Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, žalim što ste vi bili inicijator da se spoji rasprava o ova dva zakona. Time ste nam uskratili mogućnost da se podrobnije osvrnemo pojedinačno na svaki zakon, ali dobro, šta je tu je.
Što se tiče zakona o finansijskom lizingu, ovaj zakon, kao i zakon o koncesijama, trebalo bi da bude osnov za nova ulaganja u privredu iz inostranstva, za čim naša privreda vapi. Dakle, trebalo bi da se stvore uslovi da strani kapital, pre svega, dođe u zemlju, oplodi se i da od toga imamo koristi i mi, i oni koji su kapital uložili.
Mi smo veoma interesantan prostor i interesantno tržište za strane ulagače, odnosno za vlasnike kapitala, koji taj kapital negde treba da plasiraju i da od toga imaju koristi.
Mi nemamo kapital, nemamo tehnologiju, ili imamo zastarelu tehnologiju, imamo uništenu infrastrukturu, uništena preduzeća, a stranci imaju i para sa kojima ne znaju gde će i šta će, imaju i tehnologiju koju negde treba da prodaju i sada im naše tržište biva veoma interesantno.
O čemu se ovde radi? Svetska banka veoma dobro zna da nama nema druge, nego da tražimo kredite. Mi te kredite, nažalost, koristimo za popunjavanje budžetskih šupljina, jer para u budžetu nema i koristimo sredstva za potrošnju, a ne možemo da ih iskoristimo za ulaganje u privredu. Mi smo i za ovaj poslednji kredit od 80 miliona evra rekli da ćemo ga potrošiti za socijalna davanja. Prema tome, nećemo moći da idemo u neke investicije. Zadužujemo se, a vidim da smo već u nemogućnosti da otplaćujemo i kamate koje nam redovno dospevaju.
Mislim da je ovo svima jasno i tu ne treba mnogo da se ubeđujemo. Svi znamo da u budžetu para nema. Ministar Đelić je rekao: "Sve što danas stigne, sutra se do 11,00 sati potroši". Vidimo da dva meseca zaposleni u Saveznoj skupštini nisu primili platu. Ovde plate non-stop kasne. Biće 8-9 plata u toku godine. Šta se dešava s penzijama, koliko će ih biti, koliko idu dole, to ćemo tek da vidimo.
Pored toga imamo i tešku godinu pred nama. Što se poljoprivrede tiče, vidimo da je ministar Veselinov na kraju uspostavio izgleda kontakt sa Bogom i da mu je ovaj rekao da ipak ovo mora da se proglasi elementarnom nepogodom i da seljaci moraju na neki način da se obeštete.
(Siniša Mitrović, sa mesta: On ne veruje u Boga.)
Možda on ne veruje u Boga, ali mi verujemo.
Generalno, ovaj zakon je, po nama, u korist primaoca, ali jedinu korist ima davalac lizinga. Mislim da pravno-tehnički i terminološki nije dobro urađen. Mi smo na to ukazali u amandmanima. Mi vodimo računa o čistoti pravnog stila i očuvanju pravnog sistema. Ti amandmani bi trebalo da budu usvojeni od strane predlagača, ukoliko zakon uopšte prođe skupštinsku proceduru, jer smo navikli da vaši zakoni ovde padaju.
Kako se radi o jednom poslu robnog prometa, postavlja se pitanje zašto finansijski lizing, a ne običan lizing, koji kod nas postoji odavno? Regulisan je Zakonom o obligacionom pravu. Učili smo ga kao studenti ekonomskog i pravnog fakulteta. Sami ste rekli u svom izlaganju da se radi o dva odvojena ugovora, i sada treba da nađemo odgovor zašto nam u ovom momentu treba ovakav jedan zakon koji će regulisati nešto što je već sada regulisano, obzirom na to da se radi o dva zasebna ugovora, koji su, takođe, potpuno pravno regulisani. Znači, zašto uvodimo treće lice između proizvođača opreme i primaoca lizinga, kad je jasno da proizvođač opreme i sam ima interes da svoju opremu proda, odnosno da je da na lizing. Ne vidim zašto sada treba uvoditi nekog trećeg, osim ako nismo želeli da peremo prljave pare koje postoje u zemlji, u inostranstvu ili u našem okruženju.
