Mi smo amandmanom na član 19. predvideli brisanje tog člana, zato što ne treba ništa menjati i to nije naše dekadentno mišljenje i nismo mi prestari da ne znamo šta i kako u Srbiji treba da funkcioniše.
Na dve stvari bih ovde ukazao, ako možete još malo pažnje da posvetite najpre amandmanu, a onda i samom članu 19. Predlagač traži, a to promiče i Vladi u članu 20, da jedan predstavnik organizacije učenika škole učestvuje u školskom odboru, a Vlada kaže da sednicama školskog odbora, bez prava odlučivanja, prisustvuje predstavnik organizacije učenika škole.
Nigde dalje nije razrađeno kako će da se zove ta organizacija učenika škole, ko će da formira taj savez DOS-ovske omladine. Nekada je bio Savez socijalističke omladine, pa je bio Savez komunističke omladine Jugoslavije, Srbije. Ako je to savez DOS-ovske omladine, to i priznajem, možete vi to da izglasate, ali treba da se predvidi, hoće li to statutom škole, statutom školskog odbora, šta je to organizacija učenika škole?
Što nam to predlagač uopšte ne obrazloži? Imali smo jedan amandman da to bude nekakav učenički parlament, pa je Vlada i sama videla da je ubacivanjem u član 20. organizacije učenika škole, u stvari, otvorila Pandorinu kutiju. Evo, sada bismo parlament i u srednjoj školi, pa što ne bismo i u osnovnoj.
Mislim da ste ovde, tu se sada vraćam na član 19, u stvari išli na dodatno ponižavanje lokalne samouprave, koja je obespravljena nizom zakonskih projekata koje je DOS predložio ovoj Narodnoj skupštini, a evo i ovim. Moram da vas obavestim, članom 105. zakona, u delu koji nije menjan, predviđeno je da opština, odnosno grad Beograd, ne znam zašto ne i gradovi Kragujevac, Niš, Novi Sad i Priština, obezebeđuje sredstva za investicije, investiciono i tekuće održavanje, materijalne troškove i druge obaveze škola, pa čak i za stručno usavršavanje nastavnika itd.
Pravo skupštine opštine, odnosno grada je da samo imenuje članove školskog odbora koje neko drugi predloži, pa čak i taj drugi joj predlaže tačan broj, zatvorenu listu članova školskog odbora, koje skupština opštine ili grada, dakle ljudi izabrani od strane naroda, mogu samo da imenuju, ne mogu na to da utiču uopšte. Postavlja se pitanje, najpre, zašto skupština lokalne samouprave, odnosno zašto opština ili grad nema predstavnika u školskom odboru srednje škole koju finansira u čitavom jednom segmentu njenog funkcionisanja, a drugo, ...
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, zahvaljujem vam se, prekoračili ste vreme.)
Vidite kako lepo pričam, ovo je korisna edukacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, uz sve ove primedbe koje je izneo narodni poslanik Božidar Vujić, a jedna od osnovnih je da nam je dosta vršilaca dužnosti, dosta nam je ZUR-a, dosta nam je "v.d. Rake", postavlja se pitanje šta je htela Vlada, odnosno iz obrazloženja se vidi šta je htela, amandmanom na ovaj član, ali se postavlja i pitanje šta je postigla stavom 3. u kome kaže da će vršiocu dužnosti direktora da miruje radni odnos na radnom mestu sa koga je postavljen za vršioca dužnosti direktora za vreme dok obavlja tu dužnost.
Razumem želju predlagača da na taj način obezbedi sigurnost nastavniku, saradniku, možda čak i školskom psihologu u školi, ali to su samo neki od uslova da neko bude direktor škole, odnosno da bude vršilac dužnosti direktora. Zato što niste rekli da direktor škole može da bude isključivo aktuelni nastavnik ili psiholog. Šta ako neko ispunjava sve uslove, radio je i kao nastavnik, ima potrebne godine staža provedene u školi, ali radio je u privredi, i školski odbor ga postavi za v.d. direktora. Po kom osnovu njemu miruju prava tamo odakle je došao?
Šta ako dođe sa mesta iz baletske ili muzičke škole, koju je osnovao privatnik. Ne možete vi ovim zakonom da mu garantujete, niti možete da naterate osnivača, ili vlasnika preduzeća, da mu tamo miruju prava. Jer, on nije izabrano i postavljeno lice od strane Narodne skupštine Republike Srbije. Njega neki školski odbor postavlja. Ne možete da obavežete nikoga da ga primi ponovo na posao, izuzev državnu školu. Ali, nije ni uslov da bude v.d. direktora, da dođe iz državne škole. On ispunjava uslove iz člana 20. Zakona, a to može da bude i lice koje radi u bilo kom preduzeću u Srbiji.
Stvara se jedna obaveza koja neće moći da bude ostvarena. Trebalo je intervencijom u članu 20. reći da za direktora škole može da bude biran onaj ko je trenutno nastavnik, psiholog, savetnik i ispunjava neke određene uslove uz to; onda bismo mogli da mu garantujemo da će mu sve to mirovati za ovih, kako vi kažete u obrazloženju, najduže šest meseci.
