Na član 107. Vezano za dostojanstvo Narodne Skupštine. Malopre dok ste ukazivali, da li ste pogrešili ili niste, poslaniku koji vam je reklamirao, on vam je okrenuo leđa i uopšte se nije ni zanimao za ono što ste pričali. Tako da ga suštinski ona prethodna njegova priča o povredi Poslovnika nije interesovala, nego je samo želeo da iskaže neki svoj politički stav i tad ste morali naravno da ga opomenete.
Ovo je strašno vređanje Skupštine, da ga vi pozivate, on okrene leđa i uopšte nije zainteresovan za ono što mu vi govorite. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, ne znam odakle da počnem, svašta smo ovde danas čuli.
Posebno mi je zanimljiva bila ova tematika vezana za javne nabavke, posebno u zdravstvu. Bolje da ti ljudi koji pominju kako se sada one odvijaju, da ne spominju kako su se odvijale ranije, jer je naš zdravstveni sistem, između ostalog i preko tih javnih nabavki, i te kako dobro opljačkan i danas smo došli u situaciju upravo zato da nam je zdravstveni sistem došao na najniže moguće grane. Sve ovo što je neko iznosio u nekom prethodnom periodu ove diskusije kako sada nešto ne valja, pa mogao je to da uradi tokom 12 godina vladavine. Imali smo afere od „svinjskog gripa“, pa do ne znam čega, a sada nam ovde neko spočitava kakav je danas zdravstveni sistem.
Isto govorim i o penzionom sistemu. Neko pita - zašto moramo da prebacujemo novac iz jednog zdravstvenog sistema u penzioni? Zaista se izvinjavam, ali ova država je dobro opljačkana na razne načine, do te mere da mi danas nemamo nikakvu privredu, pa da možete na normalan način da finansirate penzije, jer su ovde javna preduzeća služila da se ispumpavaju pare, zato što smo ovde imali poresku upravu koja je tolerisala da neko po deset godina ne plaća porez. Zato što smo ovde imali zaista neverovatne stvari što se tiče sive ekonomije, radila su preduzeća da nikog nisu prijavljivali ili prijave ljude na minimalac, pa im onda daju platu u gotovini, koverti nekoj. Zaista sam ovde šokiran kakve sve primedbe mi ovde doživljavamo.
Čak imamo i jednu kontradiktornost. Jedan ovlašćeni predstavnik kaže da bi trebalo da dajemo bonuse dobrim menadžerima, što bi možda i mogao da se složim. Drugi kaže da im ograničimo plate na ministarske. Stvarno ne znam o čemu se onda radi i prosto mi nije jasno za šta se ti ljudi zalažu.
Kada smo već kod nedostatka sredstava, pominjale su se između ostalog i elementarne nepogode. Naravno, ja sam se time malo pozabavio, pa ću sada nešto pročitati. Zato i nemamo sredstva, inače, da znate.
Savet za borbu protiv korupcije, govorim o 2011. godini, uputio je dopis tada premijeru Mirku Cvetkoviću, u kome upozorava na netransparentan rad Republičkog hidrometeorološkog zavoda i nekontrolisano trošenje sredstava za odbranu od grada, zbog čega je u prethodnom periodu pričinjena šteta veća od 8,5 miliona evra. Znači, ovo ne govori niko iz Srpske napredne stranke, ovo je govorio Savet za borbu protiv korupcije, na čijem čelu je bila gospođa Verica Barać.
Između ostalog, tu je naznačeno i da je bio sporan kvalitet tih raketa. Da ne pričam da je namešten bio tender tako da su naduvane cene, umesto 20.000 koštale su 30.000 te rakete po komadu, da nisu do kraja ni nabavljene, a čak je uzeto samo 3.000 raketa, nije ni 15.000 raketa do kraja kupljeno. Neko je proneverio novac, pare su nestale i imamo štetu od 8,5 miliona evra.
Inače, te godine smo imali strahovitu štetu od grada, i to posebno u opštinama kao što je Knić ili nekim drugim opštinama gde su ljudima potpuno uništeni usevi, što povrće, što voće, što pšenica, što svih ostalih žitarica. I danas nas neko pita – gde su sredstva? Eto, u ovakvim proneverama su ta sredstva. Neko je ovde državu sistematski pljačkao. Zaista sistematski.
Danas ovo što se dešava sa ovim zakonima, razumem gospodina Krstića, morate nekada da branite i nešto što nije popularno. Mislite da se nekome ovde dopada što mora iz zdravstvenog fonda da prebacuje u penzioni? Ne dopada se to nikome, ali dok ne stane država na noge, dok neku privredu ne pokrenemo, dok nemate neki realan izvor prihoda za te penzije, izvinite, od čega ljudima da isplatimo penzije? Neko se nekada zaduživao, podizao komercijalne kredite da bi isplaćivao penzije. Da li je to politika? Da li bi tako trebalo i dalje da se nastavi?
