Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8033">Neđo Jovanović</a>

Neđo Jovanović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Naravno da je, s obzirom na samu sadržinu predloga personalnih rešenja kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, logično da ćemo ovakve predloge podržati, imajući u vidu da su utemeljeni kako na zakonu, tako i na potrebama funkcionisanja pravosudnog sistema, a naročito sudova u Republici Srbiji.

Moram u startu da iskažem nešto što mi se čini jako važnim, a to je da kada su u pitanju predsednici sudova kao nosioci pravosudnih funkcija, imajući u vidu da velikom broju predsednika sudova ističe mandat pa se postavljaju ili su već postavljeni vršioci funkcija predsednika sudova, da u tom pravcu oni koji imaju zakonsko ovlašćenje da postave vršioce funkcija predsednika sudova, a nakon toga je Visoki savet sudstva koji odlučuje o izboru predsednika sudova, odnosno predlozima za predsednika, mora da bude jako, jako oprezan, veoma, veoma utemeljen, i to kako na stanovištu struke, tako i na stanovištu onoga što se zove dostojnost ili moralnost svakog kandidata koji treba da bude predložen za nosioca pravosudne funkcije.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što od predsednika sudova nesumnjivo zavisi kvalitetan rad suda. Nesumnjivo zavisi da li će biti formirana sudska veća koja odlučuju o bitnim pitanjima na pravilan način. Nesumnjivo zavisi kako će se rešavati pritužbe građana na rad sudija i samog suda. Nesumnjivo je da zavisi i da li će se predmeti ažurirati na pravilan način, da li će se priliv predmeta rešavati onako kako je to neophodno potrebno. Sve su ovo činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Zato predsednik suda mora da ima najveći stepen autoriteta, ali istovremeno i najveći stepen odgovornosti. Ta odgovornost podrazumeva da uvek iza sudije kojeg je odabrao i postavio u veće mora da stoji njegovo ime i prezime zbog čega je upravo tog sudiju postavio u veće radi odlučivanja o materiji za koju je taj sudija ovlašćen.

S druge strane, mi moramo da budemo potpuno otvoreni i iskreni. Predsednicima sudova, nažalost, nisu data ovlašćenja koja su morala da im budu data u punom kapacitetu, kako bi upravo ovo o čemu ja govorim, a to je najveći stepen pre svega autoriteta a posle toga i onoga što se zove stručni potencijal, došlo do izražaja.

Naime, mi smo opterećeni jednim velikim problemom. Nisu jedini problemi problemi o kojima su govorili moj prethodnici. U svakom slučaju, iz njih se može izvući i određeni zaključak. Daleko veći problem koji pogađa državu Srbiju kada je u pitanju pravosuđe je neujednačena sudska praksa koja stvara pravnu nesigurnost gde građani ne vide sebe, kako će ukoliko traže sudsku zaštitu tu istu sudsku zaštitu doživeti. Da li će je doživeti na način da budu zbog neujednačene sudske prakse diskriminisani ili će je doživeti tako što će reći – da, ja imam pravnu sigurnost i ova država mi je pružila pravnu sigurnost. Između ta dva tasa na vagi mi moramo imati u vidu da se onaj ko je ovlašćen za ujednačavanje sudske prakse, a to je Vrhovni kasacioni sud, mora mnogo, mnogo, mnogo više i mnogo, mnogo odgovornije odnositi prema ovom problemu nego što je to bilo do sada.

Zašto ovo govorim? Ovo govorim i zbog toga što je predsednicima sudova izuzeto iz ovlašćenja da budu istovremeno i predsednici sudske prakse. Da bi bilo jasno, sudska praksa je poslednja karika u lancu od koje zavisi da li će pravilna presuda izaći iz suda i ako veće donese odluku jedino sudska praksa takvu odluku ukoliko nije pravilna, zakonita, manjkava može da je vrati i da kaže – izvršite na neki način preispitivanje vašeg stava i vaše odluke pa je onda uradite kako treba. Zato predsednik sudske prakse mora da bude najautoritativniji, najstručniji, najodgovorniji i onaj ko ima u svakom slučaju najveći stepen kapaciteta ili potencijala, a to je predsednik suda. Zato za predsednike sudova uvek biramo najbolje. Ako ih biramo, zašto onda predsednici sudova nisu i predsednici sudske prakse?

To je jedan potpuni apsurd da neko ko u svakom slučaju, bez obzira što nikad neću reći bilo šta loše o sudijama koje odlučuju na ovaj način, da se poveri nekom ko taj posao ne može ni u kom slučaju da iznese kao svoj teret, na način koji to građani očekuju, a građani očekuju da odluka bude, pod jedan, zakonita, pod dva pravilan i pod tri, pravična, bez toga odluka suda ne može u praksi da ostvari ono što građani traže od države i od suda, dostupnost pravdi i pravnu sigurnost.

Ono što dalje, iz svega ovoga što smo i danas čuli, proizilazi, jeste poverenje u pravosuđe. Da li građani Srbije imaju poverenje u pravosuđe? Ako uzmemo u obzir uzorkovanje javnog mnjenja, raznorazne vrste anketa i svega ostalog, pravosuđe nije na nekoj velikoj lestvici, na nekoj visokoj poziciji kada je u pitanju poverenje građana, ali ne možemo da kažemo da građani nemaju poverenje u pravosuđe, jer nikad, apsolutno nikad ne smemo generalizovati problem.

Generalizacija je jako loša ne samo kad je u pitanju pravosuđe, već i zdravstvo i prosveta i sve ostalo. Nisu sve sudije, sudije koje se mogu podvesti pod sumnju u smislu njihovog rada. Velika većina sudija svoj rad obavlja odgovorno, posvećeno, zakonito i profesionalno. Oni koji to ne rade, njima nije mesto u sudu ali drage kolege narodni poslanici, to ne zavisi samo od nas, od nas možda čak i ponajmanje. To zavisi od sudija i to u najvećoj meri od sudija. Zašto ovo govorim? Zbog toga što postoji jedan veliki problem koji se zove tzv. lažna solidarnost.

Šta znači lažna solidarnost? To znači da sudija koji vidi da njegov kolega ne radi na stručan, odgovoran, posvećen i zakonit način, ćuti, ne pokreće se adekvatan postupak protiv tog sudije, a i oni postupci koji su pokrenuti, nažalost, njih je malo, a s druge strane i ti kojih je malo nisu okončani sa adekvatnom sankcijom za onog sudiju koji je svoj posao, hajde pežorativno tako da kažemo, ukaljao, koji na neki način utiče da se gubi poverenje građana u pravosuđe. Tu, takođe, predsednici sudova imaju ogromnu odgovornost, gde ne smeju ni u kom slučaju, zbog toga što se radi o kolegi, zbog toga što se radi o nekom koji je dugogodišnji sudija, da to bude parametar koji ima za posledicu tolerisanje ili toleranciju od strane predsednika suda. To je nešto što podrazumeva nulti stepen tolerancije, jer sudija ni u kom slučaju ne sme da napravi greške koje će koštati, pod jedan, građane, jer se presude i donose u ime naroda i vezuju se građane, a pod dva, na taj način se ruši ugled suda i pravosuđa u celini.

Ono što moramo istaći kada je u pitanju izbor sudija jeste činjenica da je u odnosu na neke ranije periode učinjen značajan pomak. Taj pomak podrazumeva da jesu izborni procesi kada su u pitanju sudije transparentni i da postoje kriterijumi, odnosno pravila po kojima se sudije i predsednici sudova biraju. Nažalost, neki od nedavno održanih ili sprovedenih izbornih procesa za najviše sudove u Srbije nas donekle i demantuju.

Zbog toga se postavlja ozbiljno pitanje, drage moje kolege narodi poslanici, da li mi kao narodni poslanici treba da preuzmemo jednu vrstu odgovornosti koja je jako ozbiljna i da kažemo da ovi ustavni amandmani koji nam predstoje, o kojima ćemo razmatrati, koje ćemo usvajati, na kraju krajeva, znače da mi kao skupština, odnosno zakonodavna vlast moramo biti isključeni iz celokupnog procesa za izbor sudija? Apsolutno sam protiv toga. Ja sam za to da mi kao narodni poslanici ovde ne biramo sudije. I to nije sporno. To nije sporno da treba da ih bira Visoki savet sudstva, a tužioce Državno veće tužioca. Ali, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca moraju nekome da odgovaraju. Moraju da snose odgovornost, a da ono što oni rade bude podvedeno pod nekakav nadzor. Ko će da vrši tu vrstu nadzora, neka građana. Jedino građani imaju pravo da ostvaruju puni uvid u rad svega onoga što se vezuje i za Visoki savet sudstva i za Državno veže tužilaca. A preko koga će građani da ostvaruju taj uvid ako ne preko narodnih poslanika zakonodavne vlasti? To nije pritisak na sudove. To nije uticaj na nezavisnost sudija. Naprotiv, na taj način gradimo poverenje u sudije, jer ako ostavimo da 10 ljudi odlučuje o sudbini građana Srbije, onda smo u ozbiljnom problemu.

Zašto govorim 10 ljudi? To sam rekao metaforički. Ako bi tih 10 ljudi bile samo sudije, a ne i predstavnici zakonodavne vlasti, onda bi se stvorile posledice vrlo opasne koje i danas postoje, a to su nepotizam, koji razjeda pravosuđe, a to znači da će sudija svog sina, ćerku, kuma, brata, bez obzira kakve stručne potencijale kolega imao, izabrati umesto sudije koji ima i te kako visok stručni potencijal, izuzetnu karijeru, profesionalnu, uspešnost u poslu, kvalitet sudskih odluka, ažurnost i sve ostalo šta smo onda dobili? Dobili smo nešto što će da urušava pravosuđe i da podriva temelje države. Mi to ne smemo dozvoliti. Takvi ustavni amandmani nas ne smeju da opterećuju.

Samim tim dolazimo i na drugo pitanje koje iziskuje odgovor. Svakako, ni kao advokat, ni kao narodni poslanik nikada neću komentarisati sudske odluke, naročito neću komentarisati sudske odluke koje nisu pravosnažne, neću komentarisati sudske postupke koji su u toku, neću komentarisati ni sudije koje u tim sudskim postupcima učestvuju jer to smatram neprimerenim, neću ni u kom slučaju bilo kakav komentar ni pozitivan ni negativan iznositi kada su u pitanju činjenice od kojih možda zavisi neka sudska odluka. Zato smatram da je jako važno da mi kao narodni poslanici i nosioci javnih funkcija budemo vrlo oprezni da u našem diskursu, a naročito javnom diskursu ne posegnemo za bilo čim što bi moglo da povredi prezunkciju nevinosti, pod jedan, a pod dva da na taj način se sudovi opterete stavom koji iznose nosioci javnih funkcija. To je vrlo opasno.

Ne treba se ni u kom slučaju za tim povoditi. Naravno, da to ne znači da naš stav o pravosuđu koji ja danas iznosim mora biti potpuno javan, mora biti potpuno transparentan, jer i mi kao poslanici imamo pravo da iznesemo stav o radu sudova, a samim tim i o stanju u pravosuđu u celini.

Ono što me je naročito podstaklo da ovako komentarišem jesu razne medijske spekulacije o veoma značajnim sudskim predmetima, naročito krivičnim. Tako ćete videti u medijima da je za ubistvo izvesne pevačice pronađen jedan dokaz, pa drugi, pa treći. Ko ih je pronašao? Da li je to reklo tužilaštvo? Ne. Da li je to rekao sud? Ne.

Nemam ništa protiv novinarskog istraživačkog tog dela njihovog rada. To istraživaštvo novinske neke strukture apsolutno treba da bude prisutno ali ne sme da utiče ni u kom slučaju na rad sudova i ne sme na taj način da se plasira kroz medije, jer se može na neki način čak preusmeriti javno tužilačka istraga i to bi bilo loše. Zbog toga moramo voditi računa da u političko diskursu imamo i te kakvu odgovornost za svaku izgovorenu reč kada je u pitanju pravosudni sistem što ne znači ni u kom slučaju da naša kritika, kao opravdana kritika ne treba da bude izneta u javnosti, treba i te kako. Treba i te kako biti iznesena u javnosti. Međutim, s druge strane onda očekujemo i od nosioca prvosudnih funkcija da se na isti način određuju i kada je u pitanju naš rad.

