Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Moram da vam izrazim zahvalnost zbog toga što ste mi omogućili, bez obzira na spisak, da dobijem reč. Još jedanput hvala.
Gospodine Šoškiću, vrlo je neobična procedura donošenja ovog zakona. Mi smo o ovoj temi raspravljali u oktobru 2010. godine, kada je tačka dnevnog reda jesenjeg zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije bio Zakon o zaštiti potrošača. Tada je jedna od glavnih zamerki nas poslanika Demokratske stranke Srbije, a čini mi se i dosta poslanika opozicije, bila da u tom zakonu ne postoji nijedna odredba koja se bavi zaštitom potrošača što se tiče finansijskih usluga.
Tada su, doduše, ministri, predstavnici Vlade koji su tada prisustvovali sednici rekli da će do kraja 2010. godine biti donesen poseban zakon koji će se baviti ovom temom. Mi smo već na polovini 2011. godine. Zato je to neobičan tok i neobična procedura. Čini mi se da je postojalo prazno obećanje da će taj zakon biti donesen zbog stanja u kome se bankarski sistem nalazio i zbog odnosa korisnika finansijskih usluga i njihovog položaja u tim uslugama.
Podsetiću vas, gospodine Šoškiću, na neke stvari. Utisak koji je dominantan, čini mi se, u celoj Srbiji i trenutno to jeste stanje – kada se pojavite i podignete kredit, bez obzira na to da li je potrošački ili stambeni, kod jedne banke će biti kamata 8%, kod druge banke do 12%, kod treće je to više itd. Siguran sam da znate zbog čega je tako, a siguran sam i da znate da je prilikom razgovora o Zakonu o zaštiti potrošača bio vrlo jak otpor većine banaka da se određene odredbe ugrade u Zakon o zaštiti potrošača. Siguran sam da znate razlog za to, a čini mi se da ga znaju i građani Srbije, da su potpuno sigurni šta je bio razlog za otpor tih banaka. Ishodište tog otpora banaka je, čini mi se, gospodine Šoškiću, to da su danas u Srbiji (ne samo danas, nego nekoliko godina unazad) vrlo popularni krediti za refinansiranje kredita i da je to jedan od razloga zbog čega su banke imale otpor prema ugrađivanju određenih odredaba u Zakon o zaštiti potrošača.
Bilo bi vrlo interesantno imati podatak koliko je u ovom periodu nečinjenja, nedonošenja ovog zakona podignuto kredita za refinansiranje kredita. Bio bi vrlo interesantan podatak, o kom bi valjalo razgovarati. Postavlja se pitanje, koliki je broj građana koji će plaćati kamatu na kamatu? Zar je bilo potrebno osam meseci da se u ovako teškom stanju donese jedan zakon od pedesetak članova? Koliko je naših građana došlo u tešku finansijsku situaciju? O tome smo čuli, nekoliko poslanika je govorilo o prodaji stanova i bežanju iz gradova na selo radi preživljavanja.
Zato objašnjenje da ovaj zakon celovitije uređuje ovu oblast, što ne sporim, pada u vodu pred ovakvim činjenicama, činjenicama nečinjenja, nedostatka dobre volje da se zaštite prazni džepovi građana Republike Srbije.
Pitanje na koje svakako nismo dobili odgovor u ovom zakonu je da li su svi građani ravnopravni prilikom podizanja kredita. Voleo bih, gospodine Šoškiću, da vi i ja posetimo neku banku i da vidite kako tu postoji očigledna diskriminacija. I o tome je govoreno za ovom govornicom.
Praksa će pokazati da će ovaj zakon biti mrtvo slovo na papiru. Sve u svemu, čini mi se da nije bilo dobre volje, i da ona ni dan-danas ne postoji, da se na jedan ozbiljniji način ovo uredi. Na kraju, siguran sam u jedno, gospodine Šoškiću, u Srbiji je sve stalo, samo banke rastu, pogotovo strane. Zahvaljujem.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno ministru zdravlja gospodinu Zoranu Stankoviću. Već više od pola godine jedno strukovno udruženje, Stomatološka komora Srbije, nije u funkciji.
Narodna skupština Republike Srbije je krajem prošle godine donela izmenu i dopunu Zakona o komorama zdravstvenih radnika. Mi smo i tada upozoravali aktuelnog ministra gospodina Milosavljevića da takva izmena i dopuna Zakona neće omogućiti normalni rad Stomatološke komore. To se potvrdilo pre izvesnog vremena kada je sazvana Skupština Stomatološke komore koja nije održana jer nisu ispunjeni uslovi koji su predviđeni zakonom.
