U pitanju je čitav sektor zakona koji u principu bi trebali da budu komplementarni sa ovim zakonom, da omoguće efikasnije delovanje turističkoj službi.
Konkretno, naš zakon na osnovama svojinsko-pravnih odnosa, naravno formuliše apsolutno kao neprikosnoveno pravo prava svojine. Sad, i te kako zadiranje u privatan posed može da prouzrokuje jednu pravnu posledicu koja se zove smetanje državine ili smetanje poseda.
Dakle, u tom pravcu, dalje, zakonski na neki način reagovati što podrazumeva relaksaciju, da kažemo, obaveza sa jedne strane i prava sa druge strane kada je u pitanju smetanje državine, kada je u pitanju smetanje službenosti i svega drugog, pa onda omogućiti neposrednu kontrolu, neposredan uvid u činjenično stanje, bez bilo kakvih prepreka, bez bilo kakvih ograda. Mislim da bi na taj način mogli da formiramo jednu lepu snažniju sliku kada je u pitanju zakonodavni okvir koji rešava ovu oblast. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, prof. dr. Žarko Obradović, istakao nedvosmislen stav poslaničke grupe SPS da ćemo podržati sve predloge koji su danas predmet razmatranja i diskusije narodnih poslanika u jednoj jako konstruktivnoj raspravi i sa velikim zadovoljstvom moram da istaknem, jednoj stručnoj raspravi koja nije opterećena ni destrukcijom i opstrukcijom, ni ostrašćenošću, već naprotiv jednim pristupom koji podrazumeva posvećenost onome što se danas radi i posvećenost onome što treba da se odluči kroz izglasavanje ovih zakona.

Zato za vas, uvaženi ministre, nedvosmislena podrška za sve ono što ste predložili, imajući u vidu da su razlozi za ove zakone više nego opravdani i da na taj način doprinesemo samo nečem što može da se kaže da je bolje, progresivno i u praktičnom smislu reči korisno. Tako da, poslanička grupa SPS nema problem sa predlozima zakona koji su na dnevnom redu.

Ja ću se osvrnuti, da ne bih ponavljao ono što su moje kolege rekle prevashodno, naš ovlašćeni predstavnik, prof. dr Žarko Obradović, osvrnuću se na zakone o kojima je manje bilo reči, kao i na personalna rešenja, pre svega odluke u vidu predloga koje je izneo Visoki savet sudstva.

Kada je u pitanju Predlog zakona o oružju i municiji moramo da budemo vrlo jasni i precizni zbog građana Srbije. Ovde se ne radi ni o kakvom populizmu, ne radi se ni o kakvom demagoškom pristupu, već o jednoj bukvalno praktičnoj obavezi da se produži rok za dostavljanje molbi ili zahteva za izdavanje oružnih listova, odnosno dobijanje adekvatnih, zakonom propisanih, dokumenata na osnovu kojih će imaoci oružja biti potpuno legalni i legitimni nosioci ili držaoci oružja.

Dakle, na taj način se s jedne strane prevenira ono što bi moglo da bude krivično delo, a znamo dobro da je krivično delo nedozvoljeno držanje oružja, a sa druge strane da se upravo veliki broj i oružja i njihovih imalaca na neki način vrati u legalne tokove, odnosno da uđe u legalne tokove i da u jednoj potpuno legalnoj proceduri ostvari svoja zakonska prava.

Kada je u pitanju predlog Visokog saveta sudstva, imajući u vidu da su tu uvažene kolege iz Visokog saveta sudstva, na kraju krajeva i uvažene sudije gospodin Jovičić sa saradnicom, ja moram kao i uvek da sada istaknem jedno sa stanovišta struke - veliko zadovoljstvo. Zadovoljstvo činjenicom da Visoki savet sudstva, odnosno članovi Viskog saveta sudstva, krajnje posvećeno i odgovorno, a ovo odgovorno naglašavam, rade svoj posao i da u okviru te odgovornosti daju najbolje predloge. Ti predlozi nisu predlozi zbog nečije želje ili nečije volje, već su ti predlozi posledica jedne zakonom propisane procedure koja je vrlo restriktivna kada su u pitanju predlaganja kandidata za nosioce pravosudnih funkcija, kako kroz intervju, ocenjivanje, zatim stav kolegijuma, sudova i sve ono što je zakonom i pravilnicima ili pravilima propisano da bi neko mogao uopšte da se pojavi pred ovom skupštinom kao kredibilan kandidat za nosioce pravosudnih funkcija.

