Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8187">Milan Marković</a>

Milan Marković

Demokratska stranka

Govori

Gospodine Petronijeviću, nema potrebe da sumnjate da ovde postoji bilo kakva loša namera. Pretpostavljam i rekao bih, čak, da preciziranje koje je izvršeno Predlogom zakona i nije loše. Štaviše, mislim da je preciznija rečenica u kojoj se kaže: "počinje da razmatra".
Čitao sam, naravno, sve ovo više puta, i meni je vaš amandman zapao za oko, jer, kada sam bio poslanik opozicije, takođe sam insistirao na nekoj preciznosti. Ukoliko, kao poslanik opozicije, mislite, odnosno sumnjate da bi ovako nešto moglo da izazove određene probleme, ukoliko dođe do ove situacije, smatram da onda vi imate prednost.
U ime Vlade, prihvatam amandman koji ste dali na član 6, da se reči "počinje da" brišu iz teksta Predloga zakona. Mislim da je ovo najbolji način da rešimo ovu situaciju. Slažem se s vašom argumentacijom koja se tiče Ustava. Verujte, ne mislim da bi bilo šta loše bilo i da su ostale reči "počinje da", ali mislim da je ovo najbolji način da rešimo ovu situaciju.
Gospodine Nikoliću, ne vidim zašto ste na ovaj način nastupili. Daleko od toga da sam hteo da uvredim bilo koga u sali. Radi se o esencijalnom pravu opozicije da razgovara, odnosno raspravlja o nepoverenju ili poverenju Vladi ili predsedniku Vlade, o esencijalnom pravu opozicije, osnovnom pravu opozicije, koje smo dovodili u sumnju u prethodnim godinama na razne načine.
U vreme od 2000. do 2003. godine bio sam poslanik pozicije, sećam se te situacije, sećate se i vi. Nakon toga, kada sam bio poslanik opozicije, a kada je, u krajnjem slučaju, gospodin Petronijević činio vladajuću parlamentarnu većinu i kada smo mi tražili da se raspravlja o pojedinim ministrima, sećamo se da se tada uvek našla neka začkoljica, pa, evo, ne može.
Zbog toga sam rekao da opozicija treba da ima prednost u definisanju tog esencijalnog prava, jer ga ne sporim. Daleko od toga da sam ovde hteo da budem licemeran, pa, zbog toga što je opozicija, popuštamo. Ne pada mi na pamet da prihvatimo one amandmane za koje sam rekao ono što sam rekao, a to je da ne stoje i da nisu dobri za ovaj zakon.
Jeste gospodin Petronijević našao pravu meru i prava mera, kada je u pitanju rasprava o nepoverenju Vladi, i treba da bude mera kroz prizmu opozicije, jer je esencijalno pravo opozicije mera demokratije, upravo to da se traži da se raspravlja o poverenju Vladi.
Možda ću, nadam se da ću, u krajnjem slučaju, imati priliku ponovo da budem poslanik u Parlamentu, pa ću, možda, baš insistirati na tom pravu opozicije, kao što sam insistirao pre dve godine, ali mi je to pravo uskraćeno u ovom parlamentu kada sam hteo da se raspravlja o poverenju tadašnjem ministru u Vladi Republike Srbije.
Dakle, daleko od toga da uvredim gospodina Petronijevića, daleko od toga da je prihvatanje amandmana posledica ličnog odnosa prema gospodinu Petronijeviću ili prema bilo kom poslaniku. Jeste, našao je pravu meru. Moje duboko uverenje je, meni se više sviđa, mislim da je ispravnije kako je Milisav Petronijević to napisao, nego kako je napisao Sekretarijat za zakonodavstvo.
Ne mogu da kažem da ne cenim, a najmanje da nipodaštavam ono što je uradio Sekretarijat za zakonodavstvo, jer, verujte, u Vladi Republike Srbije, verovatno, i u prethodnoj i u ovoj vladi, najstručniji pravnici se nalaze u Sekretarijatu za zakonodavstvo.
Meni ne pada na pamet da na bilo koji način dovodim u sumnju njihovo znanje i njihovo iskustvo. To su ljudi koji, verovatno, imaju pravničkog iskustva koliko polovina poslanika ovde ima godina života ili radnog staža.
Prema tome, nisam želeo nikoga da uvredim, prihvatam amandman, dobar je amandman, samo kažem, kada se radi o ovakvim stvarima, treba to posmatrati, možda, i kroz prizmu opozicije. Zato sam to rekao. Nadam se da vas nije zbunilo, niti vas uvredilo. Hvala.
Naravno, svojstveno prethodnom, i ovaj amandman se prihvata.
Da ne otvaramo baš previše diskusije, ne slažem se s ovim što je rečeno vezano za mogućnost da u Zakonu to drugačije uredimo nego što piše u Ustavu Republike Srbije, a Ustav kaže: ''na prvoj narednoj sednici''. Ne zaboravite da je ovo, istovremeno, instrument kojim Vlada može vršiti pritisak na Parlament, u članu 137.
Ne verujem da bi bilo moguće da je i sam Ustav otvorio neko ograničavanje, tipa ''u roku od 30 dana'' itd, ali to je manje bitno, to je ustavna materija, a Ustav smo usvojili nedavno i nema potrebe da se vraćamo na to. Dakle, amandman, u svakom slučaju, prihvatamo.
Iz istih razloga, i ovaj amandman se prihvata.
Gospodin, uvaženi prethodnik, Žarko Obradović je ovde, govoreći o amandmanu, čini mi se, malo govorio i o radu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i meni je, kao ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pomenuo nekoliko detalja, pa osećam potrebu da gospodinu Obradoviću kažem kako stoje stvari.
Dakle, pitanje raspuštanja jedinica lokalne samouprave nema veze sa ministrom i sa radom Ministarstva. Jedinice lokalne samouprave se raspuštaju onda kada se ispune zakonom propisani uslovi.
Ne može ministar biti kriv što se u Zrenjaninu, Smederevu, Užicu, Babušnici, Valjevu, Leskovcu, Bogatiću, Kuli, Velikom Gradištu i Smederevskoj Palanci jedinice lokalne samouprave nisu sastajale. To nema veze s tim ko je ministar. Možete vi biti ministar, nema nikakve veze.
Sve ove jedinice lokalne samouprave su raspuštene dok je ministar bio moj prethodnik, danas ministar prosvete, gospodin Lončar, izuzev poslednje dve.
To je ministar koga ste, između ostalog, i vi izabrali vašim glasovima, a ja sam bio opozicija, vi ste bili vlast, niste imali nikakve primedbe.
Kada su se sastavljali ti privremeni organi, gospodine Obradoviću, niste imali primedbu na koju sada ukazujete, a to je zastupljenost partija. Tako je to bilo i u Zrenjaninu, u novembru 2006. godine, u Smederevu - u novembru 2006. godine, u Užicu, Babušnici, Valjevu, u Leskovcu - u aprilu 2007. godine. Tada niste, gospodine Obradoviću, rekli, imamo Ustav, dajte da to bude tako, nego ste pristali, jer ste bili deo vladajuće koalicije, pa vam je odgovaralo. Isto je bilo u Bogatiću, takođe, u aprilu 2007. godine, kao i u Kuli.
Reći ću vam nešto, kada je došlo do raspuštanja ove dve poslednje jedinice lokalne samouprave, postavio sam pitanje direktne primene odredaba Ustava koje govore o srazmernoj zastupljenosti.
Stav Sekretarijata za zakonodavstvo jeste da ova odredba Ustava ne može imati direktnu primenu, odnosno da se primenjuju odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi koje se odnose na raspuštanje jedinica lokalne samouprave.
Kada pogledate, zaista, to je ispravno tumačenje, po tom tumačenju, privremeni organi su sastavljeni kao i od strane prethodne vlade koju ste vi podržavali; ništa nismo radili drugačije nego što je radila prethodna vlada, ništa drugačije. Sem što sada socijalisti nisu deo vladajuće koalicije, tu je razlika.