Naime, radi se o sledećem, u toku januara bivši ministar zdravlja gospodin Tomica Milosavljević je uputio Srpskom lekarskom društvu dopis, tražeći da se iz strukovnih udruženja delegiraju najodgovorniji, najmoralniji i najčasniji ljudi koji će organizovati Skupštinu Stomatološke komore. Predlog udruženja Društva lekara i stomatologa uputilo je svoj predlog akademiku Radoju Čoloviću. Taj predlog je stigao u Ministarstvo zdravlja 21. januara ove godine. Na neobjašnjiv način je došlo do promene dva imena.
S obzirom na tu činjenicu da je došlo do promene inicijativnog odbora koji saziva Skupštinu smatram da Skupština stomatološke Komore nije mogla da se održi prema zakonom utvrđenim propisima.
Ceneći dosadašnji rad gospodina ministra nadam se da će od nadležnih, od svojih zaposlenih u Ministarstvu zdravlja dobiti odgovor na koji način je došlo do promene ova dva imena, šta će uraditi da se u normalnom vremenu u zakonski propisanom roku održi Skupština stomatološke Komore Srbije.
Važno je zbog toga što je cela struka u jednoj nedoumici oko licenciranja stomatologa i oko nastavka daljeg rada u pružanja usluga pacijentima širom Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Kao jedan od glavnih razloga prolongiranja popisa stanovništva navodi se nedostatak novca u budžetu. Još jedno pitanje koje se nameće glasi – zašto nema novca u budžetu ako je predviđena takva vrsta posla? Odgovor je vrlo jednostavan – zato što je budžet nerealan, zato što je budžet baziran na pogrešnim podacima. Zato što se budžet koristi za namirivanje troškova koalicionih partnera.
Istovremeno govorite da se uzdate u pretpristupne fondove Evropske unije. Da li je neko iz vladajuće koalicije video ijedan izveštaj o korišćenju novca iz pretpristupnih fondova Evropske unije? Da je video, bio bi vrlo zabrinut, zato što taj novac iz tih fondova najverovatnije nećete dobiti, po onim izveštajima koji stižu iz Evropske unije, kako su se ta sredstva trošila. Ta sredstva su se trošila potpuno netransparentno. Ne možete vi koristiti novac poreskih obveznika Evropske unije za namirivanje svojih partijskih interesa. To je suština problema.
Prema tome, ne uzdajte se u taj novac iz tih fondova, jer ga dobiti nećete. Nekoliko izveštaja koje sam imao prilike da vidim o korišćenju tih sredstava, na poziciji jednog ministarstva a to je Ministarstvo zdravlja, govori da su ti fondovi za to ministarstvo zatvoreni u 2011. godini. Zatvoreni, nema novca. Nema, iz razloga koje sam naveo.
Kada se nešto koristi netransparentno, kada jedan projekat iz tih pretpristupnih fondova ne bude ocenjen pozitivno, nego negativno, onda više niko iz Evropske unije nije lud da vam donosi novac i da vam daje novac da ga koristite na taj način. To je suština, zašto odlažete ovaj popis. To pokazuje kako Vlada radi, da je potpuno nesposobna da sprovede i ovaj regionalni projekat, koji je vrlo značajan i koji treba da da odgovor na neka pitanja. Zahvaljujem.

 Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram prvo da konstatujem  da malo-malo pa predstavnika Vlade u sali nema. Dakle, ovde se radi o nepoznavanju teme, što je, moguće je, tačno, a moguće je i da ne postoji interesovanje zvaničnog predstavnika Vlade za ovu tačku dnevnog reda. To smo već videli, kako se predstavnici Vlade ponašaju što se tiče odbrane pojedinih zakona.
Sama činjenica da je poslednji popis poljoprivrede u Srbiji urađen pre 50 godina dovoljno govori da je ovaj posao hitan. Neprihvatljivo je da u obrazloženju govorite da nedostaju pare u budžetu i da se zbog toga taj popis poljoprivrede odlaže za, maltene, godinu dana.
Još bitnija je činjenica da registrovana poljoprivredna gazdinstva raspolažu sa ukupno 15% poljoprivredne površine. To govori u prilog tome da ovaj posao ne trpi odlaganje i da bi trebalo da mu se pristupi što hitnije.
