Poštovana gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, nisam odustao od replike, nego je bilo kolega koji su zamolili za preimućstvo, ja sam ustupio.
Hteo sam da kažem nekoliko stvari koje su za mene veoma bitne. Ovo vraćanje u prošlost i razvoj našeg parlamentarizma od 2000. pa naovamo nije nešto čime možemo da se pohvalimo svi zajedno. Bilo je problema i u periodu od 2000. do 2003, bilo je problema od 2004. naovamo. Jedna stvar je tu sporna: oni koji su kritikovali probleme koji su postojali u periodu od 2000. do 2003. su na kritici tih problema došli na vlast, a onda uradili mnogo gore u svom mandatu. Mislim da tu nema nikakve dileme sa stanovišta prava.
Dakle, ukoliko je u našem mandatu bilo problema, oni su bili principijelne prirode, ali je, sa stanovišta legaliteta, Narodna skupština u periodu od 2000. do 2003. radila bez ikakve sumnje.
Moram da kažem nekoliko stvari, pokušaću na brzinu da odgovorim na sva pitanja. Gospodin Vučić kaže da se Srpska radikalna stranka u Administrativnom odboru ponašala u skladu sa moralnim principima.
Mogu da prihvatim argumentaciju da se ne slažemo sa tim da mandat pripada ili ne pripada narodnom poslaniku, odnosno da pripada političkoj partiji, ali ne možemo mi dovoditi u pitanje ustavnost i zakonitost sa aspekta našeg doživljaja nečega što je ispravno ili nije ispravno.
Dakle, postoji Ustav i zakon, postoji vladavina prava i mi moramo po tome da se ponašamo. Rimljani su, to je vama dobro poznato, gospodine Vučiću, rekli „dura lex, sed lex“ („loš zakon, ali zakon“). Mi smo tada imali zakon i sve što je radio Administrativni odbor, na čelu sa gospodinom Nikolićem, zaista je bilo protivustavno.
Mandat je, shodno odluci Ustavnog suda, pripadao narodnim poslanicima i ne mogu da verujem da mi imamo spor što se tiče toga.
Ponavljam, mogu da se složim sa argumentacijom kojom ste se vi vodili, a to je da mandati treba da pripadaju narodnim poslanicima, ali molim vas, oduzimanje mandata tada nije bilo u skladu sa Ustavom i sa zakonom i tu ne mogu da verujem da mi kao pravnici možemo imati neke dileme.
O falsifikovanju Zakona o radu ne želim ni da govorim. Dakle, falsifikovanje Zakona o radu, koje je izvršeno u prethodnom sazivu Narodne skupštine, verovatno je najgrublji prekršaj i atak na parlamentarizam u Srbiji od uspostavljanja višestranačkog sistema do sada. Dajem za pravo da sam možda pogrešio za period Slobodana Miloševića, to možda znaju kolege socijalisti, da li je tada bilo većeg kršenja zakona, ja nisam bio član parlamenta, ali od 2001. do 2007, do današnjeg dana, goreg prekršaja, goreg obesmišljavanja parlamenta Srbije nije bilo, nego što je bilo falsifikovanja Zakona o radu.
Iskreno se nadam da će se Ustavni sud kad–tad konstituisati, jer je pretpostavka za krivični postupak protiv Predraga Markovića upravo odluka Ustavnog suda. Verujem da će se u tom krivičnom postupku utvrditi ko je falsifikovao zakon, ne zbog toga što mi volimo ili ne volimo Predraga Markovića, nego zbog toga da se zaista više nikad ne bi desilo da nekom u ovoj skupštini padne na pamet da falsifikuje zakon, kao što se iskreno nadam da će ovaj saziv parlamenta izbeći sve zamke koje su pogađale prethodni saziv parlamenta i da ćemo napokon moći, nakon četiri godine, svi zajedno da kažemo – napokon je parlament radio tako da nema nikakve sumnje u legalnost njegovog rada.
Kažete, gospodine Obradoviću, nije tu gospodin Obradović, ali malopre reče kolega – nije bilo nikakvih koalicija sa Srpskom radikalnom strankom. Nije bilo zvaničnih koalicija, ali moram da vas podsetim da je narodni poslanik Milan Škrbić, poslanik Srpske radikalne stranke, ostao na sednici parlamenta kada je vršena rekonstrukcija Vlade, kada se birao ministar Bubalo i ne znam ko već. Žao mi je, ne znam kakva je sad situacija u Srpskoj radikalnoj stranci, ko je član, ko nije ...
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Sad mi te je žao.)