Dakle, nosioci javno pravosudnih funkcija su dužni da se u okviru struke, isključivo u okviru struke, određuju prema problemima koji se vezuju za sudove i pravosudni sistem.

Ne može se nijedan sudija pojaviti sa komentarima u dnevno političke svrhe. Onoliko koliko se od nas očekuje da poštujemo nezavisnost pravosuđa, da poštujemo nezavisnost i stručnost sudije, što ja iskreno i apsolutno činim, toliko se isto očekuje da se bilo ko, advokat, sudija, u dnevno političkim, da ih nazovem, manirima, ne pojavljuje kao neko ko će da osuđuje bilo šta što čini zakonodavna vlast. Jer mi smo u svakom slučaju od tri grane, dve grane koje su kao i ova treća nezavisni.

Ako je tako, zbog čega je bila lavina komentara drage kolege, lavina komentara na izmene i dopune Krivičnog zakonika, kada smo pre dva dana, taj isti predlog usvojili, uveli kao krivičnu sankciju doživotni zatvor i za najteža krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti, ukinuli mogućnost uslovnog otpusta.

Ja jesam za to da se vode stručne polemike i poštujem podeljenost struke u tom pravcu, poštujem različita razmišljanja, i moje kolege iz poslaničke grupe SPS neguju jedan takav manir, poštovanje suprotnosti, odnosno dijaloga kao demokratskog dijaloga, ali ukoliko, struka nameće nešto u čemu je mogla da učestvuje, mogla je da participira, mogla je da kanališe na neki način sam taj put donošenja predloga ili nacrta zakona, onda posle toga sve postaje licemerje i demagogija, jer više ne postoji mogućnost kritike za nešto što si propustio, a mogao si da učiniš, da popraviš, da dođemo do nekog cilja, koji je cilj u interesu građana i zaštite žrtava.

Ja sam uveren, drage moje kolege poslanici da smo mi uradili pravu stvar, i sa moralnog aspekta i sa aspekta zakonitosti i Ustava, da smo usvojili zakon onakav kakav treba, i to je moj lični stav, bez obzira koliko on bio suprotan stavu preostalog dela stručne javnosti.

Na kraju želim da istaknem nešto što mi se čini da u zadnje vreme mi kao narodni poslanici moramo da sagledamo na pravilan način, a to su komentari o pritiscima na sudove.

To su komentari koji se opet koriste u dnevno političke svrhe, pa se kaže da je pravosuđe direktno podređeno vladajućoj strukturi vlasti, odnosno direktno podređeno politici. Hajde da uzmemo neke primere.

Drage kolege koje se bave strukom nadam se, da ako ništa drugo me demantovati, ako pogrešim, a nadam se da neću pogrešiti, da u zadnje vreme imamo veliki broj presuda koje upravo ove dnevno političke komentare koji su čist politički marketing demantuju.

Hajde da uzmemo jedan primer, primer jednog krivičnog dela koje je veoma opasno, promet droge, odnosno narkotika, osumnjičeni Kosmajac, postojali dokazi, ili ajmo da kažemo, osnovi sumnje, čak i osnovana sumnja, sve je predato Tužilaštvu. Ishod postupka oslobađajuća presuda.

Pa, šta je više bitno reći osim ovoga i kakav komentar. Da li je politika dovela do oslobađajuće presude, da li su Vučić i Dačić doneli oslobađajuću presudu? Pa, nisu. Ko je doneo? Doneo je onaj koji je za to ovlašćen i nadležan, a to su pravosudne institucije. Pa, gde je onda tu politički pritisak na pravosuđe? Kako onda možemo da dođemo uopšte na ideju o tome da postoje neke vrste pritisaka. Pa, to nije jedini slučaj, ima ih još mnogo. Čak mogu da posumnjam da su tu bili dokazi izuzetno validni, da su bili činjenično utemeljeni.

Nažalost, građana, koji su očekivali presudu koja podrazumeva da se vinovnik uvek kazni za nedela koja je učinio, bilo je kako je bilo.

Na samom kraju, gospodine predsedavajući, ja vam zahvaljujem što ste me istolerisali za ovo prekoračenje vremena, poslanička grupa SPS će podržati ove predloge. Borićemo se za integritet pravosudnog sistema u stoj meri u kojoj se borimo za državu i sledićemo ovaj kurs koji se danas vodi, kako bi se država na zdravim nogama u daljem putu reformi i približavanju EU postigla one ciljeve koje želimo. Hvala.
Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvažena ministarko, uvaženi pomočniće ministra pravde, poštovane kolege narodni poslanici, ono što sigurno najviše para uši ne samo nama poslanicima već i građanima Republike Srbije jeste kada nam se imputira da prilikom donošenja izmena i dopuna Krivičnog zakonika koristimo populizam, da smo populistički nastrojeni, a da nismo nastrojeni u onom pravcu u kome to praktična primena zakona koji donosimo treba da realizuje, odnosno postigne najbolji mogući efekat. Ovde populizma nema.

Ono što je najvažnije istaći činjenica je da Republika Srbija i pravni sistem Republike Srbije ni u kom slučaju nije takav da bi se mogao smatrati represivnim kada je u pitanju krivična sankcija. Mi pravnici, a i građani treba da znaju, da krivična sankcija ima dva dejstva i preventivno u smislu individualne prevencije, generalno u smislu opšte prevencije. Represija mora da postoji. To je neka vrsta odgovora države prema učiniocu krivičnog dela.

Kakav odgovor država treba da ima prema učiniocu najmonstruznijeg krivičnog dela? Kakav odgovor država treba da ima prema onome ko se bezobzirno, bestijalno i na krajnje svirep način iživljavao nad životom i telom nemoćne osobe, deteta, vrlo male dobi, vrlo malog uzrasnog perioda, žrtve koja trpi ogromne muke? Nesagledivo velike muke.

Ovde nije u pitanju populizam, jer ako se posmatra etički da li etičnost, da li je moral da oni koji su oštećeni, a to su roditelji ubijene dece, to su oni koji su najbliži srodnici ubijenih, nemoćnih lica, to su oni koji trpe i dan danas bolove i patnje zbog svireposti izvršenog krivičnog dela. Zbog čega se ne postavimo u poziciju onih koji su upravo sada dok nas gledaju i slušaju posmatrači onoga što čeka država, što čeka društvo, a to je kakva će svrha krivične sankcije da se postigne.

Da li će se postići svrha krivične sankcije ukoliko omogućimo monstrumu, moram reći pod znacima navoda, jer ne želim ni u kom slučaju da u mom vokabularu kao narodnog poslanika provejava bilo šta uvredljivo, ali takva reč jeste primerena. Da li onda takav čovek može da bude prihvaćen od društva, može da bude prihvaćen od društvene zajednice, da li može uživati poverenje građana kada se ostvari onaj jedan jedini promil mogućnosti ostvarenja uslovnog otpusta da bude prihvaćen i bude vraćen u društvenu zajednicu? Ja sam kao građanin a ne kao pravnik uveren da ne može. Ne može iz dva jednostavna razloga.

Prvi, što nije pokazao ni gram pokajanja, što znači da ne poseduje lični etički kodeks. Podsetiću vas da ubica male Tijane Jurić prilikom izricanja presude i tokom trajanja krivičnog postupka i tokom dokaznog postupka nije ispoljio nikakvu empatiju, nikakvu emociju, pružio izvinjenje roditeljima, na bilo koji način se odredio pokajnički za ono što je uradio. O čemu onda mi treba da pričamo i šta onda struka zagovara kada je u pitanju nemogućnost izricanja uslovnog otpusta.

S druge strane, mi imamo komparativno ili uporedno zakonodavstvo drugih država, drugih zemalja, zašto ne posmatramo i sa te strane anglosaksonsko ili bilo koje drugo pravo. U Americi imate apsolutnu nemogućnost uslovnog otpusta, a da ne govorim da u više od deset zemalja Amerike ima smrtnu kaznu kao propisanu krivičnu sankciju upravo za ovakvu vrstu krivičnih dela i više stotina godina izrečene krivične sankcije kao kazne zatvora. Amerika je uzorna demokratska država. Mi smo ovde a i ministarka, uvažena ministarka je u više navrata ukazivala da zemlje EU takođe imaju u svom zakonodavstvu nemogućnost uslovnog otpusta. Hajde da uzmemo primer samo Holandije. To je članica EU. Velika Britanija bez obzira na Bregzit je bila jedna od vodećih članica EU.

Zbog čega bi Srbija bila pod hipotekom nečega što drugi nisu. Zbog čega bi Srbija imala teret koji 160.000 potpisa ne želi da vidi, 160.000 potpisa onih koji traže od nas da izmenimo Krivični zakonik. Zar treba da stavimo putaču ili da eliminišemo tih 160.00 potpisa koji bi kada bi se jedna anketa sprovela na adekvatan način bili multiplicirani broj, a ne 160.000. Uveravam vas da bu taj broj bio neuporedivo veći.

Kada bi se sada anketirali građani, uzrokovalo javno mnjenje, da se vrati smrtna kazna, da li vi uvažene kolege i građani Srbije smatrate da bi to bilo nedopustivo? Naprotiv, mislim da ne, ali upravo zbog toga što smo potpisali međunarodne ugovore i akta koja su na snazi, zbog toga što naš Ustav ne predviđa smrtnu kaznu, mi imamo moralnu obavezu i pravničku obavezu, obavezu kao narodni poslanici da kao najtežu kaznu ili krivičnu sankciju uvedemo doživotni zatvor, a za najteža krivična dela, kojih na žalost u Srbiji nije malo, i gde na žalost nisu žrtve retke, a rekao sam ko su žrtve, što naročito pogađa onda se uslovni otpust pojavljuje kao neupitna činjenica da li treba da postoji li ne. Zahvaljujem.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, na samom startu, u ime poslaničke grupe SPS, ću izneti stav koji će biti apsolutno precizan i jasan, a to je da ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona iz oblasti pravosuđa koji vi danas predstavljate i da ćemo za isti glasati.

Ja ću, kao ovlašćeni predstavnik SPS, redom, onako kako su hronološki zakoni, odnosno predlozi zakona postavljeni, prokomentarisati svaki od ovih predloga zakona. Nadam se da ćete određene sugestije, koje ću izneti prilikom iznošenja ovih komentara, prihvatiti, pri čemu smo i u tom smislu podneli nekoliko amandmana za koje smatram da će u kvalitativnom smislu reči poboljšati sadržinu predloženih zakona.

Što se tiče Predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika, uvažena ministarko, želim da podelim vaše mišljenje i da istaknem da je Ministarstvo pravde zauzelo jedan stav koji ni u kom slučaju ne treba ignorisati. Naprotiv, treba ga prihvatiti, a to je da je suština izmena ovog zakona da postoji pravna izvesnost da će biti kažnjen svaki učinilac krivičnog dela, bez obzira na krivično delo i kvalifikaciju krivičnog dela, odnosno radnju, izvršenja krivičnog dela koju bude preduzeo.

Ono što je u javnosti izazvalo veliku pažnju, pa čak i dileme, jeste jedna od, hajde da ih nazovemo, značajnijih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, a to je uvođenje, kao jedne od vrsta krivičnih sankcija, doživotnog zatvora.

Što se nas tiče, ne postoji ni jedna jedina dilema oko opravdanosti uvođenja ove kazne, odnosno normiranja u Krivični zakonik. Dakle, apsolutna opravdanost postoji, bez obzira na sve polemike koje ovde budu iznošene ili su se iznosile ili ih struka zastupa.

Ono što mi naročito uvažavamo i cenimo jeste činjenica da ste dobro prepoznali razloge zbog kojih treba uvesti ovu vrstu krivične sankcije. Jedan od ključnih razloga jeste ogromna podrška građana, 158 hiljada ili blizu 160 hiljada građana je tražilo ovu vrstu izmena i dopuna Krivičnog zakonika. To ne možemo, niti smemo ignorisati.

Mi ove zakone, ne samo ove, nego sve zakone, donosimo u interesu građana i onda je to jedan od fundamentalnih razloga zbog kojih moramo krenuti u nešto što se zove drugačija sistematizacija u odnosu na dosadašnju ili dosadašnje normiranje krivičnih dela.