Hoću još nešto da vam kažem, pitate kada će biti izbori. Dana 23. februara 2003. godine su bili izbori u opštini Alibunar i prošle su četiri godine, de fakto, istekao je mandat.
Međutim, prethodni ministar, gospodin Lončar, vrlo je ispravno tumačio Ustav i Ustavni zakon i protumačio član 3. Ustavnog zakona tako kako ga ja danas tumačim i ostajem potpuno dosledan onome što je gospodin Lončar tada rekao, a to je da je član 3. Ustavnog zakona utvrdio rokove za nove izbore. Kada je gospodin Lončar to rekao, ministar koga ste vi izglasali, vi niste imali ništa protiv.
Sada, kada kažem isto, zarad pravne sigurnosti, a intimno verujem u to, takođe se držim istog stava, vi koji ste sada opozicija, meni kažete – ministre, kada će biti izbori, znajući, pri tom, da ne raspisuje izbore ministar. Raspisivanje izbora je u nadležnosti drugog državnog organa.
U vašem izlaganju mi je zasmetalo što na neki način pokušavate meni da imputirate odgovornost za nešto za šta nisam odgovoran i ne mogu biti odgovoran, jer je u ovim elementima postupanje Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu istovetno postupanju prethodnog ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je imalo vašu podršku i pohvalu za svoj rad.
Što se tiče amandmana, amandman ne prihvatam. Pozivam narodne poslanike da o prethodnom amandmanu, amandmanu gospođe Vjerice Radete, razmisle.
Smatram da je argumentacija koju je gospođa Radeta rekla ispravna i mislim da bi u danu za glasanje, s obzirom na to da se, svakako, mora glasati o tom amandmanu, taj amandman trebalo prihvatiti.
Hvala.
Isto mogu vas, gospodine Obradoviću, da pitam kako je moguće da u opštini Zrenjanin, gde je DS pobedila na izborima, gde je predsednik opštine iz DS-a, u privremenom organu ne bude nijedan član DS-a? To je suština.
Želim nešto drugo da vam kažem, vi pokušavate dve stvari ovde da pomešate. Ustavni zakon, u svom 3. članu, utvrdio je kada će se održati izbori u Republici Srbiji, i lokalni, i pokrajinski, i predsednički. U tom smislu, kao Ustavni zakon, on je, normalno, stariji od odredaba Zakona o lokalnoj samoupravi, o lokalnim izborima, pa i od drugih zakona.
To je, za gospodina koji mi dobacuje, pravna teorija. Formalno, akt koji se donosi po težoj proceduri ima višu pravnu snagu, viši je pravni akt od akta koji se donosi po lakšoj proceduri. Nemojte da tako banalne stvari moramo ovde da komentarišemo.
Dakle, Ustavni zakon je utvrdio da će izbori biti raspisani do kraja 2007. godine, odnosno 60 dana nakon usvajanja zakona, pa su ti zakoni nabrojani, da ne ponavljamo po stoti put.
Ustavni zakon je, takođe, utvrdio da će se za ono što nije utvrđeno tim Ustavnim zakonom, logično, primenjivati pozitivni propisi u Republici Srbiji.
Kada je u pitanju raspisivanje izbora u lokalu i primena Zakona o lokalnoj samoupravi, očigledno je da odredbe Ustavnog zakona derogiraju odredbe koje se odnose na izborne rokove, ali, isto tako, taj ustavni zakon je ostavio na snazi sve one odredbe kojima se uređuju druge stvari, da ne ulazimo sad u to, tu ima sijaset stvari.
Dakle, to je suština. Vrlo jasno, član 3. i, čini mi se, član 12. Ustavnog zakona.
Meni je žao što mi o tome imamo spor sada, a niste to pitanje pokrenuli, opet kažem, kada je Alibunar bio u pitanju. To je politika. Ne mogu da zamislim situaciju da se raspišu izbori suprotno ovoj odredbi Ustavnog zakona, a posebno ne mogu da zamislim da je ustavopisac, na kraju, i ustavotvorac, dakle mi svi, građani, da je imao na umu ideju da, recimo, danas održavamo izbore za gradonačelnika Alibunara, pa za dva meseca da ponovo održavamo te iste izbore, jer u Ustavu ne postoji gradonačelnik, odnosno predsednik opštine direktno izabran, nego izvršni organi proizilaze iz skupštinske većine.
Dakle, to je toliko očigledno da je meni nejasno kako je ta tema došla sada u srž našeg političkog života u Skupštini. To je, definitivno, moj konačni stav, i lični i politički, o odredbama Ustavnog zakona i o potrebi da se raspisuju izbori u jedinicama lokalne samouprave.
Naravno, kao i vi ovde, žalim što toliki rok prolazi u tim jedinicama lokalne samouprave, ali to je tako. Ustavni zakon je jasan. Ustav i zakoni se moraju poštovati i mi ćemo to raditi i živeti, kao i svako drugo civilizovano društvo.
Ovo je sve izgledalo dosta simpatično, ali zaista ne bih voleo da ostane nešto što nisam rekao.
Dakle, ja sam doslovce rekao da Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u pogledu tumačenja Ustavnog zakona i obrazovanja privremenih organa, nastavlja istu praksu koju je imalo ministarstvo na čijem čelu je bio ministar Zoran Lončar. Takođe sam rekao da smatram da je to dobro, da je ta praksa bila dobra i da je zasnovana na Ustavu i zakonu ove zemlje.
U tom smislu, sve što sam govorio može značiti samo jedno, a to je da ministar Lončar i ja imamo isti pristup članovima Zakona o lokalnoj samoupravi i Ustavnog zakona Republike Srbije. Znači, apsolutno ne postoji nikakav konflikt, sukob i ne razumem zašto ste pokušali to pred govornicom da kažete. Dobro vas poznajem ovih prethodnih sedam godina u Parlamentu i znam da ste vi sigurno dobro razumeli ono što sam ja govorio.
Ja sam rekao samo jedno, da je odnos SPS-a drugačiji prema gospodinu Lončaru i prema meni za isto tumačenje i iste radnje. Ali, meni je to jasno. Vi ste tada podržavali Vladu, bili ste pozicija, sada ste opozicija i ja nemam nikakav problem s tim.
Ali, nemojte, molim vas, ovde pokušavati da javnosti predstavite da ja na bilo koji način, bilo šta, za ovom govornicom zameram mom prethodniku.
Dakle, ponavljam, iste standarde koji su postojali za vreme gospodina Lončara Ministarstvo primenjuje i sada kada sam ja ministar. Smatram da su ti standardi bili ispravni i tada, smatram da su ispravni i sada i da nema ništa bolje i korektnije nego da se, bez obzira na to ko je ministar, zakoni primenjuju na isti način.
Izvinjavam se, zaista, rekao bih o Dragačevu. Mi ne možemo Zakonom o teritorijalizaciji menjati granice izbornih jedinica, jer član 18. Ustava Republike Srbije kaže da je neophodan referendum.
Međutim, postoji jedan broj opština u Republici Srbiji gde je potpuno opravdan zahtev za promenu granica. To se najčešće odnosi na opštine koje imaju veliku teritoriju i gde se zaista teško postiže odgovarajuća funkcionalnost u radu tih uprava, s obzirom na veličinu teritorije.
U Nacrtu zakona koji smo pripremili u Ministarstvu, posebno smo se bavili pitanjem osnivanja novih jedinica lokalne samouprave i posebnu pažnju smo posvetili pitanju referenduma.