Možda nisam pažljivo čitao Predlog zakona, ali nisam pronašao zakonsku odredbu koja kaže da će to za vršioca dužnosti trajati najviše šest meseci, pa se postavlja pitanje - hoće li da traje najduže šest meseci samo zahvaljujući tome što tako piše u obrazloženju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nije tu, a hteo sam da prigovorim njegovom obrazloženju neprihvatanja ovog amandmana.
Naime, u obrazloženju neprihvatanja amandmana, kojim se drugačije reguliše sastav školskog odbora, predlagač zakona je napisao da ne može da prihvati brisanje odredaba iz predloga zakona kojima se uređuje školski odbor. Mi to nismo ni predložili. Samo predlažemo da se briše član 24. i da ostane na snazi član 118. osnovnog zakona, koji isto tako uređuje školski odbor. Istina, uređuje sastav na drugi način, ali to je bila naša želja kao predlagača amandmana.
Po novom predlogu zakona Vlada predlaže da školski odbor ima devet članova, da tri člana budu predstavnici lokalne samouprave, trećina članova da bude iz nastavničkog veća i trećina iz saveta roditelja, a mi predlažemo da ukoliko školski odbor ima devet članova, (predložili smo najmanje pet, a može da ima devet) polovinu članova odredi osnivač škole, polovinu nastavnici, a jednog člana savet roditelja.
To nije brisanje odredaba kojima se uređuje školski odbor. To je samo drugačije uređivanje sastava školskog odbora, tako da ne mogu da prihvatim da se onaj koga je ministar zadužio da odgovori na amandmane ne upusti u tumačenje amandmana i da predlog za brisanje jednog člana izmena i dopuna shvati kao predlog za brisanje odredaba kojima se uređuje školski odbor. Nama to nije bila želja i to se amandmanom ne bi ni desilo. Kroz ovaj amandman ponavaljamo stalni deo programa Srpske radikalne stranke, da osnivač mora da učestvuje u upravljanju; da li je u pitanju preduzeće, škola, bilo koja druga ustanova, nama je to sasvim svejedno.

Time što se odriče prava osnivača, Vlada će napraviti izvesnu konfuziju širom Srbije i postaviće veliki broj ljudi pred dilemu da li da u tome uopšte učestvuju. Na primer, postavlja se pitanje odbornicima skupštine opštine, odnosno skupštine grada, da li žele da učestvuju u tome da proglase jednu zatvorenu listu koju
će dobiti, zato što je očigledno, na osnovu člana 24. da će na nastavničko veće predložiti samo tri člana. Znači, skupština opštine ne pravi izbor. Savet roditelja će predložiti samo tri člana, članom 24. ima pravo da predloži samo tri člana. Skupština opštine je dužna da tri člana izabere u školski odbor. U čemu je tu onda demokratija? Ima li kaznenih odredaba za skupštinu opštine, odnosno skupštinu grada, ukoliko ne izabere školski odbor? Može li škola da funkcioniše ukoliko ne izabere školski odbor?
Sada se vraćamo na samu sadržinu amandmana. Mislim da ovaj amandman podleže određenim zahtevima koji su stizali od strane zaposlenih u školama, da, u stvari, oni upravljaju školama. Kada ste to već tako gromoglasno najavljivali za visoko obrazovanje, postavlja se pitanje zašto nastavnici nisu sposobni da vode škole. Zašto su samo profesori i saradnici univerziteta sposobni da vode univerzitete i fakultete, a nastavnici osnovnih i srednjih škola nisu sposobni da vode škole. Njima niste obećali da ćete na isti način regulisati poslove koje oni obavljaju, a radi se o obrazovanju dece. Oni samo imaju nešto stariju decu, a ovi imaju manju decu a veću odgovornost.
Ne mogu da prihvatim tezu tek tako olako izrečenu, neutemeljenu, da su roditelji najmerodavniji da odlučuju kako će škola da radi jer oni žele najbolje svojoj deci. Pa, roditelji žele najbolje, ne samo svojoj, svoj deci, ali oni ne znaju kako škola treba da radi. Država želi da obezbedi najbolju školu i u stanju je da to uradi. Roditelji mogu deklarativno da budu za najbolju školu, ali oni ne znaju šta je najbolja škola. Oni to ne rade, ne bave se time, ne primaju platu za to.
Plata za to da se zna koja je najbolja škola i da se to primenjuje odmah u našim školama, isplaćuje se u Ministarstvu prosvete, tamo gde rade ljudi kojima je isključivo to posao. Po meni, oni znaju koja je najbolja škola. Ne zna to savet roditelja, a posebno ne zna ono troje roditelja koje će savet roditelja predložiti. Nemate nikakve kriterijume. Želeo bih da jednog dana školski odbor čine ljudi koji izdržavaju tu školu.
(Predsedavajući: Vreme.)