Hajde da krenemo od nečeg što je elementarno, što se uči na pravnom fakultetu – šta je svrha kazne ili krivične sankcije? Jedna je prevencija ili preventivno delovanje, druga je represija.

Kada govorimo o preventivnom delovanju, onda je podelimo odmah u dva pravca, a to je specijalna prevencija ili individualna koja se odnosi na učinioca krivičnog dela i očekivanje je da zbog same kazne preveniranje podrazumeva da on neće ubuduće vršiti krivična dela, da će se u toj meri resocijalizovati i postati koristan član društvene zajednice.

Kada govorimo o govorimo o generalnoj prevenciji, hajde da tu budemo potpuno otvoreni i iskreni. Ne očekujemo mi da će se smanjiti broj izvršilaca krivičnih dela, ne očekujemo da će se smanjiti i broj krivičnih dela, naročito teških krivičnih dela, ali ono što je bitno, bitno je da stvaramo jedan drugačiji društveni ambijent, da zaprećenom kaznom delujemo na sve one koji čak i pomisle na mogućnost izvršenja krivičnog dela, da će upravo vrsta, visina krivične sankcije na njih preventivno delovati.

Moram, kao što ste i vi na samom početku vašeg izlaganja, ukazati na nešto zbog čega smatram uvođenje kazne doživotnog zatvora opravdanom kaznom, a naravno, u tom smislu, komparativno ću dati nekoliko rečenica kao osvrt na uslovni otpust.

Podsetiću na 2002. godinu kada je prvi put u Republici Srbiji izrečena kazna zatvora u trajanju od 40 godina. Kažem, prvi put, i to za jedno svirepo ubistvo, za krivično delo ubistva koje je izvršeno na bezobziran i svirep način, gde se kao žrtva pojavljuje Dušica Ilić, stara 15 godina, a gde je izvršilac krivičnog dela star 41 godinu. Dušica Ilić, kao žrtva, je bila dete, srednjoškolskog uzrasta, a bila je žrtva samo zbog toga što se našla na putu učinioca krivičnog dela prilikom vraćanja iz škole.

Nedugo zatim se čine nova krivična dela, takođe, na svirep i bezobziran način. Tako je 2007. godine na 40 godina zatvora osuđen učinilac krivičnog dela ubistva, i to smrtne posledice, nakon silovanja trogodišnjeg deteta.

Moram da podsetim, iako nije baš primereno da se komentarišu sudske odluke i kao advokat uvek izbegavam da komentarišem sudske odluke, što naravno činite i vi, što je poštovanje i uvažavanje, ali ću reći da je predsednik tadašnjeg sudskog veća Siniša Sofrenović prilikom izricanja presude rekao, da bi mala Katarina u vreme izricanja ove presude imala pet godina, ali da nažalost tih pet godina nije dočekala.

Da li ovi podaci dovoljno ukazuju na opravdanost uvođenja doživotnog zatvora? Da li ovi podaci ukazuju da za bezobzirnost i svirepost prilikom preduzimanja radnji izvršenja krivičnog dela opravdavaju nemogućnost uslovnog otpusta? Ja mislim da ćete se, drage kolege i vi koji me slušate i oni koji me ne slušaju, prihvatiti ove činjenice kao tačne.

Ne može učinilac krivičnog dela imati bilo kakvu vrstu benefita, ukoliko je učinio krivično delo na ovakav, dakle i bezobziran i svirep način. Struka koja ukazuje na to da je uslovni otpust tekovina EU u smislu primene od strane međunarodnih pravnih institucija, pa i Evropskog suda za ljudska prava nije sporna, ali ja moram i vas i građane Republike Srbije da podsetim na jednu činjenicu, da zemlje EU imaju u svom kaznenom zakonodavstvu ili krivičnom zakonodavstvu takođe kaznu doživotnog zatvora, bez uslovnog otpusta i da su to, pomenuću, Engleska, Vels, Holandija, Slovačka, Bugarska. Dakle, to su zemlje EU.

Ako te zemlje nisu dozvolile uslovni otpust za učinioce krivičnih dela, kao što su najteža krivična dela, zbog čega bi Srbija u svom krivičnom zakonodavstvu bila tolerantna prema takvim učiniocima krivičnog dela? Da li postoji jedan jedini razlog klasično-humanističke prirode, u odnosu na bilo koje druge razloge koji su iznosili oni koji ovo osporavaju? Da li je zabrana uslovnog otpusta neustavna? Ja tvrdim da nije.

Neustavno bi bilo da se bilo ko izloži bilo kakvom odlukom nadležnog organa, institucije zlostavljanju, mučenju, nehumanom postupanju. Naravno, Ustav tu vrstu zaštite i prava i sloboda svima garantuje, ali ovde se ne radi o tome, ovde se radi o nečem drugom - da neko, ko je učinio ovo krivično delo ne može više uživati poverenje ne sudova, već građana Srbije. Građani Srbije više ne mogu verovati onome ko se, najblaže rečeno, drznuo da izvrši krivično delo i to ni manje ni više nego da ubije dete, da usmrti bremenitu ženu, da izvrši krivično delo obljube zloupotrebom službenog položaja sa smrtnom posledicom.

Na koji način, bez obzira kako, da li medicinski, antropološki ili na bilo koji drugi način utvrditi da se takva osoba može resocijalizovati, da se može popraviti u toj meri i da nakon svega može postati koristan član društvene zajednice? Kako izgraditi poverenje da ista takva ličnost koja u svojoj svesti ne sadrži ono što je elementarno, a to je humanost i to je odnos prema čoveku kao čoveku, a ne prema biću kojeg treba zgaziti, uništiti ili ubiti, da će takva ličnost moći da bude koristan član društvene zajednice? Ni penološki, ni kriminološki, ni na bilo koji drugi način opravdanje za tako nešto ne postoji. Zbog toga, onaj represivni element koji sadrži krivična sankcija prema takvim ličnostima mora biti upotrebljena i on mora da postoji.

Hajdemo da uzmemo primer Makedonije. U Makedoniji trenutno imamo 40 osuđenika, kod nas, ako se ne varam, uvažena ministarko, vi me ispravite ako grešim, ima 62, 80 izvinjavam se, ja sam koristio podatak iz nekog ranijeg perioda, pa u tom pravcu mogu da pružim izvinjenje građanima zbog toga što sam izneo netačan podatak.

Postoji tačan podatak, a tačan je podatak da zemlje koje imaju u svom krivičnom zakonodavstvu predviđenu mogućnost uslovnog otpusta i za najteža krivična dela takav uslovni otpust gotovo se nikada nije desio, odnosno gotovo nikada nije dozvoljen. Nije doneta odluka da je odobren uslovni otpust.

U Makedoniji od 40 osuđenika u zatvoru Idrizovo, gde je veliki broj Albanaca, nažalost, kao izvršilaca krivičnih dela još uvek ne postoji odluka o izricanju, odnosno odobravanju uslovnog otpusta.

Kada je u pitanju kazna doživotnog zatvora, ona postoji i u Austriji, i u Finskoj, i u Francuskoj, Nemačkoj, velikom broju zemalja EU. Dakle, ni u kom slučaju mi kao država koja vodi računa prevashodno o interesima svojih građana, što je osnovni cilj i kurs Vlade Republike Srbije, nećemo ni u kom slučaju pogrešiti uvođenjem ove vrste krivične sankcije. Sve dileme koje su moje uvažene kolege iznosile su za uvažavanje i poštovanje, ali postoji ono što se činjenično ne može osporavati, a to je da u ovom slučaju humanost nije izostala.

Kazna doživotnog zatvora sa jedne strane u odnosu na kaznu zatvora od 40 godina se može smatrati daleko humanijom. Onaj koji je izdržao kaznu od 40 godina zatvora može izaći iz zatvora sa svojih 50, 60, 70 godina, može i više. Da li je takva osoba spremna da se uključi u sve tokove društvenog života i da postane koristan član društvene zajednice? Da li mi kao građani bez obzira što se nalazimo ovde u funkciji donosioca zakona ili oni koji nas gledaju i koji očekuju da donesemo adekvatne zakone može imati poverenje da se takve osobe kao resocijalizovane mogu vratiti društvu? Ne.

Postoje stanovišta, koja mi u poslaničkoj grupi SPS zagovaramo, a jedno od osnovnih je sledeće – takva osoba posle navršenja dugotrajne kazne zatvora, odnosno izdržane kazne zatvora nije spremna da se vrati kao koristan član društvene zajednice prevashodno zbog toga što je ili zbog godina nemoćan, zbog nepoverenja građana prema takvoj osobi, zbog toga što se ne može prilagoditi više normalnom životu i zbog toga je daleko i humanije i primerenije da ostane na doživotnoj kazni izdržavanja zatvora u uslovima u kojima se ta kazna izdržava.

Prema tome, mi nemamo problem oko toga da vas podržimo u predlogu kako za uvođenje krivične sankcije doživotnog zatvora, tako i za nemogućnost uslovnog otpusta za krivična dela kao najteža krivična dela, odnosno krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti.

Što se tiče pojedinih delova, ja ću vas zamoliti sada da prokomentarišemo zajedno, Krivičnog zakonika za koje smatram da bi trebalo preispitati. Radi se o recidiristima, odnosno povratnicima prilikom izvršenje krivičnog dela. U članu 55, govorim o predlogu člana, u stavu 1. predloženo je da ako učinilac krivičnog dela učinjenog sa umišljajem ranije je osuđena za umišljeno krivično delo, da se takva okolnost uzima kao otežavajuća, što je izuzetno dobro rešenje, ali ako od ranije osude ili izvršene kazne nije proteklo pet godina.

Uvažena ministarko, postavlja se jedno pitanje i jedna dilema, prevashodno struke, zašto pet godina? Zašto pet godina i da li je to relativno mali vremenski period? Hajde da uzmemo pet godina i jedan dan, pet godina i 15 dana, pet godina i mesec dana. Da li vam se čini da je taj vremenski period od pet godina kratak period? Šta to znači? To znači da je Petar Petrović izvršio krivično delo sa umišljajem, prošlo je pet godina, on ponovo vrši krivično delo, ali mu se to ne uzima kao otežavajuća okolnost? Postavlja se pitanje – zašto? Zbog čega? Što se nas tiče, humanistički bi bilo da to uvek postoji kao otežavajuća okolnosti ili da barem prođe daleko duži vremenski period kada se može smatrati da se to više ne tretira kao otežavajuća okolnost zbog velikog vremenskog perioda koji je protekao u odnosu na poslednju protiv-pravnu radnu, odnosno radnju izvršenja krivičnog dela sa umišljajem kao oblikom vinosti.

To se isto odnosi i kod višestrukog povrata, i opet imamo tu granicu od pet godina za koju lično smatram, ali više sa aspekta profesionalnog pristupa ovom problemu, da je to kratak vremenski period. U svakom slučaju, mislim da bi možda mogli u ovom pravcu zakon na neki način prilagoditi da se kao otežavajuća okolnost uvek mora uzeti u obzir učiniocu krivičnog dela, prilikom izricanja naknadne odluke o izvršenju krivičnog dela i krivičnoj odgovornosti, bez obzira kada je izvršio krivično delo.

Ono što je dobro, dobro je što ste uveli kao krivično delo i planiranje krivičnog dela, Advokatska komora podržava, naravno normiranje krivičnog dela, napad na advokata i ja vas tu u ime Advokatske komore pozdravljam i zahvaljujem se na jednom takvom sistematizovanju, imajući u vidu da smo u zadnje vreme imali nebrojeno slučajeva napada na advokate, nažalost i sa smrtnim posledicama. Mislim da je jedna od zadnjih bila smrtna posledica kod kolege advokata Ognjanović.

U ostalom delu zaista ne bih komentarisao izmene i dopune Krivičnog zakonika imajući u vidu da se radi o kvalitetnim predlozima kada su u pitanju odredbe ovog Predloga zakona. Kada se osvrnemo na odredbe zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku, u tom pravcu ne bih iznosio neki bitan komentar, imajući u vidu da se radi samo o usaglašavanju odredaba Zakonika o krivičnom postupku sa onim što mora biti upodobljeno kada je u pitanju primena i to praktična primena Krivičnog zakona.