Gospodine Krstiću, na kraju bih vas samo zamolio, čisto radi preciziranja, vezano za ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, ako je već intencija da svi u državnom sektoru ne mogu da koriste benefite iz ovoga, samo da se ubaci reč, ukoliko Vlada može da podnese amandman, da poresku olakšicu iz ovog člana ne mogu ostvariti državni organi i organizacije, da stoji – državna i javna preduzeća, javne službe i drugi direktni ili indirektni budžetski korisnici. Zašto vam to govorim? Zato što postoje državna preduzeća koja nisu javna, čak koja nisu ni korisnici budžeta. Postoje takva preduzeća, tako da bi možda to valjalo precizirati.
Na kraju moram da dodam što se tiče sive ekonomije, odnosno crne ekonomije, ona je ovde zalivana godinama, gajena. Ovde je neko uzgajao sivu ekonomiju. Već sam pomenu primer poreskih uprava. Neko je ovde imao direktore poreskih uprava. Godinama nisu neki ljudi, poreski obveznici uopšte uplaćivali porez i niko ih nije dirao, lepo su poslovali. Sada kada neko to hoće da proba da promeni, imamo strašne otpore.
Gospodine Krstiću, zamolio bih vas da se uradi jedna sveobuhvatna reforma poreske uprave, voleo bih da se tako nešto dogodi. Recimo, konkretno sektor kojim se inače bavim, nedavno je direktor tog sektora unutar poreske uprave napomenuo da u ovom momentu, čak uz intervencije i policije i poreske policije itd, mi imamo 30% ilegalnog tržišta. Do sada je bilo negde 40,50, što je zaista zastrašujuća cifra, a i ovih 30 je jezivo, ali nažalost to nam je neko ostavio i danas plaćamo danak tome i zato danas moramo da imamo ovakve zakone, koje moramo da podržimo ako želimo da zemlja krene napred. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, drago mi je da je i ministar Selaković na neki način, da kažem, ovaj amandman suštinski prihvatio, ne u ovakvoj formi, nego na drugačiji način.
Teško je nešto reći protiv ovakvog amandmana kada se govori o problemima koje imamo vezane za bolesnu decu, ali čini mi se da ovde već neko počinje to po malo politički da zloupotrebljava pitanje bolesne dece. Mislim da bi nekada vi sa mesta predsedavajućeg trebalo da reagujete.
Ne možemo zloupotrebljavati to u političke svrhe, jer čini mi se da se to ovde veoma često radi.
Ovde je neko svojevremeno doneo Zakon o oduzimanju imovine licima koja su počinila krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, pa se nije setio nekada nešto ovako da stavi u takav zakon kako bi se ta imovina tih kriminalaca, jer pitanje je, gde su završili ti automobili i sve što im je oduzeto, a moglo je da ide u ovakve humanitarne svrhe.
Zaista bih vas zamolio, ostaje gorak ukus u ustima, da ovde neko pokušava na jedan demagoški način i jednom zloupotrebe dece u političke svrhe da ostvari neki politički poen, što nije u redu.

Hvala.
Ovaj amandman suštinski imao bi smisla, ali je to već definisano nekim drugim zakonima i to je Vlada lepo dala u obrazloženju.
Međutim, drago mi je da se sada neko setio i toga kako su ugrožavani imovinski interesi ove države. Ono što je bitno u ovom novom Zakonu o pravobranilaštvu, a vezano je i za ovaj amandman, je upravo taj nadzor koji će vršiti ministarstvo, jer do sada, čini mi se, pravobranilaštvo je u mnogo čemu potpuno bilo van bilo kakvog nadzora i, nažalost, svako je mogao da vrši uticaj na njegov rad. To sam već govorio, poznate su čuvene afere „Satelit“, „Jugobanka“ itd, gde je pravobranilaštvo u mnogo čemu učestvovalo i radilo na vrlo sumnjiv način, čime su imovinski interesi Republike Srbije i te kako bili ugroženi.
Verujem da će se ovim što se sada uvodi po Zakonu o pravobranilaštvu takve stvari zaista sprečiti. Hvala.

Čisto radi preciziranja, što se tiče ovoga amandmana saglasan sam sa onim što je Vlada obrazložila, jer ovo je regulisano drugim zakonima. Samo sam prosto izrazio, hajde da kažem, neku vrstu zadovoljstva da se sada konačno neko setio da ovako nešto spomene vezano za sam rad pravobranilaštva, iako je to u nekom ranijem periodu i te kako imao prilike da uradi kada se i te kako uticalo na rad pravobranilaštva, a da mnogi nisu, ni javnost niti bilo ko nije imao pojma šta se zaista dešava u pravobranilaštvu, nije vršen zaista suštinski nikakav nadzor. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.