Ministar kaže - na Zapadu to već rade roditelji, čak i u školama koje roditelji ne izdržavaju. Školski odbori na Zapadu izdržavaju školu. Oni ulažu, obezbeđuju sponzore, obezbeđuju donacije. Ovde, u ovoj osnovnoj školi o kojoj se danas ovde radi, to je isključivo Republika Srbija. Pa, Republika Srbija valjda treba da vrši dužnosti ili barem u većini da vrši dužnosti, koje ste sada podelili na tri puta tri puta tri. Bojim se da ćemo jednog dana imati u školama tri puta šest, a vi znate šta to znači.

Nije naš koncept ni zasnovan tako da isključivo država odlučuje o tome kako će da se vodi osnovna škola. To čak nije ni na univerzitetu bilo tako, ali dobro, ministar ima pravo da tumači i svoje predloge, i naše amandmane, kao što i mi tumačimo njegove predloge zakona i u njima tražimo ono za šta smo ubeđeni da će se u praksi loše pokazati.
Naravno, ovo nije materija za zakon - kako će školski odbor da donosi odluke. Otkuda to da se nađe u Predlogu zakona o osnovnoj školi? Pa to se reguliše, ako ne statutom škole, onda bar tim pravilnikom kojim se reguliše rad školskog odbora. Trebalo bi onda reći ovde - i školski odbor održava sednice ponedeljkom, ili šta znam već, da se to potpuno reguliše. A šta sada znači ovo samo kako donosi odluke; a kako će da se sakupe, to nije regulisano.
Međutim, u obrazloženju Vlade na jedan prethodni amandman ima nešto što se uklapa sa pričom ministra prosvete, a što se meni ne uklapa u život, to je da Vlada obrazlaže potrebu da trećina sastava školskog odbora budu roditelji, time što je narastao problem vezan za narkomaniju, alkoholizam, pušenje i uticaj sekti na populaciju učenika, pa zbog toga mora da se poveća uloga roditelja, i kroz savet roditelja, i kroz njihov jednak broj u odnosu na druge dve strukture školskog odbora.
Moji sinovi više nisu ni za osnovnu, ni za srednju školu, ali da imam dete koje ide u osnovnu školu, zaista bih se zabrinuo pred tvrdnjom predstavnika Vlade da moram i u školi da brinem da on ne potpadne pod uticaj sekte, droge, alkoholizma. Mi to dete, nekada od 6,5 godina, najčešće od 7, predajemo u ruke državi i nastavnicima, vaspitačima, psiholozima, direktoru škole, školskom odboru. Mi tu više nemamo uticaja, a naročito ne dominantnog uticaja da kroz sednice saveta roditelja sprečimo da u školu uđu sekte, da uđe narkomanija, da uđe alkoholizam. To mi liči na pranje ruku, to mi liči na bežanje od odgovornosti.
Potpuna je odgovornost škole, a ko je osnivač škole - Republika Srbija; ko u Republici Srbiji brine i o novcu i o prosveti - Vlada Republike Srbije; potpuna je odgovornost Vlade Republike Srbije za svaki pojedinačni slučaj narkomanije u osnovnim školama, za svaki pojedinačni slučaj kada je dete potpalo pod uticaj sekte i kada je došlo čak i do neželjenih tragičnih posledica, da se deca ubijaju. Tu nema odgovornosti roditelja, niti ima mogućnosti da roditelji na to utiču.
Zamolio bih vas, gospodine Šabiću, da poslanike koji ovde nacionalizam ocenjuju crno, opomenete da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Ništa lepše od nacionalizma nema i molim sve narodne poslanike da narod kome pripadaju vole, da ostale poštuju i sa njima zajedno da žive u ovoj našoj zemlji.

Mi imamo amandman na član 28, time želimo da regulišemo nešto iz člana 138. Zakona, ali povodom ovog člana 28. postavlja se pitanje, pošto Ministarstvo prosvete sada preuzima obavezu da obezbedi tradicionalnoj crkvi i verskoj zajednici bruto naknadu po ostvarenom času nastavnika verske nastave, zašto dalje nije regulisano ko će određivati visinu te naknade i kako će se isplaćivati ta naknada.
Šta je sada crkva, kojoj smo priznali pravo, a mi preuzeli obavezu da joj obezbedimo izvođenje verske nastave u osnovnoj školi? Šta je sada ta crkva za Vladu Republike Srbije, za ministra prosvete? Da li je to sada neka ustanova koja dodatno edukuje decu, pa je pravno lice koje ima žiro-račun, koje će određivati cenu svog bruto časa, ili će Ministarstvo prosvete propisati koliko iznosi bruto čas nastavnika verske nastave.
Mi to do sada nismo imali u školskom sistemu, nije se znalo kolika je cena bruto časa jednog nastavnika koji ne radi u školi, nego ga šalje druga firma, drugo pravno lice da izvodi nastavu, koju će škola posebno da plati. Kada kažem škola, mislim na Vladu Republike Srbije i mislim na budžet Republike Srbije.
Zašto nije određeno, kao što su kaznene odredbe u novčanim iznosima, zašto nam nije ovde predlagač rekao koliko će jedan čas verske nastave u bruto iznosu da košta državu? Kako će od te bruto naknade lice koje izvodi versku nastavu biti plaćeno? Da li će sklapati ugovor o delu? Mislim da je sada primenjivan taj sistem po uredbi Vlade Republike Srbije, pošto se pojavio problem isplate naknade za pružane usluge.