Takođe, želim da pohvalim i odredbe Zakona o sprečavanju korupcije. Mislim da je dobro što se ovim zakonom preciziraju fundamentalne odredbe ovog zakona koje se odnose na sukob interesa, koje se odnose na akumulaciju funkcija i koje se odnose na sam postupak pred Agencijom za sprečavanje korupcije.

Mislim da je dobro što je jedan broj javnih funkcionera koji nesumnjivo nose status javnih funkcionera oslobođen odredaba koje su ranije bile prisutne dok je još uvek aktuelni zakon na snazi, a radi se o odbornicima skupština lokalnih samouprava, odnosno članovima gradskih i opštinskih veća koji su ranije potpadali pod odredbe, naročito kaznene odredbe ovog zakona. Sada to više neće biti slučaj što smatram dobrim rešenjem, jer se ipak ne radi o nosiocima javnih funkcija koji imaju kapacitet koji imamo konkretno mi kao narodni poslanici u ovom parlamentu.

Takođe bih pozdravio i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, naročito u onom delu koji se odnosi na nadležnost sudije za izvršenje krivičnih sankcija. Kada se radi o, hajde da nazovem alternativnom izvršenju krivičnih sankcija, a to je da se krivična sankcija izdržava u kućnim uslovima do jedne godine, u trajanju do jedne godine, bez obzira da li će to biti uz elektronsko praćenje ili ne, kao i upućivanje osuđenog na rad van sedišta kazneno popravne ustanove u kojoj se isti nalazi.

Na kraju, vratiću se samo u par sekundi gospodine Arsiću, dozvolite mi da završim, samo u jednoj rečenici da kada govorimo o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, doživotnom zatvoru i uslovnom otpustu, žao mi je što kolege iz struke ukazuju na to da nisu bile zastupljene u stručnim raspravama. Za četiri godine da neko nije želeo, hteo ili mogao da učestvuje u stručnim raspravama, to se ne može prihvatiti. Četiri godine je mnogo.

Sa druge strane, rasprave je organizovala i Fondacija „Tijane Jurić“. Zašto se bilo ko od onih kolega koji sada ovo osporavaju, nije pojavio na tim raspravama? Zašto se ignoriše ta Fondacija?

Ja se zahvaljujem na kraju i još jednom ističem, podržaćemo ove predloge i

nadam se da ćemo ih izglasati i to pretpostavljam jednoglasno, jer ovo je nešto od fundamentalnog značaja ili vitalnog značaja za državu Srbiju. Hvala.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Ako bi na neki način pokušali da zauzmemo jedan pravičan pristup problemu koji je jako kompleksan, jako složen, onda moramo imati u vidu i neka druga načela Zakona o obligacionim odnosima koja nisu pomenuta. Konkretno, načelo jednakosti davanja između ugovarača, potom načelo savesnosti i poštenja u ugovornom odnosu, na kraju načelo zabrane prouzrokovanja štete. Kada se posmatraju ova načela iz Zakona o obligacionim odnosima, dolazi se do zaključka da je možda banka prouzrokovala štetu svom saugovaraču, odnosno korisniku kredita, imajući u vidu da je multiplikovala iznos duga po osnovu kredita prema banci sa valutnom klauzulom koja je bila onakva kakva je bila.

S druge strane, da li se radi o povredi načela jednakosti davanja? Očigledno je da i tu postoji problem zbog toga što korisnik kredita sada vraća desetostruko veći iznos u odnosu na ono što je mogao da vrati da je valutna klauzula bila u evrima. Na kraju, da li se na taj način povređuje načelo savesnosti i poštenja u obligacionom odnosu? Kada se ovako posmatraju stvari, onda bi bilo logično izvesti zaključak da su oštećeni korisnici kredita. Međutim, postoji i ona druga strana medalje. Taj isti korisnik kredita kao ugovorna sredina je imao potpunu slobodu opredeljenja, s jedne strane, dakle svoju autonomiju volje je mogao da ispolji na način koji podrazumeva zaštitu njegovih interesa. Da li je to korisnik kredita uradio ili nije, zavisi od svakog slučaja pojedinačno, i to od svakog kreditnog aranžmana posmatrano, izolovano u odnosu na neke druge, jer ovde imamo specifične situacije.

Zašto? Ako je banka od korisnika kredita prikrivala bilo kakvu činjenicu, ako je banka korisniku kredita dala pogrešnu informaciju, ako je banka korisniku kredita stavila informacije koje su ga dovele u zabludu i održavale u zabludi kada je u pitanju kreditni aranžman, onda je automatski odgovornost banke prisutna. Ali, uvek ima ali, korisnik kredita je ugovorna strana koja je potpuno slobodna u ovom ugovornom odnosu. Korisnik kredita kad bi bio savestan bi morao da ima u vidu sve moguće rizike, počev od rizika vraćanja kredita, stavljanja hipoteke kao sredstva obezbeđenja za vraćanje kredita, naravno, i svega onoga što podrazumeva vremenski period vraćanja kredita.

Zašto ovo govorim? Kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS sam vrlo jasno i decidno izneo stav da ćemo mi podržati ovaj Predlog zakona, svesni činjenice, uvaženi ministre, da je između dva zla, zla s jedne strane koje podrazumeva omču o vratu korisnicima kredita i drugog zla da država Srbija ne izgubi servisiranje privrede preko banaka, jer ćemo oterati banke iz Srbije, onda se našlo kompromisno rešenje, gde postoji potencijalna opasnost nerešavanja problema.

I ovaj zakon daje samo diskreciono pravo korisniku kredita da prihvati uslove iz ovog leks specijalisa, ili da se opredeli za sudski spor.

Vrhovni kasacioni sud je u tom smislu i zauzeo stav i dao jednu instrukciju, koja, naravno, nije obavezujuća, za nižestepene sudove, kada je rekao – valutna klauzula je ništavna. Da li će nižestepeni sudovi takav stav Vrhovnog kasacionog suda neposredno primeniti u sudskim odlukama, to je isključivo na sudijama i u njihovoj nadležnosti, s obzirom na njihovu nezavisnost.

U svakom slučaju, kada bi to došlo do revizije, i opet, nadležnosti suda, Vrhovnog kasacionog suda da rešava i odlučuje po revizijama, onda bi se taj stav primenio. Međutim, taj stav automatski dovodi do pozicije da će banke imati jedan, hajde da ga nazovemo, ako nikako drugačije, rigidan pristup prema celom problemu, jer će se smatrati oštećenim.

Država Srbija, po nekom dubokom ubeđenju, je postupila mudro. S jedne strane, imajući u vidu nasleđene probleme iz decenija unazad, govorim decenija, došla je do situacije da mora da vadi krompir, i to jako vruć krompir, iz vatre. Lako ćemo reći – hajmo, banke, nek idu iz Srbije, lako ćemo reći – gotovo je, nećemo imati više servisiranja privrede u onom smislu u kome treba da imamo, banaka više nema, oni koji su nas doveli dotle nisu danas u Skupštini Republike Srbije, oni ne učestvuju u ovoj raspravi, oni su uveli tajkunizaciju banaka u Srbiji, a mi dolazimo u situaciju da razmišljamo kao na najbolji mogući način zaštititi građane.

Gde je ovde jedini problem koji sam izneo, i kada sam govorio kao ovlašćeni predstavnik, i to ću ponoviti. Problem je u diskriminaciji, i to mogućoj diskriminaciji građana kada se govori o ustavnom načelu zabrane diskriminacije, jer je to ustavno načelo, jer će biti diskriminisani oni građani koji su bili u kreditnom aranžmanu, koji su kredit u švajcarskim francima, kada je u pitanju valutna klauzula, isplatili i to izuzetno, izuzetno teško i bremenito kada je u pitanju njihov finansijski status, a sada imamo povlašćeni položaj onih građana koji su obuhvaćeni ovim zakonom, u smislu da su korisnici kredita koji je još uvek aktivan, kao i oni građani gde je obaveza dospela, ali još uvek nije pokrenut postupak izvršenja.

Dakle, ovi građani imaju benefit, za razliku od svih onih koji su kredite isplatili. I tu dolazimo suštinski u problem koji se zove – povreda zabrane diskriminacije. Da li se taj problem može otkloniti sudskim sporom? Verovatno da može, ali to zavisi od sudova i to zavisi od sudske prakse.

U ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije i mojih kolega socijalista, smatram da se drugo rešenje osim ovog nije moglo doneti. Mogli smo obuhvatiti sve građane i onda napraviti jedan veliki problem kada je u pitanju budžetsko opterećenje, jer se postavlja pitanje da li bi država Srbija mogla da preuzme tako veliki teret, jer smo ovde svi istomišljenici i tu mislim da nema među nama podele u smislu zaštite budžeta države Srbije. Siguran sam da taj budžet ne bi mogao da izdrži taj teret.

Ovako smo došli do kompromisnog rešenja koje sigurno nije dobro za sve građane, govorim sve građane jer su svi jednaki pred zakonom. Sa druge strane, možda ne bi bilo dobro za banke da je drugačije, jer banke ovde trpe određene terete, ali jedini kompromisni pristup je onakav kakav je definisan zakonom za koji se nadam da ćemo možda u nekoj doglednoj budućnosti biti prinuđeni eventualno da ga korigujemo, menjamo, ukoliko u praktičnom smislu ne bude dao one rezultate koji se od njega očekuju. Zahvaljujem se.
Poštovani ministri sa svojim saradnicima, u ime poslaničke grupe SPS kao ovlašćeni predstavnik ja ću odmah zauzeti stav da će naša poslanička grupa podržati predložene tekstove zakona. Nesumnjivo je da najveću aktuelnost od ovih zakonskih predloga zavređuje prvi zakon koji je u ovom sazivu naveden, a to je Zakon o konverziji ugovora o kreditima koji su indeksirani u švajcarskim francima.

Ovde smo čuli dosta polemika između ministra i narodnih poslanika u vezi svega onoga što podrazumeva, sa jedne strane, posledice konverzije o kojoj ste, uvaženi ministre, pričali, a sa druge strane opterećenja države i budžeta koji nesumnjivo postoji.

Zamoliću vas da se samo jedan stav, koji ovde očigledno nije istaknut bude, ako ništa drugo, sa pažnjom razmotri. Radi se o sledećem.

Ugovor o kreditu, kao i svaki ugovor, podrazumeva autonomiju volja i saglasnost autonomije volja ugovornih strana. U konkretnom slučaju to je autonomija volja koju su ispoljili korisnik kredita, sa jedne strane, i banka kao davalac kredita, sa druge strane. Dakle, te volje za zaključenjem ugovora su slobodno date.

Problem postoji ukoliko postoje mane volje, a šta su mane volje? Da je jedna od ugovornih strana dovedena u zabludu, da je bila pod prevarom ili pod pretnjom. Zbog toga imamo sudske sporove. Kako se to manifestuje na banke? Ukoliko su banke prikrile bilo koju činjenicu koja je značajna za realizaciju ugovora i na taj način dovela u nepovoljni položaj ugovorača, a to je korisnik kredita, onda se radi o manama volje. Da budemo potpuno iskreni i otvoreni, zbog toga je u Srbiji vođen veliki broj sudskih postupaka, veliki broj sporova.

Podsetiću vas samo da je Vrhovni kasacioni sud, ne samo sada, kada je doneo, po meni, jedan potpuno ispravan stav početkom aprila, i pre toga je Vrhovni kasacioni sud zauzimao stav kada je rekao – ukoliko banke u ugovoru nisu iskazale troškove kredita, onda su dovele u nepovoljan položaj korisnika kredita ni za to treba da odgovaraju, jer je ta ugovorna odredba, očigledno, prevarnog karaktera ili je pravna priroda te ugovorne odredbe takva da namerno dovede u zabludu korisnika kredita, i to ne možemo da dovodimo u sumnju, uvaženi ministre.