Uvažena gospodo, uvaženi ministre, što se tiče setova ovih zakona, ne mogu da se složim sa nekim kolegama iz opozicije kada tvrde da ovo nisu reformski zakoni i da nije bilo potrebe da sada raspravljamo po hitnom postupku, pre svega, zato što ovo jesu neke naše obaveze prema EU. Ako idemo ka EU, mi moramo ovo da usvajamo što pre. S druge strane, uvode se i neki instituti i neke novine koje jesu suštinski reformske, jer kada zakonima, kao što je Zakon o vanparničnom zakonu, ali i Zakon o posredovanju, rasterećujete sudove i kada određene vanparnične postupke, odnosno sporove dajete između ostalog i javnom beležniku, da on radi na tome što se tiče posredovanja, onda to jeste svakako reformski.
Takođe je reformski kada se u zakonu naglasi, između ostalog, da ono što se dešava vezano za posredovanje može da postane izvršni akt i što je, naravno, svakako reformski. Tim pre što sam Zakon o medijaciji, koji je donet 2005. godine, tada smo slušali slavopojke o tom zakonu, kako je to zaista nešto fenomenalno, kako će to zaista suštinski rasteretiti rad sudova, s čime bih se ja složio, ali nažalost to do danas nije u potpunosti zaživelo i tu se možemo složiti, gospodine ministre. Danas kada se ipak neko trudi da taj zakon i upodobi, na kraju krajeva čak i jezički, prema našoj državi, onda to odjednom više nije reformski.
Ono što moram da naglasim, i tu ću krenuti malo od zamerki, vezano baš za sam Zakon o posredovanju, koji je naravno bolji nego ovaj što je bio do sada, ali neke stvari koje bi morale, čini mi se, malo da se poprave radi nekih jasnijih definicija, pre svega kada govorimo o tome šta sve može da potpada pod posredovanje. Tu imamo prilično nedefinisan član 3. Naravno, navodi se šta sve može da potpada pod primenom zakona, ali se kaže – kao i u svim drugim spornim odnosima u kojima posredovanje odgovara prirodi spornih odnosa i može da pomogne njihovom razrešenju. Složićete se da je to jedno jako široko tumačenje. Sada se postavlja pitanje – šta sve može pod to da potpadne? Plašim se da će se morati verovatno u nekom doglednom periodu uraditi neke izmene i dopune kako bi se ovo preciziralo.
Ono što je veoma važno kod Zakona o posredovanju, a mislim da će tu morati vaše ministarstvo, gospodine Selakoviću, mnogo toga da uradi, vezano je za samu obuku posrednika, zato što se ovde navodi da imamo tzv. opštu i specijalizovanu obuku i da plan i čitav program donosi ministarstvo za opštu, a za ovu posebnu će i još neki drugi organi. Dok se to ne uradi, suštinski ovaj zakon ne može ni da zaživi, tako da bih zaista apelovao na samo ministarstvo da što pre krene u izradu tih planova, odnosno programa i da uradite možda čak i bolju kampanju, da ljudi shvate da mogu svoje neke sporove da reše preko posrednika i da se samim tim sudovi što više rasterete.
Veoma je pohvalno što se javnom beležniku daje ovolika važnost, jer je institut javnog beležništva nešto što je zaista veoma, veoma bitno. Slažem se, vi ste ovde naveli odličan primer vezan za ostavinu, jer potpuno je besmisleno, kada se zna kome šta pripada u ostavinskom postupku, da sud donosi nekakve odluke o tome. To se sve može rešiti preko javnog beležnika. Možda će vam advokati u mnogo čemu sada zameriti jer im uzimate neki deo njihovog posla, ali suštinski javni beležnik je zaista ovde stavljen na jedan dobar pijedestal. Drago mi je što je to čak jedan od najtežih ispita koji treba da položite za javnog beležnika, s obzirom da mora ovolike poslove da radi.
Što se tiče Zakona o pravobranilaštvu, po meni je ovo ključni zakon koji ovde donosimo. Zašto? Zato što je to vrlo važan organ u jednoj državi i suštinski to je advokat države. Mi do sada zaista nismo imali nikakav nadzor nad radom pravobranilaštva. To je bila jedna potpuna katastrofa. Zaista mnogi ne znaju šta se sve zbivalo u samom pravobranilaštvu. Igrom slučaja dosta toga znam, a verujem da ste i vi u to upoznati.