Postavljaju se dva pitanja: ko ima pare u zemlji, ko ima pare u inostranstvu? U zemlji ima samo prljavih para. To, valjda, svi znamo. Zdrave privrede nema, zdravnih banaka nema. Ima ovih koje su došle sa strane. Kakav im je status, videćemo kroz koju godinu.
Što se tiče inostranstva, tamo para ima, ima para kod Svetske banke, ima i kod drugih banaka. Krediti od tih banaka su pod znatno povoljnijim uslovima, nego što su kod nas u zemlji. Znači, kamate su mnogo manje. Šta će se dogoditi? Ne stoji tvrdnja da ovaj pravni posao do sada nije bio regulisan u našem zakonodavstvu i da je to specifičan pravni posao, da to zahteva poseban zakon koji će se tim poslom baviti.
Vi ste nam i sada u ekspozeu rekli da očekujemo zakon koji će regulisati zalog. Hoćemo li onda imati zakon o kupoprodaji, zakon o zakupu, pa da sve ugovore koji su regulisani Zakonom o obligacionim odnosima ponovo regulišemo posebnim zakonima? To apsolutno nema nikakvog smisla. Mislim da dovodimo čitavu materiju u konfuziju.
Imate ucenu onih zemalja u kojima vlada kontinentalno pravo. Oni vole da postoji zakon o svemu i svačemu. Vi to dobro znate. Računate na njihov kapital i sada im izlazite u susret i donosite ovakve zakone. To je moglo da se vidi iz sadržine ovog zakona, donekle i iz vašeg obrazloženja.
Mislim da za to nema potrebe. Mogli smo da ostvarimo ovaj finansijski lizing bez donošenja novog zakona, obzirom na postojanje Zakona o obligacionim odnosima.
Ovaj prvi ugovor, obzirom na to da vi govorite o zakonu o trojnom ugovoru, klasičan je ugovor o kupoprodaji. Davalac lizinga, kako ga nazivate, kupuje robu od proizvođača i on ima sa njim klasičan ugovor o kupoprodaji, s tim što mu kaže - tu robu nećeš da isporučiš meni, nego nekom trećem licu. To je kao kad zovete "Telefloru", pa kažete - kupiću buket cveća, ali pošaljite gospođici toj i toj. Nema tu ničeg drugog.
Imate drugi ugovor koji je klasičan ugovor o zakupu. Dajete robu primaocu lizinga. On je koristi i plaća za to određenu naknadu. Pogrešno ste ovde u zakonu odredili neke parametre kako će to da se plaća, obzirom na to da ovde veličate ugovor kao institut i kažete da je zaboravljen. Pustite onima koji ugovaraju da sami ugovaraju način plaćanja. Nemojte vi da im propisujete parametre. Tu su tržišni uslovi u pitanju. Onaj koji daje pare i onaj koji uzima, dobro se sračunaju i odrede koliko će to da košta.
Dakle, nije u pitanju nikakva specifičnost, nego one države na čiji kapital vi računate žele da imaju poseban zakon. Mislim da je to suština.
Imali smo mi lizing i do sada, i to i ovaj finansijski, jer je, recimo, oprema koju je Čume koristio za asfaltiranje puteva klasičan lizing, s tim što je on očigledno bio i davalac lizinga i primalac lizinga; isplatilo mu se da to bude, obzirom da je za otplatu lizinga, za nadoknadu plaćao mnogo manje nego što je ovde zarađivao i za tu razliku je lepo profitirao. Ali, dobro, mislim da će kapital takvih kao što je Čume samo da bude ovde projektovan u poslovima finansijskog lizinga.
Konkretno, ovde ste predvideli rok od dve godine koliko može da traje taj posao, a mi smo vas upozorili i kroz amandman da ima sezonskih poslova; znate, ne bi trebalo možda zakonom ni da se određuje koji je to rok, ali mogao bi da se spusti na šest meseci. Hoću da vam kažem da smo pokušali amandmanima da vam ga popravimo, ali ostaje ona naša tvrdnja da je zakon potpuno suvišan.
Što se tiče naknade koja je predviđena u članu 7, već sam vam rekla da treba da ostavimo potpunu slobodu ugovaranja, a u članu 10. definišete ko može da bude davalac lizinga na potpuno, čini mi se, neodgovarajući način, jer razumela bih da domaćem licu tražite da je registrovano za ovu delatnost i da ima ovaj kapital, minimalni novčani deo osnovnog kapitala od 100.000 evra...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Da, nemojte ove eure, mi kažemo Evropa, a ne kažemo Europa. Ali ne možete strancima da propisujete dodatne uslove pod kojima će oni da se bave finansijskim lizingom, obzirom da je to uređeno njihovim zakonodavstvom. To ne može da bude nikakav plus ovom zakonu.