Sa druge strane, hajde da se stavimo u poziciju korisnika kredita. Ne želim da budem subjektivan zato što sam ja jedan od korisnika kredita, i to dugogodišnjeg kredita, ali hajde da posmatramo pravnu prirodu korisnika kredita. Korisnik kredita je dao založnu izjavu slobodno izraženom voljom. Kako bi se to prostim narodnim jezikom reklo – niko ga nije terao da založnu izjavu da tako što će kao sredstvo obezbeđenja ponuditi da se njegova nepokretna imovina, njegova nepokretnost založi i na taj način obezbedi iznos kredita. Ne možemo tada, ni u kom slučaju, smatrati da je neko oštećen. Kako može biti oštećen ako je slobodno izrazio volju da svoju kuću, svoj stan, svoju nepokretnu imovinu zalaže? Naprotiv, nema oštećenja, nema prevare.

Sa druge strane, da li je onaj ko je korisnik kredita, u vreme potpisivanja ugovora, mogao da zna, ja neću sada da kažem kao pravnik znao, nego da li je mogao da zna za određene rizike koje taj ugovorni odnos snosi i za određene posledice koje će on da nosi? Mogao je da zna. Zašto je mogao da zna? Nije nama prvi put u Srbiji da ulazimo u ovakvu situaciju.

Imali smo mi, uvaženi ministre, i staru deviznu štednju, imali smo probleme davno i sa „Dafiment bankom“ i mnogim bankama. Šta to znači? To znači da jedna svest građana o ulasku u kreditni aranžman mora da postoji. Ako je tako, a sigurno je da je tako, onda se postavlja pitanje – kako naći balans? Sa jedne strane banke koje su u ne malom broju slučajeva, govorim iz profesionalnog iskustva, namerno dovodile u nepovoljnu poziciju korisnike kredita tako što su prikrivale određene činjenice i elemente ugovornog odnosa od korisnika kredita i, sa druge strane, da li je korisnik kredita savestan ili nije. On je savestan ukoliko stvarno nije znao i nije mogao da zna za neke stvari koje se vezuju za moguće posledice kreditnog aranžmana, ali šta ako je mogao da zna i da sazna na drugi način? Onda on nije savestan. Mislim da ste onda istupili, po mom rezonovanju, kompromisno da bi zadovoljili interese i jedne i druge strane.

Nadam se da se nećete naljutiti ako nešto kažem kao pravnik, advokat. Striktno sam za primenu stava Vrhovnog kasacionog suda koji je nedvosmisleno jasno istakao da je valutna klauzula indeksirana u švajcarskim francima ništava, a pod uslovom da se na isti način banka zadužila. Sudovi bi taj stav ili primenjivali, tako što bi donosili presude koje nesumnjivo štite korisnike kredita, i to ne bi bio prvi put, i na taj način bi jedna ustrojena sudska praksa bila nastavljena. Ja jesam za to zato što sam na strani korisnika kredita i prvi put javno govorim, iznosim subjektivan stav da je moj profesionalni pristup takav da korisnici kredita moraju biti daleko više zaštićeni.

Da ostavimo po strani i njihovu savesnost i nesavesnost, u konkretnom slučaju je stav Vrhovnog kasacionog suda, uvaženi ministre, implicitno trebao da se primeni. Uvek ima ono - ali, nažalost uvek ima ono - ali, šta ukoliko bi te presude, koje bi se donosile na osnovu stava Vrhovnog kasacionog suda, opteretile previše banke, koje bi možda uskratile mogućnost da se naša privreda servisira na način kako se servisira preko, takođe, ugovora o kreditu, aranžmana, na koji način određena privredna društva, ne malog značaja za privredu Srbije, ulaze u poslovne, odnosno kreditne odnose sa bankama. To je već drugi problem koji predstavlja drugu stranu vage, odnosno onaj drugi tas o kome treba da razmišljamo.

Da li treba onda rasterati banke? Da li treba okosnicu privrede, koja je u postupku tranzicije i reformskih procesa u Srbiji, jako je značajno, da li na taj način treba ući u rizik? To već kao građanin, a ne kao profesionalac i pravnik, mogu da kažem - ne treba i onda je dobro što je došlo do ove situacije. Dobro je da se nekakav kompromis našao.

Međutim, uvaženi ministre, moram da vam skrenem pažnju na tri činjenice koje morate da imate u vidu. Prva je povreda načela zabrane diskriminacije. Ponoviću, povreda načela zabrane diskriminacije. Druga činjenica, koju takođe bi trebalo da imate u vidu, jeste ustrojena sudska praksa. Kako će se sudovi ponašati u ovim situacijama. Treća činjenica, koju takođe treba da imate u vidu u ovakvim situacijama, jeste finansijske, a ne pravne prirode, a to je da li će se otvoriti vrata novom prekomernom zaduživanju na teret budžeta Republike Srbije.

Ove tri činjenice su jako, jako važne. Prva činjenica, na kojoj sam ukazao načelo zabrane diskriminacije, ukazuje na sledeći - ako imam stan od 350 kvadrata, luksuzan stan, vi imate garsonjeru od 25 kvadrata u ovoj situaciji kako je sada predviđeno Predlogom zakona, daleko ste vi pod većim teretom vi kao vlasnik stana daleko manje kvadrature od mene. Zašto? Zbog toga što poreski obveznici preuzimaju obavezu koju moraju da preuzmu ovim predloženim tekstom zakona.

Dalje, slažem se sa vama potpuno da ste se potrudili i jeste uspeli, i to je dobro što ste uradili i pohvalno je u svakom pogledu, da obuhvatite što veći broj onih koji su se kreditno zadužili, a malopre, podsetite me ako grešim ili me ispravite, njih je preko 15.785, čini mi se da je to tačan broj. Onda ovih 15.785 su ušli u zakonsku regulativu i oni su obuhvaćeni nesumnjivo ovim Predlogom zakona, za koji sam siguran da ćemo usvojiti, ali nisu i oni koji su već izmirili obavezu pod izuzetno nepovoljnim uslovima, a izuzetno nepovoljni uslovi su bili pre godinu, dve, tri, pet, 12, kao nasleđeni problem na koji ste ukazali, a opravdano ste ukazali da se radi o nasleđenom problemu. To nije sporno.

Postavlja se pitanje - da li će onda oni zbog toga što su na neki način diskriminisani i ušli u povredu zabrane diskriminacije, da li će tražiti naknadu štete? Da li će oni podneti tužbu, postavlja se pitanje - protiv koga, da se nadoknadi šteta zato što su oni isplatili kredit u visini koja je desetostruko veća ili možda manje u odnosu na ove koji će biti obuhvaćeni ovim zakonskim predlogom?

Dalje, ona druga činjenica, na koju sam ukazao, se odnosi na sudsku praksu. Sudovi već su zauzeli stavove i to nije problem. Sada se postavlja pitanje reakcije pravosuđa u odnosu na tekst zakona koji implicitno mora da se primeni. Ja tu nemam problem. Primeniće se zakon u meri gde mora da se primeni. Prekinuće se parnični postupci, odložiće se postupci izvršenja itd, ali ostaje onaj problem podnošenja tužbi od ranijih korisnika kredita koji su svoje obaveze izmirili.

Uvaženi ministre, ono što bih na samom kraju kada je u pitanju ovaj zakon još nekoliko minuta prokomentarisao je sledeće – između dva zla uvek se bira ono koje je manje, ali ako je težak izbor između dva zla, između dva problema, onda se pravi kompromis, pa se traži rešenje koje će zadovoljiti i jedno i drugo, a to je da i jedno i drugo zlo nestane ili da bude što manje, odnosno što manje opasno.

U konkretnoj situaciji upravo govorim, ponavljam po treći, peti put, nije važno, kao građanin, a ne profesionalno, ovde je očigledno da smo ta dva problema, ta dva zla pokušali da umanjimo, da smanjimo potencijalne opasnosti upravo iznalaženjem ovog kompromisnog rešenja.

Ono što bih želeo da verujem i verujem da ste i vi na istoj dimenziji razmišljanja kao ja, da će ovaj zakon dati pozitivne efekte, ali da ćemo najverovatnije u dogledno vreme kada osetimo prave posledice ovog zakona verovatno pristupiti izmenama i dopunama kako bi došli do još jednog boljeg i kvalitetnijeg rešenja.

Ovo je sada rešenje koje je iznuđeno, koje mora da bude ovakvo kakvo jeste i ja nemam nijedan jedini razlog da sumnjam da je ovo nužda koja jednostavno mora da se prihvati hteli mi ili ne i za to imate podršku. Oko toga nećemo praviti bilo kakve polemike, niti ja imam razloga da osporavam nešto što je jednostavno iznuđeno i što mora da se uradi. Toliko o zakonu koji se odnosi na vaš resor.

Kada je u pitanju zakon koji se vezuje sa resor uvažene ministarke Zorane Mihajlović, a tu je Aleksandra, što mi je jako drago, jer uvek na ovim sednicama konstruktivno polemišemo, ja sada, draga Aleksandra, moram da pohvalim ove izmene. Do sada sam stalno kritikovao, što vam je dobro poznato i nisam se libio tih kritika, niti moja poslanička grupa je ikada imala problem da kritikuje i iznese onako kako jeste i drago mi je da ste tu kritiku i uvažavali i da smo zajednički iznalazili rešenja koja podrazumevaju što kvalitetniji zakon.

Sada ću se osvrnuti samo na jedan deo teksta Zakona o planiranju i izgradnji, pa ću vas zamoliti da to prenesete uvaženoj ministarki i eventualno kasnije, kada budemo raspravljali o amandmanima, da možda otklonimo određene nejasnoće.

Ponovo ću postaviti pitanje, uvažena Aleksandra, da je ovo možda peti, šesti, sedmi put, ne znam ni sam, da postavljam pitanje koje se odnosi na instituciju zemljišta za redovnu upotrebu objekta. Zašto? I dalje smo u problemu i taj problem nikako da otklonimo, da li vaše ministarstvo ili neko drugo ministarstvo koje je nadležno za ovo, da ovaj institut zemljišta za redovnu upotrebu objekta imamo u dva zakona, u Zakonu o osnovama svojinsko pravnih odnosa i u vašem zakonu, Zakonu o planiranju i izgradnji.

Imate problem i dalje oko površine zemljišta za redovnu upotrebu objekta, ali ne govorim problem u upravnim postupcima, ne govorim problem u upravnim stvarima, govorim problem u sudskoj praksi zato što sudovi moraju, hteli ili ne hteli, kada procene da je površina zemljišta za redovnu upotrebu objekta mala u odnosu na ono što redovna upotreba objekta suštinski podrazumeva, onda se primenjuju neposredno odredbe Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, član 24. do člana 26. gde se ta površina značajno povećava.

U Zakonu o planiranju i izgradnji nemamo definisan pristup ovom problemu na pravi način. Ostale su nejasnoće i mislim da bi tu mogli da poradimo da se to bolje definiše. Zašto ovo govorim? U sudskoj praksi se pojavio jedan problem kada, mislim da sam ga čak prošli put istakao, ali nije suvišno da ga istaknem još jednom, a to je problem velikih objekata kao što je recimo autobuska stanica. Zemljište za redovnu upotrebu objekta kod takvih objekata velikog kapaciteta, velikih gabarita, multifunkcionalnih itd. podrazumeva značajno veću površinu zemljišta za redovnu upotrebnu objekata. Ako ništa drugo, onda za manevrisanje autobusa, za parkirališta, za ulazak, izlazak itd.

Zakonom o planiranju i izgradnji nismo na jasan način predvideli mogućnost da i to pitanje rešimo tako da u sudskoj praksi ne izaziva dilemu, da ne izaziva dilemu, jer može da izazove dilemu i onda imamo nešto što će da rešava sud, odnosno što će sudska praksa kao ustrojena konačno definisati.

Zato vas molim da o tom pitanju se ponovo razmisli i na kraju, na samom kraju, pohvaljujem ono što ste definisali upravo u članu 70. Zakona o planiranju i izgradnji, kada se radi o prodaji po tržišnim kriterijumima, jako dobro rešenje koje ja pozdravljam jer je konačno postavljeno onako kako treba. Ja vam se zahvaljujem. Svako dobro vam želim i naravno podržaćemo ovaj tekst zakona.
Zahvaljujem predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, imajući u vidu da sam juče kada smo govorili o Drugom objedinjenom pretresu, nažalost možda izašao malo iz teme, ali potpuno sa pravom i potpuno osnovano kada sam pohvalio ono što danas imamo na dnevnom redu i o čemu danas raspravljamo, a to su striktno zakonski predlozi iz oblasti zdravstva, pa i ovog zakona o kojem raspravljamo.

