Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, još jednom izražavam nezadovoljstvo što se o velikim problemima u srpskom pravosuđu veoma retko govori u ovom parlamentu.
Nama je danas bio potreban predstavnik, odnosno predsednik Odbora za pravosuđe da obrazloži ove predloge i da nam odgovori na konkretna pitanja koja su postavili narodni poslanici i članovi Odbora za pravosuđe.
Mi smo nedavno usvojili set pravosudnih zakona i izneli niz zamerki, koje su vezane, pre svega, za primenu tih zakona i mogućnost da sistem u Srbiji profunkcioniše od 1. januara 2010. godine. Podsećam vas da smo kao Poslanička grupa DSS-a podneli niz amandmana na Visoki savet sudstva i da je sedam ključnih amandmana prihvaćeno, na osnovu čega je ovaj zakon znatno popravljen, ali je nedopustivo da se toliko dugo čeka na formiranje ovog organa, odnosno telo koje treba da vrši izbor svih sudija u Republici Srbiji.
Takođe, želim da istaknem da nije normalno i sigurno je da postoji sukob interesa kada je predsednik Odbora za pravosuđe narodni poslanik, koji je po funkciji član VSS-a, a privatno, profesionalno obavlja svoju ulogu kao branilac u advokatskoj profesiji. Zamislite kakva je to situacija – kada neki sudija zna da o njegovom reizboru odlučuje advokat koji postupa kod njega u predmetu. Mislimo da je nenormalno da jedan isti čovek obavlja četiri funkcije. Kao član VSS-a, ne samo da učestvuje u izboru sudija, već i u izboru tužilaca, tako da se njegovo postupanje pred sudovima u Srbiji može osporiti na mnoge načine. Mi vam na to na vreme ukazujemo. To je rečeno i u načelnoj raspravi povodom seta pravosudnih zakona.
Smatram, takođe, da i ministar pravde, kao predstavnik izvršne vlasti, nije trebalo da bude član VSS-a, već da taj posao poverimo, pre svega, sudijama, tužiocima, advokatima i profesorima pravnih fakulteta.
Što se tiče one najbolnije teme koja pogađa sudije – reizbora, odnosno prvog izbora novih sudija, smatramo da će tu doći do velikih poteškoća. Osnov je da se najpre odredi broj sudija koji će se birati u Republici Srbiji, jer je činjenica da će, ukoliko se primene ovi novi zakoni, ukoliko se, kako je to zakon predvideo, ukine više od 100 sudova u Republici Srbiji – mnogi od njih ostati bez posla i treba na vreme krenuti u čitavu tu proceduru.
Nama je u interesu da srpsko pravosuđe bude nezavisno i da radi posao onako kako to zakon predviđa. Ovo nije sumnja u iskrenost, sposobnost i poštenje pojedinih sudija, nego se otvara mogućnost za brojne manipulacije – da samo oni najpodobniji budu ponovo izabrani, odnosno prvi put izabrani za sudije, s obzirom na to da je VSS pod velikim pritiskom, s jedne strane, izvršne vlasti, a, s druge strane, zakonodavne vlasti, a samim tim, tu se objedinjuje i partijski pritisak u samom tom telu koje treba da radi jedan vrlo odgovoran posao.
Mi se u ovoj skupštini, sem nekih izuzetaka, praktično, od novembra 2005. godine, nismo na ozbiljan način bavili izborom nosilaca pravosudne funkcije. Uglavnom su to bila razrešenja i prestanak, zato što su ljudi odlazili u penziju ili odlazili na lični zahtev. Činjenica je da postoji potreba za velikim brojem sudija i kadrovska osveženja sudova su zaista neophodna.
Stanje u našem pravosuđu je, po mnogim objektivnim ocenama, i ljudi koji rade u pravosuđu, i onih koji prate njihov rad, alarmantno. Osnovni uslov da se loše stanje popravi jeste da se stvori jedan dobar, održiv i funkcionalan sistem, u kojem bi učestvovala i zakonodavna i sudska i izvršna vlast. Umesto toga, Ministarstvo pravde predlaže, a Skupština usvaja, oktroisane zakone, za koje već može da se nasluti, samo što nisu navedena imena i prezimena ljudi koji treba da budu izabrani od strane Parlamenta, i mislim da je najveći problem što će biti apsolutno nesprovodivi u praksi.