Kako će Vlada da reguliše, neću da imenujem crkvu, sa bilo kojom crkom odnose, jer crkva daje nastavnika, a Vlada treba uslugu da plati. Da li će ta usluga u bruto iznosu ići na žiro račun crkve? Da li će ulaziti u penzijski osnov sveštenika koji izvodi versku nastavu? Da li će ulaziti u penzijski osnov svih sveštenika koji pripadaju toj crkvi, bez obzira na to da li izvode nastavu ili ne?
Predlagač zakona se nije do kraja upustio u sve probleme koji će nastati danom primene ovog zakona, a sudeći po žurbi znam da je dan "d" upis učenika u prvi razred osnovne škole, ali tog dana kada upišete učenike, znači 1. ili 2. septembra, učenici će početi da pohađaju versku nastavu. Hoće li sve to biti regulisano podzakonskim aktima i može li da bude regulisano podzakonskim aktima?

Iz nekoliko razloga trebalo je da Vlada prihvati ovaj amandman.
Najpre, drastično se smanjuje broj učenika koji putuju preko četiri kilometara. Nažalost, takvih je sve manje i ta sredstva uopšte ne bi bila od bitnog uticaja na budžet, koliko će biti od bitnog uticaja sredstva koja Vlada nije prikazala da će biti potrebna, a ukazaću i na to.
Drugi razlog je što taj poslednji stav više ne može ni da se tumači po Zakonu o lokalnoj samoupravi. Naime, ukoliko opština ne može da obezbedi dovoljno sredstava za prevoz učenika koji putuju preko četiri kilometara, to je zakon iz 1994. godine, roditelji, tobož, mogu da učestvuju, kao da oni neće da učestvuju, neće da šalju svoje dete u školu, nego mogu da učestvuju.
Sad im Vlada velikodušno odobrava da mogu oni da plaćaju karte svojoj deci, ako to opština ne može da plati. Poslednji stav kaže: "Odluku o tome donosi opština". Pitanje je šta je više opština, da li je to skupština opštine ili je to predsednik opštine? Vi znate da su sad tu ingerencije podeljene, nadležnost je podeljena.
Postavlja se pitanje ko bi sad tu doneo odluku, ko je sad taj ko kao opština donosi odluku o tome ima li u budžetu opština dovoljno sredstava za prevoz učenika ili ne.
Da vas podsetim da nam predlagač ovde nije ukazao na milijarde dinara koje će biti potrebne ove godine za sprovođenje ovog zakona. Nas je predlagač upoznao samo sa iznosom sredstava koji će biti potreban za upis u prvi razred osnovne škole, pričam o verskoj nastavi, i za upis u drugi razred osnovne škole one dece koja su već pohađala, verovatno u prvom razredu, versku nastavu.
Međutim, član 10. je jasan: "Roditelj, odnosno staratelj učenika prilikom upisa u prvi i svaki naredni razred ima pravo i obavezu da odluči da učenik pohađa versku nastavu...
Šta će biti ako roditelj učenika koji polazi u sedmi razred odluči da njegov sin pohađa versku nastavu? Gde su sredstva za osam razreda osnovne škole i četiri razreda srednje škole za versku nastavu?
Razumeo bih da je predlagač rekao - upisuju se deca u prvi razred osnovne škole na versku nastavu, iduće godine se upisuju u prvi i u drugi, one tamo u prvi, drugi i treći, da ima neki kontinuitet u obrazovanju.
Ali, ovog časa kad zakon stupi na snagu, u septembru mesecu, deca se u 12 godina, osam razreda osnovne škole i četiri razreda srednje škole, upisuju na versku nastavu, bez nastavnih planova i programa. Verovatno će i onaj ko u četvrtom razredu srednje upisuje versku nastavu da krene od nule, od prvog razreda osnovne škole. Ali, to su ogromna sredstva.
Zamislite samo kada se budu rastrčali nastavnici verske nastave (još uvek ne znam kako da ih nazovem drugačije, da li da kažem sveštenici, možda će to biti lica kvalifikovana na nekim kursevima, na seminarima, ne znam kako će to biti) po školama, po razredima, a za sve to će biti potrebna dodatna sredstva. A, ovde Vlada neće da reguliše, možda nema u celoj Srbiji ni 500 učenika koji putuju duže od četiri kilometra.

 Dame i gospodo narodni poslanici, biće zaista teško da širom Srbije objasnite zašto DOS nije glasao da svi učenici koji dugo putuju imaju plaćen prevoz, odnosno zašto se pojavilo  18 kartica nekih koji, tobož, nisu glasali i koji su bitno uticali, a nisu sigurno prisutni u sali, na  prihvatanje jednog pozitivnog amandmana, o čemu se većina prisutnih u  Skupštini izrazila pozitivno.
Da vas podsetim da se zakoni donose većinom glasova prisutnih poslanika.
Apsurd koji se da primetiti u članu 33. i njegova nesaglasnost sa članom 27, odnosno članom 122a Zakona, pokušaću da vam obrazložim, tako što ću pokazati koliko ste malo pažnje obratili na kvalitet Predloga zakona kad ste zakon podneli Narodnoj skupštini.