Još jednom ću da istaknem da se zaista radi o kvalitativno novim rešenjima, koja u svakom slučaju predstavljaju izuzetno dobra rešenja i odgovore na pitanja koja su bila očigledno problemi u radu zdravstvenih ustanova.

Ovim putem želim da istaknem nešto što je za građane Srbije jako korisno, a što ste prepoznali i odlučno odreagovali, a to su tranfuziološke službe. Nije retko da se desi da prilikom normiranja zakona pojedine norme nekada budu i nejasne i nedorečene.

Kada su u pitanju transfuziološke službe, ovaj put ste to uradili na jedan izuzetno kvalitetan način, na jedan način koji podrazumeva vrlo jasno određenje rada transfuzioloških službi, njihovog osnivanja zaštite prava onih koji tih službi ostvaruju, opet neka svoja prava, a naročito prava građana da imaju sigurnost kada je u pitanju snabdevanje krvi i krvnim komponentama.

Zbog toga svaka pohvala za jedan takav način uređenja. Ja govorim to u ime građana Zlatiborskog okruga, sa centrom u Užicu, znam da je slična situacija i u Subotici, znam da se radi o teritorijama koje su jako frekfentne, imajući u vidu da upravo tim regionima gravitiraju daleko veće teritorije, čak dve države, Republike Srpske, Federacije BiH, Crne Gore. Akcidenti su uvek mogući i krvne komponente neophodno potrebne. Mislim da smo na ovaj način dostigli ono što građanima treba, što se za građane inače radi, u njihovom je interesu, zbog toga mislim da je ovako normiranje zakona koje ste vi uradili na ovaj način za svaku pohvalu. Imate svaku podršku, kao što sam rekao i na samom početku. Hvala.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Moram u startu da kažem da je teško očistiti od korupcije bukvalno sve sfere života, a to podrazumeva, kad govorim sve sfere života i funkcionisanje institucija među kojima su institucije u oblasti zdravstva i prosvete i sudstva itd.

U tom pravcu bih mogao da se saglasim sa kolegom poslanikom i kolegom po profesiji Nemanjom Šarović, da zaista postoje ovi problemi na koje ukazuje, ali imamo različite pristupe u tim problemima.

Pošto je otvoreno posebno odeljenje Tužilaštva koje se bavi isključivo koruptivnim krivičnim delima, primeri iz sudske prakse koji su meni poznati po profesiji kojom se bavim, dakle, advokatskoj, su takvi da je u zadnje vreme veliki broj lekara procesuiran upravo od posebnog odeljenja koje se bavi koruptivnim krivičnim delima. Da li je to u pitanju primanje mita, zloupotreba službenog položaja, ili neko drugo krivično delo, u svakom slučaju, građani treba da znaju da ih ima mnogo.

Posebna grupa krivičnih dela su krivična dela na koje je kolega Šarović ukazao, a to je nesavesno lečenje pacijenta. Činjenica je da se za utvrđenje postojanja ili nepostojanja krivične odgovornosti sud mora vezati za nalaz i mišljenje veštaka. Opet je činjenica da taj nalaz i mišljenje mora doneti stručno kompetentna ili institucija ili fizičko lice koje se bavi veštačenjem, koje je zakleti sudski veštak, odnosno nalazi se na evidenciji sudskih veštaka pri Ministarstvu pravde. Činjenica je da je vrh piramide u veštačenju sudsko-medicinski odbor pri Medicinskom fakultetu univerziteta u Beogradu koje se bavi veštačenjem.

Imamo situacije gde se utvrđuje da je zaista došlo do povrede određenog materijalno-pravnog propisa i ko tada odgovara, uvaženi ministre? Po principu objektivne odgovornosti odgovara država. Zašto? Zato što će lekar biti solidarno odgovoran sa državom, odnosno Ministarstvom zdravlja, zato što se tužbe tako uglavnom i podnose. Zato je zdravstveni centar u Užicu, iz koga ja dolazim, opterećen ogromnim brojem predmeta, ogromnim brojem pravosnažnih sudskih odluka koje upravo dovode u situaciju totalnog finansijskog kolapsa i nemogućnosti da se neke obaveze izmiruju na način kako bi se izmirivale.

Gde je najveći teret? Opet teret na Ministarstvu zdravlja, odnosno na državi, jer država mora te troškove, nažalost, da pokriva i opet se tu u praksi svi pozivaju na princip objektivne odgovornosti.

Ne želim, niti imam razloga da sumnjam da postoji izuzetan napor i Ministarstva zdravlja i vas kao ministra da se sve te, da ih nazovemo štetne pojave, otklone, ali ih nažalost ima i uvek će ih imati, jer krivična odgovornost je individualna odgovornost i nikad se ne zna da li će i onaj ko je najstručniji i najkompetentniji nehatno ili umišljajno učiniti neku protivpravnu radnju koja ima obeležje krivičnog dela.

Šta je bitno? Bitno je da se uvek pomno prate situacije koje predstavljaju rizične situacije kada su u pitanju moguće štetne posledice i uvek preventivno reagovati kako bi se te opasnosti od štetnih posledica otklonile.

Ja po Užicu znam da vi to radite i da ste radili više puta u više navrata i da ste reagovali. I zbog toga smatram da je to jedini put, i kažem, saglašavam se sa Nemanjom u tom pravcu, jedini put da iskorenimo jednu pošast koju, istini na volju, teško je iskoreniti ne u Srbiji, nego u celom svetu.

Ne postoji država na zemaljskoj kugli koja nije opterećena problemom koji se zove korupcija, ali je mi smanjujemo na najmanji mogući nivo, najmanji mogući stepen. Nadam se da će se u tom pravcu borba i nastaviti i da će dati rezultate. Hvala.
Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, ja ću u ime poslaničke grupe SPS, ne želeći i bez namere da se udaljavam od tačke dnevnog reda, odnosno o predlozima o kojima danas raspravljamo, još jednom pohvaliti jedan vaš izuzetan napor koji je očigledno na putu konačnog rezultata, vrlo pozitivnog, a to su jučerašnji predlozi zakona iz oblasti zdravstva, sa izuzetno dobro lociranim problemima i izuzetno dobrim rešenjima, da se ti problemi reše. Zato svaka pohvala za jedan takav napor.

Što se tiče ovih predloga o kojima danas raspravljamo, stav poslaničke grupe SPS nedvosmisleno je jasan, ove predloge treba prihvatiti. Treba prihvatiti u interesu Srbije, u interesu građana Srbije i treba prihvatiti radi opšteg dobra. Zašto ovo govorim radi opšteg dobra, naročito kada je u pitanju druga tačka dnevnog reda koja se odnosi na sporazum sa Litvanijom o saradnji u borbi protiv kriminala? Kriminal je anomalija koja je opšteg karaktera i ne pogađa samo Litvance, Srbe ili ne znam koga drugog, ona nažalost predstavlja pošast za građen ove planete, za stanovnike koji žive na planeti. Ukoliko se tome ne posvetimo sa dužnom pažnjom, onda smo stvorili problem za sve nas, a naša participacija u borbi protiv tog problema, bez obzira koliko se činila mala, je u suštini vrlo velika imajući u vidu protiv kakvog zla se borimo.

Ono što je bitno istaći kada je u pitanju prvi Predlog o potvrđivanju akta o osnivanju Azijske infrastrukturne investicione banke. Uvaženi ministre, poslanička grupa i mi socijalisti se sa vama potpuno slažemo, Srbija treba da bude član ove banke. To je opšte obaveza prema građanima Srbije i opet nešto što je u korist građana Srbije kako bi oni od ovoga što mi radimo i što ćemo usvojiti, sigurno dobiti barem nešto što se može nazvati dobrim. Šta je dobro? Dobro je što je na, neću reći na čelu ove banke, ali u svakom slučaju neko ko ima značajnu ulogu i u osnovanju i u funkcionisanju ove banke, država sa kojom imamo izuzetno uspešnu saradnju zahvaljujući Vladi Republike Srbije i predsedniku Republike Srbije, a to je Kina.

Imajući u vidu da je Kina po ekonomskoj snazi druga država u svetu sa ozbiljnom perspektivom da bude i prva ekonomski, privredno najmoćnija država planete, zar je uopšte potrebno komentarisati koliko je značajna ta vrsta saradnje koja se iz godine u godinu, koja se iz meseca u mesec intenzivira, gde Vlada Republike Srbije posvećuje ogromnu pažnju razvoju svih vrsta odnosa, ne samo ekonomsko-privrednih, nego i drugih, u svakom polju života i delovanja, odnosno rada običnog građanina.

Ako je tako, a jeste tako, onda treba podsetiti na nešto što je jako značajno, a to je da mi već imamo na teritoriji Republike Srbije autohtona ili autentična preduzeća kineske države, koja ovde obavljaju vrlo delikatne poslove koje podrazumevaju građevinske zahvate izuzetno visokog stepena složenosti sa velikim uspehom. Ja ću pomenuti samo jednu od privrednih društava, odnosno preduzeća Kine, privredno društvo koje se zove „Konstrakšn komjunikejšn“, koja ima 120 hiljada zaposlenih i koje na celom svetu uspelo da obavi najsloženije zahvate, građevinske zahvate, mostove, pruge, puteve itd.

Predsedavajući Arsić i te kako dobro zna šta smo videli u Kini kada smo kao delegacija Skupštine Republike Srbije posetili i ovo preduzeće. Upoznali se sa izuzetnim rezultatima u radu tog preduzeća, u funkcionisanju, odnosno obavljanju delatnosti. To isto preduzeće na teritoriji Srbije je jedini akter, jedini izvođač radova na izgradnji železničke pruge koja će povezati Beograd i Budimpeštu i to pruge po najsavremenijim standardima gradnje koji danas postoje, gde će vozovi upravo tom prugom saobraćati znatno većim brzinama nego što je to sada, da ne kažemo, više nego skromno.

Imajući u vidu samo taj jedan primer, kažem samo jedan, a ima ih nebrojeno mnogo, naša obaveza da budemo članovi upravo ove banke, upravo Azijske infrastrukturne investicione banke je obaveza koja u svakom slučaju u ovom trenutku treba da ima neku vrstu prioriteta. Na taj način se ne ugrožava bilo šta što podrazumeva evrointegrativni pravac kojim se vodi ekonomska politika i politika uopšte Vlade Republike Srbije, odnosno kojim ide država Srbija. Mi nećemo izgubiti ništa na tom evrointegrativnom putu.

Naprotiv, ova banka se pojavljuje čak i kao alternativa Svetskoj banci i MMF-u, ali to ne znači da odustajemo od saradnje ni sa Svetskom bankom i sa MMF-om. Zašto? Pa zbog toga što najveći obim robno-novčane razmene postoji sa zemljama Evropske unije. Na žalost, kažem nažalost i podvalim nažalost, to nije u onoj meri u kojoj bi trebalo da bude sa Rusijom, Kinom i zemljama evroazijskog područja, ali dok je tako, a to je neminovnost, onda je logično da tu vrstu povezivanja afirmišemo, jer od toga dobijamo korist i kredite, kako god ih ko cenio, da li su povoljni ili nepovoljni, kredite koji su omogućili da se i ekonomija i privreda i mnogo štošta u opštem životu građana Srbije poboljša.

Samo ću ukazati na jedan primer, koliko su Svetska banka, USAID, kao i druge organizacije pomogle određenim problemima i rešavanju tih problema u pravosuđu, koliko su naši sudovi dobili kroz razne vrste ulaganja, kako u pogledu tehničke opremljenosti, tako i u pogledu stručnih edukacija.

Dakle, na ovaj način mi ni u kom slučaju ne ugrožavamo evrointegracije kojima Srbija teži, ali s druge strane se približavamo onima kojima ćemo se verovatno sve više približavati. To je ono sa čime se i ja i moje kolege sa vama potpuno slažemo. Nije to sedenje na dve stolice, mi nemamo razloga da sedimo na dve stolice i nemamo razloga da budemo uopšte servilni bilo prema jednoj, bilo prema drugoj strani, ali imamo razloga i potrebu i obavezu da zbog građana Srbije afirmišemo sve ono što nas povezuje u ekonomskom, privrednom i svakom drugom smislu, kako bi našim građanima bilo bolje, a to je – i prema zapadu i prema istoku. I od toga sigurno nećemo odustati i od toga neće odustati ni Vlada Republike Srbije ni predsednik države Srbije.