Ne znam kakav će zakon konačno da bude usvojen u Narodnoj skupštini, na kraju, kako će izgledati predlog zakona, s obzirom na proceduru koja vam je poznata, ali moje mišljenje je da taj referendum treba da bude savetodavnog karaktera i da konačno odluku o tome, naravno, donosi Narodna skupština, kroz kasnije izmene Zakona o teritorijalizaciji, jer je pitanje teritorijalizacije, ipak, državno pitanje par ekselans, dakle, ne može da bude samo pitanje lokalnih samouprava.
U takvom slučaju, Ministarstvo će se potruditi da u toku 2008. godine, ukoliko sve bude onako kako smo zamislili, zainteresovanim jedinicama lokalne samouprave pruži svu logistiku i da tamo gde Narodna skupština nađe da je opravdano - krajem 2008. godine, izvršimo promenu granica tih jedinica lokalne samouprave, u skladu sa željom građana. Kažem, to samo ukoliko Narodna skupština nađe da je to celishodno.
Što se tiče gradova, nismo odstupili mnogo od prethodne ideje, ideje prethodnog ministra.
Dakle, gradovi koji imaju 100.000 stanovnika će imati, dobiće taj statut grada. Tome ćemo pridružiti još nekoliko gradova, kao što je Loznica, kao što je Zaječar, zbog geografske pozicije, jer u istočnoj Srbiji nemamo, praktično, nijedan grad. Ali, kažem da će narodni poslanici opet imati prilike da se izjasne o tome. Pošto se postavljaju ta pitanja, smatram da bi trebalo preliminarno da vas obavestim na koji način razmišljamo u Ministarstvu.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, postoje tri pitanja koja su u značajnoj meri prisutna u našoj političkoj javnosti i javnosti uopšte. Jedno je pitanje Knića, gde se pominje Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, odnosno gde se zahteva određeno tumačenje od strane Ministarstva, a druga dva pitanja su upravo pitanja koja su uvažene kolege pomenule malopre.
Želim da kažem da je Ministarstvo od Skupštine grada Beograda, po članu 107. Zakona o lokalnoj samoupravi, zatražilo izveštaj sa sednice Skupštine od 8. oktobra 2007. godine, zapisnik sa te sednice, Statut grada, Poslovnik o radu Skupštine i svu drugu dokumentaciju potrebnu za razrešenje ove situacije. Nakon dobijanja ovog izveštaja, Ministarstvo će utvrditi činjenično stanje i postupiti u skladu sa svojim ovlašćenjima. To je redovna procedura koja se primenjuje u svim sličnim slučajevima.
Dakle, neophodno je pribaviti od jedinice lokalne samouprave na koju se odnosi primedba odgovarajuća dokumenta.
Takođe, Odbor za lokalnu samoupravu je tražio i mišljenje vezano za pitanje raspisivanja lokalnih izbora u gradu Beogradu. Sutra će zvanično, od strane Ministarstva, biti upućeno mišljenje o izboru za gradonačelnika u gradu Beogradu, pa bih vas molio da ostatak dana, ova dva sata koja su ostala, posvetimo zakonima koji su na dnevnom redu.
Kao ministar ispred Vlade, prisutan sam ovde i sutra i prekosutra, najverovatnije i u ponedeljak, tako da ćemo imati vremena da razgovaramo i o ovim temama. Dozvolimo da nam iz Skupštine grada dostave odgovarajuću dokumentaciju.
Što se tiče opštine Knić, takođe, želim da obavestim da smo zatražili svu dokumentaciju od SO Knić i da nam, nažalost, SO Knić nije dostavila zapisnik sa sporne sednice, odnosno sednice čija se validnost osporava, a to je vanredna sednica, kada je smenjena predsednica SO.
U svakom slučaju, mi ćemo se potruditi da što pre dobijemo potrebna dokumenta. Sigurno ćete biti blagovremeno obavešteni o stavovima Ministarstva koji se tiču ovih pitanja.
Još jedanput apelujem na kolege narodne poslanike da nastavimo rad o onom što su tačke dnevnog reda. Dalja diskusija o ovoj temi nam neće doneti rezultat. Ponavljam, i sutra i prekosutra sam ovde prisutan kao nadležni ministar. Verujte, već sutra ćete dobiti prvo mišljenje, drugo - onog momenta kada dobijemo odgovarajuću dokumentaciju od Skupštine grada. Hvala.
Želim da ponovim nekoliko stvari koje su ovde, očigledno, predmet spora, a ne bi trebalo da budu. Od kada je u primeni ovaj zakon o lokalnoj samoupravi, postoji niz sporova i problema u raznim opštinama širom Srbije. To je nešto što smo svi ovde zaključili prethodnih meseci i nešto što je našoj javnosti dobro poznato. Dakle, imamo ozbiljnih problema sa primenom Zakona o lokalnoj samoupravi.
Kad god nastupe problemi, traži se mišljenje Ministarstva i tu nema ništa sporno. Kad god se traži mišljenje Ministarstva, uvek se pojavljuju dve strane, jedna koja smatra da je nešto ovako, i druga koja smatra da je nešto onako.
U svim tim situacijama primenjuje se član 107. Zakona o lokalnoj samoupravi, koji jasno govori o tome kako Ministarstvo postupa, odnosno šta traži od jedinica lokalne samouprave, da bi imalo dokumenta za razrešavanje te situacije.
Kada Ministarstvo, nakon svih tih dokumenata, utvrdi da postoje neke nepravilnosti, različite vrste, ako je u pitanju opšti akt, eventualne nepravilnosti sa stanovišta ustavnosti, ako je u pitanju pojedinačni akt protiv kojeg se ne može voditi upravni spor i nema druge vrste zaštite, kao što sada određena grupa poslanika sumnja, odmah se primenjuje član 111. Zakona o lokalnoj samoupravi, na osnovu koga Ministarstvo čini sledeće: obaveštava jedinicu lokalne samouprave da je utvrdilo da je taj akt takav i takav i zahteva od jedinice lokalne samouprave da taj akt poništi ili ukine. Ukoliko jedinica lokalne samouprave to ne učini u roku od mesec dana, onda je Ministarstvo vlasno da to učini svojim aktom.
Ne sporim da radite ovo što radite. Vi ovo možete i danas, i sutra, i prekosutra. Nije moje da sporim. Zar ne vidite da, sve i da, nakon prikupljene dokumentacije po članu 107, utvrdimo to što vi kažete da jeste, opet Zakon propisuje proceduru, a mi, de fakto, ovde možemo da pričamo dugo o svemu tome.
Dakle, odgovor na poslaničko pitanje jednog od kolega, zaboravio sam ime, pretpostavljam da će stići u Skupštinu već sutra.
Mi smo vas obavestili da smo sva ova dokumenta već tražili od Skupštine grada.
Dakle, apsolutno, istog dana kada je državni sekretar Radosavljević bio na Odboru za lokalnu samoupravu. Bukvalno, sutradan je traženo od Skupštine grada da dostavi ta dokumenta. Zašto sada mi ovde dva ili tri sata da pričamo o tome, kad vidite da smo uradili sve što je u našoj nadležnosti.
Kažem vam, tu sam i sutra i prekosutra i možete se uveriti da sva ova dokumenta, koja sam vam naveo, postoje i da mi radimo sve na šta nas obavezuje Zakon. Možete se uveriti da radimo na osnovu člana 107.
Ako se stvore uslovi, ako, po našem mišljenju, bude bilo osnova za primenu člana 111, mi ćemo primeniti član 111, ali, svesni ste, jer i vi ste čitali, kao i ja, kao i svi ovde, taj član 111, da i ukoliko utvrdimo da pojedinačni akt nije u skladu sa statutom itd., mi možemo samo da naložimo jedinici lokalne samouprave da to ispravi, pa tek nakon mesec dana da to poništimo.
