Poštovana gospodo narodni poslanici, dobro je što je ministar prihvatio ovaj amandman. Moj amandman je u istovetnom tekstu sa amandmanom gospođice Nataše Jovanović. Hteo sam samo da upozorim na još neke detalje koji su možda promakli, a dobro je da smo usvojili ovaj amandman, jer definitivno ograničava neke stvari kod poslodavca.
Ne postoji više onaj uslov kod poslodavca. To je beskonačan period, već od dana saznanja, odnosno od nastanka činjenice pa u roku od šest meseci. Znači, nema više roka. Iz kojih razloga? Ovaj član 106. je apsolutno vezan za član 103. Reći ću vam nekoliko detalja. On govori o otkazima od strane poslodavca i posebno se locira na četiri tačke.
U prvoj tački član 103. se govori o tome kada zaposleni ne ostvaruje rezultate rada. Znači, ekskluzivno pravo poslodavca je da sam proceni i kaže - ne ostvarujete rezultate rada i gubite radno mesto. Drugo, kada nema potrebna znanja. Šta su ta potrebna znanja? Neko ko radi 30 godina, kao ovaj radnik iz Kragujevca, pa onda neko shvati da on nema potrebnog znanja. Mi smo bili protiv ove tačke, čalan 103. koja govori - otkaz usled tehnoloških i organizacionih promena. Slažem se da kada je u pitanju krivično delo tu zaista treba biti restriktivan i kresati vremenske periode za otkaz. Jer, ko vrši krivično delo na radnom mestu, taj ne treba da radi u toj firmi. Nije mi jasno šta se događa sa mojim amandmanom, pošto je istovetan.

Poštovana gospodo narodni poslanici, ovo je takođe jedan od jako bitnih članova ovog zakona. Član 116. pravi razliku između preduzeća do 50 radnika i preko 50 radnika. Ako poslodavac ima više od 50 zaposlenih, dužan je da donese program rešavanja viška zaposlenih, a ako ima manje od 50 zaposlenih  onda nije dužan da donosi program.
Moj amandman se odnosi na sledeće - tražim brisanje dela teksta u stavu 1. člana 116. iza reči "koji", dakle, briše se "ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih", tako da se izbriše razlika kod broja zaposlenih sa željom da u svakom slučaju, kada se radi o otkazivanju ugovora o radu u procentu od 10% zaposlenih, bez obzira da li se radilo o 10, 30, ili 60 radnika, poslodavac bude dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih. Taj amandman ima punog smisla i nije suprotan ni duhu predlagača ni onoga što je Vlada Republike Srbije htela ovim zakonom, iz prostog razloga što ne vidim razliku između radnika.
Sad mogu da pređem na deo koji govori o ustavnim pravima radnika. Koja su to starija prava radnika - da li ovih u firmama do 50 zaposlenih ili u firmama koje imaju preko 50? Sva prava treba da budu ista za sve radnike; ako ih otpuštamo, treba da se napiše program rešavanja viška zaposlenih, bez obzira što smo danas pominjali "Zastavu" za koju je pisan program zaposlenih.
Kakva je razlika ako se radi o nekoj društvenoj firmi koja ima 45, 46, 47 zaposlenih radnika? To su neka srednja preduzeća, odnosno po Zakonu o računovodstvu to su mala preduzeća. Uglavnom je najveći deo firmi iz te oblasti u privatnom sektoru. Ima dosta preduzeća u privatnom sektoru.
Mislim da ovaj amandman ima punog smisla, ima smisla i ide u susret onog Zakona o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća. Znači, povezuje sve te stvari i nije suprotan ni u jednom delu intenciji predlagača i svega onoga što se htelo ovim zakonom - bar na neki način da u nekom delu ovog zakona dođemo do toga da su radnici ravnopravni.
Mislim da bismo mi ovim mojim amandmanom, donekle, ispravili nepravdu kada su u pitanju prava zaposlenih radnika i ne bismo došli u situaciju da imamo radnike sa više, odnosno sa manje prava, jer pisanjem programa rešavanja viška zaposlenih radnika mi bismo došli u situaciju da za svakog radnika koji ostane bez posla napišemo neki program rešenja. Znači, programom rešavanja viška zaposlenih došli bismo u situaciju da sve zaposlene radnike tretiramo na isti način.

Poštovana gospodo narodni poslanici, nadam se da ste pročitali ovaj predlog zakona i da znate šta je u ovom predlogu dato, kao projektni zadatak ove Vlade Republike Srbije. Pred nama se nalazi najgori zakon koji smo do sada dobili u proceduru.
Pored toga što standardno imamo kršenje Ustava, mi ovde možemo da konstatujemo u više članova kršenje Ustava kada su u pitanju prava na rad zaposlenih, ali definitivno moram reći da se, pored toga, zaposlenima i mladoj generaciji, koja treba da se zaposli, oduzimaju sva prava.