Recimo, veoma bi bilo važno da se otkrije, a o tome je čak govorio i gospodin Velimir Ilić u svojstvu resornog ministra svojevremeno, kako smo to izgubili spor, odnosno, nismo izgubili spor, nego smo se odrekli svojih para vezanih za „Jugobanku“ npr, gde je pravobranilac, sam gospodin Ilić je o tome pričao, između ostalog potpisao da se mi odričemo naših potraživanja, odnosno svega onoga što imamo prema nekadašnjoj „Jugobanci“, odnosno njenim lokalima u Zagrebu, u samoj Hrvatskoj i suštinski smo izgubili velike svote novca. Drugo, imali smo aferu „Satelit“, gde je takođe pravobranilaštvo u mnogo čemu učestvovalo i kumovalo, da i tu pretrpimo značajnu štetu.
Da ne pričam o angažovanju raznih advokatskih kancelarija na veoma volšeban način, kako je to pravobranilaštvo angažovalo, da se ne zna ni po kom kriterijumu su određene advokatske kancelarije dobijale mogućnost da u ime pravobranilaštva negde zastupaju državu Srbiju. Naravno, i ovo je veoma važno oko zemljišta u Gradu Beogradu, gde je volšebnom odlukom pravobranioca od jednom kompletno zemljište Republike Srbije prešlo u imovinu Grada Beograda i to niko živ nema pojma kako je to urađeno. Tek smo kasnije saznali da se to veoma lako, pod velom neke taje uradilo. Zašto? To bi valjalo sve preispitati.
Sada se uvodi zaista jedan važan institut, a to je nadzor nad radom pravobranilaštva i verujem da ćete to i te kako iskoristiti i da ćete značajno učiniti da pravobranilaštvo zaista zastupa državu Srbiju na pravi način.
Veoma je važno što će pravobranilac moći u buduće da zastupa građane Republike Srbije i uopšte državu Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava. To bi građani Srbije trebalo da znaju. To je nešto što jeste reformski u ovom zakonu, tako da je mnogo dobrih novina i valjalo bi to sve podržati.
Nadam se da ćemo i u raspravi kada bude vezano za amandmane nastaviti ovu diskusiju. U svakom slučaju, ovo vredi podržati. Ovo jeste reformski i mislim da ste dobro krenuli što se tiče ovog saziva. Hvala.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi gospodine Stevoviću, dame i gospodo, moram da pohvalim pre svega ovo što se tiče vas, gospodine Stevoviću, ova dva zakona za izvršenje krivičnih sankcija i drugi zakon vezan za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera.
Prvo, drago mi je što se konačno struka konsultuje i možemo da vidimo na kraju ko je sve učestvovao u izradi zakona. Dobro je da se ta praksa uvodi, da imamo dobre radne grupe, da imamo ljude iz OEBS-a i iz Saveta Evrope i zato imamo jedan ovako kvalitetan zakon protiv koga ne verujem da ovde iko ima šta da prigovori i na ovome samo može da vam se čestita. Zaista verujem da će se ovo sprovesti u delo. Zašto? Zato što ljudima koji su osuđeni pruža se neka dodatna šansa u životu, odnosno jasno se naglašava da nisu odbačeni od društva, nego da jednog dana možda mogu da postanu korisni članovi društva.
Inače i sam sam kada sam u životu polagao kriminologiju sa penologijom kod profesora Ignjatovića nekada, imao dilemu da li treba biti rigidan u sankcijama ili bi trebalo možda pokušati sa nekom resocijalizacijom, ali ovde ste našli zaista pravu meru, da onaj ko je počinio zaista teška krivična dela opet ne bude potpuno odbačen od društva, ali da doživi sankciju kakvu bi trebalo da doživi, a da opet lica koja su možda iz nemaštine počinila neko krivično delo, koja su zaista na neki način dovedena u tu situaciju da tako se prehranjuju, jer zaista smo siromašno društvo, da im se pruži neka šansa da postanu korisni članovi ovog društva i da ne moraju takve stvari da rade. Iz tog aspekta ova dva zakona zaista su nešto što bi valjalo podržati.
Ono što je meni zapalo za oči, to su izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku. Ovde se naglašava razlog zbog uvođenja ove mere bezbednosti vezano za nasilničko ponašanje na sportskim priredbama.
Niko od nas u mladosti nije bio cvećka. Moram da kažem lično i za sebe. To je deo odrastanja i sam sam bio deo toga. Nemam šta da krijem. Neko bi rekao – bili ste deo huliganske grupe. To je neki deo odrastanja, ali kao neko ko je bio involviran u sve to u životu, moram da poručim mladim ljudima koji danas idu na sportske priredbe da nikako ne idu radi nasilja na stadion, nego isključivo zato što vole svoj klub i zato što vole sport.
Ono što meni ovde generalno smeta, možda je ovde mogao da se nađe i primer da se nekom licu zabrani da pristupa nekom mestu, recimo, ako je narko-diler, pa diluje drogu u nekom kafiću, pa da recimo ne bude u tom kafiću. Nisu sportska borilišta jedino mesto gde se vrše takva krivična dela.