Prema tome, mislim da o ovoj temi nema razloga dalje da raspravljamo. Zaista vas molim da iskoristimo naredna dva sata i da nastavimo rad po amandmanima. Sve što sam vam rekao možete proveriti već sutra. Dakle, Ministarstvo je uradilo sve što je bilo do Ministarstva. Pravnu ocenu situacije Ministarstvo će dati kada dobije sva dokumenta. Pretpostavljam da i vi očekujete od jednog ministarstva ili od bilo koga ozbiljnog da pravnu ocenu neke situacije da kada uzme argumente pro et kontra, kada ih sve sabere, upodobi i vidi šta je činjenično stanje.
Ništa meni ne znači da vi sada ovde čitate sa govornice izjave pojedinih odbornika Skupštine grada, niti Ministarstvo, kao državni organ, može da odlučuje na osnovu toga, i vi to dobro znate. Kada se formira jedan predmet, on se formira s argumentima ''za'' i argumentima ''protiv''. Vi znate da smo, i u slučajevima kada je SRS bila zainteresovana, tako radili.
Niste do sada imali primedbe, bar od kada sam ja ministar, a mislim i kada je bio moj kolega prethodnik, na istu ovu proceduru. Niste uputili nijednu primedbu, a bile su u pitanju opštine, kao što znate, u kojima su, recimo, srpski radikali na vlasti. Tada vam je ova procedura bila sasvim ispravna. Ne znam zašto sada sporite da Ministarstvo radi po istoj proceduri i zašto nam ne date vremena da damo našu pravnu ocenu. Ako se ne budete složili s našom pravnom ocenom, onda kritikujte ministra. To je vaše legitimno pravo i ne ulazim u to.
Zaista mislim da, ako se danas, sutra i prekosutra budemo bavili ovom temom na ovaj način, ništa nećemo korisno postići. Jedino što možemo da učinimo jeste da apelujemo da se dokumenta što pre dostave od strane Skupštine grada. To isto važi, opet ponavljam i apelujem, i za Skupštinu opštine Knić, vezano za ono drugo pitanje koje je, takođe, veoma bitno za našu javnost i, uopšte, za našu političku praksu.
Još jedanput molim da nastavimo po dnevnom redu i zahvaljujem vam na pažnji.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, najpre bih se vratio na jučerašnji dan. Došlo  je do, rekao bih, male zabune na relaciji između mene i predsedavajućeg, pa nisam bio u prilici da na kraju rasprave dam određena objašnjenja, iznesem određene stavove o pitanjima koja su narodni poslanici pokrenuli, ali se nadam da je dobra prilika za to rasprava o amandmanima.
Kolegama Žarku Obradoviću, Miši Petronijeviću, Vladanu Batiću, Vjerici Radeti, gospodinu Martinoviću i drugim kolegama se izvinjavam, iako nije greška do mene, i sigurno ću se u raspravi u pojedinostima osvrnuti na ono o čemu su oni, čini mi se, dosta kompetentno i precizno govorili.
Sada mi dozvolite da pređem na dva predloga zakona koja je radilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a to je Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije i Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa.
S obzirom na to da je državna zajednica Srbija i Crna Gora prestala da postoji, potrebno je da Srbija, kao samostalna država, ima državni pečat.
Državni pečat ima određena praktična dejstva, ali je postojanje državnog pečata, između ostalog, jedan od simbola državnosti. Mislim da mi, kao država Srbija, treba da imamo državni pečat.
Članom 2. ovog zakona predviđena je upotreba državnog pečata. Ako dozvolite, citirao bih na koje se to odluke, odnosno akta stavlja državni pečat. ''Državni pečat stavlja se na odluke Narodne skupštine o proglašenju Ustava Republike Srbije i Ustavnog zakona i akte o izboru funkcionera koji Narodna skupština vrši neposredno na osnovu Ustava; akte koje potpisuje predsednik Republike u okviru ustavnih ovlašćenja predstavljanja Republike Srbije u inostranstvu, ukaze o proglašenju zakona, ukaze o postavljenju i opozivu ambasadora Republike Srbije i akte o dodeli odlikovanja; međunarodne ugovore koje potpiše predsednik Vlade i akte Vlade o postavljenju i opozivu konzularnih predstavnika Republike Srbije, kao i na originale drugih akata za koje je to određeno zakonom''.
Razumećete da je bilo neophodno da se otvori prostor da se, eventualno, nekim drugim zakonima, ovom krugu odluka i akata, možda, doda još neka odluka ili neki akt na koji bi se stavio državni pečat, pre svega, imajući u vidu da nam predstoji donošenje zakona o spoljnim poslovima, kao i da je moguće da na drugačiji način budu uređena određena pitanja koja se tiču konzularnih predstavnika.
Naravno, postavlja se pitanje kriterijuma koji su rukovodili predlagača da ovako izgleda član 2. zakona o državnom pečatu. Ti kriterijumi su, kao što verovatno i zaključujete, značaj odluka i drugih pravnih akata na koje se stavlja državni pečat, određeni međunarodni aspekt nekih od tih odluka i akata i, na kraju, svečana forma koja je predviđena za donošenje nekih od ovih akata.
Zatim, slede članovi 3. i 5, kojima se utvrđuje izgled, sadržina i način ispisivanja državnog pečata, pa je predviđeno da je državni pečat okruglog oblika, da u prečniku iznosi 60 milimetara. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije.
U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije, tako što se reč ''Republika'' ispisuje iznad grba, a reč ''Srbija'' ispod grba. Tekst pečata je na srpskom jeziku, ćiriličkom pismu, velikim štampanim slovima.
Ono što je važno napomenuti, imajući u vidu ko sve upotrebljava državni pečat, jeste da se državni pečat izrađuje u tri istovetna primerka, za dobijanje otiska hemijskom bojom na papiru, a može biti izrađen u tri istovetna primerka i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak.
Sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata.
Razumećete, ovo je zbog potrebe da ne postoje nikakve razlike u državnim pečatima tehničkog karaktera, koje bi mogle da se dese kada bi se u različito vreme podnosio ovaj predlog, možda i kod različitog pečatoresca, što, svakako, ne bi bilo dobro, makar se oni razlikovali par milimetara u veličini ili makar malo taj font slova bio drugačiji, tako da su ova tri lica ovlašćena da zajednički podnesu zahtev za izradu državnog pečata.
Takođe, članom 6. je utvrđeno i da oni čuvaju državni pečat, ali i da vode evidenciju o upotrebi državnog pečata, tako da će postojati evidencije za koje će biti zadužena ova lica i te evidencije će sadržati tačno na koja akta i kada je stavljen državni pečat.
Na sve što nije utvrđeno ovim zakonom primenjuje se, shodno, zakon koji ću obrazložiti nakon ovog, a to je zakon o pečatu državnih i drugih organa, posebno ona pitanja koja se odnose na pečatoreznicu, pečatoresca, dakle na radnju koja ima pravo da izrađuje taj pečat.
Na kraju, zaista bih voleo, imajući u vidu i određen simbolički značaj uvođenja državnog pečata kod nas, odnosno donošenje zakona kojim se uređuje da Srbija, kao država, ima državni pečat, voleo bih da narodni poslanici u što većem broju podrže zakon o državnom pečatu Republike Srbije.
S obzirom na značaj ovog zakona, Ministarstvo će najozbiljnije razmotriti sve sugestije koje narodni poslanici budu uputili.
Sad mi dozvolite da pređem na Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa, za koji bih naveo tri razloga zbog kojih se danas nalazi pred narodnim poslanicima.
Prvi je, naravno, usklađivanje sa Ustavom, ali i sa sistemskim zakonima u Republici Srbiji, drugi je taj što su u praksi primenjene određene nepreciznosti, koje ću kasnije objasniti, pa je potrebno da se te nepreciznosti podrobnije regulišu novim zakonom, i treći - potreban je zbog jedinstvenog pristupa ostvarivanju prava nacionalnih manjina na teritoriji Republike Srbije, što ću, takođe, objasniti u ovom sažetom izlaganju.