Ništa ne razumem kada kažete da je ukinut institut konkursa i oglasa. Kako neko uopšte da sazna gde to u Srbiji ima slobodno radno mesto. Pod kojim kriterijumima može da se zaposli, koja je neophodna stručna sprema za određeno radno mesto, ako u prvom članu ovog zakona stoji da i ne mora da postoji kolektivni ugovor.
Taj kolektivni ugovor sam po sebi ne bi imao smisla da se u njemu ne govori o pravima radnika. Kada neko ovde komentariše da su ugrožena prava poslodavaca, mislim da je i prethodni zakon olako dao velika prava poslodavcima. Možda nije trebalo ni toliko. Imam utisak da nije problem u pravima, već sa onim šta hoćemo sa tim pravima. Kako hoćemo da ta prava konstituišemo i kakve odnose da uspostavimo.
Nije tačno da smo se mi dogovorili na odborima, ni na sastancima sa predstavnicima sindikata, a posebno ne između sebe oko toga da je ovaj zakon dobar. Prvi dogovori sa sindikatima, zatim dogovor koji je nastao na početku, išao je u pravcu da se ovaj zakon, koji je ionako loš, ukoliko može nešto i popravi. Međutim, očigledno je da nikom nije stalo do popravke, već jednostavno do sile koja se već duže vreme demonstrira na svim nivoima.
Ilustrovaću to na nekoliko primera. Prvi primer je - kako je rekao ministar malo pre, da sada imamo najviše ekonomske standarade u zaštiti materinstva. To ne da nije tačno, nego smo sada i ispod svakog evropskog standarda. Prethodni zakon je regulisao standarde, a vi kada već idete po toj Evropi, pročitajte to, jer u zemljama Beneluksa, u Francuskoj, žene koje imaju troje dece ili više imaju pravo na zaključenje radnog staža sa navršenih 18 godina, punog radnog staža, i počinju da ostvaruju sva prava po tom osnovu. Kada imaju više od troje, do petoro dece, imaju pravo na penziju. Radi zaštite generacija koje dolaze oni su to posebno regulisali.
A, ovde kod nas se porodiljsko odsustvo ukida sa navršena tri meseca od dana porođaja i prelazi se na bolovanje. To je apsolutna razlika, između porodiljskog odsustva i bolovanja postoji značajna razlika. Da ne govorim o tome da su za treće dete ovim zakonom ukinute sve povlastice. Prema tome, to je pospešivanje razvoja mlade generacije i budućnosti Srbije i srpskog naroda.
Kada govorimo o otkazu od strane poslodavca u tački 1) se kaže - ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezultate rada. Koje rezultate rada? Ko propisuje rezultate rada? Da li je to lična volja, samovolja ili su oni propisani i određeni kao predviđeni rezultati rada. A u drugoj tački se kaže - ako nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Ta potrebna znanja i sposobnosti videli smo na primerima većeg broja radnika koji ostaju bez posla posle 15 ili 20 godina radnog staža.
Prema tome, ovaj zakon je daleko od onoga što treba ovoj Srbiji, daleko je i od socijalnog pristupa radničkoj klasi, daleko je od istine, a i od Evrope.

Očekivao sam, gospodo narodni poslanici, od predlagača da bar, pošto je napisao ovaj predlog zakona, ili ko je to već radio za ovo ministarstvo, kada obrazlažu, da pročitaju ono što piše u Predlogu, a ne da u samom predlogu iznose neistine.
Prva i najozbiljnija neistina odnosi se na porodiljsko odsustvo. Ono definitivno po ovom zakonu prestaje tri meseca nakon porođaja, toga momenta se konstituiše nega deteta, odnosno bolovanje koje se isplaćuje sa 65% od prosečne plate u Republici Srbiji, koja je negde sada oko 4-5 hiljada. A po zakonu ima pravo, kada ima porodiljsko odsustvo, na platu u punom iznosu, 365 dana.
Prethodni zakon takođe omogućava, ako je dete nedoraslo, odnosno nije stiglo onaj stepen razvoja koji je neophodan, pravo na još 6 meseci. Ovde se sva prava ukidaju sa 90 dana i ne može niko sa ove govornice pričati da je ovo najbolji evropski zakon i da je u skladu sa svim evropskim normama. Daleko je ovaj zakon od Evrope, od evropskih normi i od prava radnika. Hvala.

Poštovana gospodo narodni poslanici, evo i mene pitaju da li ću nešto da otpevam. Neću sigurno. Predsedniče, da li možete da zamolite ovu žutu grupaciju da ne dobacuje?
Gospodo narodni poslanici, kao i uvek ovih zadnjih meseci, stalno se priča kako opozicija ne da da se donose važni zakoni u Skupštini. Evo, pred sobom imamo jedan od tzv. važnih zakona koji će značajno rešiti stanje u srpskoj privredi.