Ono što ste naveli kao nešto što smatram jako dobrim jeste da je naš put u članstvo ove azijske banke, mogao bih reći, siguran put i da naše članstvo u tom smislu neće biti dovedeno u sumnju, niti treba da bude dovedeno u sumnju. Na taj način ćemo samo omogućiti da u ovoj zemlji, koju svi jednako volimo, nadam se, svi imaju dobro, i onoliku ljubav koliku posvećujemo Srbiji, da nam ta ljubav bude uzvraćena istovremeno boljim standardom, boljim životom i svim onim što će kasnije ostati našim pokolenjima. Ovo nije ni patetika ni emocija, ovo je istina.

Prema tome, članstvo u Azijskoj infrastrukturnoj investicionoj banci treba da bude naš prioritet, da od ove banke dobijemo povoljne kredite, da se sa fondovima ove banke što tešnje povezujemo, jer ova banka nesumnjivo ima prostor, a naročito veliku finansijsku moć da pomogne svojim članovima. Ako mi budemo jedan od tih članova, ta pomoć i podrška može mnogo da nam znači.

Što se tiče drugog sporazuma, o tome sam već u uvodnom delu dao neki presek i nekoliko rečenica izneo zbog čega je potrebna saradnja sa Litvanijom. Uvaženi ministre, tačno je da Litvanija u određenom vremenskom periodu, u određenom istorijskom razdoblju nije imala kompatibilnu politiku sa politikom Srbije, da smo se razmimoišli, da su građani Srbije pretrpeli zlo, teror, zločin, i to je tačno. Tačno je da su 1999. godine Srbija i njeni građani bili izloženi zločinu. Tačno je da nažalost da za taj zločin niko nije odgovarao, tačno je da međunarodno pravo ne da je marginalizovano nego je pogaženo, zbog toga što je, suprotno svim međunarodno-pravnim normama, izvršen, rekao sam zločin, a sada mogu da kažem i mnogo gore od toga. Nažalost, za to nije oformljen bilo kakav sud, ni haški, ni bilo kakav drugi koji bi procesuirao one koji su dali nalog za izvršenje tog zločina, ni za one koji su bili egzekutori, odnosno one koji su taj zločin počinili.

Međutim, i pored svega toga, Srbija kao ponosna i dostojanstvena država, što jesu i njeni građani, ima obavezu da se povezuje sa svima onima sa kojima je u obavezi da se povezuje kako bi se zločini sprečili, kako se zločini ne bi ponovo dešavali, kako bi suzbili kriminal. U pravu je koleginica Radeta kada kaže da jedan od oblika kriminala koji podrazumeva najveći stepen društvene opasnosti jeste korupcija, ali je isto tako sa ogromnim stepenom društvene opasnosti i drugi oblik kriminala, a to su drugi vidovi organizovanog kriminala, kao što su terorizam, kao što je ugrožavanje integriteta države, bilo koje države, a mi vodimo računa o našoj državi, o našoj Srbiji.

Upravo zbog toga neophodno je povezivanje, neophodna je razmena informacija, neophodno je da dobijemo podatke, sve podatke koji se vezuju za potencijalne bezbednosne rizike, sve podatke koji se vezuju za potencijalne bezbednosne opasnosti koje su neposredne i koje prete celom čovečanstvu, prevashodno terorizam, koji nažalost postaje epidemija, epidemija na planeti. Građani Srbije svakodnevno preko medija doživljavaju traume tako što čuju da je negde u Americi, negde u Saudijskoj Arabiji, negde u nekoj drugoj državi poginulo na desetine građana zbog terorističkih akata, koje čine bezumnici, koje čine oni koji su zadojeni mržnjom, koji zbog nekih svojih ideala, koji ne mogu biti ideali, jer ideal podrazumeva nešto dobro, a ne zlo, čine najveće zlo, a to je ubistvo, odnosno oduzimanje života.

Upravo zbog tih pošasti, upravo zbog tih problema, koji nisu mali, Srbija mora da ima povezanost sa svima onima od kojih može da dobije podatke, kao i da da podatke kojima raspolaže, da razmeni informacije, kako bi se sprečila, prevenirala sva ona nedela koja svakodnevno postaju velika opasnost.

Prema tome, i Litvanija, kao zemlja Evropske unije, mora da bude i sagovornik i ugovarač i partner. Pa i oni koji su sejali zlo na teritoriji Srbije te 1999. godine od nas sada traže informacije, od nas sada traže podatke, jer su i oni, isto kao i mi, pod pritiskom opasnosti od terorizma i svakog oblika kriminala. Dakle, i mi smo značajan faktor u svemu tome, i mi smo neko ko participira zajedno sa svima njima u borbi protiv kriminala. Zbog toga ovaj sporazum, bez obzira koliko imao tehničkih nedostataka i koliko se ti tehnički nedostaci pojavljivali kao problem kada je u pitanju njegovo usvajanje, mora da bude pravni temelj, mora da bude pravni osnov da bi se ova saradnja intenzivirala, normirala i bila što efikasnija, jer sve ovo što radimo je isključivo u jednom jedinom cilju, a to je da imamo što veći stepen efikasnosti u borbi protiv kriminala.

Zbog toga, uvaženi ministre, smatram da ne postoji nijedan jedini valjan i argumentovan razlog da bilo ko bude protiv ovih sporazuma i mislim da će svi poslanici koji budu glasali u danu za glasanje ove sporazume podržati. Mi poslanici SPS bezrezervno dajemo podršku u tom pravcu i vama kao predlagaču i Vladi Republike Srbije i predsedniku države, u cilju sprečavanja kriminala.

Naša diplomatska borba u tom pravcu je dala velike rezultate. Moram da, bez namere da na servilan način to ističem, istaknem značajnu ulogu našeg ministra spoljnih poslova Ivice Dačića kada je u pitanju zaštita interesa Srbije, kada je u pitanju opozivanje priznanja Kosova kao formalno-pravnog akta, kada je u pitanju poboljšanje položaja Srbije u Evropskoj uniji, iako nas Evropska unija ne gleda blagonaklono kada je u pitanju Kosovo, kada smo nažalost diskriminisani u mnogim stvarima, ali naša diplomatija, za razliku od ranijeg perioda, daje dobre rezultate i u tom pravcu smo uvereni da će to ići i dalje, na isti način i bolje nego do sada. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem predsednice.

Odmah da izrazim zadovoljstvo što imamo priliku da diskutujemo i raspravljamo o jednoj parekselans političkoj temi kao što je predlog koji je predlagač

postavio. Gospodine Čanak, izražavam zadovoljstvo to što se ova rasprava vodi u jednom civilizovanom i pristojnom nivou i maniru i mislim da sve te rasprave treba upravo tako i voditi.

Sa druge strane, svi oni koji ovu diskusiju smatraju farsičnom i ovu našu sednicu Skupštinu smatraju farsom su očigledno sebe amputirali od demokratije i implantirali se u distrukciji, nasilju i svemu onome što sigurno mi nikada nećemo dozvoliti, a što su i ovde manifestovali u ovom domu.

Kada je u pitanju predlog o kome raspravljamo sa ove dve tačke dnevnog reda, gospodine Čanak ja bih vas zamolio samo da pažljivo saslušate nešto što mi se čini bitnim i što su i moji prethodnici nagovestili, a ja ću završiti otprilike u kom pravcu iznosimo kritike. Postoji nešto apsolutno u čemu se apsolutno slažemo i postoji nešto u čemu se duboko ne slažemo.

Slažemo se da Vojvodina treba da ima autonomiju, ne slažemo se u obimu i suštini te autonomije. I to je duboko neslaganje i ono je očigledno, naročito nakon vašeg deklarisanja danas na raspravi, kada se krajnje otvoreno i jasno precizirali vaš stav kada je u pitanju federalizacija države. Mislim da je to pitanje s vaše strane sada definitivno rešeno.

Ono što nije rešeno, mislim da bez namere da me pogrešno razumete, jer ne želim ni u kom slučaju da budem uvredljiv, jeste apsolutna nedorečenost onoga što predlažemo. Nedorečenost u kojoj se kriju mnoge zamke. A zašto gospodine Čanak? Postoji više razloga.

Prvi, kada je u pitanju rezolucija. Kažete u prvom stavu – poštujući Vojvodinu kao demokratsku, multinacionalnu, multikonfensionalnu, multikulturnu, autonomnu pokrajinu itd, gde navodite naravno i nacionalne zajednice. Ja vas pitam - da li je isto tako demokratska, multinacionalna, multikonfesionalna, multikulturna sredina u kojoj žive i druge nacionalne zajednice, kao što je, recimo, u Pčinjskom okrugu, kao što je, recimo, u Raškoj oblasti gde imamo i Albance, imamo i Rome, imamo i Bošnjake? Dakle, da li ćemo morati u toj situaciji za svaku tu oblast, morati donositi neku novu rezoluciju? Šta to znači, kakva se vrata u tom smislu otvaraju? Vrata čega? Vrata nekih novih autonomija? Vrata nekih novih separatizama? Ja mislim da je to jedna opasna zamka u koju se mi sigurno nećemo upecati, odnosno nećemo ući u nju.

Dalje, u drugom stavu ovog da kažem uvodnog dela vaše rezolucije, navodite, što po meni nije korektno gospodine Čanak, da polazeći od Vojvodine kao građanske decentralizovane autonomije, obuhvata tri regije, itd, da ste uvereni da Vojvodina nije samo most Srbije prema evropskim integracijama, nego činilac stabilizacije države regiona. Gospodine Čanak, šta to znači? Da li to znači da je Srbija destabilizirajući faktor, a Vojvodina jedini stabilizirajući faktor? U kom smislu je Vojvodina most između Srbije i Evrope i EU?

Vojvodina to može biti samo u okviru Srbije i u okviru pravnog i ustavno-pravnog poretka Srbije, u okviru spoljne politike, gospodine Čanak. U okviru spoljne politike Srbije koja se nesumnjivo vodi više nego dobro, kako to radi predsednik Vučić i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i to vi ne možete da dovedete u sumnju u ni u kom slučaju. Pa se postavlja pitanje – zašto ste ovako po meni krajnje nekorektan navod u uvodnom delu rezolucije naveli?

Dalje, kažete da polazeći od istorijske činjenice da je današnja AP Vojvodina nastala kao rezultat antifašističke borbe njenih naroda u Drugo svetskom ratu i ušla svojom voljom u sastav, kako ste ovde pogrešili, sastav Federativne republike Srbije, nije Srbije, znamo šta je, ali to nije tačno. Vi znate da to nije tačno. Narodno oslobodilački pokret je bio oslobodilački pokret sveopšteg karaktera i ne može se locirati iz segmetna i vezivati samo za Vojvodinu.

Na kraju krajeva, gospodine Čanak i te kako dobro znate da je AVNOJ proklamovao i garantovao Vojvodinu u okviru Srbije, ne van Srbije. Da je AVNOJ i ondašnji organi komunističke partije su iscrtali određene granice i te granice su definisale Vojvodinu u okviru Srbije. Vi to ovde očigledno niste naveli i jasno je zašto to niste naveli, barem nama u SPS, siguran sam i našim koalicionim partnerima, ali i to nije korektno da se tako navede. Uvodimo opet celu priču u jednu vrstu nekakve priče koja odudara od onoga što afirmišete i pokušavate ovde da nam pokažete.

Ono što je najspornije jeste ono što su moje kolege, prevashodno u mojoj poslaničkoj grupi, naš ovlašćeni predstavnik Dušan Bajatović, Žarko Obradović, kolege iz SNS, pre svega gospodin Martinović, istakli, nemojte očekivati od nas da mi pljunemo po onome što afirmišemo, za šta se borimo i za šta se zalažemo.

Mi jesmo deo evropskih integracija, mi jesmo na putu ka EU, taj put je trasirala ova vlast i taj put je nesumnjivo jedini put kojim Srbija ide i vi to znate. Sada, ako je to tako, a jeste tako, onda dolazimo u situaciju da vam postavimo jedno logično pitanje – zbog čega bi mi prihvatanjem ove rezolucije afirmisali nešto drugo osim onoga što sami radimo? Čisto logično. Voleo bih da i u tom pravcu prodiskutujemo. Naravno da ćete na sva ova moja pitanja, nadam se, odgovoriti.