U članu 1. Predloga zakona predviđa se koji to drugi državni organi koriste pečate i mislim da nema potrebe da čitam, da nabrajam koji su organi u pitanju. Važno je samo napomenuti da sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane, što je potpuno razumljivo.
Što se tiče namene pečata, utvrđena je u članu 2: "Pečatom se potvrđuje autentičnost javne isprave i drugog akta kojim državni i drugi organi i imaoci javnih ovlašćenja odlučuju ili službeno opšte sa drugim organima, pravnim licima i građanima". Naravno, u stavu 2. je precizirano da imaoci javnih ovlašćenja samo u vršenju javnog ovlašćenja mogu upotrebljavati pečat, van toga je, naravno, nemoguće, odnosno nedozvoljeno.
Pominjanje imalaca javnih ovlašćenja je u skladu sa članom 137. stav 2. tačka 2. i 3. Ustava Republike Srbije, jer je predviđeno da pečat koji se utvrđuje ovim zakonom, pored drugih imalaca javnih ovlašćenja, koriste i pojedinci i javne agencije. Kada je donet prethodni zakon, koji je iz 1991. godine, među imaoce javnih ovlašćenja nije mogao da spada ovaj krug lica kakav je sada.
Zatim, sledi član 3, koji govori o sadržini pečata, član 4 – o jeziku na kome se ispisuje tekst pečata, naravno, službeni jezik, srpski jezik, ćiriličko pismo.
Član 4. je veoma značajan zbog toga što otklanja jednu nelogičnost koja je postojala do sada kod nas, a radi se o upotrebi pečata u jedinicama lokalne samouprave u kojima žive pripadnici nacionalnih manjina.
Naime, dok je na teritoriji AP Vojvodina, u opštinama u kojima je u službenoj upotrebi jezik nacionalne manjine, a to su one opštine koje su to utvrdile svojim statutom, a za opštine gde živi preko 15 posto pripadnika nacionalnih manjina to je i zakonska obaveza, dakle, u tim opštinama pečat je bio višejezični, odnosno dvojezični, to isto pravo nisu imale nacionalne manjine koje žive na teritoriji Srbije van autonomnih pokrajina.
Znači, važilo je za autonomne pokrajine, ali nije važilo za teritoriju Srbije van autonomnih pokrajina, pa imamo situaciju da, recimo, u nekim opštinama, kao što su Bujanovac ili Preševo, pripadnici nacionalnih manjina, čak, čine više od polovine stanovništva u toj lokalnoj samoupravi, a nemaju pravo da upotrebljavaju pečat, pored, naravno, srpskog jezika i ćiriličkog pisma, na jeziku nacionalne manjine, iako je u tim opštinama u službenoj upotrebi, pored srpskog jezika i ćiriličkog pisma, i jezik nacionalne manjine.
Očigledno je bio nejednak pristup pitanju kolektivnih prava nacionalnih manjina i moram reći da mi je, neposredno nakon što je izabrana ova vlada, stigao zahtev, kao ministru, opštine Bujanovac da dam saglasnost na izgled pečata. Naravno, nisam mogao da dam saglasnost na izgled pečata, koji bi, po logici stvari, trebalo da izgleda tako kako su oni poslali, a to je srpski jezik i ćiriličko pismo i albanski jezik kao jezik nacionalne manjine u jedinici lokalne samouprave gde je u službenoj upotrebi, pored srpskog jezika i ćiriličkog pisma, i jezik te nacionalne manjine.
S druge strane, očigledno je da u AP Vojvodina to pravo nacionalne manjine mogu da ostvaruju i moram reći da je to bila inicijalna kapisla da hitno pristupimo promeni ovog zakona, zbog toga što je to, nažalost, dobilo određenu političku dimenziju u vidu žalbi koje su iz ove opštine upućene određenim međunarodnim organizacijama, a za koje, po mom dubokom uverenju, nije bilo potrebe, jer ovo je moglo da se uradi i pre godinu ili dve dana; taj problem ne postoji od juče, već postoji duže vreme.
Naravno, ja sam to objasnio i predstavnicima međunarodnih organizacija i ovde želim da iznesem svoj stav i uverenje.
Dakle, mnoge nepreciznosti ili, možda, nelogičnosti koje postoje u našem pravnom sistemu su, pre svega, posledica jednog burnog ustavno-pravnog razvitka, ili evolucije koja je postojala na ovim prostorima proteklih 10, 15 godina, tako da sam siguran da, i to želim ovde posebno da naglasim, nije postojala nikakva namera državnih organa da onemoguće bilo koga u ostvarivanju svojih prava, posebno nije postojala namera da se bilo koja nacionalna manjina uskrati u mogućnosti da ostvaruje svoja prava, a ponajmanje da se nacionalne manjine dovode u neravnopravan položaj.
Zatim slede članovi koji su, uslovno rečeno, tehničkog karaktera, kao što je način ispisivanja teksta pečata, oblik i veličina pečata, broj pečata. Predviđeno je da može postojati mali pečat, onda kada je to primereno iz određenih razloga, takođe, i njegova sadržina i, na kraju, čuvanje i rukovanje pečatom.
Što se tiče saglasnosti na sadržinu i izgled pečata i na poveravanje poslova državne uprave u skladu s omnibus zakonom, zadržano je pravilo, odnosno odredba da AP Vojvodina, preko svojih organa, u skladu sa ovim zakonom, bliže uređuje sadržinu i izgled pečata organa Autonomne pokrajine, organa jedinica lokalne samouprave, imalaca javnih ovlašćenja kojima je sedište na teritoriji AP Vojvodina, daje saglasnost na sadržinu i izgled pečata koje bliže uređuje tačka 1. i vodi evidenciju o pečatima koje bliže uređuje.
Dodali smo ovo, jer smatramo da je bitno da AP Vojvodina vodi i evidenciju o ovim poslovima koje radi. Naravno, u pitanju su povereni poslovi, a nadzor nad ovim poslovima vrši Ministarstvo, preko svoje upravne inspekcije.
Imajući u vidu da su ovo povereni poslovi, na rešenja koja se donose u vršenju ovih poslova može se izjaviti žalba, o žalbi rešava Ministarstvo, a protiv rešenja ministra može se pokrenuti upravni spor.
Stavljanje pečata van upotrebe, nestanak ili gubitak pečata i zamena nestalog ili izgubljenog pečata, pitanja su koja smo želeli da preciziramo i mislim da smo na dosta dobar način regulisali ovu materiju, kažem, imajući u vidu prethodno, petnaestogodišnje, iskustvo koje postoji u našoj zemlji, od primene prethodnog zakona.
Što se tiče izrade pečata, to rade ovlašćeni privredni subjekti, pečatoreznice, a ovlašćenje za izradu pečata izdaje ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove. Zatim, slede kaznene odredbe i, na kraju, prelazne i završne odredbe.
Mislim da je ovaj predlog zakona zaslužio vašu pažnju i bilo bi dobro da razmotrimo i sve, eventualne, sugestije, na korektan i konstruktivan način, zbog toga što su ovo stvari koje nemaju značajniju političku dimenziju, ali imaju izuzetnu praktičnu dimenziju i veoma je važno za sve nas, bez obzira na to u kojoj poziciji bili, političara, građana, koji god posao obavljate, da se pitanja upotrebe pečata u državi reše na vrlo precizan način.
Jer, vrlo često se pitanja upotrebe pečata, pa i neke zloupotrebe pečata, negativno odražavaju na ostvarivanje prava, ali i dužnosti i građana i državnih subjekata.
U svakom slučaju, ostajemo na raspolaganju u toku današnje rasprave za sve sugestije i pozivam vas da na kraju ove rasprave prihvatite ova dva predloga zakona. Hvala vam.