Pored one famozne uredbe, kojom je organizovan na određeni način veći broj agencija koje će se baviti u određenim oblastima pre svega, rekao bih, menadžerstvom srpske privrede, a ne nečim drugim, sada imamo i zakon koji se značajno ne razlikuje od Predloga zakona koji smo mi dali, već predstavlja jednu skraćenu verziju, doduše, na neki način iskrivljenu, onog predloga zakona o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća.
I, kako sam ja razumeo ovaj predlog, vrlo je prosto, očigledno je da treba na jednom mestu sastaviti i sabrati mogućnost koordinacije i saradnje sa bankama, a čuo sam da je za to neophodno, kako rekoše prethodni govornici, imati i dobre biznis-planove, odnosno ideje za biznis, pa je pored toga, kad su u pitanju ideje za biznis pomenuto da uz svoj biznis-plan možete da dostavite i izgled vaše kuće ili sliku sa ćerkine svadbe. Pošto svaka svadba ima mnogo slika, nismo razumeli, a i radi javnosti, trebalo bi da nam kažete - da li sa svadbe sliku pevačice, okićene devizama, ili sliku pečenog vola, što predstavlja neku srpsku tradiciju.
Valjda je ovo ozbiljna tema i o njoj treba ozbiljno da pričamo, jer očigledno, i kod ove teme može da se nađe mnogo toga što je važno za srpsku privredu. Ali, nemam utisak da je ovde nekome stalo do srpske privrede, s obzirom u kakvom se ona stanju nalazi u ovom momentu.
Ovih dana imamo priliku da čujemo o tim istorijskim uspesima na svim frontovima, pa i ovaj zadnji što je došao iz Pariza - istorijski uspeh, i nadasve jedna činjenica iz svega toga - ne pokaza nigde da će nam biti baš lepše, jer opet smo dužni 900 dolara po glavi stanovnika. Kažu - mi smo zadužili. Nismo mi, to je dug iz perioda prethodne Jugoslavije, bivše savezne Jugoslavije, ali nismo valjda i to odužili, jer smo i mi to trebali da uradimo, da bi ste vi danas lako komandovali. Pa, svaka vlast mora da nosi određeni teret.
Ostaje jedna činjenica, svima nejasna - čusmo sinoć jednu rečenicu, valjda treba da govori u prilog tom ekspertskom duhu, pitaše novinari - šta bi sa ratnom štetom, hoće li neko to potraživati? Kaže - nisu ni oni krivi, nismo ni mi. Valjda je kriv ovaj narod i sve one žrtve u Varvarinu, Nišu, i ko zna gde po Srbiji, koje su stradale u tom periodu, a niko neće da traži nijedan dolar za tu ratnu štetu.
Zato i pričamo o ovim zakonima, koji nam neće baš mnogo pomoći. Hvala.

Poštovana gospodo narodni poslanici, molio bih da obratite pažnju na član 39. jer je on po svojoj sadržini jedan od suštinskih članova ovog zakona i pravi značajnu distinkciju kada je u pitanju funkcija zamenika javnog tužioca.
U Predlogu zakona dužnost javnog tužioca traje neprekidno, a zamenika javnog tužioca traje, predviđenim rokom, 8 godina. Predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, koji je vrlo elokventan kada treba da ispriča ko je šta, pokušao je da objasni da je to stalna funkcija, omeđena rokom od 8 godina. Uopšte nisam razumeo, iako je on profesor fakulteta, nisam mogao da shvatim obrazloženje stalnosti.
Amandman ima sasvim prost predlog, jer ne vidim u čemu postoji razlika između javnog tužioca i zamenika javnog tužioca. Prvo, rade isti posao, primenjuju iste propise i nadasve pred sudskim većima uglavnom sede zamenici javnog tužioca, a poneki put sedi tužilac. Poneki put tužilac i potpiše optužni predlog ili optužnicu, uglavnom to rade zamenici javnog tužioca.
Znači, to su najviši državni činovnici, činovnici najvišeg ranga. I, sada kada im neko kaže da su izabrani na rok od 8 godina, a javni tužilac je izabran neprekidno, znači do penzije, kako možemo utvrditi apsolutnu nezavisnost i stalnost funkcije, a pre svega nezavisnost -nezavisnost u postupanju, u predlaganju, u primeni zakonskih propisa. I kako neko može da mi objasni kada ti najviši državni činovnici, koji štite državne interese, posle 8 godina izgube to radno mesto, ko će njih i gde da primi u radni odnos. Da napravimo neku zemljoradničku zadrugu u koju će ići svi zajedno da nađu načina da žive od nečega, jer su radili tih 8 godina za državu.
Mislim da je obrazloženje Odbora za pravosuđe, kada je u pitanju amandman na ovaj član, apsolutno nekompetentno. Takođe, postoji i priča da zamenici javnih tužilaca nisu isto što i sudije. Ni ona nije tačna, jer je tačna činjenica da, kada su u pitanju najviši državni činovnici, sudije, tužioci i zamenici, oni su apsolutno u istom rangu, sa istom vrstom posla i na istom zadatku. Ne postoji nijedna razlika. Evo, kolega kaže da nije tačno. Pozivam vas da izađete, kolega Katiću, i da objasnite šta to nije tačno. Izađite slobodno da objasnite.
