Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, umesto da predsednik Skupštine za rukav vuče ministre u skupštinsku salu, on ih odvlači iz skupštinske sale. Tu nešto zaista nije u redu, a neophodno je da ministar bude u sali kada razgovaramo o zakonu u načelu, jer iako se obraćamo javnosti, naravno želimo da razmenimo svoja mišljenja, iskustva, predloge i primedbe sa ministrom finansija.
Ovim zakonom, kako ministar kaže, prevazilaze se slabosti postojećih sistema finansiranja lokalne samouprave. Svi znamo da on nije idealan, ali ni ovaj zakon ne doprinosi poboljšanju tog sistema. Ako smo već hteli da nešto menjamo, onda smo mogli da pristupimo izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi i da nemamo još jedan zakon koji će tretirati lokalnu samoupravu pored zakona koji već sada egzistiraju u pravnom sistemu.
Navodno se opet usklađujemo sa Evropskom unijom i sa Poveljom o lokalnoj samoupravi, a na tu povelju smo se pozivali kada smo donosili Zakon o lokalnoj samoupravi koji je tretirao u jednom delu ovu materiju. Ubeđujem vas da je onaj prethodni iz 1998. godine imao u vidu u potpunosti Povelju o lokalnoj samoupravi, tako da razlozi očigledno nisu ovakvi kakve ih u obrazloženju Ministarstvo nama saopštava. Razlozi su neke druge prirode.
Samo ću da se osvrnem na nekoliko najbitnijih primedbi iz nekog svog iskustva i da skrenem pažnju ministru da ne treba da se poziva na javnu raspravu koju je navodno imao kroz Stalnu konferenciju opština i gradova, koja naravno nije nevladina organizacija nego jedna dobrovoljna asocijacija opština i gradova, a to je bitna razlika, jer je već na toj raspravi odbijeno sve ono što su predstavnici opština i gradova kao primedbe dali. Imam to napismeno i mogu da donesem, doneću kada bude rasprava o pojedinostima.
Dakle, forme radi imati javnu raspravu, to je zaista iluzorno i smešno. Zašto niste ušli u javnu raspravu o zakonu o ličnim kartama, pa da čujete šta narod misli, i o mnogim drugim. Dakle, Vlada određuje kada joj odgovara da ide u neku javnu raspravu, kiti se time, iako sam apsolutno protiv toga, mislim da su kompetentni ljudi u ovom parlamentu koji mogu da raspravljaju, narod ih je delegirao, o svim zakonima i samo pro forme neke javne rasprave koštaju ovu državu.
Moja primedba se odnosi pre svega na član 61. zato što kada čovek dođe u jednu opštinu susreće se, po njegovom mišljenju, sa državom, to mu je prvi kontakt sa državom, pa čak i onaj službenik iza šaltera je njemu oličenje državnog aparata. On tu iskaljuje svoje nezadovoljstvo, bes, i naravno ima i neka pozitivna iskustva. Vi sada hoćete da na lokalnu samoupravu prebacite sav težak i prljav posao.
Mnogo je primedbi na Ministarstvo finansija, na Upravu prihoda. Recimo, imate opštinu Zemun, imali smo divnu zgradu Službe platnog prometa, Nacionalna štedionica je preuzela, pa onda ministar Dinkić preuzeo; u jednom delu jeste Uprava prihoda, a drugi deo, koji je ekskluzivan, izdaje se za velike pare nekim bankama, a na visokom prizemlju zgrade opštine Zemun su službenici Uprave prihoda.
Ne možete vi građaninu da objasnite, kada ulazi u opštinu, da je ovo Ministarstvo finansija i da je to pod kapom Republike, a da je drugi i treći sprat u kompetenciji lokalne samouprave tj. opštine Zemun. Koliko puta čujem na stepeništu, kaže – platio sam ili nisam platio, uzeli su mi mnogo, opština me odrala. Ja kažem – ljudi, to nema veze sa nama, žalite se ministru finansija i Vladi Srbije, državi Srbiji, to nije posao opštine.
Sada još hoće da nam uvale zaposlene. Čujem od ljudi koji tamo uđu da još nije ni umrežio informacioni sistem, da su pune pepeljare pikavaca, da se toči viski, da niko ništa ne radi, da su u hodniku plakari koji nisu još sređeni, arhiva stoji na stepeništu. Sada treba da preuzmemo još 40 ili 50 radnika, a ovamo se od nas traži da smanjimo broj zaposlenih i da primamo još jedan negativan udarac od građana. Jednostavno neprihvatljivo, niko ne može da nas natera na tako nešto.
Alternativa je sporazum sa Upravom prihoda, da imamo međusobna potraživanja i obaveze, kao da nije normalno da jedan državni organ treba da radi svoj posao koji mu stoji u opisu posla. Neću da zaključujem nikakve ugovore, zna se šta Uprava prihoda treba da radi. Neko ovde nije sagledao stvari kakve jesu zaista u životu.
Drugo, ovde niko nije tretirao problem gradskih opština, a to je dva miliona ljudi. Od ovog zakona grad Beograd će trpeti izvesne posledice, dobre ili loše, ali kakve će to reperkusije imati na gradske opštine, to samo zavisi od volje Gradske skupštine, odnosno gradonačelnika Bogdanovića. On će i dalje određivati budžet opštinama onako kako budu procenili da treba na osnovu onog parametra koliko je škola, koliko građana, ne ulazeći u to koliko je seoskog područja, koliko je predmeta, koliko ima kanalizacije, vodovoda, šta treba da se gradi. U to neće da se upušta, niti ga ovaj zakon obavezuje.
