Dame i gospodo narodni poslanici, dugo najavljivana reforma osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja nije našla svoje uobličenje u ovom zakonu. To što je promenjeno, a što se tiče nove konepcije obrazovanja tri plus tri plus tri, srednje obrazovanje, pre univerzitetsko obrazovanje, nije ono što je nedostajalo našem obrazovanju i ne utiče drastično na to da stanje u obrazovanju bude bolje i da nam generacije koje izlaze iz škola, budu obrazovanije i sposobnije da se uključe u rad.
Sam zakon predviđa neke novine, na osnovu kojih bi mogli da zaključimo da bi trebalo odmah nakon donošenja ovog zakona, za koji nesumnjam da će biti usvojen, barem onako kako je usvojen Zakon o lustraciji, sa lažnim karticama ovde, a čujemo da neke poslaničke grupe neće glasati za ovaj zakon, pa je teško predvideti mogućnost da 126 poslanika bude za, a trebalo bi da se izvrši izmena zakona o ministarstvima i da Ministarstvo prosvete i sporta zadrži samo onaj naziv - Ministarstvo za sport, jer apsolutno neće imati nikakve veze više sa prosvetom.
Stvaraju se paralelna ministarstva kroz ove komisije i centre, ne ulazeći sada u načelnoj raspravi u to šta oni rade, kakvog je karaktera njihov rad, kako se biraju, da li je to dobro ili nije, ko na njih može da utiče, o tome ćemo u pojedinostima kada budemo razmatrali amandmane, ali to nas veoma mnogo košta. Koliko sam ja mogla da saberem iz obrazloženja koje nam je predlagač dao samo za ovo poslednje tromesečje ove godine, potrebno je izdvojiti oko 350 miliona dinara i tu naravno nije kraj, nego to ide kvartalno dalje, odnosno više godina će morati da se finansira i jedino mi nije jasno da plate onih koji budu radili u tim centrima i komisijama, nisu predviđena u budžetu, ne znam ko će to da finansira. Juče sam imala sreće da prepodne kupim "Svedok" nedeljnik čija je distribucija zabranjena i da pročitam jednu kolumnu gospodina Vladana Dinića, glavnog urednika ovog nedeljnika u kome je on otprilike dao svoj osvrt na ovaj zakon o obrazovanju i baš taj šaljiv način, rekao je kako će to naša buduća škola da izgleda.
Dođe mali Perica u školu, sedne u klupu, učiteljica ga prozove i kaže, hajde Perice da proverimo šta znaš, a on kaže - molim, ona kaže hajde ustani da vidimo šta si naučio, koliko si znanja usvojio, a on kaže - neću, kako nećeš, lepo neću, ja sam dete zaštićeno zakonom i mogu da radim šta hoću u školi i naravno, nastavnik ne može ništa, slučajno je to dete, dete nekog narodnog poslanika, on presavije tabak, poznaje zakon, napiše žalbu, molbu ministru i dalje se lustrira nastavnik na osnovu oduzimanja licence. Tako je to na šaljiv način opisao Vladan Dinić i bez coktanja, pogotovu onih koji nisu pozvani, a pretpostavljam da je i to jedan od razloga što je juče taj list prestao da se distribuira.
Još uvek je međutim, više onih koji škole ne vide kao igru i ne doživljavaju na ovako šaljiv način, nego na veoma ozbiljan način i doživljavaju je kao ozbiljnu instituciju. Ona je po svojoj prirodi, uslovno rečeno, tradicionalna u smislu da treba da neguje proverene vrednosti, pa čak i onda kada te vrednosti su momentalno u osipanju, kao što je to kod nas sada slučaj, a negde poput neke galerije prati sve trendove i hirove iz belog sveta. Nama ministar u ekspozeu nije rekao koji su to eventualno sistemi obrazovanja iz našeg bližeg ili daljeg okruženja, ima li onih koji su pripremali ovaj predlog zakona, običano kažu - po ugledu na Francusku, po ugledu na Finsku, na ovo naše bliže okruženje ili Ameriku, nismo to ovom prilikom čuli, ali ako ste kojim slučajem imali za ugled američki sistem obrazovanja, onda bih želela da vas podsetim da u toj Americi ima 30 miliona potpuno nepismenih i da ima 50% onih koji na izbore ne izlaze samo zbog toga što nisu sposobni da razumeju uputstvo koje stoji na glasačkom listiću. Otuda u Americi veliki problem da na izbore izađe 50% glasača. To je činjenica.
To ne može da se opovrgne. Ako je naše obrazovanje loše, ako ne zadovoljava kriterijume neke, ako ne omogućava da se brzo, oni koji završe srednje škole, uključe u proces rada, zašto onda taj zapad uvozi naše mozgove, zašto su naši stručnjaci tako rado primljeni svuda u svetu, zašto naša deca kada odu bilo gde u Evropu ili u Ameriku, preskaču po dva tri stepenika i odmah se uključuju u viši stepen obrazovanja.
Znate li vi da u Americi ljudi sa akademskom titulom nemaju osnovne pojmove o nekim osnovnim geografskim pojmovima i o čemu onda mi pričamo? Skoro je bile neka studija, ne tako skoro, pre pet, šest godina, sećam se, pokazala je da zemlje trećeg svega imaju bolji sistem obrazovanja i da su im obrazovanija deca, nego što su deca u Americi.
Prema tome, treba strogo voditi računa o tome ko nas tera na ovakvu reformu obrazovanja, ako znamo da je to UNICEF, ako znamo da je to Svetska banka, ako znamo da je to Soroš, šta oni ustvari od nas hoće? Ja prosto ne verujem u te njihove dobre namere, da oni hoće da daju pare, a zavisićemo od njihovih para, to se vidi u mnogome, da bismo mi imali bolji sistem obrazovanja.
Neće oni to. Oni hoće da mi imamo što neobrazovaniju decu, što veću anarhiju. Hoće manipulaciju ne samo decom, hoće manipulaciju i nastavnim osobljem, a o tome ću vam dati konkretne primere malo kasnije, kroz one radionice koje smo imali, a koje su bile prethodnica ovoj reformi koja je usledila.
Mi jesmo za reformu, ali u kom pravcu, u pravcu rasterećenja gradiva. Može uvek da se napravi takav program da se izbace suvišni delovi, da se modernizuje program. Deca jesu preopterećena, to je činjenica. Slažem se i sa tim da neki predmeti mogu da budu i fakultativni, neki mogu da budu opisno ocenjivani, to stoji, ali ne mogu da se složim sa tim, i Srpska radikalna stranka će se kao stranka koja se zalaže za tradicionalne vrednosti suprotstaviti takvim programima na koje vi nećete imati uopšte uticaja. Možda je dobro što vi nećete, ali naslediće vas neki drugi ministar. Ministarstvo neće imati mogućnosti da utiče, u kome će biti izbačen, recimo, potpuno Kosovski ciklus ili Jovan Dučić, ili će biti vraćen Krleža, ili će u udžbeniku za geografiju godinu dana pre nego što je ovde usvojena Povelja o državnoj zajednici, pisati da deca žive u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, koja je osnovana 4. marta 2001. godine. Znate li koja je to dezinformacija?
Na taj način deca prvo gube identitet, kada gube taj nacionalni identitet, gube i lični identitet. To je osnovni problem i naših ljudi koji odlaze u inostranstvo, tamo kao stranci su izgubili nacionalni identitet, gube polako i lični identitet i imaju razno-razne probleme o kojima ne bih sada na ovom mestu.