Zato što ćemo ovde napraviti jedan deo poslušničkog aparata, a on je suštinski motor države i treba da sačuva državu, odnosno da sačuva pravnu državu, o kojoj ovih dana svi nešto pričaju, osuđuju, presuđuju, prave se ankete. Kako će neko ko je zamenik javnog tužioca, kome je omeđeno da radi 8 godina taj posao, biti stalan državni činovnik, kada već posle četiri ili pet godina mora da počne da razmišlja, da se nekom udvara ili da jednostavno iz te struke odlazi; jer se ne zna kod nas, kako se menja vreme menjaju se i cene, a kada se menjaju političke stranke na političkoj sceni, onda se ti ljudi proglašavaju politički nepodobnim.
Ako smo birali javne tužioce, kao politički podobne ljude i posebno stručne da rade određeni posao, a o njima moraju da daju mišljenja nezavisne ili nekakve nevladine organizacije, ili mediji o tome treba da kažu ko su i šta su. Kako će se ovi koji su zamenici kao državni činovnici osećati u toj situaciji, kada posle pet godina dođu u situaciju i počnu da razmišljaju, šta će biti sa njihovom funkcijom, odnosno njihovim poslom.
Prema tome, mislim da je ovaj amandman apsolutno smislen, apsolutno čuva nezavisnost javnotužilačke funkcije u svakom pogledu i takođe obezbeđuje upravo ono što je intencija ovog zakona - da se sačuva apsolutna nezavisnost pravosuđa i javnotužilačke funkcije.

Samo da podsetim, kada se juče vodila rasprava u pojedinostima, u vezi Predloga zakona o Visokom savetu pravosuđa, mi smo dali amandman na član 1. ovog predloga zakona i tražili smo da se u članu 1. brišu reči: "imenuje sudije porotnike i zamenike javnih tužilaca". Upodobljavajući taj predlog sa ovim predlogom člana 39. Zakona o javnim tužilaštvima,  želimo da oduzmemo ovlašćenje Visokom savetu pravosuđa da imenuje zamenike javnih tužilaca, vać samo da ih predlaže. Mislimo da i zamenici javnih tužilaca treba da se imenuju u ovom najvišem domu, jer po ovlašćenjima, po funkciji, po onome što rade, apsolutno su isti sa javnim tužiocem. Ne postoji nikakva razlika.
Znači, u skladu sa tim, samo radi ispravke svega ovoga, mi smo bili za ovaj amandman. Očigledno je da sada dolaze u obzir dva koncepta. To može da se ispravi, ali čini mi se da bi drastičniju grešku učinili ako ovo propustimo da uradimo sada, jer ćemo izgubiti ono za šta su se predlagači i založili - za stalnost, samostalnost i nezavisnost javnotužilačke funkcije. Ovde se gubi, tu se slažem sa kolegom Vučićem, nezavisnost javnotužilačke funkcije kada je u pitanju zamenik javnog tužioca.

 Gospodo narodni poslanici, kada se radi o članu 40. on je karakterističan iz jedne druge pozicije i u nadnaslovu kaže - uticaj promena u uređenju javnog tužilaštva. Mi smo ovim amandmanom dali svoj komentar na stav 2. koji u zakonu glasi: "Ako javno tužilaštvo bude ukinuto, javni tužilac nastavlja dužnost shodno odluci Visokog saveta pravosuđa."
Mi smo kroz amandman postavili pitanje - šta se dešava sa zamenicima javnih tužilaca. Da li oni nestaju kao dim, prestaju da postoje, gube radna mesta, šta se događa sa njima? Jer, znate, u javnom tužilaštvu funkcionišu i tužioci i zamenici. Čini mi se da je ovo pomalo slovna greška i da je ovde Odbor za pravosuđe i upravu bio neoprezan kada je odbio ovaj amandman, da se doda iza reči "javni tužilac" i "zamenici javnog tužioca".
Jer, ako javno tužilaštvo nastavi da radi, a sigurno će nastaviti još neko vreme dok ne raščisti predmete, sporove i ono što je bilo u toku rada do ukidanja, jer se ta materija ne može tek tako prekinuti, i nestati iz pravnog prometa, šta se dešava sa ljudima koji su zamenici javnog tužioca.
Čini mi se da je ovde neoprezno odbijen ovaj amandman, kao i prethodni, i da protivargumenti koji su izloženi, čini mi se, nisu dobro utemeljeni kada je bio u pitanju i prethodni, član 39, a posebno kada je u pitanju ovaj član 40. zakona, posebno kada se radi o stavu 2. ovog zakona, gde se govori o zamenicima javnog tužioca.
