nije naša civilizacijska tekovina. Afirmacija našeg nacionalnog identiteta mora biti kultura, kao nacionalna osobina, jedino to i ništa drugo. Hvala.