Ovde kod nas postoji izgleda potreba da se svi ljudi koji idu na stadion ili na utakmicu proglase da su svi huligani. To neretko često javnost ovde tako to, posebno u medijima se to neretko dešava da sad svako ko ode na utakmicu otprilike je huligan i spreman je da vrši nasilje. Nije tačno. Postoji jedan određeni broj ljudi zaista, kao što ste to ovde naveli, koji to radi, ali to lako može preventivnim merama da se takvo lice odstrani sa stadiona tako što postoje kamere na stadionima, snima se tribina, vidi se ko vrši nerede i prosto izvedete ga sa stadiona, ako treba nekada da se uvede i mera da mu zabranite da uđe i to je to. To je vrlo mali broj ljudi i besmisleno je čitavu masu ljudi koji dolaze na stadion generalizovati da su svi huligani.
Ovde se navodi primer Velike Britanije. Tačno je samo donekle što je izneo kolega da je Velika Britanija rešila taj problem. rešila ga je na taj način što je svim tim licima do kraja zabranila da ulaze na stadion, ali i povećanjem cena karata, tako da je sport generalno postao nepristupačan za siromašniji sloj stanovništva. Velika Britanija ima veliki problem sa huliganizmom oko stadiona i neretko sa smrtnim ishodom.
Sve zemlje EU imaju strašan problem sa huliganizmom na sportskim primedbama. Recimo, jedna Grčka kao članica EU je čak donela meru da je zabranila gostujućim navijačima da idu na utakmicu. Recimo, kada se igra derbi Olimpiakos – Panatinaikos, nema Panatinaikosovih navijača zato što nije mogla više država da izdrži tolike nerede. I policija je čak sama potpisivala peticiju da ne obezbeđuje takve utakmice zato što ima puno povređenih policajaca.
Da ne pričam o Belgiji, o Holandiji, o Francuskoj. Imamo koliko hoćete takvih primera, tako da nije Srbija jedina koja se sa tim suočava, a ovde neko ima potrebu da nas prikaže da smo mi najnasilniji, da jedino se kod nas takve stvari dešavaju, a objektivno kada pogledate, daleko veće razmere haosa na sportskim borilištima imate čak i u državama EU.
Ovo je jedna dobra mera konačno zato što na neki način se i preventivno deluje. Lice koje je počinilo takvo krivično delo na samom stadionu dok mu traje postupak ne može da prisustvuje nijednoj sportskoj manifestaciji, ali možda bi trebalo razmisliti, ukoliko on to kontinuirano radi, da mu se zabrani potpuno prisustvo na sportskim borilištima, odnosno na stadionima. To je, recimo, Engleska uradila i na taj način je to donekle rešila. Ovde je samo mera dok traje krivični postupak. Recimo, nađe dobrog advokata, bude oslobođen bilo kakve optužbe, on će se ponovo vratiti i ponovo će tako nešto činiti, tako da bi o tome trebalo razmisliti.
Sam set zakona je jako dobar i drago mi je da je neko počeo na ovakav način da razmišlja o ne tako bezazlenoj temi koja je pre svega za sociološko ispitivanje - zašto neko ima potrebu da dolazi na stadion da bi pravio nered. To ni meni nikada nije bilo jasno.
Logično je da dođete i da navijate za svoj klub zato što volite sport, ali nažalost, dešava se to svuda. Nismo samo mi jedini primer, a bilo bi dobro da krenemo to što više da sprečavamo.
Ono što mi još upalo u oči vezano za ZKP, to je ova odluka koja je nekako morala da se uskladi sa odlukom Ustavnog suda, vezano za listinge. Mislim da je ovo dobro zato što, koliko sam razumeo intenciju zakonodavca, naravno da sada sud je taj koji odlučuje o tome da li se daje mogućnost da se nekome prate bazne stanice, odnosno da mu se lociraju pozivi, ali u ovom slučaju, koliko sam razumeo, sudija za prethodni postupak može da odbije javnog tužioca i ne mora direktno po nalogu javnog tužioca da se ovakve mere preduzimaju, što je dobro, zato što imate neku vrstu kontrole i nekog ograničenja.
Naravno, u danu za glasanje podržaćemo ovako nešto, ali verujem, pošto smo se sa ovom temom dotakli, da u nekom budućem periodu, pre svega vi, uvaženi gospodine ministre, možete da razmislite da se ove mere, posebno za sportska borilišta, poprave i da zaista shvatimo kao društvo da se protiv toga moramo boriti na jedan drugačiji način nego što se to do sada radilo, jer imali smo jedan Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim borilištima. On je još više izazvao haos ovakav kakav jeste, nego što je zaista sprečio nasilje na sportskim borilištima. Hvala.