Član 33. stav 1: "Škola će usaglasiti svoju organizaciju i rad u roku od mesec dana od dana stupanja na snagu ovog zakona".
Član 122. u uslovima za sekretara škole kaže da upravne, normativno-pravne i druge pravne poslove u školi obavlja sekretar i te poslove može da obavlja lice sa odgovarajućom visokom stručnom spremom i položenim stručnim ispitom.
U roku od mesec dana od dana donošenja ovog zakona, škola će morati sve svoje akte da usaglasi sa izmenama i dopunama ovog zakona, to će raditi sekretar škole, od kojih recimo da 15% uopšte nema pravni fakultet, nema nikakav, odnosno nema završen fakultet.
Postavlja se pitanje kada škola sve to bude završila, šta će biti posao onog sekretara koga izaberete u roku od dva - tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Škola je normativno morala pre njegovog dolaska na posao da potpuno prilagodi svoje akte zakonu, a onda će on da kuca neka rešenja; to je mogao da radi stari sekretar, kao i do tada; govorimo o malim školama, o malim sredinama, gde ne možete da obezbedite stručni kadar. Toga su svesni mnogi poslanici.
Ne dolazimo mi svi ovde iz velikih gradova, ovde dolaze ljudi iz malih sredina, u kojima ni za sekretara opštine ne mogu da obezbede nekoga ko će doći u tu opštinu, a evo, vidim po predlozima, izmišljate i opštine od 2.000 stanovnika. Ko će doći da bude sekretar opštine, a kamoli da bude sekretar jedne osnovne škole u takvoj opštini?

Dame i gospodo narodni poslanici,
SRS je prigovorila na jezik člana 2. Predloga zakona i na nešto što bi trebalo otkloniti. Istina, predlagač je prihvatanjem amandmana jedne druge poslaničke grupe priznao da je to neki stari jezik, možda čak i austrougarski, koji je ovde primenio, ali mislim da je time napravio još veće zamešateljstvo, a da nije otklonio nedoumicu koju bi stvorio zakon da je usvojen u prvobitnom tekstu.
Naime, predlagač je predvideo da se član 13. promeni i da jedan njegov deo glasi: "Ministarstvo prosvete vrši upravni nadzor vrednovanjem kvaliteta rada škole, odnosno doma učenika". Mi smo predložili da to glasi: "Ministarstvo prosvete vrši stručno - pedagoški nadzor vredovanjem kvaliteta rada nastavnika, stručnih saradnika i vaspitača u školi, odnosno domu učenika".
Formulisati jedan zakonski projekat tako da će Ministarstvo vrednovati kvalitet rada škole liči mi na razgovor između roditelja i deteta, kad dete dođe iz škole i otac ga pita - kako je škola, a on kaže - dobro, ne pomera se. Kako će Ministarstvo prosvete da vrednuje kvalitet rada škole? Šta je to škola - učionice, sanitarne prostorije, kabineti?
Valjda Ministarstvo vrednuje kako u toj školi rade nastavnici, vaspitači, a ne hoće li vrednost škole biti izražena kroz njenu finansijsku vrednost. To nikako nije kvalitet škole. Šta je kvalitet škole? To je kvalitet nastave, to je kvalitet rada sa decom, kvalitet obrazovanja. Kako su to rangirane škole po kvalitetu? Imaju li roditelji pravo da odlučuju da hoće, da pošalju dete u školu prvog, drugog ili trećeg kvaliteta?
Amandmanom koji ste prihvatili kažete da ćete vrednovati i kvalitet rada škole i kvalitet rada nastavnika. E, pa to zaista ni na šta više neće ni da liči. Preporučujem vam da vi prihvatite ovaj naš amandman. Priznajem da Ministarstvo prosvete treba da vrši nadzor, ali nad čime: nad onim što rade nastavnici, vaspitači i osobolje zaposleno u školi.

U članu 3. kojim se dodaje novi član 13a mi smo predvideli brisanje tačke 4). Ona bi glasila ovako - u vršenju nadzora nad zakonitošću rada škole Ministarstvo prosvete pokreće inicijativu za drugačije uređivanje zakonom uređenih odnosa. Jedna opšta formulacija, bezmalo besmislena, za koju se ne zna da li je to sada pravo ili obaveza Ministarstva prosvete, odnosno da li će ministar prosvete biti odgovoran ako Ministarstvo ne pokrene neku inicijativu za uređivanje zakonom uređenih odnosa. Šta to znači?
Zna se ko pokreće inicijative za uređivanje odnosa zakonom. To može svaki narodni poslanik, Vlada Republike Srbije, određeni broj birača, a to da Ministarstvu sada dajemo nalog ili obavezu ili savet, ne znam kako može da se tumači ova mera i ova odredba, da pokreće inicijativu da se nešto što je regulisano zakonom na drugi način reguliše, pa to je valjda obaveza svakog ozbiljnog ministra i svakog ozbiljnog ministarstva.
