Poštovane kolege poslanici, gospodine ministre, moje mišljenje je da su argumenti poslaničke grupe SRS koji su izneti na ovaj zakon vama potpuno prihvatljivi i da se, u suštini, slažete sa svim tim argumentima, ali da ste nemoćni, jer vam je kao vruć krompir ovaj zakon dat u ruke. Lepo je to gospodin Krasić obrazložio, imajući u vidu da ovo jeste nadležnost Skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali da zbog mogućih komplikacija i neprijatnosti koje bi se tamo imale povodom ovog zakona, bilo je lakše da se o tome raspravlja ovde i mi smo to prihvatili.
Ne mislim da ćemo se ponositi ovim zakonom, niti posledicama koje će ovaj zakon izazvati. Naravno, kada govorimo o bilo kom zakonu moramo da imamo u vidu ambijent u kome se on donosi. Znamo kako se urušavala naša vojska od 2000. godine naovamo, to ne bih vezivala personalno za funkciju ministra odbrane, iako naravno nisu slučajno birani na te funkcije.
Ali, ono što je naročito demotivisalo mlade ljude da se odazivaju na poziv da služe vojsku Srbije i Crne Gore, ne kaže se slučajno za odlazak u vojsku – služenje vojske. To podrazumeva moralni čin gde se čovek odužuje svojoj državi, služi svojoj državi i otuda se valjda i koristi ta adekvatna reč za tako nešto.
To što su naši vojnici stradali u kasarnama ili u prostoru oko kasarne dok su bili na vojnoj dužnosti, a da se država nije postavila na adekvatan način i nije pronašla one koji su izveli ta krivična dela, tj. nisu pronašli krivca, dovodi ljude u dilemu da li je pametno poslati sina u vojsku, ako postoji mogućnost da mu se tako nešto desi. To apsolutno, i kao majka i kao čovek, mogu da prihvatim i da razumem.
S druge strane, država ništa ne čini da povrati poverenje mladih ljudi i uopšte građana u tu veoma važnu instituciju. Nije ona jedina koju urušavamo, ali je izgleda došla na red ovako postupno, već godinama da je sada potpuno dokrajčimo i da mladim ljudima kažemo – ne morate više uopšte da idete u vojsku.
Ako se prisetimo kako je sve to išlo, prvo smo omogućili civilno služenje vojnog roka, a imali smo već jednu amnestiju ili dve, kako reče gospodin Krasić, jer smo samo u toku 2000. godine imali jednu, pa smo omogućili civilno služenje vojnog roka i cilj je bio da omogućimo onima koji prema nekom svom ličnom osećanju ili po pripadanju određenoj religiji ne žele da se prime oružja. A onda je došlo do zloupotrebe tog prava.
Sada kada odete u vojni odsek i pitate kako se mladi ljudi odlučuju da služe vojsku, hoće li da obuku uniformu ili će na civilno služenje vojnog roka, reći će vam – jedan prema jedan, pa čak je negde i više onih koji su u civilu, nego onih koji su u uniformi.
Dakle, kod mladih ljudi postoji kriza identiteta vezana za državu i obaveze koje imaju prema toj svojoj državi, što nije slučajno, jer takva politika se već čitav niz godina vodi i kroz obrazovanje i kroz medije i kroz atak nevladinih organizacija. Ali, zašto baš mi u Skupštini Srbije, koji bi trebalo da budemo odgovorni i najsvesniji, da pridonesemo tome da se vojska dalje urušava?
Dakle, činjenica je da države bez instrumenta sile nema. Po definiciji je nema. Nje bez vojske nema. Ako smo spremni da kažemo da nećemo da imamo više državu ili – oročili smo je na pet, na deset godina, onda da donesemo ovakav zakon i kažemo: nećemo imati vojsku, ne treba nam vojska i nemamo ni državu. Ili ćemo da nađemo neki drugi instrument sile, ne znam, u pravnoj teoriji države i prava možda postoji i to, ali nam nije do sada poznato.