Svakako je potrebno reći nekoliko reči o stanju u poljoprivredi. Šta je ova vlada učinila za poljoprivredu, pogotovo u poslednjih nekoliko meseci? Dakle, smenila je jednog ministra, a dobila drugog, a o pomoći poljoprivrednicima ništa. Doduše, 2009. godine se govorilo o subvencijama iz agrarnog budžeta za samostalna poljoprivredna gazdinstva, ali te subvencije su uglavnom dobijali hobi poljoprivrednici. Zbog toga i takvog podsticaja agraru Srbije danas u Srbiji nema mleka. Zbog toga danas u Srbiji vlada nestašica određenih poljoprivrednih proizvoda, zbog toga su u Srbiji danas maltene svakodnevna poskupljenja poljoprivrednih proizvoda.
Agrar u Srbiji muči jedno pitanje, a to je kako su „tašna i mašna“ pretekle našeg seljaka. Dakle, kada su te subvencije deljene, rekao sam vam malopre, to su dobijali hobi poljoprivrednici. Mi smo ranije imali priliku da vidimo kako se, sada već bivši, ministar poljoprivrede bavio hobijem. Umesto da se bavio ozbiljno poljoprivredom, on je iz hobija, kada je bio ministar u Vladi, u januaru i februaru prskao komarce i krpelje, brojao ih je, i to je odnos Vlade prema poljoprivredi.
To je odnos Vlade kada treba da utvrdi jedno činjenično stanje, a govorimo o poljoprivredi kao najvažnijem resursu države. Kada nema odlaganja, kada je posao hitan, da bismo znali pravo stanje u Srbiji, onda se kaže da nema para u budžetu. Zašto nema para u budžetu? Zato što je budžet nerealan, zato što počiva na friziranim i fingiranim podacima, zato što se budžet troškari za neke druge stvari, a za sprovođenje zakona i za sprovođenje odluka nema novca. Onda se priča ovde o odgovornoj Vladi. Evo kako je Vlada odgovorna, jer nećemo znati ni za godinu dana pravo stanje u agraru Srbije. Trošićemo novac iz fondova EU, koji verovatno nećemo dobiti, jer smo i ranije uzimali novac iz tih fondova a trošili ga na netransparentan način. Sve to stvara kompletnu sliku jednog nesređenog društva i jedne neodgovorne vlasti. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Gospođo ministre, moj kolega gospodin Pejčić vam je objasnio gde je problem što se tiče ovog amandmana iz jednog ugla, a ja ću vam objasniti gde je problem iz drugog ugla i zašto nije dobro kad odredba zakona glasi – može.
Dakle, vi ste nama u obrazloženju odgovorili na sledeći način, a to je da je ovaj član Predloga zakona u skladu sa propisima kojima se uređuje obavezno zdravstveno osiguranje. Moje prvo pitanje, gospođo ministar, jeste koji su to propisi koji uređuju zdravstveno osiguranje? Bavim se dvadeset godina tim stvarima i znam samo za jedan propis, a to je Zakon o zdravstvenom osiguranju. Znači, nisu propisi, nego jedan zakon.
S druge strane, ovo otvara dve vrste problema. Prvi problem, znate, kada se govori na taj način da nešto može, podsetiću vas na jedan detalj iz 2009. godine. Dakle, vaš stranački kolega, bivši ministar zdravlja, u jednom momentu zavapio je kako doprinosi za zdravstveno osiguranje u 2009. godini nisu uplaćeni u iznosu od 84 milijarde dinara, a onda je ova skupština oprostila tim koji nisu platili obavezno zdravstveno osiguranje. Vidite sad kako to izgleda: i kada je norma obaveza zakonodavca da se uplati, a on ne uplati, država oprosti u ime nečega.
Druga vrsta problema je da ti ljudi mogu doći u status zdravstveno neosiguranog lica. I oni ljudi koji su zaposleni dolaze u status neosiguranog lica, pa ih zato vraćaju iz domova zdravlja ne pružajući im određene usluge. Znate li koliko država izdvaja po jednom neosiguranom licu? U budžetu Ministarstva zdravlja izdvaja 500 dinara u toku jedne godine. Vidite sada kako izgleda ovaj vaš član. Hoće li tih 500 dinara, u slučaju nekih zdravstvenih potreba, pokriti troškove lečenja sportiste amatera? Neće, niti može.