Ja sam uveren da su oni koji su ovde navedeni imenima i prezimenima i sa svojim biografijama upravo ti koji zaslužuju da svoj sudijski poziv obavljaju, prevashodno da stupe na mesto nosioca pravosudne funkcije, a zatim da svoj sudijski poziv obaljaju na najbolji mogući način. Zbog toga im ukazujemo poverenje upravo odlukama koje ćemo doneti ovde.

Gospodine Jovičiću, ja moram da podvučem jednu paralelu. Mi danas imamo jednu jasnu proceduru, imamo jedan jasan postupak. Imamo izuzetno kvalitetne predloge. Imamo sve ono što nismo imali 2009. i 2010. godine kada je pravosuđe bukvalno ruinirano, kada smo imali situaciju da se neko, neko ko nije ovde, ko ne želi da učestvuje u ovakvoj raspravi, koja je prevashodno stručna, koja je prevashodno demokratična i koja prevashodno podrazumeva i prihvatanje drugačijeg razmišljanja da su upravo ti kojih nema ovde se poigrali živim ljudima, vršili eksperimente na sudijama na taj način što je prvo 700 sudija bukvalno izbačeno na ulicu, bukvalno su isterani sa svojih radnih mesta, među kojima je veliki broj jako kvalitetnih sudija.

Gde su bili kriterijumi na osnovu kojih je ocenjivan njihov rad? Nigde. Ustavni sud Srbije, možemo metaforički da kažemo, je upravo tim kreatorima ili autorima urušavanja dostojanstva pravosuđa, kredibiliteta sudstva, nezavisnosti sudstva, udario šamar tako što je sve sudije vratio na svoja radna mesta, jer postupak izbora nije bio transparentan.

Danas? Danas je taj postupak više nego transparentan. Taj postupak je danas vidljiv običnom građaninu i taj postupak danas može ko želi da prepozna na najbolji mogući način, a to je kroz činjenice, svako od nas. Da li je to moglo nekada? Ne, nije.

Ono što je veoma važno, veoma važno je istaći činjenicu da ste zajedno sa vašim kolegama postigli nešto što do sada nije bio postulat rada pravosuđa, a to je ideal nezavisnosti i to apsolutne nezavisnosti sudstva i apsolutne nezavisnosti tužilaštva.

Postigli ste zato što ste radili isključivo u skladu sa zakonom i što ste merili vrednosti kandidata koji zavređuju pažnju i opravdavaju ulogu sudije.

Da to niste radili, onda bi ruiniranje pravosuđa bilo nastavljeno, nastavljeno tamo gde je započeto 2009. i 2010. godine. Naprotiv, vi ste dali jedan podstrek ozdravljenju pravosuđa, koje je još uvek bolesno i koje još uvek treba lečiti.

Danas imamo drugi problem. Danas nemamo uticaj politike na pravosuđe i to je demagogija, to je hipokrizija, to je licemerje, jer niko od političara nije oslobađao kriminalce, niko nije donosio presude sa ove strane, niti nalagao donošenje presuda, osim samih sudova i sudija.

Podsećanja radi samo koliko je političara bilo nezadovoljno sudskim odlukama, ali su sudovi ostali stameni, dostojanstveni, principijelni, radeći u skladu sa Ustavom i zakonom. To je velika stvar, velika stvar za nas koji predstavljamo zakonodavnu vlast, koja se ne meša u sudsku vlast, velika stvar za izvršnu vlast, koja se takođe ne meša u sudsku vlast i što je najvažnije i najvrednije, velika stvar za sudove, jer su sudovi zadržali ono što moraju da imaju, a to je nezavisnost i to je dobro.