Mislim da će biti prilike da razgovaramo o ovim temama do kraja godine. Predstoje zakoni kojima će se rešiti pitanje nacionalnih saveta nacionalnih manjina, a, naravno, i set zakona iz oblasti lokalne samouprave, pa ćemo u okviru toga moći mnogo više da pričamo o svemu ovome.
Kolega Aleksandar Vučić, moram reći, po običaju, malo preteruje kada govori o ovim temama. Što se tiče vlaške manjine. mi u Ministarstvu nismo ni ovlašćeni, niti vršimo standardizaciju jezika. Postoji jedan dokument...
(Aleksandar Vučić, s mesta: Što si potpisao?)
Dozvolite, samo želim to da vam kažem. Mi nismo ti koji vrše standardizaciju jezika i ne može našim rešenjem da se vrši standardizacija jezika. Mi samo odlučujemo o slobodi udruživanja i slobodi ostvarivanja prava, na čemu je insistirala vlaška zajednica u Srbiji.
Verovatno vam je poznato da su oni bili pred utuženjem Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Dobro smo proučili ceo predmet i želim da vam kažem sledeće. Da nas je tužio Evropski sud za ljudska prava, šanse za Srbiju bi bile nula da se u tom sporu odbrani. Nismo imali izbora, nego da ispoštujemo njihova prava i da registrujemo Nacionalni savet vlaške nacionalne manjine, ne ulazeći, pri tom, u pitanje upotrebe jezika.
Podsetiću vas da je u Srbiji, u nekom prethodnom periodu, registrovana egipatska nacionalna manjina, pa mi recite da može egipatska, a ne može vlaška. Mislim da to ne bi bilo dobro.
Što se tiče odnosa Vlaha i Rumuna u Republici Srbiji, to je kompleksan odnos. Imao sam tri razgovora s rumunskima ambasadorom vezana za ovo pitanje, kako bi to bilo rešeno na najbolji mogući način. Mislim da je Ministarstvo našlo najbolji mogući način da reši ovo pitanje, koje je, u momentu kada sam stupio na dužnost, već bilo goruće, jer sam prethodno, kao potpredsednik Skupštine, bio pozvan kada je gospoda, koju su pominjali, spremala tu tužbu Evropskom sudu za ljudska prava.
Oni su imali jednu konferenciju za štampu, jednu tribinu i ja sam tada, kao potpredsednik Skupštine Srbije, bio pozvan, a mislim da su bili pozvani i svi šefovi poslaničkih klubova. Ne mogu da se setim ko se odazvao, a ko nije.
Mislim da smo na najbolji način zaštitili državni interes. Vi mislite da smo uradili nešto protivno državnom interesu, ali mislim da su to prejake ocene, iako sam navikao na takve ocene od vas.
Što se tiče Zakona o lokalnoj samoupravi, član 42. je utvrdio ceo postupak koji se tiče prestanka mandata, pa tako i ovaj slučaj koji ste pomenuli, povodom smrti gradonačelnika Beograda, Nenada Bogdanovića. U tom zakonu piše, između ostalog, da se izbori neće raspisivati ako je do kraja mandata ostalo manje od šest meseci, ali to nije pravni osnov za ovakvo postupanje državnih organa u slučajevima gde je prestao mandat nosiocima izvršne vlasti, pa negde čak i skupštinama opština, nego je, po mom dubokom uverenju, pravni osnov upravo Ustavni zakon Republike Srbije.
Ne želim da polemišem u vezi s našom primenom Ustavnog zakona, ali što se tiče ove materije, Ustavni zakon je, nesporno, stariji od Zakona o lokalnoj samoupravi i Ustavni zakon je svima, kako onima kojima je istekao mandat, tako i onima kojima će, možda, u tom momentu mandat biti još u toku, utvrdio kada će biti izbori, odnosno kada će se raspisati izbori, pa mi treba, u tom smislu, da postupamo jednoobrazno.
Ovo ne samo da je u skladu s Ustavnim zakonom, ovo je i celishodno, s obzirom na to da mi donosimo, odnosno da Narodna skupština treba da usvoji jedan set kojim će se na drugačiji način rešiti pitanja lokalne samouprave u Srbiji.
Bilo bi krajnje necelishodno sada održati neke izbore u jedinicama lokalne samouprave, pa za dva meseca te iste građane ponovo pozvati i reći, hajde vi sada ponovo na izbore, pa ponovo birajte svoje organe vlasti, možda po drugačijem sistemu nego što je sada. Mi za sada nemamo precizirano, nemamo jasan odgovor na pitanje kako će se birati izvršni organi, po novim zakonima. Ne znamo kako će to biti i bilo bi krajnje neozbiljno, jer ne znam koja bi to država radila drugačije od onoga kako radimo mi, koja bi to država sada raspisivala izbore, pa za tri meseca ponovo raspisala izbore.
Iskreno se nadam, ne znam zašto mi dobacujete, ne bih ulazio u tumačenje zašto ste ovo pitanje pokrenuli, jer meni deluje neukusno što ste ga danas pokrenuli, ali, kažem, primenjivaće se zakon i primenjivaće se Ustavni zakon, dok se ne promeni. Ako se promeni Ustavni zakon, onda ćemo raditi po nekim drugim propisima, a dok je Ustavni zakon ovakav, primenjivaće se Ustavni zakon. Mislim da je odluka da se ne raspisuju izbori sada celishodna i legalna.
Zahvaljujem.
Želim da kažem i da dam uvaženom gospodinu Vargi i javnosti jednu informaciju. Formirana je radna grupa, pre 10 ili 15 dana, koja bi trebalo da pripremi nacrt zakona kojim bi se rešilo pitanje i nacionalnog saveta nacionalnih manjina.
Iskren da budem, cela ta problematika je dosta kompleksna. Mislim da će izrada zakona biti teška.
Postoji veliki broj spornih pitanja, ali mi smo uključili najeminentnije stručnjake iz ove oblasti, takođe će biti uključeni predstavnici nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Mislim da ste svi već obavešteni o tome i ostaje nam da nekako svi zajedno dođemo do adekvatnog zakona.
Sporna pitanja su mnogobrojna, počev od samog načina izbora nacionalnog saveta nacionalnih manjina, pa do pitanja ovlašćenja nacionalnog saveta nacionalnih manjina, o čemu, čini mi se, u našem društvu ne postoji jasna slika kako bi to trebalo da izgleda.
U svakom slučaju, mislim da je važno da pomenemo ovde sve i da javnost bude obaveštena da je to nešto na čemu se vrlo intenzivno sada radi. Hvala.
Biću vrlo kratak, da cenjene narodne poslanike ne ometam u korišćenju pauze za ručak.
Mogu samo da izrazim zadovoljstvo što primedbe koje sam čuo samo potvrđuju da je ovo dobar zakon. Deo primedaba je posledica, čini mi se, malo i nekog političkog stava, ali uopšte nema potrebe da se iznose politički stavovi.
Što se tiče pravničkih primedaba, moram priznati da sam vrlo razočaran. Bilo bi dobro da, ipak, znamo status generalnog sekretara Vlade. Ne mogu baš da verujem da neko ne zna koji je status generalnog sekretara Vlade.
Teško mogu da odgovorim na takvu vrstu pitanja, ko je činovnik, a ko nije, tako da, ako je najviše što ste uspeli da kažete o ova dva zakona to da vređate ministra, niste se proslavili.
U svakom slučaju, završili smo raspravu o dva izuzetno dobra zakona. Zahvaljujem svima koji su učestvovali u raspravi, a posebno onima koji su dali konstruktivan doprinos toj raspravi.
Nadam se da ćemo u raspravi i o amandmanima pojasniti par ovih dilema koje su se pojavile. Mislim na ove dileme malo ozbiljnijeg karaktera.
Sigurno je da ne možemo baš da se osvrnemo na svako izlaganje koje smo ovde čuli.
Hvala vam.