Nama je NATO pakt očigledno već u predsoblju. Ne mogu da kažem – na vratima, nego je ušao u predsoblje, i pitanje je da li nama vojska u takvoj situaciji treba i kakva nam treba? Jeste da nemamo ni adekvatnu strategiju, što se tiče odbrane zemlje, nismo svesni ni svog položaja u svetu ili, ako hoćete uže da kažem, na jugoistočnom Balkanu.
Ne znamo šta nam se sve sprema ili nećemo to javno da kažemo, iako verujem da većina vas koji sedite ovde vrlo dobro zna kakvo je stanje na Kosovu i Metohiji i kako se to sve tamo odvija, kakvo je stanje u Raškoj oblasti i u ove tri opštine na jugu Srbije, šta nas očekuje na proleće ili u toku leta. Ako nemamo ni adekvatan kadar, ni adekvatno obučenu vojsku, ne možemo apsolutno ništa da preduzmemo.
Ne pozivam niti plediram da postoji mogućnost ratnih sukoba, ali sama činjenica da jedna država ima obučenu, disciplinovanu vojsku na neki način odvraća sve one koji bi eventualno imali neke aspiracije prema toj državi. Mi uništavamo i vojnu tehniku, a uništavamo i vojsku, i ljudstvo i komandante vojske, odnosno komandno osoblje.
Sklona sam da verujem da je ovo još jedan od onih zakona koje moramo da donesemo, jer nam to NATO pakt uslovljava, Evropa traži kako bismo dalje mogli da idemo u pregovore oko ulaska ili u NATO pakt, što je verovatno vezano jedno sa drugim, ili u EU.
Srpska radikalna stranka ne može da glasa za ovakav zakon iz ovih suštinskih razloga, ali i iz onih procesnih, o kojima je gospodin Krasić vrlo lepo ovde obrazlagao i verujem da se vi, kao pravnik i bivši sudija, slažete sa njim da jednom amnestiran čovek može ponovo da bude vojni obveznik.
Ne znam da li ćemo svake godine donositi po jedan zakon o amnestiji. Činjenica je da ima ljudi na koje se već odnosi i onaj prethodni zakon i ovaj sada, a verovatno i još neki koji ćemo doneti. Ne znam zašto to sebi dozvoljavamo i zašto, pored ostalog, urušavamo i pravni sistem.
Pored toga, vidite da imamo Predlog zakona bez mišljenja matičnog odbora. Zašto je to tako, ne znam, ali pretpostavljam da se i matični odbor izvukao iz cele ove priče, mislim na Odbor za pravosuđe. Da li, što kaže gospodin Krasić, ima uslova da se ovo uopšte nađe na dnevnom redu ili ne, treba predsednik Skupštine da vodi računa o tome. Verujem da ima i da po ovom našem poslovniku može, iako to zaista ne bi trebalo, ako hoćemo da očuvamo pravni sistem.
Hoću da kažem da u danu za glasanje poslanici treba da pokažu šta misle o ovom ne tako benignom pitanju. Mislim da je ovo vrlo važno pitanje. Čula sam diskusije predstavnika SPS. Vrlo je lako da ovaj zakon ne prođe. Treba samo da ne budete u sali ili da ne ubacite kartice, da ne date kvorum. Nije dovoljno da glasate "protiv". Ovaj zakon ne može da dođe.
Prema tome, ako čovek hoće da bude dosledan, svestan ozbiljnosti materije koji ovaj zakon tretira, treba da se pokaže u danu za glasanje, bez mnogo priče, a ne da u TV duelima pričamo kako smo bili protiv nečega, iako smo i na taj način što smo bili u sali i dali kvorum skupštinskoj većini, koja očigledno više ne postoji, omogućili da se donese ovakav ili mnogi drugi zakoni. Zahvaljujem.