Gospodin Arsić je upravo rekao suštinu vezano za knjigovodstvenu vrednost preduzeća i to je tačno. Pravo da vam kažem, čitajući ovaj amandman mogu samo da kažem sledeće. Da su normalne okolnosti, a nisu, verovatno ovakav predlog zakona nikada ne bi došao u Skupštinu.
Kada sam govorio u raspravi u načelu, rekao sam da je ovo nešto što je iznuđeno da bismo spašavali glavu, odnosno egzistenciju tim ljudima koji rade u tim preduzećima. Inače, nisam pristalica nastavljanja sipanja novca u nešto što ne radi, ali morate da vodite računa o životu i ljudima. Ovakav amandman je definitivno sahrana tih preduzeća i ljudi bi se našli na ulici i to treba reći javnosti.
Moram da priznam, odnosno ne mogu da shvatim da se danas neko poziva na ustavnost, jer Zakon o privatizaciji, koji je donet 2001. godine, je duboko kršio tadašnji Ustav, iako sam u raspravi u načelu rekao da nisam pristalica društvene svojine, ali je ona tada bila definisana Ustavom, a neko je doneo Zakon o privatizaciji kojim je potpuno negirao tu društvenu svojinu i samim tim nije ni trepnuo a prekršio je Ustav. Niste mogli nikada nigde da se požalite zato što Ustavni sud jedan duži period nije radio, nismo ni imali Ustavni sud. Danas nam neko govori o tome da kršimo Ustav, pa to je malo licemerno. Ako ste imali period u državi gde osnovna ljudska prava niste mogli da zaštite zato što nije bilo Ustavnog suda, malo je bez veze da takvi prigovaraju.
Moram da priznam da nisam optimista da ćemo u ovih pet meseci uspeti da nađemo neko rešenje, ali ovo je jednostavno pokušaj da se tim ljudima spasi egzistencija. Verovatno će biti preduzeća gde to neće uspeti, ali od ljudi koji to kritikuju i koji ovakav amandman predlažu bih voleo da nam kažu šta je alternativa, hoćemo li ljude na ulice, hoćemo li 55 hiljada ljudi na ulice. U ovakvom ekonomskom haosu koji trenutno vlada u državi zbog toga što plaćamo danas takvim privatizacijama i takvoj bestidnoj otimačini državne imovine, koja je inače postojala, danas smo prinuđeni da ovako nešto donosimo i niko nije srećan što ovo donosimo.
Verujem da ni sam gospodin Selaković kao ministar koji ovo brani nije srećan što ovo mora da brani zato što je situacija u zemlji takva kakva jeste. Izvinite, mi smo imali državu, i još uvek nažalost je takvo stanje, da nismo imali osnovni popis šta sve plaćamo. Nismo znali koliko ljudi radi u javnom sektoru do ove godine. Negde je izvršen popis. Čini mi se da nije do kraja. Sada smo saznali da imamo 800.000 ljudi u javnom sektoru. To je sve danak takve katastrofalne politike. Nažalost, SNS je prinuđena da rešava nešto što nije ni kriva ni dužna, a dopalo joj je. Prosto, narod je tako izabrao i moramo ovo nekako da rešimo.
Ako neko misli da je pametno 55.000 ljudi da se nađu na ulici, svaka mu čast. Ne mislim da je to dobro i zato ćemo podržati ovakav zakon i ovakav amandman ne možemo da podržimo zato što želimo da ljudima spasimo egzistenciju. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, možda bi ovaj amandman neko mogao i da razmisli i da prihvati, pošto se njime traži zapravo da se svi postupci restrukturiraju i prodaje subjekta privatizacije okončaju do 31. decembra, ali to biste možda mogli da prihvatite ukoliko biste imali realne parametre da li je to izvodljivo. Nažalost, u ovoj državi dugi niz godina nije ništa bilo ni kontrolisano niti zaista imate parametar da li ovako nešto može da se izvede. Verujem da će budući Zakon o privatizaciji koji se ovde najavljuje, odnosno onaj ko bude učestvovao u njegovoj izradi, verovatno će voditi računa o tome.
Inače, zašto još ne mogu da prihvatim ni ja, verujem ni moje kolege, potpisnik ovog amandmana, između ostalog poslanik koji nam je pre nekoliko dana, odnosno kada smo počeli da raspravljamo u načelu o Zakonu o privatizaciji, govorio kako su pojedina preduzeća ovde radila, između ostalog radio je „Jumko“ jer je vojska naručivala uniforme, s druge strane, radio je FAP jer je vojska naručivala kamione. Znate, to je direktivna ekonomija, to je samoupravni socijalizam, to je umrlo, to više ne postoji. Jednostavno, ako se već taj poslanik potpisuje ispod ovakvog amandmana, onda je on u kontradiktornosti - da li je za direktivnu ekonomiju koja je inače u suprotnosti sa načelima EU u mnogo čemu, ili je za ovakav amandman gde traži da apsolutno sve privatizujemo u ovoj državi.