Gospodine Mrkonjiću, možda ne znam kakva su pravila sada u Parlamentu, ali prethodnih sedam godina, koliko sam bio ovde, bio je običaj da ministar na kraju izlaganja u načelu dobije reč.
Uvek je na kraju bilo pitanje, predsedavao sam kao i vi, u istoj funkciji - da li predstavnik predlagača želi da se obrati poslanicima, dakle, nakon načelnog pretresa, ne toliko zbog ministra, koliko zbog poštovanja prema Narodnoj skupštini i poslanicima.
Gospodin Vladan Batić, gospodin Žarko Obradović, gospodin Miša Petronijević su u jučerašnjoj raspravi zaista pokrenuli neka, rekao bih, suštinska pitanja za razvoj državne uprave u Srbiji. Kao ministar sam, prosto, želeo da dam doprinos takvoj raspravi, iz poštovanja prema njima i zato što, u krajnjem slučaju, mislim da javnost to treba da čuje.
Vi ste, jednostavno, zaključili sednicu i ja smatram da je došlo do neke zabune. Izvinjavam se ako to nije praksa. Prethodnih sedam godina je bila, to odgovorno tvrdim, jer sam ovde predsedavao, kao i vi sada. Možda je sada promenjena. Ukoliko sam ja kriv, izvinjavam se, ali mislim da je trebalo juče da mi date reč.
Drugo, krajnje je neuobičajeno, to nikada nije bila praksa, da se nakon izlaganja ministra i nakon 14 časova, kada se završava prepodnevni rad, daje ponovo reč narodnim poslanicima.
Dakle, opet kažem, tako je bilo, a možda se sada nešto menja od kada ste vi u funkciji predsedavajućeg. U svakom slučaju, želim ovde da kažem da uvažavam, zaista, način na koji vi vršite tu funkciju. Moja jedina primedba je bila ta i ovo sada.
U krajnjem slučaju, nije moje da se bavim time, niti je za vas bitno moje viđenje kako vi to radite.
Želim i to da kažem. Zaista poštujem način na koji vi ovo radite, ovo su, prosto, neke primedbe koje sam, i iz poštovanja prema vama, želeo da kažem, a i iz poštovanja prema narodnim poslanicima koji su juče, možda, pomislili da nisam hteo da odgovorim na ono što su oni rekli.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da je ovde objedinjena rasprava, zbog toga što se, uglavnom, radi o usaglašavanju ovih zakona sa Ustavom Republike Srbije.
Ako dozvolite, ja bih pokušao vrlo kratko i precizno da vam ih objasnim, odnosno da vam iznesem koji su razlozi rukovodili Vladu da vam predloži ove izmene i dopune i koje su to konkretne izmene i dopune.
Dakle, razlog za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi je u potrebi da se uređenje i rad Vlade i položaj članova Vlade uskladi sa novim Ustavom, što je neophodna pretpostavka za celovito i skladno ostvarivanje ustavnih funkcija, kako same Vlade, tako i Narodne skupštine i predsednika Republike.
U okviru Ustavom utvrđenih nadležnosti, Vlada, pored ostalog, utvrđuje i vodi politiku, dok je Ustav iz 1990. godine, koji je važio u vreme donošenja postojećeg Zakona o Vladi, sadržao ovlašćenje Vlade za vođenje, ali ne i za utvrđivanje politike.
Dakle, prva izmena se odnosi na to da se precizno navodi da Vlada i utvrđuje i vodi politiku Republike Srbije.
Ustav, takođe, obavezuje Vladu da obustavi od izvršenja opšti akt opštine, a time i grada Beograda, dakle, jedinice lokalne samouprave, za koji smatra da nije saglasan Ustavu ili zakonu.
Međutim, od donošenja ovog ustava, Vlada više nije vlasna da obustavi od izvršenja opšti akt autonomne pokrajine, pa je u tom smislu usklađena s Ustavom odgovarajuća odredba Zakona o Vladi.
Predviđen je kraći rok od, umesto 15, 5 dana, u kome Vlada pokreće postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta jedinice lokalne samouprave, s tim što obustava od izvršenja akta od strane Vlade prestaje da važi ukoliko Vlada ne postupi u propisanom roku. Takođe se obustavljaju od izvršenja, saglasno Ustavu, samo opšti akti, dok pojedinačni akti ne mogu biti predmet ovog akta Vlade.
S druge strane, ostaje, naravno, nadležnost Vlade kada su u pitanju opšti akti u kojima se kao imalac javnog ovlašćenja pojavljuje autonomna pokrajina. Ja bih molio da to ne mešamo u daljoj raspravi.
Predlogom zakona se preuzima ustavno pravilo koje insistira na personalnoj odvojenosti zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, u tom smislu što član Vlade ne može, kao do sada, istovremeno da bude i narodni poslanik, poslanik u skupštini AP i odbornik u skupštini jedinice lokalne samouprave, niti član izvršnog veća AP i izvršnog organa jedinice lokalne samouprave. Ovo ustavno pravilo se dopunjava i time što se Predlogom zakona predviđa obaveza člana Vlade da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.
Iskreno, dosta ovoga je bilo jasno i u dosadašnjoj praksi. Međutim, praksa je opet pokazala da postoje različita tumačenja i mi i dan-danas imamo, de fakto, i ovde, u Narodnoj skupštini, a i na drugim nivoima vlasti, nerešeno pitanje sukoba nadležnosti. Nadam se da ćemo nakon usvajanja ovog predloga zakona imati malo bolju osnovu da nam se ovakve stvari ne dešavaju.
Naravno, odmah želim da kažem, imajući u vidu probleme koji se dešavaju u jedinicama lokalne samouprave, da će i novi zakon o lokalnoj samoupravi, takođe, na poseban način utvrditi, pojasniti pitanje nespojivosti funkcija.
Predlaže se i izmena teksta zakletve članova Vlade, u tom smislu što se proklamuje fundamentalni princip preambule Ustava - da je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije.
Razlozima zbog kojih prestaje mandat Vladi pre isteka mandata Narodne skupštine dodaje se još jedan - izglasavanje nepoverenja Vladi, što je izričito Ustavom predviđeno. Budući da je, saglasno Ustavu, rok za izbor Vlade koja se bira posle konstituisanja Narodne skupštine 90 dana, a za izbor nove vlade u slučaju izglasavanja nepoverenja ili neizglasavanja poverenja Vladi - 30 dana, predlaže se brisanje odredaba po kojima se svaka nova vlada bira po istom postupku kao Vlada posle konstituisanja Narodne skupštine.
Status funkcionera, prema Zakonu o državnim službenicima, zadržali su državni sekretari u ministarstvima i generalni sekretar Vlade, dok su ostali funkcioneri, prema ranijim propisima, prevedeni u službenički sistem i na položaj dolaze, po sprovedenom internom i javnom konkursu, na vreme od 5 godina.
Predloženim izmenama Zakona o Vladi usklađuje se Zakon o državnim službenicima koji je donet posle Zakona o Vladi, pa se Vladi kojoj je prestao mandat izričito oduzima ovlašćenje da postavlja državne službenike na položaje. Predlaže se, dakle, da Vlada može da postavi samo državne sekretare i generalnog sekretara Vlade, čije su dužnosti vezane za dužnost ministra, odnosno predsednika Vlade, koji, inače, ne mogu ostati na funkciji, pošto Vladi prestane mandat.
Menja se i broj narodnih poslanika koji mogu zatražiti glasanje o nepoverenju, sa 20 na 60 narodnih poslanika, način na koji Narodna skupština razmatra predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili članovima Vlade, uključujući i predsednika Vlade, rok za održavanje sednice, najranije 5 dana po podnošenju predloga, potrebna većina za donošenje odluke o izglasavanju nepoverenja Vladi ili članu Vlade - više od polovine svih narodnih poslanika, i na koji način dolazi do usklađivanja sa Ustavom.
