Dame i gospodo narodni poslanici, iako pitanje Kosova nije samo mit i nije baš popularno da se na takav način o Kosovu i Metohiji govori, mada ono jeste mit, ja ću vas ipak podsetiti na reči još apostola Pavla, koji je govorivši o veri rekao da je vera postojano čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo. Izgleda ne vidimo svi, da li u zemlji ili neki u inostranstvu, koji su možda odlučujući faktori, da smo u pravu i da je na našoj strani i međunarodno pravo.
Jedna stara rimska opomena kaže da ne ojačava tokom vremena što po zakonu od početka čvrsto ne stoji. Dakle, imamo trenutno protektorat na Kosovu i Metohiji, ali to je trenutno stanje i ono se mora promeniti.
Ovo govorim zato što ne počinje sve od nas i što umna podsticanja iz prošlosti mogu da nadžive propast države u kojoj su nastali, jer je srećan narod koji u primerima iz prošlosti može da pronađe podršku za svoje savremeno postupanje. Mi nemamo pravo da se "bez otpora" predamo sumornim mislima, ravnodušnosti, nametanjem teze da smo poraženi, jer nam je uzeta Krajina, jer nam se otima Republika Srpska, danas pokušaj da nam se otme Kosovo, ko zna gde je kraj.
U novonastalim okolnostima moramo da se suočimo sa činjenicom da je raspad Jugoslavije uslovio našu brigu i za Srbe u Krajini i Republici Srpskoj, i borbu sa albanskim separatizmom na Kosovu i Metohiji, muslimanskim na području Sandžaka, mađarskim na području Vojvodine.
Sukobi na prostoru Balkana u bliskoj budućnosti, od toga strepi i međunarodna zajednica, mogu se proširiti na prostore Baskije, Korzike, Katalonije, Valonije, Flandrije, Severne Irske itd. To bi Evropi dalo sasvim novu sliku i na tome, čini mi se, treba insistirati u pregovorima. Pred pregovore treba da uzmete u obzir i da se po četvrti put za poslednjih 20 godina Kosovo i Metohija nalaze na meti politike zapadnog dela međunarodne zajednice.
Pokušavam u stvari da vam pomognem. SRS na taj način razmišlja o velikim problemima i treba govoriti jezikom koji ta Evropa razume, jer ako se jednom napravi presedan, onda taj presedan počinje da bude pravilo.
Prvi put se međunarodna zajednica suočila sa problemom Kosova i Metohije posle albanskih separatističkih demonstracija 1981. godine, kada je Srbiji sugerisano da prihvati Kosovo kao sedmu republiku i od toga (vi vrlo dobro znate, koji ste u pregovorima) još uvek nisu odustali, samo to sada više nije sedma, nega treća.
Drugi put uoči secesije Slovenije i Hrvatske, kada je vršen pritisak da se kosmetskim Albancima prizna pravo na samoopredeljenje. Treći put za vreme vojne agresije na SRJ 1999. godine, kada je otvorena podrška albanskom separatističkom terorizmu definisana kao glavni ratni cilj SAD i njenih evropskih slugu.
Posle okončanja agresije to se nastavilo, samo drugim sredstvima, pod privremenom administracijom UN na Kosovu. Dok se kosmetski Albanci privileguju pravom na samoopredeljenje, Srbima u Hrvatskoj je osporeno i najminimalnije pravo na samoopredeljenje, a Srbima u BiH se ne samo negira, nego i zabranjuje. Srbija je, u stvari, jedini kandidat danas za EU od koje se kao uslov traži da se dezintegriše da bi se integrisala.
Haški tribunal je, naravno, pokušaj da nam se utisne žig najvećeg krivca za nestanak Jugoslavije, za nastanak jugoslovenske krize, pa čak i za bombardovanje. To nam je stalna omča oko vrata.
Osnovno pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta gura se u stranu, a u prvi plan izbijaju Studija izvodljivosti, ulazak u Partnerstvo za mir, kao da ćemo ulaskom u EU rešiti sve probleme. Zato se govori o uslovnoj, kontrolisanoj ili odloženoj nezavisnosti. To su te zamke kojih se u pregovorima morate čuvati.
Povelja UN, Rezolucija 1244, Pariska povelja, KEBS i drugi obavezujući dokumenti ignorišu se i na tlu Evrope planira se komadanje jedne od njenih najstarijih država. Svesni smo toga da je u poslednjih 15 godina taj proces započeo i još uvek traje.
Imajte na umu da pravi cilj SAD i njenih saveznika nije nezavisnost te pokrajine u ovom času, već republika Kosovo u statusu trećeg člana sadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja je tako i skrojena da napravi mesto za Kosovo, na šta smo vas i upozoravali onda kada se stvarala državna zajednica Srbija i Crna Gora.
