Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine predsedniče Vlade, članovi Vlade, poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, preduslov za svaku uspešnu politiku, za ostvarivanje bilo kog državnog i nacionalnog pitanja jeste realna politika.
Nikada više ne smemo odustati od toga da imamo realnu politiku, politiku koja je u stanju da sagleda međunarodne okolnosti, naše mogućnosti i kako da naše interese, kao relativno male države i ne mnogobrojnog naroda, uskladi sa interesima velikih sila. Tako da emocije, teške reči, treba da ostavimo za neko drugo mesto.
Političari nisu birani da se junače pred TV kamerama, još manje su birani da svoj lični i emotivni stav o drugim političarima, o međunarodnim organizacijama iznose javno, a najmanje od svega smeju da dozvole da njihove političke odluke budu određene upravo njihovim emotivnim stavom. Ne smemo nikada sebi dozvoliti da u donošenju političkih odluka budemo rukovođeni time da li volimo ili ne volimo Rusiju, Kinu, SAD, NATO, Brisel ili nekoga drugog.
I zbog toga u potpunosti odbijam kritike koje se odnose na to da naša politika mora biti realna. Naš odgovor mora da bude da se mi ponašamo u okviru onoga što danas jeste realnost.
Što se tiče Izveštaja i toka pregovora, mislim da je tu u celini sve onako kako smo očekivali.
Nije moglo da se očekuje da će se kroz te pregovore doći do ne znam kakvog epohalnog rešenja, koje bi značilo pogoršanje našeg položaja u pogledu naših legitimnih državnih i nacionalnih interesa, ali siguran sam da je delovanje našeg pregovaračkog tima pozitivno, u tom smislu što je naša politika vrlo konzistentna, što su naši argumenti zasnovani na međunarodnom pravu i na principima koji kvalifikuju savremeni svet.
U tom smislu, pozdravljam izveštaj i politiku koju naše državno rukovodstvo, na čelu sa predsednikom Republike i Vladom Republike Srbije, vodi kada je u pitanju budući status Kosova i Metohije.
Nažalost, ova generacija političara i ovo državno rukovodstvo ima taj teret rešavanja razgovora o konačnom statusu Kosova i Metohije.
Taj teret je tim veći što je u pitanju podvlačenje crte nakon viševekovnog procesa, koje se, po mom dubokom uverenju, svodi na suštinsko pitanje životnog prostora između nas i Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Dugo smo robovali zabludi da će u međunarodnim odnosima određeni istorijski razlozi na koje se mi pozivamo biti ključni za rešavanje ovog problema. To nismo uspeli ni 1912. godine, to nismo uspeli ni onda kada je srpska vojska bila u Skadru. Podsetiću vas da smo tada, i to pod pretnjom međunarodne vojne intervencije, napustili Skadar.
To nismo uspeli ni kada smo uspevali da granice budu na obali Drima i mislim da je to bila dovoljna lekcija da shvatimo da u budućnosti ne možemo naše argumente zasnivati na nečemu što je bilo pre 5-6 ili 10 vekova.
To je dobro za naše pamćenje, za naše potomke, za ideju koju možemo gajiti kroz generacije u budućnosti, ali je veoma loše ako na tome zasnivamo našu državnu i nacionalnu politiku.
Nažalost, te međunarodne okolnosti kroz vekove su se kretale vrlo loše po nas, što zbog objektivnih razloga, što zbog naših zabluda i grešaka. Situacija nije bila ni u prošlom veku nešto previše izgledna za dobro rešenje statusa Kosova i Metohije.
Međutim, sukob koji smo imali sa međunarodnom zajednicom u poslednjoj deceniji 20. veka do temelja je razrušio naš potencijal za zaštitu naših državnih i nacionalnih interesa. Posle toga što se nama desilo krajem devedesetih godina, posle bombardovanja od strane međunarodne zajednice, mi nismo imali nikakve mogućnosti za zaštitu državnih i nacionalnih interesa. Mislim da se ovo što sada radimo zove – spasimo što se spasti može.
Šta je rešenje? Rešenje je ne ići u politiku koja nas je dovela dotle. Rešenje jeste ono što je predsednik Tadić rekao nakon posete Vašingtonu. Nije rešenje vratiti se na stari put.