Koliko god neko smatrao da to treba podvesti pod lupu sumnje, može da izvoli, ali će se prevariti, apsolutno neće moći ništa da pronađe u negativnom smislu reči. Naprotiv. Postoji nešto drugo što stalno ističem kao jednu dobronamernu kritiku, da ne sme biti lažne solidarnosti u sudovima, da ne sme biti lažne solidarnosti među sudijama, da sudije moraju uvek ukazati na one koji među njima ne rade kako treba, na one koji se svojim radom rugaju pravosuđu, koji ruše dostojanstvo pravosuđa, koji na bilo koji način, kako u smislu dostojnosti, tako i u smislu struke ne opravdavaju svoj položaj. Takvima nije mesto u pravosudnom sistemu Republike Srbije.

Zašto lažna solidarnost? Iz jednog jedinog razloga – što upravo sudije same među sobom to mogu najbolje da prepoznaju. Nekada, te 2009. i 2010. godine ta lažna solidarnost je bila na vrhuncu. Danas ne, ali mi moramo da nastavimo postupak ozdravljenja pravosuđa.

Zbog toga, još jednom želim da podržim vaše odluke, odluke uvaženih ministara koji ovde sede i da još jednom istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati predloge koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre sa saradnicima, predloženim amandmanom se pokušava doprineti i jasnoći teksta predloženog zakona, a samim tim i što boljoj njegovoj praktičnoj primeni.

Konkretno, radi se o pojmu uverenja kao javne isprave i taj pravni pojam nesporno da ne treba posebno definisati, osim u onom delu u kojem jedan termin ne stoji, odnosno nije sadržan u Predlogu zakona, a to je da se radi o javnoj ispravi, odnosno da uverenje jeste isprava o registrovanim evidentiranim podacima iz jedinstvene baze Centralnog registra u pisanom i elektronskom obliku.

Imajući u vidu da tekst zakona nije predvideo i sadržao ovaj, da ga nazovem, pojam elektronskog oblika uverenja, smatrali smo da bi trebalo da bude sadržan u predloženom tekstu zakona i na taj način da zakon zaista ima svoj puni smisao i preciznost.

Naravno je da je komplementarnim zakonima sa ovim predlogom zakona definisano da postoji elektronsko pismo i elektronski potpis, nije sporno, ali bi možda moglo da bude sporno u praktičnoj primeni kada govorimo o uverenju, da uverenje zaista može biti sadržano u elektronskom obliku i da može biti u pravnom saobraćaju u elektronskom obliku.

Zato smatram da ćete imati razumevanja za ovaj amandman i da ćete u tom smislu prihvatanjem amandmana omogućiti da doprinesemo da ovaj zakon u praktičnoj primeni bude što efikasniji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsednice.

Ako je alibi da gospodin Jovanović nije glasao za tadašnjeg premijera Cvetkovića za sve ono što je učinjeno 2001. godine kada je donet Zakon o privatizaciji, onda stvarno gospodin Jovanović treba da se zamisli šta je rekao.

Ja nisam dobio odgovor na pitanje koje sam juče postavio ovde vrlo javno, da građani čuju. Sprovedeno je 2.400 privatizacija na osnovu zakona iz 2001. godine, 128 milijardi dolara je uneto u Srbiju po osnovu tih privatizacija. Gde su te pare? Gde je taj novac od čega je trebala Srbija nešto da iskoristi, da napravi neki preporod, da unese nove investicije u ona preduzeća koja su opustošena? Pomenuo sam „Magnohrom“, gospodine Jovanoviću. Neću da pominjem „Fidelinku“, to vi mnogo bolje znate nego ja. To ćete vi odgovorite, ja nemam potrebe da odgovaram za „Fidelinku“, to vi najbolje znate šta je bilo sa tom firmom, ali vas pitam šta se dešavalo tamo gde ste vi delovali i kako ste delovali?

Šta se desilo sa ogromnim brojem zaposlenih iz tih firmi? Zbog čega se na stotine hiljada ljudi našlo na ulici? Zašto nije uneta nova investicija u ta preduzeća? Zašto nisu sačuvana radna mesta? Gde ste vi bili? Šta ste vi radili? Gde ste se nalazili?

Ja nemam nameru da ovde govorim o pristojnosti ili nepristojnosti prilikom obraćanja ministrima ili bilo kom drugom, to je odraz vaspitanja i u to se ne upuštam, ali govorim o činjenicama, a činjenice su surove i one kažu da od 2.400 privatizacija, 640 je bio odgovor – raskida se. Zašto?