Moram ponovo da podsetim - između javnih tužilaca i zamenika i u odgovornosti ne postoji nikakva razlika, u poslu ne postoji nikakva razlika i glavni teret javnotužilačke funkcije u svakom tužilaštvu nose zamenici. Poznato je da samo u Okružnom sudu u Beogradu postoji preko 30 i nešto zamenika javnog tužioca.
Usvajanjem prethodnog člana vi ste ih stavili u poziciju da razmišljaju šta će da rade narednih pet, šest ili sedam godina, ili da li će uopšte nastaviti da rade taj posao ili da odu iz ove institucije. Nismo sa ovim sačuvali ono što je noseći kostur javnotužilačke funkcije, a to su zamenici, i ono što oni rade. Čini mi se i kod ovog člana 40. da smo takođe napravili određenu grešku. Hvala.

Poštovana gospodo narodni poslanici, samo zbog određene tvrdoglavosti koja je nastala u toku jučerašnjeg zasedanja sada se nalazimo u jednoj dosta složenoj situaciji i svi oko toga pomalo ćute, jer niko više neće da priča o tome zašto je funkcija zamenika tužioca nestalna, odnosno određena rokom od osam godina ...
(Glasovi - zato što su svi vaši.)
Nisam čuo šta kažete, čiji su svi? To beše Šormaz, dođite pa kažite ovde. Narodni poslanik si, kao i ja, pa dođi pa pričaj odavde.
Molim vas da se saslušamo. Moram da se vratim na Ustav, član 106, koji ima u prvoj rečenici: "Funkcija javnog tužioca je stalna". Ne znam da li treba da napišemo i da se to odnosi na funkciju zamenika javnog tužioca. Sada smo došli u situaciju u koju smo došli, zato što nije usvojen amandman mog kolege Zorana D. Nikolića u prethodnom zakonu, da ovog momenta Skupština sve vreme glasa protiv amandmana predstavnika SPS, iako pokušavaju da uvedu ovaj zakon u ustavnost.
Mi stalno imamo priču, i od ministra za pravosuđe i od svih živih koji se po potrebi pozivaju na Ustav, naravno kad im treba Ustav, a kada ne treba - nema veze, kada kažemo: Ustav ne valja pa ćemo ga menjati, a dok ne promenimo Ustav, mi ćemo ga malo koristiti, a malo nećemo.
Molio bih da ovde zastanemo i da se ova pat pozicija reši upravo u duhu u kome je predložen ovaj paket zakona. Jer, mislim da dolazimo u pat situaciju, kada je u pitanju ovaj član 66, zakona, gde sam tražio da se to pravo na imenovanje od strane Visokog saveta za pravosuđe ukine kada su u pitanju zamenici javnih tužilaca.
Moram da pomenem sada i Ustav, član 106, i ti članovi oko člana 106. otprilike govore o tome. Molim vas, pogledajte, pročitajte, pa onda opet da razgovaramo. Hvala lepo.

Pošto smo svi počeli da pokazujemo Ustav, evo neka mi neko u Ustavu pročita gde je razdvojena zamenička od javnotužilačke funkcije (žagor u sali). Postoji funkcija, samo postoji funkcija javnog tužioca. Ona je Ustavom garantovana. Tužilaštvo funkcioniše kao državni organ, pa mora da ima svog šefa. To je javni tužilac, a ostali su zamenici. Sve odgovornosti u okviru tužilaštva i ovlašćenja su ista. Tako piše u Ustavu u članu 106. Molim da mi neko onda pročita gde je razdvojena zamenička funkcija od funkcije javnog tužioca.
(Dejan Mihajlov: Replika.)

Poštovani predsedniče, poštovana gospodo narodni poslanici, amandman sam podneo na član 67, gde se govori o razlozima za prestanak dužnosti javnog tužioca. Tražio sam brisanje stava 2, koji takođe kaže da zameniku javnog tužioca prestaje dužnost i kada istekne vreme na koje je imenovan i ako bude ukinuto javno tužilaštvo.
U prilog malopređašnjoj raspravi, sada ću zaista citirati taj član 106. Ustava, samo u prvoj rečenici. Ustav koristi termin: "Funkcija javnog tužioca je stalna funkcija".
Kome pripada funkcija javnog tužioca - funkcija javnog tužioca pripada tužiocima i njihovim zamenicima. Ovo je vrlo jasno tumačenje, ne trebaju vam nikakve izvedene forme tumačenja. Znači, vrlo jasno tumačenje ovog člana 106.
Mi sada dolazimo u situaciju da smo, neusvajanjem člana 1. prethodnog zakona, zaista došli u jednu paradoksalnu situaciju. Ja se nadam, gospodine Mihajlov, da vam je jasan sada član 106. stav 1.

Poštovana gospodo narodni poslanici, kada se raspravlja o ulozi sudija porotnika moram da kažem da su, po svim propisima, oni apsolutno izjednačeni u vršenju funkcije sa sudećim sudijama u svim oblastima.