Sve ono što se tiče osnovne škole regulisano je drugim zakonima, za šta ministar misli da nije dobro regulisano, on će Vladi predložiti da se to promeni, to ide na Vladine odbore, rešava se u Sekretarijatu za zakonodavstvo, a ako Vlada to propusti, dolazi pred Narodnu skupštinu. To je uređeno Poslovnikom Vlade i uopšte ne znam zašto ovakvu odredbu ubacivati u jedan Zakon o osnovnoj školi.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ne treba olako preći preko izmena člana 6. koje smo mi srpski radikali predložili, zato što zadiru u nekoliko tema i u odnose koji se tiču mnogih članova ovog predloga zakona. Najpre, mi smo u nekoliko članova predložili da ne prihvatite amandman kakav ste prihvatili i da ne vrednujete kvalitet rada škole, već da vrednujete ljude. Vi to odbijate i taj deo našeg amandmana neću da obrazlažem. Postoji nešto na šta ukazujem pažnju i što bi trebalo regulisati zato što će se dalje, u daljim članovima oko toga lomiti koplja, a to je verska nastava.
Predlagač zakona je mislio da verska nastava nije obuhvaćena članom 6. koji se tiče opisa poslova, prava i dužnosti i obaveza prosvetnog savetnika. Međutim, tiču se i te kako. Evidentno je da se u mnogo čemu narodni poslanici u Skupštini Srbije ne slažu. Veronauka je jedno koplje koje se ovde lomi. Jedni su apsolutno protiv toga, jedni su za to da to bude fakultativno, a jedni su da bude obavezno. A ja sam za to da kako god da bude, bude uređeno zakonom. Kako god većina danas reši, ne smemo da ostavimo bez bilo kakve kontrole i nadzora. Međutim, kako da to regulišemo, ako je članom 17. predviđeno da poslove prosvetnog savetnika može da obavlja lice sa odgovarajućom visokom stručnom spremom i pet godina radnog staža u oblasti obrazovanja.
Pitam vas, ko će biti prosvetni savetnik za versku nastavu, ko će kontrolisati kvalitet rada, opet kažete škole, a ja kažem nastavnika za versku nastavu. Ko će predlagati mere protiv nastavnika za versku nastavu, kao što predlaže mere protiv nastavnika za srpski jezik ili biologiju.
Predložili smo nekoliko izmena, odnosno dopuna ovog člana Predloga zakona. Najpre da se uvede prosvetni savetnik za versku nastavu. Očigledno je da nijedan dosadašnji prosvetni savetnik, ni po uslovima koje ste propisali za prosvetnog savetnika po ovom predlogu zakona, neće moći da kontroliše kvalitet rada verske nastave. To je predmet koji će biti jednako važan, jednako vredan i mora da bude jednako pod kontrolom, baš kao i svi ostali predmeti iz školskog programa.
Dalje, kod samog prosvetnog savetnika, bez obzira na to da li je savetnik za versku nastavu ili prosvetni savetnik kako ga vi zamišljate, predvideli smo da on bude lice koje će direktoru škole predložiti mere, koje su kasnije predviđene članom 73. stav 1. osnovnog zakona, odnosno, članom 15. izmena i dopuna.
Dolazimo u situaciju da direktor sam proceni da li je nastavnik, stručni saradnik ili vaspitač svojim radom ostvario ili nije ostvario nastavni plan i program, pošto je on jedini merodavan da preduzme mere i da privremeno, do okončanja disciplinskog postupka, udalji takvog nastavnika koji, po njegovom mišljenju, ne zadovoljava uslove iz člana 73. Mi kažemo - neka mu to predloži prosvetni savetnik, ako prosvetni savetnik može ministru prosvete (stav 2. tačka 6) da predlaže mere, a vi ovde kažete "i nadležnim organima preduzimanje mera za otklanjanje nepravilnosti", ali to nije tačno definisana mera, da predlaže direktoru škole da nekoga udalji iz nastave.
To nije otklanjanje nepravilnosti, to je sudbina jednog čoveka, udaljavanje iz nastave. Kada se povede disciplinski postupak, ako se njegova krivica dokaže, on gubi posao. Nemojte da ostavite da direktor škole bude jedini filter koji će odlučivati o tome koji nastavnik zadovoljava, a koji nastavnik ne zadovoljava. Neka to budu dva filtera - jedan je Ministarstvo prosvete. Vi kažete - neće Ministarstvo da menja nastavnika. Dobro, neće, ali onaj koga je ovlastilo Ministarstvo predložiće direktoru, jer je stručan, i reći će - direktore, ovaj čovek ne zadovoljava uslove iz člana 73, prisustvujem njegovoj nastavi, ne obrađuje nastavne jedinice, ne dolazi na časove (već, koji su uslovi), predlažem ti, ne sugerišem, ne naređujem, predlažem ti da se povede disciplinski postupak i da ga suspenduješ, odnosno udaljiš iz nastave za vreme dok traje disciplinski postupak. Time bi mnogo toga bilo otklonjeno.