Vratite u Užicu „Raketi“ 30 izuzetno opremljenih turističkih autobusa. Vratite imovinu svima onima kojima je imovina ukradena. To vratite i onda imate pravo da kažete – ja nisam glasao za nekoga. Hvala.

(Čedomir Jovanović: Replika.)

Zahvaljujem se predsednice.

Znate šta, teza „nisam ja kriv, kriva je tranzicija“ je najblaže rečeno besmislena. Ja, gospodine Jovanoviću, vas pitam, postavljam vrlo jednostavno pitanje – zašto ste dozvolili da se isisava imovina iz firmi koje ste privatizovali. To su firme koje su poslovale sa većinskim društvenim kapitalom. Imovina tih firmi je otišla u imovinu drugih firmi, tajkunskih, što vi mnogo dobro znate. Zašto to niste sprečili?

Zašto niste sprečili da se bogate tajkuni u vaše vreme? Da se bogate oni kojima ste dozvolili da iz državnih preduzeća koja su se našla u restrukturiranju, imovina nestane, a da se nađe ogromno bogatstvo u drugim privatnim preduzećima?

FAP u Priboju 25 godina je u restrukturiranju. Sve iz FAP je isisano.

(Čedomir Jovanović: Ko je isisao?)

Jel niste vi?

(Čedomir Jovanović: Kroz šta sam isisao?)

Na koji način ste sprečili, samo mi objasnite, na koji način ste sprečili da se bilo šta što je bilo privatizovano prenese u tuđe džepove? Zbog čega niste uspostavili kontrolu?

(Čedomir Jovanović: Zato što je privatno.)

Zbog čega niste sprečili ono što je predstavljalo pljačku, što je predstavljalo kriminal? Ko je to procesuiran za sve ono što se dešavalo u to vreme? Ko je to odgovarao za nestanak ogromne imovine u ovoj državi?

Nemojte stalno kao mantru ponavljati šta je bilo devedesetih godina. Znamo mi šta je bilo devedesetih godina, svesni smo i mi toga. To nije problem. Šta je bilo od 2000. godine. Oktobar, 5. Oktobar je bio oktobar prevelikih obećanja. Nakon tog 5. Oktobra ste imali godinu za godinom razočarenja, razočarenja i razočarenja i nemojte o tome više građane da zamajavate. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Pre svega povređen je član 27. Poslovnika, u vezi sa članom 106. jer mislim da ste dozvolili da Boško Obradović na najgrublji mogući način zloupotrebljava poslanička ovlašćenja i to vas molim da ubuduće bude sankcionisano na način koji Poslovnik predviđa. To je najmanje što možete da uradite.

Niti je Boško Obradović Robin Hud kao što misli da jeste, niti je ova Skupština Šervudska šuma, što on misli da jeste. Na taj način ponižava i nas, ponižava i građane Republike Srbije, ponižava sve one koji ovu Skupštinu prate kao dom u kome treba da vlada demokratija, a ne osionost, bahatost i sve ono što demonstrira, da ga nazovem, gospodin Boško Obradović

Drugo, ono što je jako bitno da istaknemo jeste da SPS ne paktira bilo s kim ko napada i gazi i po diplomatiji države Srbije, izuzetno uspešnoj diplomatiji, i koji se solidariše sa politikom Kosova koja je direktno suprotna svemu onome što Srbija radi na jednom uspešnom putu ka EU.

Prema tome, Boško Obradoviću barem bi to trebalo da bude poznato, ako mu nije poznato čisto da ga informišem.

Što se tiče ponašanja u Skupštini, socijalisti neće nikoga učiti ni pristojnosti, ni vaspitanju. To se nosi od kuće. Zahvaljujem se.

Tako je, član 27. Poslovnika Skupštine Republike Srbije, jer ponovo ste dozvolili da se kroz repliku vređa dostojanstvo ovog doma.

Mogu da razumem da dramaturg pretenduje da bude dobar pravnik, nažalost, to je danas učinio jako neuspešno. Ja nemam pretenzije da budem dramaturg, već samo želim činjenicama da ukažem na nešto što građani treba da znaju. Gospodin Čedomir Jovanović je danas samo tražio alibi, a nije odgovorio ni na jedno postavljeno pitanje.