Zato vas molim da prihvatite ovaj amandman. To mora biti obaveza. Znate, ne možete vi crpeti iz zdravstvenog osiguranja koje je neko uplatio da biste trošili za nekog ko nije uplatio. To jeste humano, ali je neodgovorno, jer će onda nestati novac za onoga ko je uplaćivao zdravstveno osiguranje. U tome je problem. Zato se ovo mora promeniti i mora se doneti obaveza da mora uplatiti obavezno zdravstveno osiguranje.

Zahvaljujem, gospodine Novakoviću. Gospođo ministre, imamo potpuno suprotan stav od stava nekih drugih stranaka i smatramo da mora postojati obavezno osiguranje vrhunskih sportista, zbog povreda, zbog nemogućnosti nastavka karijere itd.
Ono što smo mi želeli jeste da se nametne opet jedna imperativna obaveza u zakonu, dakle, da ne stoji: „dužna je“, nego da stoji: „u obavezi je“. Smatramo da je to daleko preciznije.
Ono što ste naveli kao razlog za neprihvatanje ovog amandmana je prosto začuđujuće. Odgovorili ste nam da se amandman ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju za neprihvatanje amandmana pod rednim brojem 45. Znači, to je bio prethodni amandman. Obrazloženje je da se taj amandman ne prihvata u cilju zaštite sportista. Mi štitimo sportiste na jedan obavezniji način, da budu osigurani, a vi nama odgovarate potpuno suprotno. Upravo hoćemo još više da zaštitimo sportiste. Prema tome, obrazloženje za neprihvatanje našeg amandmana nije u skladu sa amandmanom. Nismo mi protiv toga, nego smo za pojačavanje tih stvari. Dakle, mi štitimo sportiste.
Ne možete nam odgovoriti na ovaj način da ne prihvatate amandmane. Ljudi, da li vi čitate šta piše u amandmanima? Ne možete ovako odgovarati na amandmane. Ovo je neozbiljno. Ili niste čitali ili to serijski pustite i – nećemo da prihvatimo zato što nismo prihvatili sledeći amandman. To nije u redu.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospođo ministre, u ovom delu zakona koji se odnosi na ostala fizička lica u sistemu sporta govori se o sportskim stručnjacima, o načinu sticanja zvanja, unapređenja itd. Vi ste ovim članom zakona predvideli da to radi isključivo ministar. Mislimo da to nije dobro. Mislimo da bi trebalo da se uključi i Zavod za sport i medicinu sporta, kao stručna institucija koja bi trebalo da se bavi, između ostalog, i ovim stvarima, i to smo predvideli kasnije u članu, čini mi se, 107, kada se govori o Zavodu za sport i medicinu sporta. Ako oni nisu uključeni u ove stvari, postavlja se pitanje, sem onih stvari, šta će nam taj Zavod za sport i medicinu sporta uopšte?
Oni treba da se bave tim stvarima, znači, da na njihov predlog vi određujete tu nomenklaturu za sticanje zvanja i unapređenje sportskih stručnjaka. Mislim da bi bilo u redu jer to ne menja suštinu zakona.
Dakle, nije, kako ste vi odgovorili u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana, zakon precizniji. Nije, ovo je preciznije, imati iza sebe stručno telo koje će se time baviti. U okviru tog tela postoje stručnjaci koji se bave tom vrstom problematike i normalno je da oni učestvuju u nečemu što je sticanje zvanja i unapređenje radnika u sportu.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dakle, radi se o amandmanu koji je u vezi s amandmanom na član 24, o tome sam u prepodnevnom delu govorio, gde smo predložili da u uvođenju nomenklature sportskih zanimanja i zvanja aktivno učestvuje Zavod za sport i medicinu sporta.
Vidite, pošto se radi o istoj temi, vi ste na ovaj amandman na član 24. odgovorili da se amandman ne prihvata zato što je rešenje u tekstu Predloga zakona preciznije. Ako se radi o istoj temi... Obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana na član 107. je ovakvo: „Amandman se ne prihvata iz razloga što Republički zavod za sport kao stručna ustanova u oblasti sporta nije nadležan za ovu vrstu poslova, u skladu sa zakonom, pri čemu nema smetnji da učestvuje u pripremi tog akta“. Ne mogu biti dve vrste obrazloženja na istu temu.