Dakle, išli smo pogrešnim putem, umesto da krenemo zaista od jednog dobrog zakona o lokalnoj samoupravi, zakona o glavnom gradu, koji nam ministar Lončar obećava već treću godinu. Ne znam šta je toliko problematično da ne možemo da rešimo status glavnog grada. Grad Beograd je po teritorijalnom principu okrug, a mi nemamo rešeno pitanje nadležnosti finansiranja okruga i to treba da se reši u sistemu države. Mi nemamo ni Ustav, ali smo krenuli od repa da sređujemo državu, umesto da je sređujemo odozgore.
Imamo zaista ogroman problem. Beograd ne funkcioniše. On možda funkcioniše ako gledate Studio B, tu ćete da vidite kako se svi funkcioneri grada Beograda slikaju i pokazuju šta su uradili. Ali, šta se dešava u gradskim opštinama? Ne može mnogo toga ni da se desi, jer nama sistem nije obezbedio ni dinara prihoda koje možemo da utrošimo za infrastrukturu ili za rešavanje problema te prirode u opštinama.
Još nam ovde u jednom članu ministar kaže za šta ćemo da trošimo pare od zakupa, ako se to uopšte odnosi na gradske opštine i ako su gradske opštine uopšte lokalna samouprava, i to je pitanje, izgleda da nisu. Ako nisu, zašto smo uopšte imali izbore u tim opštinama?
Pazite, ovaj Ustavni sud bi imao da radi i dan i noć samo po tom pitanju. Kako da mi naredi kako ćemo da potrošimo pare od zakupa koje mi moramo da naplatimo 100%, imamo naplatu od 98%, a to nam je osnovni prihod, jer sa 80% punimo budžet iz tih sredstava. Neko će se naći u problemu, neko će da krši zakon. Možda treba da se kaže da se ovo na nas uopšte ne odnosi.
Dakle, trebalo je da Vlada Srbije sagleda malo sveobuhvatnije problem lokalne samouprave. Jeste finansiranje veoma važno, taj segment je važan za sve nas, ali zakon o glavnom gradu nam je neophodan.
Inače, grad Beograd će funkcionisati po principu uređenja "kruga dvojke", a šta će se dešavati dalje u drugim gradskim opštinama, to uopšte neće nikoga interesovati.
Iskreno da vam kažem, ovo je jedino mesto, ova govornica, sa kojeg mi poslanici SRS možemo da prenesemo neka iskustva naših predsednika opština koji nisu u parlamentu, jer doći do medija, pa čak i onih medija koje finansiraju lokalne samouprave ili grad Beograd, kao što je Studio B, to je iluzija.
Ništa što je dobro ne može da se zabeleži ili ne želi da se zabeleži.
Mi smo od tih skromnih sredstava koje imamo na nekom stambenom komunalnom računu, a koji punimo isključivo od zakupa poljoprivrednog zemljišta i od otkupa stanova, koji na godišnjem nivou može da bude četiri ili pet miliona dinara, uradili ove godine rekonstrukciju (iako nam to nije u opisu posla, ali smo videli da moramo, jer niko ne brine, a neophodno je) odeljenja transfuziologije u Zemunskoj bolnici.
I, niko nije došao to da zabeleži, ni jedan jedini novinar, jer niko nije bio zainteresovan, kao da smo mi tamo želeli da se slikamo, a ne da se prazan prostor uslika i da se građani obaveste da je to urađeno.
Uzeli smo jedan veliki zajam koji ćemo, nadam se, uspeti i da servisiramo, a nadamo se da će se za godinu ili dve dana mnogo toga promeniti nabolje, kako bismo uradili pet kilometara vodovoda u Ugrinovcima, a mislim da Beogradski vodovod neće graditi više od 20 kilometara ove godine.
Znate, kako se mi dovijamo da nešto uradimo, to sam bog zna; a tek ako hoćemo da okrečimo dve kancelarije u opštini, moramo da pišemo zahtev gospodinu Bogdanoviću da nam odobri dodatna sredstva. U takvom se stanju nalazi 17 beogradskih opština.
To govorim samo zbog toga što ne volim i mislim da nije dobro da se tako rešavaju problemi, već moraju sveobuhvatno i moraju od glave ka repu. Dakle, morali smo Zakon o lokalnoj samoupravi da uradimo onako kako treba, znate koliko smo primedbi imali na njega i sada se pokazuju njegove slabosti.
Morali smo da donesemo zakon o glavnom gradu, a onda i paralelno možda da usledi ovaj zakon, jer će se onda sigurno usavršavati način finansiranja, pa da vidimo da li nam je potrebna dvostepenost u lokalnoj samoupravi, trostepenost, na koji način, kako ćemo to da radimo.
Jer, ne možemo da zaboravimo 17 beogradskih opština i da ih prepustimo gradu Beogradu, bez obzira ko se nalazi na funkciji predsednika, odnosno gradonačelnika i ko ima većinu u Gradskoj skupštini.
Danas jedni, sutra drugi, a na gradskim opštinama će opet biti neki treći, to nije nikakav problem, ne bi trebalo da bude te vrste kada se izbori završe, jer onda treba svi da radimo u korist građana, da zakopamo neke ratne sekire, a otvorićemo mi opet duele kada izbori budu u naznaci.
Preslišaćemo mi i sebe, a građani će preslišavati nas šta smo radili, i to nije nikakav problem.
Ali, da bismo stvarno funkcionisali kao opština, a ja izražavam sumnju da smo uopšte jedinica lokalne samouprave i da li nas uopšte bilo koji zakon te vrste obavezuje, s obzirom da Zakon o lokalnoj samoupravi nas ne prepoznaje kao jedinicu lokalne samouprave.
Ima na Ustavnom sudu jedna predstavka te vrste, bila je javna rasprava, mislim da su se sudije Ustavnog suda za glavu hvatale da razreše to pitanje. Očekujemo da vidimo šta će oni po tom pitanju reći.