Komentarišući da je neko ko stiče privatnu imovinu slobodan da radi šta hoće, dovoljno ukazuje koliko zna. Sticanje privatne imovine može da bude na dva načina. Jedan je zakonit, dakle, u skladu sa zakonom, a drugi je krađom ili kriminalom. Na ovo drugo gospodin Jovanović nije dao odgovor, ne zato što ne zna, nego zbog toga što se brani od onoga što je učinjeno od 2001. godine.

Poslednje pitanje koje je juče postavljeno takođe u ovom domu od strane Čedomira Jovanovića nije zavredelo odgovor, a to je pitanje – zašto su prodate šećerane za samo po tri evra? Da li to znači zakonito sticanje imovine preduzeća koja su poslovala sa društvenim kapitalom? Gde su one pare koje su trebale da se nađu od postupaka privatizacije u finansijskim tokovima ove države? Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministri sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, imajući u vidu da je na današnjoj raspravi jedna od najvažnijih tačaka dnevnog reda u toku jedne cele kalendarske godine, ja se zaista neću izjašnjavati o nečemu o čemu su se krajnje kompetentno i visoko stručno, referentno izjasnili moji uvaženi saradnici, kolege, drugovi, a to su ovlašćeni predstavnik Dušan Bajatović i uvaženi kolega Radenković.

Jedino pitanje koje želim da postavim vama, uvaženi ministre Mali, imajući u vidu da se zaista radi o izuzetno dobrom i ustrojenom budžetu, samo jedna, da je nazovem, profesija nije dovoljno prepoznatljiva u ovom budžetu kada je u pitanju rast zarada. Rast zarada u javnom sektoru je jako dobro osmišljen i ono što se čini kao razvojni deo budžeta jeste, ne samo investicioni preporod, ne samo privredni preporod, već i ono što se vezuje za bolji standard stanovništva kroz rast zarada.

Postavlja se pitanje – šta je sa pravosuđem, šta je sa tužiocima i sudijama, šta je sa onima koji će u svakom slučaju imati priliku da postave negde pitanje, a ja lično i moje kolege u poslaničkoj grupi ne bi želeli da se to pitanje afirmiše, da se smatra da je ta branša zapostavljena, da li su rastom zarada obuhvaćeni i nosioci pravosudnih funkcija?

Sledeće što želim da kažem jeste zakon… Jesu. Zahvaljujem se.

Sledeće pitanje koje se pojavljuje i kao tačka dnevnog reda jeste Zakon o stečaju. Uvaženi ministre, Zakon o stečaju je, kao predlog zakona, odnosno izmena i dopuna zakona, jako dobro osmišljen i ono što je u ovom zakonu afirmativno jeste veća uloga stečajnih poverilaca prilikom imenovanja stečajnog upravnika.

Međutim, ja bih u ime SPS ovde izneo niz sugestija za koje se, uvaženi ministre, nadam da ćete ih prihvatiti. Nisu predloženi amandmanima, ali su krajnje dobronamerne sugestije.

Radi se o sledećem. U članu 5. kojim se dopunjuje član 35. predviđeno je da na prvoj sednici skupštine poverilaca stečajni poverioci, čija potraživanja se smatraju verovatnim za više od 50% ukupnih potraživanja, imaju pravo učestvuju u imenovanju, odnosno postavljenju stečajnog upravnika.

Ovde se radi o stvari o prvom poverilačkom ročištu. Zašto? Zato što se na prvom poverilačkom ročištu bira skupština poverilaca. Postavlja se pitanje – da li će tih 50% na tom prvom poverilačkom ročištu, kao verovatna potraživanja, biti istovremeno na ispitnom ročištu utvrđena potraživanja 50%? Da li se na taj način dovode u diskriminaciju određeni stečajni poverioci koji će imati privilegiju da na prvom poverilačkom ročištu učestvuju u postavljenju stečajnog upravnika, a posle toga će ih biti nesumnjivo, značajno manje?

Drugo, što je ovde jako važno, jeste činjenica da ne bi smeli da čestim izmenama, promenama stečajnih poverilaca utičemo na odugovlačenje stečajnog postupka. Na kraju krajeva, ulazimo u jedan rizik da se povredi pravo stranke na suđenju u razumnom roku.