Nije odgovor na, eventualno, jednostrano priznanje bilo koje države prekid diplomatskih odnosa i, bez obzira što to još uvek nije tema, primer je upravo Savezna Republika Nemačka, koja je imala mnogo bolji međunarodni položaj nego mi. Upravo je njihova situacija taj istorijski kontekst, dokaz da to nije put.
Put je drugačija politika. Put je saradnja, put je partnerstvo, put je biti deo onih koji danas odlučuju o našoj sudbini, ali kao o sudbini nekoga ko nije deo njih, ko ne deli njihove vrednosti, ko je do juče bio u latentnom sukobu sa njima, koji je, u krajnjem slučaju, bio u oružanom sukobu sa njima. Oni sada odlučuju o našoj sudbini. Mi moramo postati partneri, a partner se postaje samo tako što delimo iste vrednosti i što učestvujemo u međunarodnoj podeli i rada i odgovornosti, pre svega za mir i bezbednost u svetu.
Postoji drugi put, ne sporim, legitimno je zalaganje za neki drugi put, ali zar nisu sveža sećanja na taj drugačiji put. Ne možemo stalno magliti realnost time, hajde da čekamo da se promene odnosi u svetu. Odnosi u svetu se stalno menjaju, to je proces. I priča o novom svetskom poretku; novi svetski poredak imate stalno, možete ga svakih 10 godina podvlačiti crtom i konstatovati novi svetski poredak.
Zar mi ne primećujemo da nikako nismo deo nijednog novog svetskog poretka? Stalno smo van novog svetskog poretka, koji god da bude. Nemojte da lažemo naše sugrađane: „hajde da trpimo dok se ne promeni odnos snaga u svetu.“ Neće se promeniti na taj način koji bi nama omogućio da zaštitimo, ovakvom politikom kakvu smo imali do 2000. godine, naše državne i nacionalne interese.
Uostalom, to je bila politika, ako se ne varam, Mirjane Marković, supruge bivšeg predsednika Srbije i kasnije Jugoslavije. Isto nas je pozivala da trpimo dok se ne promeni odnos snaga u svetu. Siguran sam da dok su svi ovde živi, odnos snaga u svetu se neće promeniti na način da mi autističnom politikom, zatvaranjem, okretanjem na neku drugu stranu od onoga gde su vrednosti koje treba da delimo, a to je zapadna civilizacija, prilike se neće promeniti tako da takvom politikom ostvarimo svoje državne i nacionalne interese.
Što se tiče dana posle, ponoviću ono što je rekao Dušan Petrović. Dan posle je onaj dan kada su strane trupe ušle na našu teritoriju. Mi živimo u vremenu posle tog događaja, posle gubitka suvereniteta i posle zadržavanja samo formalno teritorijalnog integriteta na teritoriji Srbije.
Ako nekoga zanima šta je dan posle, ukoliko se ovi pregovori ne završe negativno, dan posle jeste drugačija politika koju pokušava da vodi aktuelna vlast u Republici Srbiji, na čelu sa predsednikom Republike Borisom Tadićem.
Suština je uspostavljanje mostova saradnje, suština je biti tamo gde treba da se čuje vaš glas, biti u društvu onih koji će odlučiti o vašoj sudbini, sudbini vaše dece, a ne gurnuti prst u oko upravo onima koji treba sutra da odluče kolika će se dati pomoć za lekove, pomoć za ovo ili ono. Lako je političarima da se junače, ali nisam primetio da aktuelni političari ikada trpe posledice koje zbog njihovih izjava i njihove politike trpe naši sugrađani. Junačenje, teške reči i uvrede na račun onih koji odlučuju o sudbini nas i naše dece ostavimo za kod kuće.
Čuo sam ovde i stav vezan za Martija Ahtisarija. Da li mi treba da se junačimo ovde, da se dokazujemo time ko će više da osudi tu izjavu? To je necivilizovana izjava, nema o tome potrebe da previše razgovaramo, naša država je rekla sve što je imala da kaže o toj izjavi – da je necivilizovana, da je neprihvatljiva, da je dovedena u pitanje nepristrasnost Martija Ahtisarija, i pokušali smo da učinimo sve što smo mogli da on ne bude taj koji će voditi te progovore.