Međutim, u ovom predlogu zakona njihova uloga se minimizira. Moja želja i poslaničke grupe SPS je da ovim amandmanom upravo izjednačimo ulogu sudije porotnika na sledeći način - iako u Predlogu stoji da sudiju porotnika, imenuje Visoki savet pravosuđa, na predlog ministra, nadležnog za pravosuđe, mislimo da sudiju porotnika bira Skupština Republike Srbije, na predlog Visokog saveta pravosuđa.
U drugom stavu - pre predlaganja, Visoki savet pravosuđa, a ne ministar, pribavlja mišljenje suda za koji se imenuje sudija porotnik. Iako je višegodišnja praksa u sudu, pored onoga što radi pravosuđe, a ne ovoga što priča aktuelni ministar, postoji i mnogo toga što je karakteristika i suda, i sudija porotnika. Postoje sudije porotnici koji su to već 15, 20 godina. Danas je vrlo teško naći čoveka koji je spreman da bude sudija porotnik, da svakoga dana dolazi u sud, učestvuje u radu suda, i da se iole razume u pravnu proceduru, bez obzira šta bio po zanimanju.
Postoje i parničari, ljudi koji se sude i imaju uvek 10-15 parnica, ili 20 parnica, svaki sud u Srbiji ima svoje parničare. To su još neke karakteristike pravosuđa, osim onoga kako mi sada slušamo, ovih dana, davanje ideološko-političkih karakteristika prema sudijama i sudu.
Zato mislim da ovaj amandman ima apsolutnog smisla, bez obzira što je Zakonodavni odbor rekao da je on pravno moguć. Naravno da je pravno moguć, ali mislimo da je u skladu i u duhu sa Predlogom zakona, mislimo da ima puno smisla i takođe mislimo da ne možemo na ovaj način smanjivati ulogu sudije porotnika, iz prostog razloga kada je u veću glas sudije porotnika jednak glasu predsednika veća.
Prema tome, puna logika je da Narodna skupština Republike Srbije bira sudiju porotnika. Možda je to veliki posao, ali sudije porotnici se ne biraju svakoga dana, biraju se za duže vreme. Mislimo da bi smo na taj način, izjednačavanjem, apsolutno izjednačili značaj sudije porotnika sa sudećim sudijom, odnosno sa predsednikom veća. Hvala.

Poštovana gospodo narodni poslanici, ovaj član je uopšte teško razumljiv. Jeste predzadnji, ali je jako teško razumljiv i u nadnaslovu, a i u celini.
Očigledno da je ovde predlagač hteo da odredi platu sudije Apelacionog suda, pa je poistovetio i stavio u isti koš i sudije okružnog i sudije Apelacionog suda. Sada u okružnim sudovima rade buduće sudije Apelacionih sudova, i verovatno će to i biti kada bude njihov rad počeo, a u ovom momentu na ovaj način ne davati precizan zaključak, odnosno neprecizno staviti u isti koš i jedne i druge, očigledno da nema puno smisla.
Iz tih razloga ovaj amandman, pre svega, treba brisati u celini, a i u naslovu.

Hvala. Poštovana gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set zakona iz oblasti pravosuđa. Svi smo svedoci u zadnjih godinu dana da svako ima pravo da o pravosuđu kaže svašta, a o sudijama još i više.
Ovih dana smo imali priliku da čujemo valjda najzanimljivije ili najsmenljivije ljude u ovoj državi, što su ministri, čiji su rokovi trajanja najkraći, jer i direktori i zaposleni i svi ostali traju duže od bilo kog ministra u bilo kojoj vlasti ili državi, ali sa pravom da izgovaraju rečenice na koje uopšte nemaju pravo. One spadaju u domen samo nama poznatog političkog nonsensa, kažu: "Mi ćemo javno objaviti spisak nepodobnih sudija".
Ko su ti ljudi koji će utvrditi kriterijume o nepodobnosti? Valjda oni kojima se sudilo? Da li su oni ti? Ili neko treći, četvrti ili peti? Taj ko to kaže mora da kaže ko će taj biti ili valjda on poznaje dve do tri hiljade sudija u Srbiji, pa tačno zna koji sudija valja, a koji ne valja. Znate, to je mnogo i o pojedinom ministru.
Kada govorimo o ovom predlogu zakona svaki zakon može biti posmatran i sa pozitivne i sa negativne strane. Nama kao opoziciji u Skupštini počesto pripada uloga da imamo kritički ton o svakom zakonu. I ovde, takođe, postoji niz elemenata gde se može dati kritički osvrt na predlog. Postoje uvek elementi koji mogu dati određena poboljšanja.