Što se tiče predujma za troškove stečajnog postupka, uvaženi ministre, ja bih vas zamolio da imate u vidu jednu činjenicu, koju niko ovde ne može dovesti u sumnju, a to je da troškovi značajno prevazilaze iznose koji su specificirani ili definisani u članu 59. stav 2. predloženog zakona. Tu smo napravili, odnosno predložena su rangiranja na mikro, mala, srednja i velika pravna lica i vidimo da su troškovi svedeni na iznose od 50, 200, 600 i milion dinara. Pedeset hiljada dinara, uvaženi ministre, je zaista suma koja neće biti dovoljna i bojim se da će na taj način doći i stečajni upravnik i svi organi stečajnog postupka u jedan problem. Taj problem se vezuje za izmirenje osnovnih obaveza.

Ako imamo u vidu da će 30 hiljada dinara biti plaćeno samo za oglašavanje, od 50 hiljada dinara ostaje samo 20 hiljada dinara. Treba zameniti katance na bravama, platiti administrativne troškove, mnogo što šta. Šta možemo da uradimo sa 20 hiljada dinara? Zamolio bih vas da ove iznose povećamo za 100% i da to bude odborski amandman, s obzirom da mi amandmane u tom pravcu nismo podnosili.

Na samom kraju, s obzirom da su ovo krajnje dobronamerne sugestije, drago mi je što je koleginica Vazura ovde i ona može da čuje moje sugestije, kao zaista dobronamerne, jer naša saradnja je uvek bila krajnje korektna, molim vas da ih imate u vidu, a poslanička grupa SPS će u svakom slučaju kompletan set zakona u danu za glasanje podržati. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Javio sam se za repliku već nakon prethodnog govora gospodina Jovanovića, ali, nažalost, došlo je do prekida sednice i pauze.

Replika je jednostavna, imajući u vidu da je iznet niz netačnih podataka i navoda, naročito kada se radi o tzv. pljačkaškim privatizacijama, pa ću ja morati da ukažem na činjenice koje niko ne može da dovede u sumnju.

Prva, od 2001. godine do 2009. godine u Srbiju je uneto ni manje ni više, nego 128 milijardi dolara stranih investicija za kupovinu domaćih preduzeća. Gde su te pare? Gde su se te pare pojavile u bilo kom finansijskom toku ili tokovima Republike Srbije?

Da ne zaboravimo, 128 milijardi dolara podrazumeva 13 hiljada dolara po stanovniku.

Sledeća činjenica koju, takođe, niko ne može da dovede u sumnju, 2.400 privatizacija, gospodine Jovanoviću, je sprovedeno.

Izvinite.
Dakle, od tih 2.400 privatizacija, 620 privatizacija je raskinuto. Šta to znači? Odgovor države na sistemsku pljačku jeste bio raskid privatizacije. Ko će „Magnohromu“ da vrati radijatore? Ko će „Magnohromu“ da vrati mašine? Ko će „Magnohrom“ da vrati u ono stanje u kom je bio pre pljačkaške privatizacije kada su braća Indijci došli i pokupili sve, do pisoara? Ko će to da vrati? Ko će da nadoknadi štetne posledice koje su se pojavile od tih privatizacija?
Podsećanja radi, čovek koji je bio direktor „CES Mekona“, konsultantske firme za sve privatizacije, je postao premijer.

Završavam u poslednjoj rečenici.
(Čedomir Jovanović: Vi ste ga izabrali.)
Nije tačno, nego to je vaš premijer koga ste ostavili na mesto direktora „CES Mekona“, a istovremeno ga odredili za premijera.
(Čedomir Jovanović: Ja sam bio protiv njega.)
Dobro. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsednice.

Mislim da je krajnje vreme i da građani dobro prepoznaju da je mantra o tome kako je sve do 2000. godine bilo bukvalno sve crno, bez imalo belo, a od 2000. godine sve je ružičasto, otrcana priča u koju više niko ne može da veruje.

Peti oktobar je oktobar velikih obećanja, nakon čega dolaze godine ogromnih razočarenja, razočarenja u sve ono što je iluzionistički prikazano građanima Srbije, razočarenja u sve ono što se nudilo navodno, da će biti bolje. Ništa nije bilo bolje.