Sama Vlada može pred Narodnom skupštinom postaviti pitanje svog poverenja, što je novina predviđena u Ustavu i svojevrsni pritisak Vlade na Narodnu skupštinu da joj pruži podršku i sigurnost u daljem vođenju politike. Predlaže se da Vladi nije izglasano poverenje ako većina od ukupnog broja narodnih poslanika ne glasa za poverenje Vladi.
Odnos između predsednika Republike i Vlade, u vezi sa proglašenjem vanrednog stanja, usklađen je s Ustavom, budući da vanredno stanje više ne uvodi predsednik Republike na predlog Vlade, već Narodna skupština.
Kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku zajednički donose predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade.
Pored toga, novi ustav ne ovlašćuje predsednika Republike da od Vlade traži da izloži stavove o pojedinim pitanjima iz nadležnosti Vlade, tako da Predlog zakona sadrži odredbu koja se odnosi na odnose predsednika Republike i Vlade, koji se zasnivaju na saradnji i na pravima i dužnostima određenim Ustavom, zakonom i drugim opštim aktima.
Konkretno, član 1. Predloga izmena i dopuna Zakona je usklađivanje sa članom 123. tačka 1. Ustava Republike Srbije, član 2. je usklađivanje sa članom 192. stav 1. Ustava Republike Srbije, član 3. je usklađivanje sa članom 126. stav 1. Ustava Republike Srbije, član 4. se odnosi na usklađivanje sa članovima 109, 114, 128, 131. Ustava Republike Srbije, član 5. je usklađivanje sa Zakonom o državnim službenicima, koji je donet nakon Zakona o Vladi, član 6. je usklađivanje sa članom 30. Ustava Republike Srbije, član 7. sa članom 131. Ustava Republike Srbije, član 8. sa članom 132. stav 2. Ustava Republike Srbije, član 9. sa članom 130. stav 2. Ustava Republike Srbije, a član 10. sa članom 133. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije.
Dakle, ovi članovi dalje odnose se na ovo usklađivanje, ukupno sistemsko usklađivanje koje sam malopre pomenuo.
To bi bilo sve u mom uvodnom izlaganju vezano za Zakon o Vladi. Naravno, za sva vaša pitanja i sugestije, ostajem na raspolaganju.
Prešao bih odmah na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi. Suštinska promena Zakona o državnoj upravi, koju Predlogom zakona treba izvršiti, tiče se odnosa organa državne uprave i Vlade sa organima autonomnih pokrajina, što je osnovni razlog za promenu ovog zakona.
Predložene su i druge izmene i dopune Zakona o državnoj upravi, radi preciznijeg uređivanja sistema organa državne uprave, kako bi se započeti preobražaj državne uprave nastavio usklađivanjem ove oblasti s ustavnim rešenjima.
Budući da novi ustav ne dopušta mogućnost da član Vlade bude i narodni poslanik, što je prema Ustavu iz 1990. godine bilo moguće, ne postoji potreba da se u ovom zakonu pravi razlika između člana Vlade i državnog sekretara u pogledu pravila nespojivosti i sukoba interesa.
Vlada je, prema Ustavu, dužna da donese rešenje o obustavi od izvršenja samo propisa imaoca javnih ovlašćenja, na predlog Ministarstva, kao i da pokrene postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa, što je uslovilo predložene izmene Zakona o državnoj upravi, jer je do sada Vlada mogla da obustavi od izvršenja i pojedinačne akte koji su zasnovani na opštim aktima.
Nadzor Vlade se, prema Ustavu, odnosi samo na odluke organa autonomnih pokrajina, a ne, kao do sada, i na druge opšte akte organa autonomnih pokrajina.
Ovaj nadzor je preventivan, u tom smislu što ga Vlada vrši pre stupanja na snagu odluke autonomne pokrajine, uz obavezu Vlade da pred Ustavnim sudom pokrene postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke. Sam Ustavni sud može odložiti stupanje na snagu osporene odluke autonomne pokrajine. Kao što znate, Vlada je do sada mogla da obustavi od izvršenja i opšti akt autonomne pokrajine i pojedinačne akte koji su zasnovani na tom opštem aktu.
Do usaglašavanja sa Ustavom došlo je i u tom smislu što se predviđa da organ autonomne pokrajine, određen statutom, ima pravo žalbe Ustavnom sudu u slučaju povrede prava autonomne pokrajine, a Ustavni sud odlučuje o zaštiti prava pokrajinske autonomije i donosi odluku o tome da li je pojedinačnim aktom ili radnjom organa državne uprave ili lokalne samouprave povređeno pravo autonomne pokrajine.
Konkretno, u pitanju su opet odredbe Ustava, član 126, član 192, 186. i član 187. Ustava Republike Srbije.
Ako dozvolite, prešao bih na Predlog zakona o dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika.
U sistemu državnih organa Republike Srbije, pre stupanja na snagu Zakona o državnim službenicima, postojala je kategorija lica koja su imala status postavljenih lica, a nisu rukovodili unutrašnjom jedinicom u državnom organu.
U skladu s odredbama Zakona o državnim službenicima koji je stupio na snagu 1. jula 2006. godine, njihova radna mesta nisu postala položaj, već izvršilačka radna mesta, što znači da je tim licima prestao status postavljenih lica, a, pri tome, nisu stekla status lica koja rade na radnom mestu koji postaje položaj.
Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika nije izričito uređen način na koji se određuje koeficijent za obračun plata tim licima, pa je Predlogom zakona predviđeno da se koeficijenti licima određuju prema osmom platnom razredu platne grupe na kojoj se nalazi radno mesto.
Predloženim rešenjem, radno-pravni položaj ovih lica upodobljava se sa radno-pravnim položajem postavljenih lica koja su raspoređena na izvršilačka radna mesta, zbog toga što nisu postavljena na položaj posle okončanja javnog konkursa, tj. oni stiču pravo da im se odredi koeficijent kao i državnom službeniku koji je s položaja premešten na izvršilačko radno mesto.
Konkretno, verovatno je ova situacija mogla da se rešava i određenom analogijom, koja, nažalost, nije primenjivana, odnosno negde jeste, a negde nije, i to je izazvalo različit pristup ovom problemu. Zbog toga bi bilo dobro da Narodna skupština usvoji ovu dopunu zakona kako bi bilo ujednačeno ponašanje u ovim situacijama.
Što se tiče Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, Predlog zakona ima za cilj da se pitanje državnih i drugih praznika u Republici Srbiji uredi jednim zakonom, čime bi se stvorila osnova za stavljanje van snage Zakona o državnim praznicima Savezne Republike Jugoslavije, koji se kao zakon bivše državne zajednice SCG primenjuje u Republici Srbiji.
Stavljanje van snage tog zakona neophodno je, između ostalog, i zbog toga što bismo, ukoliko to ne bismo učinili, i dalje praznovali 27. april - Dan Savezne Republike Jugoslavije.
Predlogom zakona predviđena je dopuna postojećeg, našeg važećeg zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, propisivanjem Nove godine, Praznika rada i Dana pobede za državne praznike, uz istovremeno određivanje kada se praznuju praznici i utvrđivanje načina praznovanja državnih praznika u slučaju kad jedan od datuma kada se praznuje pada u nedelju.
Dakle, ovo bi bilo, nadam se, dovoljno precizno uvodno izlaganje o ova četiri predloga zakona.
Kao što ste imali priliku da čujete, dakle, radi se o usklađivanju, uglavnom, s Ustavom Republike Srbije, a kada su u pitanju plate, praktično, malo preciznije definisanje jednog broja državnih službenika za koje do sada nije postojao jasan sistem i princip primene platnog razreda.
Pozivam vas da, nakon rasprave, usvojite ova četiri zakona, prosto su neophodna kao nastavak reforme koju smo započeli usvajanjem Ustava Republike Srbije. Hvala vam.