Razumem, naravno, ja sam više puta istakao da sadašnja Vlada ni kriva ni dužna mora da rešava ovakve probleme. Neko je to ovde uporedio sa problemom Haškog tribunala. Moram da priznam da to ne možemo baš da poredimo, jer problem Haškog tribunala je nešto što nam je možda nametnuto sa spoljne strane, ovo smo mi krivi ovde u ovoj državi zato što imamo ovakav haos sa preduzećima u restrukturiranju. Mi smo zalivali, odnosno neke prethodne Vlade su zalivale korov koji danas neko mora da iščupa i da to reši. Nikakve veze to nema sa rešavanjem takvog problema, recimo, kao što je Haški tribunal koji nam je možda spolja nametnut. Tako da bih zaista zamolio, odgovornost moramo da prihvatimo, inače sam lično veliki pristalica privatizacije, da smo radili zdravu privatizaciju, kao što je nismo uradili, možda ne bismo imali slučajeve kao što je „Agrobanka“, gde ste na lepe oči, na ličnu kartu, mogli da dobijete kredit, jer to ni u jednoj privatnoj banci ne biste mogli nikada, ili „Razvojnu banku Vojvodine“, ili tako nešto slično, zato što onaj čovek koji želi da rukovodi na jedan pošten i domaćinski način preduzećem, sigurno nešto tako nikada ne bi dopustio. Da ovde nije bila privatizacija isključivo vezana za to da se dobije bolja lokacija ili da neko dobije mašine iz tog preduzeća, da radnici ostanu na ulici, verujem da danas ne bismo imali ovaj problem preduzeća u restrukturiranju.
Zato ovaj amandman jednostavno ne možemo da prihvatimo. Hvala.

Povređen je član 104. u kome se doslovce kaže: „Ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, on ima pravo na repliku.“
Ni jedno, ni drugo, ni treće nisam učinio i ne znam po kom osnovu je dotični poslanik dobio pravo na repliku. Uzgred budi rečeno, i to što je naveo vezano za Beograd, i to je na neki način bila direktivna ekonomija, s obzirom da su u toj firmi očigledno namestili taj posao sa autobusima. Hvala vam.

Još jedan u nizu razloga zbog čega ovaj amandman ne možemo da prihvatimo jer je krajnje neko neiskren i u obrazlaganju samog amandmana.
Sada se ovde neko poziva na priču o radnicima, naravno, pogrešno tumačeći nešto što sam ja ovde rekao. Između ostalog, rekao sam da je neko zalivao korov time što nije rešavao problem preduzeća u restrukturiranju…

Pošto je, između ostalog, amandman i povezan sa određenim pravima radnika, znate, da neko ovde preduzeće nije prodavao Šarićima i da nije tako uništavao sva ta preduzeća, možda bi neko tada i mislio na radnike. Danas je strašno da kroz ovakav jedan amandman pokušava neko da iskaže brigu o radnicima, a suštinski se zalaže da im se preduzeća već sutra ugase. Hvala vam.

Uvažena predsedavajuća, uvažene kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, kao neko kome predviđam veliku profesorsku karijeru na Pravnom fakultetu, sigurno ste upoznati, gospodine ministre, sa velikom teorijom koju je profesor Živojin Perić uspostavio i po kome Pravni fakultet nosi naziv jednog amfiteatra, i to je jako lepo, a to je ona čuvena teorija o nerešljivim i nerešenim pravnim pitanjima. Za one koji ne znaju, nerešena su ona koja mogu da se reše, a nerešljiva su ona koja nikako ne mogu da se reše.
Zbog bremena koje nosimo vezano za ova preduzeća, plašim se zaista da preduzeća u restrukturiranju polako ulaze u ta nerešljiva pravna pitanja. Postavlja se logično pitanje, s obzirom da godinama to niko nije želeo da rešava, šta raditi? Ne možete tolike ljude da ostavite na ulici, a sa druge strane, ne može više država da sipa novac u nešto što ne radi.
Razumem neke prethodne. Oni su navodno subvencionisali ta preduzeća da bi kupovali glasove za neke buduće izbore i uopšte nisu želeli da se bave rešavanjem tih problema. Stavljali su upravne odbore, gde su ljudi primali nenormalne plate, arčio se državni novac i dobro je da je to neko prekinuo. Moram da priznam, svaka čast ako se neko uhvati u koštac sa ovim, ovo je jako nepopularno. Najavljuje se donošenje novog Zakona o privatizaciji. Moram da priznam da mi je drago što SNS najavljuje unapred da ide na srozavanje svog rejtinga. Ovo što će se doneti nije popularno i mi moramo prosto tako nešto da učinimo ako hoćemo da spasimo državu.