Onda bi zamolio gospodu da odgovore na pitanje koje sam i danas postavio. Šta je sa 128 milijardi evra, koje su 2001. godine ušle u Srbiju kroz privatizaciju? Šta je sa tim što je 13 hiljada dolara trebalo da dođe po stanovniku Srbije od prodatih firmi u privatizaciji?

Šta je sa onima koji su kupovali budzašto firme kao što su „Sartid“, „Jugoremedija“, „ATP Vojvodina“, „Azotara“, „Srbolek“, i šta je sa šećeranama koje su prodate za po tri evra?

Gde su te pare i kako je dolazilo do toga da se nakon 2001. godine, kada je upravo ova gospoda koja nam danas spočitava sve i svašta, a ništa činjeničeno i utemeljeno, bilo šta privredila ili prihodovala?

Kako je došlo do toga da kupci, oni koji su prevarili male akcionare obarajući cene akcija, dođu do kapitala koji isisaju, a onda taj kapital prenesu na privatne firme?

Kako to da objasne građanima Srbije da je od onoliko privatizacija koliko ih je bilo, a bilo ih je 2400, 640 raskinuto?

Šta je sa onim što je od obećanja dato da će biti izvršena reorganizacija, nova zapošljavanja, osnaženja privatnih društava? Naprotiv, kralo se, kralo, kriminalizovalo se, i došli smo do onoga do čega smo došli, da bi mi danas spasavali ono što se može spasti.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Podržavam u celosti i u ime poslaničke grupe SPS amandman uvaženog kolege Martinovića, koji je dao jedan širi kontekst dešavanja koja su jako aktuelna, naročito danas i medijski i politički. Stoga u ime svih nas socijalista ističem činjenice koje niko neće dovesti u sumnju.

Prva činjenica je da je grad Novi Pazar jedan od gradova u Srbiji. Druga činjenica je da je teritorija Novog Pazara sastavni deo teritorije Srbije. A treća činjenica je da na toj teritoriji, kao i na teritoriji Raške oblasti, na kojoj između ostalog ne žive samo Bošnjaci već i Srbi, Crnogorci i neke druge nacionalnosti, raspisan referendum ili bolje reći izbori za Savet nacionalnih manjina.

Dakle, država Srbija je pokazala svoj puni demokratski kapacitet, jer je država Srbija demokratska država i u tom svom punom demokratskom kapacitetu država Srbija je omogućila Bošnjacima da slobodno izraze svoje biračko pravo, i to su Bošnjaci izrazili. To je Bošnjački narod koji ostvario u skladu sa Ustavom Republike Srbije, a taj Ustav Republike Srbije garantuje prava i Bošnjacima i Srbima i svim ostalim nacijama i nacionalnostima na teritoriji naše države.

Ako je tako, a jeste tako, onda šta drugo, nego osuditi izjave koje ukazuju na to da je država Srbija fašistička tvorevina, da je predsednik države Srbije Aleksandar Vučić nekakav diktator ili neko ko pokušava svoju državu i deo svoje države da stavi pod nekakav jarak. Pa, da li građanima Srbije, koji i te kako umeju da razmišljaju, i ovo može da bude jasno, da u svojoj državi neko pokušava deo teritorije, svoje države da stavi pod nekakav položaj podaništavanja ili fašističkog ugnjetavanja.

Zaista ova izjave, uvaženi kolega Martinoviću, moraju zavredeti punu osudu, ali ne samo osudu, moraju zavredeti nešto mnogo drugo, drugačije, a to je intervencija organa institucija države Srbije, prevashodno pravosudnih institucija. Ovo nije nešto drugo nego atak na državu Srbiju, ovo nije ništa drugo nego napad na državno uređenje, na naš pravni poredak i naš pravni sistem. Ovo nije ništa drugo nego napad na Ustav Republike Srbije.

Ako su ovakvi napadi prisutni, onda se stvarno neko mora time pozabaviti. Da li će neko biti procesuiran, zbog ovakvih izjava, ostaje da se vidi, ostaje da se sačeka. Smatram i u ime nas socijalista sam uveren, da tužilaštvo ovde ne može ostati bez reakcije, da se moraju procesuirati ili barem operativno uzeti u obzir sve one izjave koje su bile usmerene na ruiniranje države Srbije, na atak na njen poredak i na ugrožavanje njenog sistema. Alibi za ostvaren dobar rezultat, ni u kom slučaju, nije nešto što podrazumeva slobodu izražavanja.