Moram da izrazim sumnju u to da će do kraja ove godine biti opremljene zgrade apelacionih sudova i da će, u svim onim mestima u kojima su ukinuti sudovi, ostavljene sudske jedinice biti moguće, odnosno predmeti, tehnika, a i ljudi koji su zaposleni, ispremeštati u neke različite gradove.
Kada se usvajao taj zakon, naše zamerke su se odnosile i na mnoge postupke koji podrazumevaju da se sprovede, pre svega, istražni postupak, koji će biti nemoguće sprovesti u pojedinim predelima Srbije. Po našem mišljenju, nije normalno da gradovi kao što je, recimo, Prijepolje, za apelaciju putuju u Beograd, a da se preskače, recimo, Kragujevac. Imali smo ideju i razgovarali smo o tome s ministarkom pravde – da se broj apelacionih sudova u Srbiji poveća, jer smatramo da nije dovoljno da samo četiri apelaciona suda funkcionišu.
Konkretan primer je grad iz koga dolazim, to je Čačak. Recimo, Moravički okrug obuhvata Čačak, Gornji Milanovac, Ivanjicu i Lučane, pa je Ivanjica, što se tiče policije, vezana za Čačak, a što se tiče pravosuđa – za Užice, tako da svi predmeti iz Opštinskog suda, umesto da idu u centar okruga, idu u Užice, znači, u drugi region. Na taj način se dosta komplikuje i mogućnost građana da, kada već dolaze u centar okruga i završavaju neke poslove, obave i ovo što se odnosi na njihovu zaštitu u samom sudu.
Najbitnije za nas je što nisu uvažene dobronamerne sugestije, i od strane struke, a i od narodnih poslanika. Vi znate i sami da je Društvo sudija Srbije iznelo niz zamerki na ove zakone, da su prelazne i završne odredbe u pojedinim zakonima doživele ozbiljnu kritiku i od Venecijanske komisije, ali gospođa Malović je u raspravi samo isticala da je Venecijanska komisija pohvalila određene odredbe, dok je sve one zamerke preskočila. Mi smo o tome govorili, ali nije zgoreg ponoviti.
Neke stvari i praksa koja je postojala u dosadašnjem radu Ministarstva pravde moraju se promeniti. Činjenica je da to izgleda uzaludno i da ćemo se suočiti s jednim velikim problemom.
Veliki je broj razloga zašto je stanje u pravosuđu ovakvo. Pored loših zakona, koje ne otvaraju nikakvu nadu da će se nešto promeniti nabolje, nedopustivo je da se putem medija sudije vređaju, omalovažavaju, da pojedini sudovi, zbog toga što se nalaze u manjim sredinama, pošto se ljudi u maloj sredini međusobno poznaju, budu optuženi i za nepotizam, i za povezanost s advokatima, i da tu postoji sprega između policije, advokata i pravosuđa. To bi onda značilo da sudovi treba da rade i funkcionišu samo u velikim centrima, u milionskim gradovima, kakvih u Srbiji, nažalost, nema mnogo.
Smatramo da je to zaista nekorektan odnos i pojedinih poslanika, a i predstavnika Ministarstva pravde, koji su nam to izneli kao argumentaciju za ukidanje određenog broja sudova.
Mislimo da je dostupnost pravde načelo koje mora da važi u Srbiji, a na osnovu mreže sudova kako je predviđena ovim zakonima to neće biti moguće da se sprovede.
Takođe, zabrinjavajući je podatak da 78% građana nema poverenja u naše sudove. Nedavno sam imao priliku da pročitam da je baš u opštini Ivanjica, u sudu, predmet trajao više decenija i konačno je stranka u postupku uspela da ostvari svoje pravo i od države naplati odštetu za sve ovo što je učinjeno. Zamislite da 25 godina traje postupak u prvom stepenu! To niko ne može da pravda ni lošim zakonima, ni nekim procesnim opravdanjima, već zaista postoji zla namera tih ljudi.
Srpsko pravosuđe treba da bude očišćeno, da ne bismo dolazili u poziciju da zbog par ljudi koji ne rade svoj posao kako treba, za koje je dokazano da su se bavili nekima protivzakonitim i nečasnim radnjama, koji treba da budu žigosani, izvedeni pred lice pravde, da odgovaraju za sve to što su učinili, čitavo pravosuđe, stotine i stotine ljudi koji odgovorno rade svoj posao stavljamo u isti koš.