Iskren da budem, gospodine Selakoviću, bilo bi mi mnogo draže da nikada niste morali da dođete ovde da branite jedan ovakav zakon, ali prosto to je nešto što je nužno. Ovo je situacija kao kada spašavate davljenika i da mu produžite koliko toliko život. Daje se ovih pet meseci da probamo nešto da uradimo. Lepo ste rekli – daj Bože da makar pet preduzeća spasimo. Neko nije godinama spašavao nijedno i danas imamo 160 i nešto.
Čuli smo podatak 2600 i nešto privatizacija je izvršeno, a od toga samo 28 uspešnih. Privatizacije koje su se inače ovde sprovodile su bile klasičan primer otimačine, grabeža državne imovine. Inače, ovo ne govorimo mi iz SNS, nego govori Evropska komisija i to na osnovu izveštaja gospođe Verice Barać. Od 24 privatizacije, čije su istrage upravo nedavno završene, je nešto što je Evropska komisija rekla da sprovedemo. Prema tome, u samoj EU znaju šta se sve ovde zbivalo i mislim da sve nas pomalo trebalo da bude sramota što smo to doživljavali. Zato danas imate koliko hoćete radnika na ulici koji zahtevaju neka svoja prava, a razumljivo niti je te privatizacije sprovodio Aleksandar Vučić, niti Nikola Selaković, ni Zoran Babić, ni bilo ko. Ni krivi ni dužni danas moramo sa ovim da se suočavamo i samim tim doživećemo verovatno srozavanje rejtinga, ali na muci se poznaju junaci. To je velika odlika SNS. To mi je jak drago.
Ono što moram da priznam je da čujem ovde da se neki pozivaju na ustavnost, na to da li je nešto protivustavno. Izvinjavam se, kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine tada je tim zakonom ukinuta društvena svojina. Nemam
ništa protiv. Nisam pristalica socijalističkog relikta, ali po tada važećem Ustavu društvena svojina je postojala. Neko je zakonom tako nešto uradio. Svesno je kršio Ustav u tom momentu i nije ni trepnu, a da ne pričam što tada nigde niste mogli da ocenite ustavnost takvog akta zato što Ustavni sud nije postojao. Nekoliko godina, čini mi se, nije uopšte radio i niste mogli nigde da se požalite za ocenu ustavnosti nekog akta. Pričamo o demokratiji i poštovanju Ustava.
Zaista se postavlja pitanje šta raditi, šta je alternativa. Opet ponavljam, ovo je nešto što je iznuđeno, nešto što moramo da uradimo. Zato ću, naravno, kao i svi poslanici SNS, za ovo glasati ali, opet ponavljam, da smo bili pametniji, da se ovde neko domaćinski ponašao, da nije preduzeće privatizovao tako da se Šarićima prodaju poljoprivredni kombinati itd, verujem da nikada ne bismo došli u ovu situaciju. Nadam se da ćemo se iz ovoga nekako izvući i želim vam svu sreću. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, uvažene kolege, možda bih mogao i da se složim sa ovakvim stavom oko ministarstva zaštite životne sredine, ali uvažene kolege su imale priliku i 2011. godine, znali su šta EU od nas zahteva, znali su koja poglavlja se otvaraju, pa nisu glasali tada za posebno ministarstvo zaštite životne sredine, nego se to zvalo Ministarstvo za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine.
Složićete se, prostorno planiranje ima manje veze nego Ministarstvo poljoprivrede, koje unutar sebe ima razne uprave koje se sada bave, na neki način, zaštitom životne sredine. Na žalost, u tom periodu, osim ovakvih nekih demagoških istupa, nismo imali ništa na polju zaštite životne sredine. Jedino što smo imali je da je to ministarstvo plaćalo besmislene ekološke kampanje određenim dnevnim listovima, kako bi ti dnevni listovi posle služili u predizbornoj kampanji nekome i da bi mu tako pomogli.
Smatram, čak je po malo i neiskreno ovo sa druge strane, i zalažem se da se ovaj amandman odbije.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo, zalažem se naravno da se odbije ovaj amandman, zato što nema nikakvog osnova. Evropske integracije su nešto što je naša država trasirala kao svoj put i to je nešto što mora posebno da se razvije i mora da istaknem zaista veliko zadovoljstvo povodom ovih najava da će gospođa Joksimović za tako nešto biti nadležna, a Ministarstvo spoljnih poslova pored evropskih integracija, naravno bavi se i nekim drugim delatnostima, odnosno bavi se razvojem velikih naših prijateljstava i sa nekim drugim državama, ne samo evropskim integracijama.
Nama je potrebno zato što je ovoj državi to nešto najbitnije, da imamo zaista jedan poseban resor koji će se samo baviti evropskim integracijama i pozivam Skupštinu da ne prihvati ovaj amandman.