Još jednom vas upozoravam, govorićemo još o verskoj nastavi, da mora neko da kontroliše rad nastavnika verske nastave, mora. Kad kažem neko, tu ne mislim na predstavnike verske zajednice koju on zastupa izvodeći nastavu. Mislim na državu, država mora da kontroliše šta se to tamo radi. Nije taj čas isključen iz pravnog, iz obrazovnog i iz javnog sistema ove države. Taj čas je školski čas, a svaki školski čas podleže kontroli države.

Mogao bih da prihvatim prethodnu diskusiju, da je bila zasnovana isključivo na pravnim argumentima. Zaista je predlagač zakona trebalo da ima u vidu ustavne odrednice, a ustavna odrednica je - verska zajednica. Član 41. stav 2. i 3. tretira isključivo verske zajednice i možda bi u tom smislu zakon bio potpuno jasan, čak i kada bi pisalo samo - verske zajednice, a onda da se precizira stavom 2, ili 3. ili novim koje će verske zajednice imati svoje nastavnike i kojima će biti omogućeno da našoj deci predaju versku nastavu.
Pripadam Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pripadam hrišćanskoj crkvi i znam da će ona uvek moći da se izbori u srpskom narodu ne da dominira, nego da bude uticajna. To je naša crkva. Ne sprečavam nikoga da ispoveda bilo koji oblik religije za koji on smatra da se tu našao ili da se tu rodio. Ima nas koji smo rođenjem u jednoj veri i nećemo da je menjamo. To pravo poštujem kod svakog građanina.
Ali, ne dozvoljavam da mi ovde sa govornice neko natura nešto što u državi, u našem narodu, ne može da bude prihvaćeno; da se vraćam 2000 godina unazad neću zato što svako vraćanje unazad može da dovede do sukoba. Neću da vas upućujem u to, još nisam kvalifikovan da izvodim versku nastavu, ali pravoslavce i katolike je samo načelo filiokve razdvojilo, a dovelo je posle toga do krvavih sukoba između hrišćana.
Što se tiče malih verskih zajednica, što se tiče verskih zajednica prihvaćenih u svetu a kod nas neprihvaćenih, ko želi da izučava njihova načela moraće da ode tamo gde su te zajednice dominantne, tamo gde imaju te stotine miliona, hiljade članova i da tamo dodatno izučava ono što ovde ne može.
Još jednom bih vas podsetio - ništa i sve je u ovoj zemlji dozvoljeno što zakonom nije zabranjeno. Ni jedna mala verska zajednica neće biti ukinuta prostom činjenicom da nije dozvoljeno izvođenje verske zajednice od strane, najverovatnije, sveštenika te verske zajednice. To ne znači da ljudi neće moći da im pripadaju, nego samo da država nije zainteresovana da u svoj školski sistem uvodi ta učenja.
Važna je jedna velika reka, a potočići koji se iz te reke izlivaju, pa misle da su bistriji i snažniji od te reke, snažniji su i bistriji samo za one koji su na tim potocima. Za nas su najvažnije crkve koje smo mi taksativno pobrojali i voleli bismo da taj amandman bude prihvaćen.

Povređen je član 101. stav 1. Dakle, želeo bih da ostane jasno. Mnogo mi je etiketa u životu lepljeno. Nikada nisam imao mogućnosti da na to odgovorim. Sada imam mogućnost. Uopšte nisam rekao da neće biti dozvoljeno delovanje, molim vas da to bude potpuno jasno, samo sam rekao da država nije zaitneresovana da se to izučava u školama.
Gospodin Šabić je sada, pročitajte stenogram, progovorio nešto što može da se tumači kao da sam rekao da delovanje tih crkava nije u državi dozvoljeno ili neće biti dozvoljeno; biće potpuno dozvoljeno. Ali, sa čime ćemo se zaista obračunati - to su sekte, to su žrtvovanja, to je krv, to je ono što naravno niko od vas normalnih neće da prihvati. Međutim, nijednog časa, niti sam ikada u životu pomislio, niti može da mi se desi da kažem da delovanje tih crkava, koje ovde neće biti ovim zakonom pomenute, neće biti dozvoljeno. Kako da ne, biće sigurno.

Dame i gospodo narodni poslanici,
normalno je da oko ovoga iznosimo različite stavove. To nas i opredeljuje u životu, a i u diskusijama za ovom govornicom. Narodni poslanik gospodin Simonović predvideo je da se u članu 10. stav 1. izbaci tačka 1) koja glasi: "Nastava iz izbornih predmeta ostvaruje se u skladu sa nastavnim planom i programom od I do VIII razreda, i to: 1) verska nastava i drugi predmet etičko-humanističkog sadržaja koji utvrdi ministar prosvete od I do VIII razreda".
Zašto versku nastavu u škole? Zato što smo to skoro svi mi koji se bavimo politikom 12 godina obećavali građanima Srbije, na ovaj ili onaj način. Ne mogu da kažem da je to činila SPS, nije mogla ni da uvede; da je to bio deo njenog programa - nije bio; ali, svi mi ostali smo govorili da hoćemo veronauku u škole ili bar istoriju religije, da hoćemo da nam deca znaju kako u svetu žive, da vide i drugi pogled na svet, možda i nenaučan, možda naučan, bog će ga znati. Ali, sada je prilika da to i ostvarimo. Mi tada nismo rekli deci - kad mi pobedimo, imaćete dodatnih obaveza. Mi smo i roditeljima i deci govorili - ko želi da izučava veronauku, moći će da je izučava.