Kod građana se mora vratiti poverenje u sudove. Mora se vratiti poštovanje prema tim sudijama, ali ja sam to isticao i u malopređašnjem izlaganju. Mi moramo obezbediti tim ljudima ne samo objekte u kojima će da rade, tehniku kojom će da rade, jer sad je, izgleda, najveće dostignuće kada pojedini sud u Srbiji dobije desetak računara i kada se oni umreže, jer je to onda razlog da se pojavi neko od državnih sekretara, ili sam ministar, da otvori neko novo odeljenje, a da na polju onoga što je veoma bitno za njihov nezavisan i stručan rad – da se zaštite ti ljudi na pravi način, nije zgoreg pomenuti da smo imali nedavno i tragične situacije u kojima su stradale ili sudije ili članovi njihovih porodica, nije napravljen nikakav pomak od Ministarstva pravde.
Podsećam vas da je još gospodin Petrović, kada je bio ministar pravde, rekao da će se ponovo izraditi sistem zaštite nosilaca pravosudnih funkcija. Zaista smo svi verovali u to i mislim da je, pre svega, zadatak saradnika gospođe Malović da na tom polju učine nešto, jer nije prijatno kada pročitate da je na kuću sudije ili na njegov automobil bačena bomba, da počinioci mogu tako da se ponašaju, jer to stvara strah kod ljudi koji treba da rade odgovorno svoj posao i za svoj život i za svoju porodicu. Nije dovoljan podatak koji nam je državni sekretar rekao da ne znamo koliko poslednjih meseci nisu imali nijednu dojavu o postavljenoj bombi u zgradi suda.
Vi znate kako se to jednostavno promeni, ukoliko to neko hoće da radi. Ali, ljude koji su uhvaćeni da su tako nešto učinili treba izvesti pred lice pravde i najstrože sankcionisati, kako bismo došli u poziciju da se ne prekidaju pojedina suđenja, da ljudi koji su došli da ostvare neko svoje pravo, bilo da se radi o overi ili podnošenju određenih podnesaka, mogu da ostvare to pravo, a ne da satima čekaju da specijalne i interventne jedinice MUP-a provere objekte i da zbog toga budu odlagana suđenja, jer najveći problem i jeste što pojedina suđenja traju godinama. Mislim da na tom polju postoji veliki prostor da se nešto promeni.
Takođe je izuzetno bitno da što pre dobijemo podatke da bi ljudi mogli na vreme da planiraju i da sprovode sve ono što zakon predviđa oko reizbora sudija, oko broja nosilaca pravosudnih funkcija. Ne znam šta je urađeno s Državnim većem tužilaca, da li su tu kandidati, svi koji su bili predloženi, konačno prošli potrebnu proceduru; to su ljudi koji, takođe, odgovorno rade svoj posao. Jedan od kandidata, lično ga poznajem, pošto je ugledni advokat iz mog grada, pitao me je šta je razlog i zašto se to nije dogodilo.
Ako već predlažete neke ljude, onda nemojte da dođu u poziciju da budu streljani a da niko za njih na glasanju ne pritisne dugme, odnosno da svi ti predlozi budu vraćeni. To se mora ozbiljno pripremiti i s Advokatskom komorom i s pravnim fakultetima. Mi smo isticali, kada je bila načelna rasprava oko donošenja ovog seta pravosudnih zakona, da će se to dešavati, ali očigledno je da nije bilo razumevanja. Sigurni smo da to neće dovesti do realizacije svega onoga što je predviđeno, tako da ćemo u nekom novom postupku do kraja godine, kada budu dolazili predlozi o izmenama i dopunama važećih zakona, ispraviti to putem amandmana i tada će nas razumeti na pravi način.
Ono što treba reći, a predlagač ove odluke nije danas tu, jeste ono što danas potenciramo, a to je ispitivanje i podroban izveštaj o stanju pravosudnih organa i radu srpskog pravosuđa na prostoru KiM-a. Ne treba da vas podsećamo da je Euleks tamo preuzeo sve ingerencije.
Ukoliko neko smatra da je normalno da se građanima Srbije koji žive u južnoj srpskoj pokrajini sudi po nekim lažnim zakonima neke nepostojeće države, onda je to sramno i nedopustivo. Mi smo ostavili dovoljan rok ministarki pravde da nam o tome da izveštaj, pošto je više od mesec dana proteklo od onog odbora za koji smo zahtevali da se održi.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku je iskorišćeno.)
Završavam. Nismo dobili taj izveštaj, tako da ima još mnogo pitanja koje je potrebno otvoriti, ali za to je potreban dijalog, za to je potreban razgovor, za to nije dovoljno samo objaviti, koristiću vreme poslaničke grupe…