Mi smo, u skladu s tim, izrekli kroz amandmane ne primedbe nego jednostavnu želju da sve to inkorporiramo u elemente Predloga zakona i ne samo kad se govori o tužilačkoj funkciji. Valjda se vidi da je pritisak na tužilačku funkciju u ovih zadnjih godinu dana izuzetno visok. od funkcionera, predstavnika političkih partija, razno raznih udruženja, nevladinih organizacija i, u najnovije vreme, jednog kriterijuma koji je ovde ugrađen, a zaista mislim da ne treba da bude ovde, jer svi oni sa strane, neko društvo sudija, pa nekakve nevladine organizacije, pa udruženja imaju najkvalitetnije pravnike u Srbiji.
Nije tačno, gospodo, najkvalitetniji pravnici u Srbiji sede u sudovima. Oni rade čestito i pošteno svoj posao. Postoji u zakonu odrednica koja kaže pod kojim uslovima neki sudija ne može više raditi taj posao, odnosno ne može biti sudija.
Zato se mi zalažemo, pre svega, za stalnost sudijske, a posebno za stalnost javnotužilačke funkcije, koju kvalifikujemo na određen način težom funkcijom u odnosu na oblik posla kojim se oni bave. Kada govorim o stalnosti, ona iz sebe izvodi dva nova elementa. To je apsolutna nezavisnost u vođenju svog posla i zadatka, i još jedan kriterijum, što je sigurno stručnost i kvalitet onog čoveka koji je izabran za taj posao.
Treba da postoji poverenje od izvršne vlasti i ružno je u ovom momentu da pred sobom imamo Predlog zakona koji nije dala Vlada, da pred sobom imamo Predlog zakona o kome se Vlada nije do kraja izjasnila, a ništa nije rekla ni na amandmanski deo, i valjda ova vlada ima problem sa ovom skupštinom.
Resorni ministar je ovih dana povukao dva zakona iz procedure. U nekim normalnim parlamentarnim demokratijama kada se to desi, u najmanju ruku, ministar sam podnese ostavku, a kod nas, ne daj bože, kada budu i dva poslanika glasala za tog ministra on će smatrati da mu ta stolica pripada.
Taj nivo dostojanstva izvršne vlasti, čini mi se, po ovim predlozima najviše pada. Mi ovde možemo da se sporimo da li je ovo dobro, ko je predlagač, da li je neko, možda, ranije smislio nešto slično (govorim o predlozima iz perioda kada je SPS imao ovakav predlog). Najverovatnija istina, oko svega toga je da oni nisu mogli da uđu u proceduru jer nisu bili neki novi pisci. Problem Socijalističke partije u narednom periodu je bio taj što je verovala svima. Sa svima je bila u koalicijama, i danas smo došli u situaciju da vidimo da nam je ugrožena država, nacija, narod, da se ne poštuju Ustav i zakoni.
Zato smo imali priliku da i predsednik ove države, koga je narod birao, bude izručen Haškom sudu, svi se u Srbiji koji se iole razumeju u pravosuđe smeju načinu rada i vođenja tog suda. Ne liči mi na ono što su donele zapadne demokratije, već ima karakter jednog običnog političkog suda.
U neka vremana, o kojima svi žele da kažu ponešto, kritičkim tonom, to su vremena tzv. komunizma koji je bio u zadnjih pedesetak godina na vlasti u ovoj državi, pravosuđe nikada nije bilo deo javnosti. Ne iz razloga zato što nije trebalo da bude, već je to, ipak, na određeni način uređena država i postojalo je nekakvo poverenje u sudije. Ovi su zakoni dobri sa jedne druge strane, zato što pokušavaju da nađu formu gde će izdvojiti iz ovih žurećih političkih promena u Srbiji, promena političkih interesa, promena na vlasti političkih stranaka i potrebe da u ovoj temeljnoj instituciji države svi kažu svoj stav. Oni svoj stav kažu na jedan ružan način.
Ružno je kada čujemo da vlast kaže da joj pravosuđe ne valja - kada se kaže da je pravosuđe korumpirano, da su, maltene, sve sudije loše. Zar je moguće u jednoj državi, gde smo obrazovali Pravni fakultet, gde smo obrazovali pravnike, vrsne, eminentne pravnike, koji su pisali zakone, a neki su sada vrlo bliski i ovoj vlasti, i predstavnici su u raznim delovima ove vlasti, znači, ti pravnici su učili po onome što su ovi pisali (sada koji su na vlasti), po tom osnovu su postali sudije, sada ti isti kažu da ih nisu naučili dobro i da su oni loše sudije. To je naprosto nemoguće. To je totalna zamena teza. Ovi zakoni će na određen način obezbediti stalnost sudijske funkcije. Nećemo se više igrati stalnošću, nećemo ljude dovoditi u situaciju da ne znaju šta će sa njima biti.