Možda on nije nadležan, ali mi tražimo da on bude nadležan, a vi kažete da može. Ako može, zašto ne obavlja? Jer, to je krunska institucija, to je kapa. Smatramo da ovaj amandman treba prihvatiti, jer je potpuno normalan i logičan. Zavod za sport i medicinu sporta je kapa, krov, i treba da učestvuje, a ne da vi propisujete u Ministarstvu. Tamo ima stručnih ljudi. Pitanje je da li vi u Ministarstvu imate stručne ljude da se bave tom vrstom problema. Mislim da bi bio red da prihvatite ovaj amandman.

Dakle, ovde se radi o tome da smo mi pokušali malo da prekomponujemo taj upravni odbor koji ste vi „skockali“ u Ministarstvu, iz dva razloga. U Republici Srbiji postoje dve autonomne pokrajine, AP Kosovo i Metohija i AP Vojvodina. Smatrali smo da njihovi predstavnici, znači teritorijalnih saveza, treba da budu članovi upravnog odbora, a ne da Ministarstvo ima dva predstavnika, dva ova i dva ona. Prosto je to jedna mera da sve držite pod svojom kontrolom.
Zbog čega niste uključili predstavnike teritorijalnih saveza, kad u zakonu oni imaju svoju važnost, koja je definisana? Teritorijalni sportski savez i autonomna pokrajina, zašto ih nema u organima upravljanja? Vi ste hteli da ih eliminišete, ili smatrate da to uopšte nije potrebno?
Zašto dva člana Ministarstva? Em držite nadzor... Što se tiče nadzora, znate, ima i drugih korisnika budžetskog sistema Srbije u oblasti zdravstva koji imaju nadzorne odbore, koje ne određuje Ministarstvo zdravlja, nisu predstavnici Ministarstva zdravlja, nego imaju svoj nadzorni odbor.
Imate Republički zavod za javno zdravlje – budžetska ustanova; imate Gradski zavod za javno zdravlje – budžetska ustanova, pa imaju nadzorne odbore, ne obavlja nadzor Ministarstvo, nego imaju svoj nadzorni odbor.
Ovako se bojim, i što se tiče upravnog odbora i nadzornog odbora, da je sve pod kapom Ministarstva, pa kako Ministarstvo odluči i kako Ministarstvo kroji kapu, tako ćete se vi ponašati. Malo to decentralizujte. Vreme je demokratije, nije vreme presije i represije.

Stvarno ne mogu da prihvatim to vaše obrazloženje. Republički zavod za sport kao krovna ustanova treba da ima što širi sastav upravnog odbora. U redu je da postoji pokrajinski zavod za sport, niko nema ništa protiv toga, ali radi se o Republičkom; u toj republici treba da budu zastupljeni građani autonomnih pokrajina. Ako te autonomne pokrajine postoje u sastavu Republike Srbije, a ja mislim da postoje, nema razloga da ne budu uključene. To je bolje za vas. Dajem vam dobronameran savet. Vi ćete objasniti pokrajinskim savezima zbog čega nisu uključeni.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Zamolio bih gospođu ministar da uzme zakon i da ga, ako je moguće, okrene i da drži na članu 114. i članu 134.
Dakle, govori se o opštim interesima. Ovim amandmanom smo predložili da tačka 12) bude tačka 2) a da se redosled tih tačaka pomera po redu, smatrajući da kada je u pitanju opšti interes postoje važnije stvari, pa manje važnije i tako redom.
Tačka 12) kaže: „unapređenje rekreativnog sporta, promocija i podsticanje bavljenja sportom svih građana Republike Srbije, a naročito dece, žena, omladine i osoba sa invaliditetom“. Smatramo da je to opšti interes od međunarodnog značaja.
Kada pogledate član 134, interesi građana u oblasti sporta u autonomnoj pokrajini, na drugom mestu kaže – promocija i podsticanje bavljenja građana sportom, posebno dece, omladine, žena i osoba sa invaliditetom, na teritoriji AP Vojvodina. Kako to da AP Vojvodina prepoznaje taj opšti interes na svojoj teritoriji, a u krovnom zakonu ga stavljate na 12. mesto?