Ako bismo bili nekooperativni zapretilo bi nam se opet Hagom, kao što se to i sada čini; presuda Miloševiću koja se očekuje ove godine i ova potraga za Mladićem, orete gore i drumove tražeći ga, jer njima treba upravo on da bi žrtva postala krivac, a da bi Zapad bio potpuno amnestiran od svoje krivice u procesu razbijanja Jugoslavije.
Moramo da potenciramo Londonski ugovor iz 1913. godine, Versajski ugovor o miru iz 1920. godine, Pariski ugovor iz 1947. godine, finalni akt iz Helsinkija 1975. godine, stavove Badinterove arbitražne komisije i odluke Evropske zajednice iz 1991. i 1992. godine, kao i Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, koji nam daju tapiju na Kosovu i Metohiji. Sve dok se pozivamo na ove dokumente imaćemo neoborive dokaze i međunarodno priznanje da je Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije, jer nam to svi ovi dokumenti garantuju.
Ako bi ulazak u Evropu bio najvažniji državni interes, a čuli smo predsednika Vlade da je ispred ovog državnog interesa ipak stavio Kosovo i Metohiju, bez prethodnog dobijanja priznanja suvereniteta Srbije na celoj teritoriji, to bi vodilo sigurno gubitku Kosmeta.
Garancije Rezolucije 1244 da se vojska i policija u ograničenom obimu vrate na Kosovo i Metohiju više niko ne spominje, a niko nam ne govori zašto. Njihovo raspoređivanje, međutim, na međunarodnoj granici prema Albaniji i Makedoniji imalo bi nemali psihološki, već i simbolički značaj. Zato mislimo da bi možda celokupne razgovore trebalo upravo usloviti povratkom vojske i policije na granice naše države prema Albaniji i Makedoniji.
Mora međunarodna zajednica da pokaže dobru volju i da poštuje svoje akte koje je donela. Ne sme se dozvoliti da nikakva nova rezolucija Saveta bezbednosti bude doneta, koja bi išla ispod Rezolucije 1244 ili prenošenje nadležnosti sa Saveta bezbednosti na Evropsku uniju ili, ne daj bože, neku novu dejtonsku konferenciju.
Više od autonomije predstavlja, po nama, za Srbiju manje od Rezolucije 1244 i to ne treba posebno dokazivati. Ne treba da se dobrovoljno odričemo onoga što nam je garantovao zvanično najviši organ za očuvanje mira i bezbednosti u svetu, jer Rezolucija govori o autonomiji, a ne o više od autonomije.
Ne smeju vam Kosovo i Metohija biti, ne daj bože, moneta za potkusurivanje, za članstvo u EU, NATO ili povoljne kredite, kako to već jedan deo vladajuće strukture, oličene pre svega u G17 plus, priželjkuje ili se već javno za tako nešto zalaže. Znamo da je gospodin Dinkić samo u proteklih godinu dana 57 puta putovao u Nemačku, ali jednom će morati da kaže i zašto je putovao i kojim povodom tamo.
Kosovo i Metohija, znate i sami, ne može se oduzeti od Srbije bez pristanka Srbije. Šteta dolazi od nekih političara – nažalost, unutar naše zemlje možda jesu marginalni, ali se trenutno nalaze na pozicijama koje im daju međunarodni značaj – recimo, Svilanovića koji je sada član Međunarodne komisije za Balkan i koji nastoji da nas uveri da je dobro da se prihvati nezavisnost Pokrajine.
Postavlja se pitanje ko je preporučio i ko je izabrao i delegirao Svilanovića na takvu poziciju. Koliko znam, Narodna skupština nije, DS nije, Savet ministara ne znam, možda jeste, Vlada Srbije, možda jeste, mi za to ne znamo. Koliko je ova komisija nezavisna to znamo, jer znamo da se njen rad finansira iz američko-nemačke fondacije. Postavlja se pitanje da li on uopšte može u tom slučaju da bude narodni poslanik.
Želela sam samo da vas podsetim na neke međunarodne dokumente koje imate kao keca u rukavu, ako je međunarodnoj zajednici stalo da opstane.
Ako UN žele da opstanu i ukoliko ne žele da se eventualno neko negativno rešenje po Srbiju i Kosovo i Metohiju kao domino efekat proširi na sve one zemlje u Evropi koje mogu da imaju sličan problem.
Na vama je da te adute iskoristite ili ne, pretpostavljam da imate dobre savetnike, treba samo da budete istrajni i da znate šta hoćete i da nikako ne pristanete dobrovoljno na ono što srpski narod nikako ne bi mogao da vam oprosti. Hvala.