U članu 16. za materijalne nedostatke kažete - odgovara isporučilac. Molim vas, nemoguće je da isporučilac odgovara, jer nema nikakvog ugovora između njega i primaoca lizinga. Oni koji nemaju zaključen ugovor ne mogu biti u pravnom odnosu, nikako. Zaboravljate da je nosilac prava svojine na predmetu lizinga samo davalac lizinga, pa je logično da on odgovara za eventualne nedostatke.
Član 24, na koji ću se sada u načelu samo osvrnuti, a u raspravi o pojedinostima podrobnije o tome, potpuno je zbunjujući, ne samo za nas, za nas nije, nama je jasno šta ste hteli da kažete, ali će biti zbunjujuće za sud, ako do suda dođe, a tu je i međunardna arbitraža, pa treba posvetiti posebnu pažnju.
Nažalost, toliko u načelu o zakonu o finansijskom lizingu, a što se tiče zakona o koncesijama, mi smo ga imali u raspravi 19. februara, rasprava je trajala dva - tri dana, zakon je pao u Skupštini, pao zbog toga što nisu prošli amandmani gospodina Čanka, odnosno AP Vojvodine; sada su oni ugrađeni tu i tamo, vidim i sada da ima jedan amandman gde se traži 30%, a ne 5% za ulaganje u infrastrukturu AP Vojvodine, ukoliko se predmet koncesije nalazi na području Pokrajine.
Znači, sada je neki dogovor postignut i videćemo da li ćete taj amandman usvojiti ili nećete, pretpostavljam da će vas do zadnjeg momenta Čanak držati u šaci po pitanju usvajanja ovog zakona, ili ste se možda nagodili oko Ustava.
U svakom slučaju, neka tregovina jeste u pitanju, nije zakon potpuno isti kao onaj prethodni, ima izvesnih izmena, a mi smo se osvrnuli na te izmene kroz amandmanska rešenja i tvrdnja predlagača, data u obrazloženju, da donošenje ovog zakona direktno podstiče oživljavanje privrednih aktivnosti u Srbiji i razvoj privrede uopšte, traži odgovor na pitanje šta vam je do sada smetalo da dajete koncesije. Nije ništa, zakon o koncesijama je postojao, postojao je i taj tender, gospodine ministre, postojao je savezni zakon koji je ovu materiju regulisao i moglo je i putem tendera da se određuje ko će biti koncesionar.
Ne razlikuje se ovaj zakon mnogo od tog postojećeg iz 1997. godine, čak je 80% materije usvojeno, s tim što ste izbacili agenciju, za koju smatramo da jedino ima smisla da ostane u ovom zakonu, odnosno da se bavi koncesijama, imajući u vidu kakva je lokalna samoprava, kakvi su naši kadrovi i da je ova agencija mogla na stručan način da servisira i obavlja sve te poslove, ali zašto to niste, pokazaće vreme, svugde ste ih stavili, samo ih ovde nema.
Donošenje ovog zakona predstavlja jedan od uslova za odobravanje kredita Svetske banke; to je jedan od uslova kod ovog prethodnog zakona, pa se opet nameće pitanje dokle idu ucene Svetske banke i zašto smo doveli sebe u situaciju da toliko zavisimo od Svetske banke, odnosno od kredita.
Na to pitanje ću pokušati da dam odgovor - zato što je država, čuli smo gospodina Tadića, ministra vojnog, odlučila da odustane od tužbe za naplatu ratne štete pred onim Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv 19 država koje su bombardovale SRJ. To je ministar otvoreno rekao posle razgovora u Briselu sa čelnicima NATO-a. Rekao je da je lako ispuniti uslov za ulazak u Partnerstvo za mir, treba samo jedan ovaj mali uslov da se ispuni, a to nije nikakav problem. U čije ime on to govori, mi zaista ne znamo, ali po nama je to akt veleizdaje.