U obrazloženju kažete: „Amandman se odbija jer je predloženo rešenje celishodnije“. Objasnite nam kako je to predloženo rešenje celishodnije. Mi vam nudimo tehničko rešenje, ne menja suštinu zakona, ali ređa tačke po prioritetu, a vi kažete da je ovo celishodnije. Ovo je apsurd. AP Vojvodina prepoznaje opšte interese za svoje građane i stavlja ih na visoko prioritetno mesto, a vi opšti interes građana kompletne Republike Srbije stavljate na 12. mesto. Mi vam to kažemo, a vi kažete da je predloženo rešenje celishodnije. To nema logike, elementarne logike.
Ovo je tehničko pitanje, ne menja zakon. Ništa se tu ne dešava. Stavite taj prioritet na drugo mesto, jer to je opšti interes, da se i žene, i deca, i omladina i osobe sa invaliditetom bave sportom. To je interes građana Republike Srbije. Stvarno ne vidim razlog zbog čega ovaj amandman ne prihvatate.

Vidite, mi smo u ovom članu predvideli da se žalba, umesto osam dana, može podneti u roku od 15 dana. Zbog čega je to važno? Pogledajte član 118, gospođo ministre. Datum 30. decembar – Ministarstvo obaveštava nosioce programa o visini odobrenih sredstava po programima i projektima. Dakle, to je 30. decembar. Vi znate da se 31. decembra ne radi; prvi i drugi januar je Nova godina, pa idu ostali praznici, i tako do Božića, a vi ste ostavili rok od sedam dana. Da li vi to u stvari hoćete da se niko ne žali? Je lʼ to cilj?
Mi vam predlažemo da to bude petnaest dana, iz razumljivih razloga – većina dana su neradni dani i zato niko neće moći da se žali. Čisto praktična stvar. Nekoliko dana od tog 30. decembra su neradni dani. Kad da podnesu prigovor i kada da se žale na eventualnu visinu dodeljenih sredstava po programima? Hoćete li prihvatiti ovaj amandman? Ne? Znači, neće niko da se žali.

Razumem vaše razloge da skratite rok, ali vam govorim o neradnim danima jer je to prosto nemoguće.

Kada se govori o sportskim objektima došli smo do pojma – javni sportski objekti. To ste sve lepo definisali, ali mi smo predložili da posle stava jedan ide novi stav gde se govori da javni sportski objekti ne mogu biti predmet privatizacije, jer dalje u članovima zakona propisujete način korišćenja, kako se koristi, da je dostupno za sve građane jednako itd.
Zbog čega vam ovo govorimo? Govorimo zbog lokalnih samouprava koje je ova nesposobna vlada dovela u situaciju da jedva preživljavaju nudeći transferna sredstva i smanjujući ih na krajnji minimum. Doći ćemo do toga da javni sportski objekti, koje treba da koriste svi građani u podjednakim uslovima, budu predmet privatizacije, da onaj prljavi novac, koji se sad vraća polako u privatizaciju, s obzirom na veliku pomoć ove vlade da se ti javni sportski objekti privatizuju i da se tu nešto gradi... evo ga, fino građevinsko zemljište.
Kad vam predložimo jednu odbrambenu meru od takve vrste kriminala vi taj amandman odbijete smatrajući da to nije potrebno. To je politika ove vlade, čiji ste vi predstavnik ovde i branite ovaj zakon.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada smo čitali ovaj zakon videli smo da vi, gospodine ministre, ne razlikujete dva pojma, ne razlikujete pojam potrebe i pojam prava. Pojam potrebe je nešto niža kategorija od pojma prava. Kada smo videli odgovor o neprihvatanju ovog našeg amandmana shvatili smo da vi i dalje ta dva pojma ne razlikujete.
Mi smo kao država potpisali konvencije, međunarodne konvencije koje govore o ljudskim pravima, a ne o potrebama, i to je suština onoga oko čega se mi ne slažemo. Dakle, gospodine ministre, prava nisu milosrđe, prava su nešto što je zagarantovano međunarodnim konvencijama. Ovaj zakon o socijalnim pravima ne može se tumačiti kao da ste vi vlasni da iz svog džepa i iz džepa vladajuće koalicije dajete nekom za zadovoljavanje nekih osnovnih potreba. To su prava koja su stečena i garantovana međunarodnim konvencijama.
Stvarno je zaprepašćujuće da vi ne razlikujete ova dva osnovna pojma, nego govorite o potrebama. Znate li vi šta su potrebe? Ovde se govori o pravima. Mislim da ovaj amandman treba da prihvatite.