Ideja da kažemo da nećemo da pregovaramo sa Martijem Ahtisarijem zbog te izjave nas dovodi u poziciju da ni sa kim ne pregovaramo, jer je Kontakt grupa stala iza njega i to treba da zna naša javnost. Kontakt grupa je, ipak, stala iza Martija Ahtisarija posle te izjave. Šta sada treba da uradimo? Da kažemo - ne, mi nećemo više da pregovaramo s njim, što znači da nećemo da pregovaramo ni sa kim i što znači da će odluku o Kosovu i Metohiji doneti bez ikakvog našeg učešća.
Ne vidim da je to rešenje i žao mi je što neko ko je u, stvari, svestan da to nije rešenje pokušava na ovaj način da manipuliše i kupi sitne političke poene na ovakvim sednicama.
Vojska se nijedna, uvaženi kolega, ne obučava za rat. Prošlo je vreme kada se vojska obučavala za rat i nikada nećemo reći da našu vojsku obučavamo za rat. Vojska se obučava za mir, za očuvanje mira, za humanitarne akcije, za podelu odgovornosti, za bezbednost u svetu i to mora da bude misija naše vojske.
Nekada, kada slušam naše kolege, čini mi se kao da živimo u različitom vremenu i u različitom svetu. Čemu te optužbe ovde i protiv koga su optužbe, ko to uništava ovde našu vojsku, ko ovde izdaje državu ili ne znam šta se već čulo za ovom govornicom?
Mi imamo problem, i to ću vam vrlo otvoreno reći, kao društvo, sa delom naše političke elite, sa onim političarima koji skupštinsku govornicu i svoj javni nastup isključivo koriste za zadovoljenje svojih ličnih i partijskih interesa. To je naš sledeći problem: nedostatak odgovornosti u politici.
Da li se nekada neko zapitao kakvu korist ima država i kakvu korist imaju građani od njegovih nesuvislih izjava i komentara na račun onih koji odlučuju o našoj sudbini?
Zaista bih voleo da mi neko nađe uzročno-posledičnu vezu između takve politike i kvaliteta života naših sugrađana. Mislim da tu nema apsolutno nikakve pozitivne veze.
Ponavljam, ko nije sposoban da se kao političar ponaša objektivno, realistično, da se rukovodi isključivo interesom države, pa makar i kada je teško u stomaku rukovati se, razgovarati, pregovarati, ko za to nije sposoban, taj ne treba da se bavi politikom.
Ko nije sposoban da emocije ostavi kod kuće, taj neka se bavi nečim drugim. Ukoliko se budemo bavili emocijama, time ko nam je kakvu nepravdu naneo, možemo svi da zatvorimo naše granice i da budemo u latentnom sukobu sa ostatkom sveta, a vi znate kako će se to završiti za našu državu i narod.
Rekao bih nešto vezano za ustav. Činjenica je da mi treba da donesemo novi ustav, nema nikakve dileme u tome koliki je značaj donošenja novog ustava, ne samo kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nego ukupno naše društveno uređenje.
Činjenica je da je onaj ustav prevaziđen, da nam treba diskontinuitet sa tom pogrešnom politikom koja je dovela dovde dokle je dovela, ali mislim da smo olako prešli preko mogućnosti da taj ustav donesemo na jednako legitiman način kao što je ustavotvorna skupština. Mislim da dosta veliki rizik preuzimamo time što ćemo pokušati da ustav donesemo po revizionim odredbama postojećeg ustava.
Svi ćemo u tome pomoći svakako, svaka stranka, ali se nadam da će pre nego što se konačno odluči o procesu, odnosno načinu kako će se doneti novi ustav, a opet kažem, potpuno su legitimna oba načina, pre nego što se konačno odluči, da će se ipak dobro proceniti koliki je rizik, odnosno kolika je mogućnost da taj put uspe.
U svakom slučaju, DS ostaje privržena ideji donošenja novog ustava i učinićemo sve, ma koji put donošenja ustava da bude, sve što je u našoj moći da građani Srbije izađu i podrže donošenje novog ustava, i da mi kao političke stranke dođemo do tog usaglašenog teksta ustava, što smatram da nije daleko.
Mi ćemo glasati za ovaj izveštaj i nadamo se da će u budućoj politici Srbije preovladati realnost, razumevanje međunarodnih političkih okolnosti, a da će političari u svojim javnim nastupima, pre svega, voditi računa o tome koliko njihov nastup ima pozitivnog uticaja za državu i građane, a manje voditi računa o tome koliko njihov javni nastup donosi njihovoj partiji političkih poena.