Vlada Republike Srbije je onom uredbom prošle godine uvela još jedan predmet. Dakle, mi uvodimo veronauku, a vi koji nećete veronauku, vi ćete da cupkate po školama. Tako sam shvatio ono propagiranje onog vaspitanja, kada sam video ministre da cupkaju. Čak je ministar prosvete slao dopis svim školama i tim dopisom je propagirao građansko vaspitanje. Na posredan ili na neposredan način, kad direktoru škole piše ministar, tada ga je menjao kako god je hteo, davao je na znanje direktorima koji predmet treba da propagiraju kad se roditelji odlučuju. Zato je bio slab odziv na upis veronauke; ili je možda to realno stanje, ne znam, ne bavim se čitanjem anketa.
Šta pokušava SRS? Ne ovo što predlaže gospodin Simonović, ne da nema verske nastave. Mi samo kažemo ovako - ovo odlučuju roditelji, ipak dete ne odlučuje hoće li veronauku, ovo je izbor roditlja. Ima roditelja koji žele da im deca uče veronauku, a ima roditelja koji to ne žele. Ne možemo roditelje koji ne žele da im deca uče veronauku da kaznimo, odnosno sada njihovu decu, tako što ćemo im uvesti još jedan predmet - nećeš veronauku, učićeš mi još jedan predmet, da ovi koji uče veronauku ne budu više opterećeni.
Neka budu više opterećeni, žele veronauku. Žele nešto protiv čega je, možda i sa pravom gospodin Simonović; žele nešto što nije obaveza u školi za svu decu, što škola ne mora da obezbedi deci. Je lÄ ne mora; onda oni koji žele neka imaju dodatno opterećenje, neka to bude izborni predmet. Oni koji ne žele, ne terajte ih da uče onaj drugi predmet, zato što mi valjda svoju decu tako vaspitavamo da im to dodatno vaspitanje nije potrebno.

Iskoristiću priliku da ukažem na još jedan razlog zbog koga član 10. treba da bude promenjen i ne bi smeo u jednoj normalnoj državi da izgleda (a posebno taj stav 1. i tačka 1) ovako kako je predložila Vlada Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je uvela veliku dilemu među građane Srbije, da li uopšte u Srbiji postoji školski program, da li se uopšte zna u kojim školama se šta uči.
Ako Vlada Republike Srbije ravnopravno tretira versku nastavu kao predmet potpuno ravnopravan sa svim ostalim predmetima, pa još uvodi i pandan da bi bila sva deca pokrivena još jednim predmetom, postavlja se pitanje... a verska nastava se ocenjuje i opisnom ocenom. Znači, ocenjuje se. Postavlja se pitanje Vladi Republike Srbije, kako je nastao čovek? Ako je prvi čas verska nastava (a vi znate, neki od vas znaju, neki ne znaju, neka pročitaju), kako će onaj ko izlaže versku nastavu objasniti nastanak čoveka, a posebno nastanak žene. Učenik će to morati da zna da bi dobio dobru opisnu ocenu. Nemojte mi reći da će jednom odličnom učeniku biti sasvim svejedno da li ima negativnu opisnu ocenu iz verske nastave ili ne. Drugi čas će biti biologija. Doći će nastavnik koji će da iznese potpuno drugu teoriju. Kod njega će, naravno, muškarac i žena postajati na isti način, evolucijom. Naći će se, a kako je neko rekao pre dve hiljade godina, naći će se negde pre milion godina, ili već koliko miliona, na drvetu.
Interesuje me šta će taj učenik koji to nauči i dobije peticu da misli o školi i o državi. Da li mi to pravimo jednu dvojnu ličnost, da li mi to jednog malog lažova spremamo za život? Onog ko se prilagođava uslovima kao kameleon - kada me sveštenik pita kako je nastao svet ja ću reći ovako, a kada me profesor pita kako je nastao svet ja ću reći onako, treba mi dobra ocena.
Razumeo bih državu kada bi ona rekla - u ovoj školi koja se zove tako i tako i nalazi se na toj i toj adresi, izučavaće se ova nauka. Deca koja tamo idu, neće biti zbunjena. Čitaće i o prvom, i o drugom, i o trećem, i o četvrtom danu, i o rebru Adamovom i o svemu. U onoj tamo školi, izučavaćete Darvina. Pa sada, deco, izvolite, rešavajte, ili ćete tamo, ili ćete tamo. Jedan isti problem ne može u jednoj državnoj školi na dva načina da se tumači.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Završavam. Ne može. Rešavajte to malo, sve to može na bolji način da se reši, pa da niko ne bude ogorčen. Ništa niste učinili ako polovina poslanika iz ove sale izađe sa osećanjem da smo ih povredili time što smo stvorili neku većinu. Slušajte me, često sam sa takvim osećanjem, a naročito otkako ste vi na vlasti, izlazio iz ove sale.