Kada je u pitanju javnotužilačka funkcija, moram takođe da kažem da je bitno, i mi smo to rekli i amandmanski, da se sačuva stalnost. Ne mislimo, kada je u pitanju visoki savet pravosuđa, da je najbolje rešenje da advokati određuju koji će ljudi biti sudije, a posebno ne mislimo da je dobro da to određuju nekakvi eminentni pravnici ili stručnjaci. Ko utvrđuje kriterijum, eminentni pravnik ili stručnjak, da li to utvrđuju mediji, TV, radio ili neka nezavisna grupa, koja će reći ko je pravnik ili eminentni stručnjak koga država postavlja? Da li su to ljudi koji su ovih dana vispreno branili Šiptare od Srba, tražili da se amnestiraju, a sa našim narodom se tamo nije desilo ništa, oni i dalje čame po zatvorima? Da li su to ti ljudi? Da li su to ljudi koji tu već dolaze na tačku koja, možda, ne valja?
Prema tome, vidim upornost predstavnika u Odboru za prvosuđe i upravu da svojim amandmanima na određeni način preskoče ovu činjenicu. Mislim da to nije dobro i da treba na Zakonodavnom odboru ponovo razmotriti činjenicu o stalnosti funkcije. Šta znači rok od osam godina? Ne znači ništa. Opet znači da nije u pitanju stalna funkcija i kada neko uđe u petu ili šestu godinu svoga rada dolazi u situaciju da će ostati bez posla, jer se možda ne sviđa tim ljudima koji tada budu bili na vlasti.
Želim da kažem još nešto: ljudi koji su zaposleni u poreskim upravama, u sudovima, tužilaštvima, finansijskoj policiji, znači u tom državnom aparatu kada odluče da prestanu da rade taj posao, i kada im neko naredi da više ne rade taj posao, dolaze u situaciju da ih neće niko, jer predugo su vremena proveli radeći za državu. Da li želimo na taj način da dovedemo jednu generaciju ljudi u situaciju da sutra ne može da radi nigde, da ne može da izdržava svoju porodicu.Čujemo ministra ovih dana kada kaže: "Ja sam se dogovorio sa Advokatskom komorom kada ove isteramo sa posla da ne mogu da budu advokati." Nećemo im dati da budu advokati. Zbog toga se u najmanju ruku podnosi ostavka. Onda pitam, zašto Vlada nije dala svoj predlog ovde, zašto ne razgovaramo o Vladinom predlogu, zašto se Vlada nije izjasnila ni o amandmanima koje smo dali, nije se izjasnila na kraju, ni oko Predloga zakona? Ako je problem ko je ovo pisao, to uopšte nije problem. Problem je za sve nas kako u budućnosti da pravosuđe sačuvamo, da bude nezavisno.
Molim vas, gospodo, kada pričate o pravosuđu ili kada neki govore o pravosuđu, razumem samo rečenicu koja se odnosi na sudije krivičare, na taj deo funkcije suda, jer svi imaju interesa da u tome imaju uticaja (da nekoga mogu da strpaju u zatvor, zato što će oni tako hteti). To više ne sme da bude praksa. Ne sme nikada da bude praksa.
Iz tih razloga mislim da ovi zakoni imaju određeni kvalitet i da ih ako ih usvojimo, možemo kasnije i dorađivati, ali da vidimo kako će po ovim zakonima ta praksa funkcionisati u narednom periodu. Hvala lepo.

Poštovana gospodo narodni poslanici, bez namere da učestvujem u ovom delu rasprave, ali jednostavno sam morao da izađem za govornicu i da svi zajedno konstatujemo jednu činjenicu: gotovo svi opozicioni poslanici u raspravi koja je vođena nekoliko dana oko izmena i dopuna Poslovnika Narodne skupštine konstatovali su činjenicu da je definitivno prekršen Ustav Republike Srbije i to su konstatovali nabrajajući članove Ustava.
Nigde u zapisniku nema ni jedne konstatacije koja je izneta od strane opozicionih poslanika. Ni jednog člana Ustava kojeg smo mi ovde citirali. Neki od članova Ustava su navedeni i u poslaničkim legitimacijama, a čini mi se da su tu najveća kršenja tako što je usvojen ovakav način rada, sa ovim novim poslovnikom.
Mislim da je to jedna od suštinskih primedaba koja ne postoji u ovom zapisniku. Nema nikakve konstatacije tim povodom i mislim da bi trebalo oko toga ponovo da se izjasnimo - da li je to trebalo da bude u ovom zapisniku ili ne.
Mi smo u toj raspravi, koja je vođena nekoliko dana, gotovo u svim diskusijama pomenuli činjenicu da će biti uskraćeno pravo, da je time uskraćena izborna volja određenog dela biračkog tela da za ovom govornicom izrazi svoje mišljenje, da kaže stav biračkog tela, da iznese određeni predlog. Konstatovali smo činjenicu da narodni poslanik, bilo kog saziva, može napisati predlog zakona, ali ne može samoinicijativno da piše amandman. To može samo poslanička grupa. Znači, dali smo konstataciju kršenja Ustava Republike Srbije. Te konstatacije u ovom zapisniku nema.
Molim da se tim povodom izjasnimo.