Ono što smo na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo vrlo jasno i precizno okarakterisali kao suprotno pravnom sistemu i Ustavu, jeste taj problem što se tiče diskriminacije i povrede Zakona o zabrani diskriminacije, a vi znate i sami da u Ustavu Republike Srbije postoji jedno Ustavom garantovano načelo, a to je načelo zabrane diskriminacije, pa se postavlja pitanje – zašto bi Vojvodina bila apostrofirana na ovaj način, diskriminišući nešto drugo, neću vam čitati šta zbog toga što ste vi ovo napisali u stavu 7. uvodnog dela rezolucije.

Da privedemo kraju sada ovaj kritički deo za koji smatram da je više nego osnovan, probajte da me demantujete, nemam ništa protiv toga. Dolazimo do predloga vaših, kakve stavove i kakve zaključke mi bi trebali po vama da usvojimo. Onda kažete da Vojvodina nikada ne sme biti svedena na položaj regiona. Vojvodina nije svedena na položaj regiona. I ova vlast i ovaj Ustav nije Vojvodinu sveo na položaj regiona.

Isto tako kažete da delovanje državnih organa i drugih javnih činilaca prema Vojvodini mora da bude takvo da će Vojvodina biti na neki način oslobođena nahođenja aktuelne političke većine. Da li se to malo kosi sa demokratskim postulatima i načelima? Pa i u demokratiji uvek većina odluči šta je bitno, dobro i kako treba delovati, raditi, uređivati, organizovati. Malopre ste pomenuli organizaciju, zbog toga taj pojam koristim.

Dalje, kažete da postojeća promena Ustava mora da ima u vidu dogradnju, kada je u pitanju autonomija Vojvodine. Slažem se da kvalitativni pomaci kada je u pitanju autonomija Vojvodine moraju da postoje, ali samo do jedne granice, a ta granica podrazumeva autonomija do granice državnosti. Ako autonomija prekorači tu granicu državnosti, onda ste u nama dobili ozbiljne protivnike koji vam to nikada neće dozvoliti.

Onda dolazimo do nadležnosti, finansijskih resursa, gde gospodine Čanak, i te kako dobro znate, a i to ste afirmisali, baš ovde, mi imamo jedinstven pravni poredak i hteli vi to ili ne, ustavno-pravni poredak nalaže da je uređenje određenih pitanja, kada se radi o fiskalnoj politici, kada se radi o budžetu, kada se radi o nekim drugim finansijskim kretanjima jedinstveno. Sa druge strane, Statutom Vojvodine su određene nadležnosti prenesene i one su garantovane. Oko toga nema nikakvih razloga za polemiku niti bilo kakav dijalog.

Na kraju, smeta malo što niste obuhvatili jedan istorijski period koji ste trebali da obuhvatite. Mislim da je gospodin Šešelj juče to apostrofirao. Zašto u obrazloženju niste obuhvatili period od 1690. godine? Zašto niste apostrofirali napore srpskog naroda pod vođstvom Arsenije III Čarnojevića, koji je podigao Srbe kada su bili aktuelni bečki ratovi, kada je konačno tada postojala jedna kulturna autonomija, personalnog karaktera? Kada su Srbi osvajali teritorije i kada im je koliko se sećam, gospodine Martinoviću, vi me ispravite ako grešim, car bečki ili austrijski Leopold doneo invitaciju kojom je garantovao Srbima da će dobiti nepokretna dobra koja su osvojili u borbi protiv Turaka, svrstavajući se na stranu Beča.

Posle toga je došlo i do onog što podrazumeva i političku dimenziju, pa su Srbi prvi put imali autonomiju upravo u tom periodu 1690. godine, mislim da sam u pravu kada govorimo o istorijskim činjenicama.

Zašto to niste uneli u obrazloženje vaših predloga, imajući u vidu da je to geneza i da odatle seže taj tzv. autonomaški napor da se dođe do određenih rešavanja pitanja koja vi danas namećete i afirmišete, bojim se, na način koji malo prevazilazi granice autonomije onako kako je mi vidimo.

Svi ovi argumenti koje sam ja istakao nas opredeljuju samo u jednom pravcu, a to je da ćemo glasati protiv ovih predloga, da ih nećemo prihvatiti, a da smo uvek spremni za razgovor koji podrazumeva uređenje AP Vojvodine u okviru ustavno–pravnog poretka Republike Srbije, poštujući sve standarde, i evropske i načela koja su garantovana Ustavom Republike Srbije. Zahvaljujem.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Član 107. Poslovnika.

Imajući u vidu da se daje jedna vrsta tumačenja čak i Ustava, koje je pravno nedopustivo, a u svakom slučaju neprimereno za ovu sednicu, morao sam da reagujem sa jednim pitanjem i konstatacijom.

Gospodin Čanak se poziva na član 182. Ustava Republike Srbije i kaže da u tom stavu 1. člana 82, pomenuli ste 182, i to je tačno, da su autonomne pokrajine autonomne teritorijalne zajednice, gospodine Čanak. Ne 184, nego 182, da se razumemo. E sad, imajući u vidu da kažete: „teritorija“, teritorija kao pojam, a naročito ustavno određenje, jako je kompleksno i široko. Teritorijalna zajednica i teritorija nisu isto. Da ste naveli bilo gde u predlogu, bilo zakona, bilo rezolucije, da ste naveli da se radi o teritoriji u administrativnim granicama ili na bilo koji način odredili bliže teritoriju, onda bi to bilo razumljivo. Ovako nas dovodite u jednu vrstu rizika, rizika da komentarišemo nešto protiv čega smo izričito protiv i bićemo protiv, a to se prevodi na prost, jednostavni jezik. Kažete – teritorija, bez određenja, koja, kolika i gde. Ako je teritorija AP Vojvodine, ona je omeđena administrativnim granicama. Ako je teritorija bilo koje lokalne samouprave, takođe postoje administrativne granice. O kojoj teritoriji govorite?

Dalje, zaboravljate da je u članu 1. tog istog Ustava, pa ako ne znate vi, kako ćemo da znamo mi?

(Nenad Čanak: To je Bajatović rekao, nisam ja.)

Nije tačno, niste u pravu, gospodine Čanak. Bajatović je bio vrlo određen i dao vam je jednu kritiku koja je, po meni, krajnje opravdana.
Izvinjavam se, samo još jedna rečenica.
Zbog čega se prema tome vi ne određujete na adekvatan način, to je opet vaš problem. U članu 1. Ustava, i to je poslednje što ću reći, Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana i to je početna stavka koja se vezuje za ono što treba da imate u vidu kada obrazlažete i rezoluciju i zakon o finansiranju AP Vojvodine. Zahvaljujem se.
Predsedavajući, zahvaljujem se, opet član 107.

Samo da ukažem i vama i predlagaču da ovde ne postoji nerazumevanje osim onog nerazumevanja koje je generisano od samog predlagača. Zašto? Naš drugi ovlašćeni predstavnika SPS, odnosno naše poslaničke grupe je bio vrlo jasan i nije se pozivao ni na šta drugo osim onoga što je obuhvaćeno predlogom Rezolucije od strane predlagača. Da bih vam pojasnio, pročitaću samo deo, i to čini mi se, stav 5. da upravo stav 5. Predloga Rezolucije u uvodnom delu, gde se upravo predlagač poziva na deklaraciju, ponoviću deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, koju je Skupština AP Vojvodine usvojila na sednici održanoj 20. maja 2013. godine.

O čemu je Dušan Bajatović drugo govorio nego o genezi koja se vezuje upravo za danas podneti predlog o kome raspravljamo? Zar to nije istovremeno i deklaracija na koju se poziva predlagač? Pa, sigurno da jeste. Tu deklaraciju mi smo osudili te iste 2013. godine, i naši poslanici, poslanici SPS u Skupštini AP Vojvodine su bili protiv. Ta deklaracija u hronologiji događaja jeste jedan od generatora svega ovoga što predlagač navodi, i tu se pominje i teritorija, i tu se pominje sve ono što smatramo da nije u skladu sa Ustavom, a što je sa pravom ocenio i Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo na juče održanoj sednici. Ne znam zbog čega bi uopšte to dovodili u sumnju. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem se predsedavajuća, odnosno predsednice.

Ukazujem na povredu člana 27. u vezi člana 96. Poslovnika, jer očigledno je da mi kao poslanici nismo obavešteni da je došlo do supstitucije predlagača. Koliko ja znam predlagač je ovlašćeni predstavnik LSV, a ne ministar poljoprivrede. Prema tome, predlagač ni u kom slučaju ne može postavljati pitanja ministru poljoprivrede koji je u ovom slučaju ovde svojom voljom i zbog toga što je Vlada smatrala da je jako značajno da predstavnik Vlade bude prisutan, što smo okarakterisali kao korektno i kao pravilno, ali on nije predlagač i onda postavljanje pitanja ministru zaista nemaju nikakvog smisla kada je vođenje rasprave ovde u pitanju, a očigledno je da član 27. striktno govori o tome da, gospođo predsednice, morate voditi računa koja su prava predlagača i kakva prava predlagača, a ni u kom slučaju da uči ministra šta je potrebno da radi i na koji način to da radi.

Uz dužno poštovanje prema predlagaču, koji je nesumnjivo omogućio da se vodi rasprava o jednom pitanju koje je i te kako par ekselans političko pitanje, mislim da ovakve povrede Poslovnika više ne treba tolerisati. Zahvaljujem se.
(Neispravan mikrofon.) Zahvaljujem se, predseda-vajući.

Nakon ovih diskusija očigledno je da postoje neke dileme koje je zakonodavac i ovim zakonom pokušao da reši. Donekle su ranije rešene, ali ostaju i one koje teško da će u dogledno vreme biti uopšte rešene. O čemu se radi? Radi se o tome što zaista budžetska i turistička inspekcija imaju zakonska ovlašćenja da reaguju

kada su u pitanju naplate boravišnih taksi i kada su u pitanju drugi problemi koji se vezuju za pružanje turističkih usluga. Konkretno - prijava turista, podnošenje prijava kada su u pitanju turističke sezone i van turističke sezone i ono što postaje kao problem, a to je ta tzv. siva ili crna zona u domenu pružanja turističkih usluga.

Ono što moramo da priznamo kao činjenicu jeste sledeće – turističke inspekcije ne reaguju. Ne reaguju iz dva razloga. Prvi razlog je što se kontrolama dovodi u pitanje sama turistička destinacija, stvaraju se određene neprijatnosti korisnicima turističkih usluga i, s treće strane, zbog toga što imamo nedovoljan broj zaposlenih u turističkim službama.

Taj nedovoljan broj zaposlenih u inspekcijskim turističkim službama je generisan iz razloga što još uvek imamo na snazi uredbu o ograničavanju zapošljavanja. Naravno, sa pravom, pozdravljam da ta uredba ima neku svoju svrhu, ima neki svoj smisao kako bi se i zaštitio javni sektor, ali sa druge strane očigledno je da pojedine lokalne samouprave tamo gde se pružaju turističke usluge, pomenuli smo i Zlatibor i Vrnjačku Banju, ima ih mnogo, zaista oskudevaju sa kadrom kada su u pitanju turističke inspekcijske službe.

Sama ta činjenica koja se ne može dovoditi u sumnju ukazuje i to da se ne može reagovati na adekvatan način. Onda stvaramo jednu sliku koja zaista odudara od onoga što treba da postoji kada se neposredno i striktno primenjuju zakonske odredbe.

Na kraju, ono što je jako važno, ja se ne bih složio da je ovaj zakon loš. Ovaj zakonski predlog ima svoje potrebne kapacitete zbog kojih ga treba prihvatiti i uvažavati. Poslanička grupa SPS će sigurno u danu za glasanje podržati ovaj zakonski okvir.

Međutim, uvaženi ministre Nedimoviću, mislim da i vi delite moje mišljenje da zakonski okvir treba pojačati. Nisu...
Može li?
Znači, nije u pitanju samo zakon o kome danas raspravljamo...