S druge strane, izjave koje je dao gospodin Ugljanin, ni u kom slučaju ne mogu da budu pokrivene alibijem za ostvaren rezultat, jer taj ostvareni rezultat, ma kakav da je, ne daje mu za pravo da kroz ono što je na demokratski način ostvario, gde je na demokratski način uspeo da na izborima dostigne nivo koji je dostigao, da na taj način se opredeli prema državi koja mu je to omogućila rušeći tu istu državu.

Gospodine Martinoviću, smatram da ste bili potpuno u pravu. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.

Podržavajući amandman uvaženog kolege Martinovića, za razliku od ostalih poslanika, ja uvažena predsednice pozivam na budnost. Budnost zbog toga što je u pitanju govor mržnje i to govor mržnje prema državi koja je obezbedila pravo da Sulejman Ugljanin bira i bude biran. Državi Srbiji koja je Bošnjacima obezbedila pravo da na demokratskim izborima izaberu one za koje smatraju da imaju najveći kapacitet, kada je u pitanju njihovo pravo glasa.

Ako govor mržnje koji je usmeren prema državi koja je to sve obezbedila, koja to garantuje i po Ustavu, smatramo benignim, onda smo u jednoj velikoj opasnosti, jer taj govor mržnje bukvalno može da bude kao karcinom u metastazi, a kada metastazira on razjeda tkivo, ubija. Na taj način je upravo počelo razjedanje nečega što ne sme da se dozvoli, a to je uređenje države Srbije. To je nešto što ni u kom slučaju ne sme da prođe bez onoga što sam ukazao u prethodnom govoru, a to je bez adekvatne reakcije institucija koje na to moraju da odgovore.

Sulejman Ugljanin ne koristi samo dnevno političke prilike da ostvari određene poene, on realizuje ono čega treba biti posebno oprezan, ostvaruje ono što mu je neko drugi zacrtao ili neko insenirao. Ja molim bukvalno sve u državi Srbiji da ovako nešto ne prihvate tako lako i da imamo apsolutno nulti stepen tolerancije prema onome što je uradio Sulejman Ugljanin. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Član 107, imajući u vidu da je određenim dezinformacijama došlo do činjenice koja podrazumeva mogućnost da građani na sasvim pogrešan način percepiraju rad Skupštine, što u svakom slučaju dovodi do degradacije ovog parlamenta, a što ne smete da dozvolite, ja vas molim da ubuduće skrenete pažnju, pod jedan da se ni u kom slučaju ne odvajamo od teme. Jer, korišćenje populizma i političkog marketinga u ovoj Skupštini radi pribavaljanja političkih poena neće nas daleko odvesti.

Sigurno je da neće dovesti ni one koji na taj način u ovom parlamentu iznose sušte neistine, kao što je, recimo, istina vezana za sudske takse. Pa, od ukupnog iznosa sudskih taksi, samo 40% se vraća sudovima, koliko ja znam, ako je to tačno, a potrebe sudova su neuporedivo veće. Odakle treba servisirati inače troškove koji se vezuju za prevozna sredstva, za sve ono što podrazumeva tehničke potrebe pravosuđa u Srbiji? Odakle? Da li će to možda da obezbedi stranka Dveri? Neće sigurno. Da li će to da obezbede oni koji podržavaju stranku Dveri? Neće sigurno.

Ali, zato Ministarstvo pravde zaista, i ovo i u prethodnom sazivu, čini ogromne napore da servisira pravosuđe na najbolji mogući način. I, to u punom kapacitetu i čini. Da je veliki broj osnovnih sredstava sudovima upravo dodelilo Ministarstvo pravde, i to preko Uprave ili Direkcije za upravljanje imovinom oduzetom iz krivičnih dela. Koliko je samo prevoznih sredstava došlo u sudove na taj način'

Molim vas, zaista, da kad govorimo o pravosuđu se koristimo činjenicama. Na ovaj način ćemo dovesti građane u veliku zabludu. A, ko to želi ima određeni plan.