Morate da mi kažete zašto, ako treba, ja ću ... Ne možete sporiti tu činjenicu, a poznajući SRS svih ovih sedam godina, znam da je u vašoj stranci nemoguće da se to desi. Nemojte onda da govorite da nije postojala neka vrsta koalicije između ove dve stranke, odnosno saradnja između Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije.
Pominjano je pravosuđe. Gospodine Obradoviću, ja sam bio član Odbora za pravosuđe. Znate kako ste skidali sudije sa spiska?
Tako što jedan naš kolega kaže – taj je "žuti" ("žuti", to smo mi demokrate), i onda ga vi većinom skinete. Niste nas udostojili ni da kažete – taj je simpatizer Demokratske stranke; vi ste skidali upotrebljavajući tako pejorativan naziv – "to je žuti", na taj način ste skidali ljude iz tog odbora.
Mislim da ovo vraćanje na to šta se dešavalo u periodu od 2004. do 2007. godine i šta se dešavalo do 2004. ničemu ne vodi. Ono o čemu danas treba da razgovaramo, iskoristiću priliku kasnije u diskusiji, to je da vidimo gde sad idemo, da li treba da se pravi ova koalicija, da li ne treba. Naše pravo je da osporavamo vašu želju da budete u savezu sa srpskim radikalima, vaše je pravo da taj savez pravite; kako će to izaći, videćemo svi zajedno, ali imam utisak da se ovde konstantno vrši to vraćanje u želji da se diskredituje ono što mi danas govorimo. To što vi imate nama da kažete za period od 2000. do 2003, to je već toliko potrošeno, toliko puta je već rečeno, da nema smisla da time pokušate da odgovorite na naše argumente koji govore o tome kako vi sad vladate i vodite ovu Narodnu skupštinu.
Što se tiče nečega što smo ovde čuli više puta, a to je da jedan narodni poslanik ima najmanje prava da govori o bilo čemu, ko je to ovde vlastan da kaže koji narodni poslanik ima pravo da priča, a koji nema pravo da priča? Svaki narodni poslanik ima pravo da priča. Nećete valjda vi da izađete i da kažete nekome – ti nemaš pravo da pričaš. Niste vi ovde da o tome odlučujete, kao što nismo ni mi da odlučujemo o tome što ste vi u parlamentu. Odlučili građani Srbije, i vaša partija je u parlamentu.
Ne mislim da gospodin Šormaz ima mnogo šta meni da kaže u parlamentu, ali moram da ga poštujem kao narodnog poslanika. To je jednostavno tako i treba da naučimo da se ponašamo na taj način.
(Predsedavajuća: Gospodine Milane, poštujte vreme.)
Onda ćemo mi da poštujemo. Evo, završavam, gospođo.
Na kraju gospodin Vučić kaže da li je ovo vezan ili slobodni mandat, pitanje je, a ja se pozivam na sledeće. Mi smo tek ovim Ustavom i ovim odredbama, gde može da se potpiše ugovor i drugo, iako smatram da je to možda loša odredba ustava, ali taj ustav smo svi zajedno doneli i bio je baš predlog stranaka, uredili da mandat bude vezan za političku stranku. Mislim da je to loše rešenje, ali bi možda bilo i dobro rešenje u ovom razdoblju razvoja našeg parlamentarizma i prelaska iz stranke u stranku itd.
Gospodin Obradović Rade kaže da je Demokratska stranka uradila sve da dođe do formiranja nove vlade. Molim vas, gospodine Obradoviću, dovoljno je bilo da prihvatite izborne rezultate, samo je bilo potrebno da prihvatite ono što su građani glasali na izborima. Nisu građani glasali na izborima da Vojislav Koštunica bude premijer.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Sve ste to isposlovali pritiskom na nas i pretnjom da ćete napraviti koalicijom sa Srpskom radikalnom strankom. Prema tome, nemojte nama imputirati stvari.
Gospodine Tomiću, izađite za govornicu i recite šta imate.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Kakve probleme imate, meni sada nije jasno.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na kraju, gospodine Obradoviću, za razliku od vas iz Demokratske stranke Srbije, mi nemamo takav koalicioni kapacitet i tu širinu da možemo i sa radikalima, i sa LDP–om, i sa G17 i sa svakim. Ako ste primetili, jedina stranka u Srbiji koja nema svoju ideologiju i identitet je Demokratska stranka Srbije. Nijedna stranka u ovom parlamentu ne može baš sa svima. Postoji samo jedna stranka u Srbiji koja može sa svima, samo da bude na vlasti, a to je Demokratska stranka Srbije. Hvala vam. (Aplauz.)