Kako će se koncesije davati? Davaće se uglavnom za izgradnju i održavanje infrastrukturnih objekata, termoelektrana, hidroelektrana, rudnika, i to upravo onima koji su tu infrastrukturu i tu privredu uništavali, onima koji su svojom politikom, uvođenjem sankcija, iscrpljivali tu privredu i tu ekonomiju, a sada treba da im stvorimo uslove da još oni taj svoj kapital ovde oplode. Oni su sve to radili da bi došli do ovog trenutka, da mi zavisimo isključivo od njihovog kapitala.
Mi u suštini protiv koncesija nemamo ništa, naprotiv, smatramo da koncesije treba da postoje. Imamo protiv da nam prioritetan interes bude odobravanje kredita od Svetske banke, jer Svetska banka neće nama da odobrava te kredite, nego onima koji ulažu, odnosno koji uzimaju koncesiju. Oni dolaze u priliku da od Svetske banke uzimaju novac i hoće ovde garanciju iz ovog zakona.
Ovde je, dakle, potpuno preuzeta materija prethodnog zakona, sa, da tako kažem, malim izmenama. Raniji zakon doduše nije dozvoljavao zaključivanje koncesionih ugovora ukoliko postoji samo jedan zainteresovan za koncesiju, a sada to može, i to po nama otvara mogućnost za zloupotrebe. U dosadašnjem zakonu imali smo jedan logičan uslov koji je koncesionar morao da ispuni, a to je racionalno korišćenje prirodnog bogatstva; ako dajete neku koncesiju na 30 godina, on može potpuno da iscrpi resurs, a ovde u zakonu nema zaštite od toga. To je naročito važno, pogotovu kada su termoelektrane, hidrocentrale u pitanju; taj koji dobije recimo hidrocentralu (otkud znam kome ćete vi da date koncesiju i zašto, možete da date na Đerdap) može da izvozi struju koliko hoće, a mi ne možemo da se zaštitimo od toga.
Ono što je novo u ovom zakonu, deo koji se odnosi na oblasti koje mogu biti predmet koncesija, jesu održavanje i korišćenje, rekonstrukcija i modernizacija zdravstvenih ustanova, o tome će moje kolege da pričaju; to je nešto što nikako ne bismo, izgradnja je u redu, ali sve ovo drugo ne bismo smeli u ovom trenutku da činimo, imajući u vidu kakvo je stanje zdravstva i kako je regulisano zdravstveno osiguranje.
Predlaže se da sredstva koja se ostvare od koncesije budu prihod budžeta kao prihod Republike Srbije, osim dva izuzetka koja su napravljena i u Zakonu o privatizaciji, ako se sećate: kada je u pitanju AP Vojvodina, 5% ukoliko se predmet koncesije nalazi na toj teritoriji, i 5% lokalnoj samoupravi, protiv čega nemamo zaista ništa. Bilo bi sasvim prirodno da se odredi namena tih sredstava. Ako je već u drugom stavu onog člana koji reguliše tih 5% Vojvodini rečeno da oni to ulažu u infrastrukturu, zašto onda i celokupna sredstva koja idu u budžet Republike Srbije nisu opredeljena za infrastrukturu, a ne da te pare opet trošimo u potrošnju. To nam neće na dobro izaći.
Na kraju, smatramo da o koncesijama ne treba da odlučuje Narodna skupština. Podela vlasti postoji: zakonodavna, izvršna i sudska. Mi smo ovde da donosimo zakone, Vlada je tu da ih sprovodi, pa vi izađete pred Skupštinu Srbije, podnesete kao Vlada izveštaj i kažete - dali smo te i te koncesije pod tim i tim uslovima, mi izveštaj usvojimo ili ne usvojimo ili zbog toga tražimo da padne Vlada. Nemamo mi šta da se mešamo i da delimo odgovornost sa Vladom, po pitanju kome koncesiju dati, bez obzira na šta se koncesija odnosi. Neka svako radi svoj posao i neka odgovara za svoj posao.
Nažalost, ni Skupština Srbije ne može da nađe načina da sprovodi svoje odluke, pa ni kad je u pitanju direktan prenos sednice Skupštine. Direktora bira Vlada, pa bi zbog toga sad trebalo da tražimo da padne Vlada. To bi bilo jedino normalno u normalnoj državi, ali ovo nije normalna država. Zbog toga mi nećemo glasati za ovakav predlog zakona, niti zakona o finansijskom lizingu, niti zakona o koncesijama.