Poštovana gospodo narodni poslanici, član 8. zakona ceo govori o osnovici za jednokratno oporezivanje. Kad su i moji prethodnici predlagali da se delimično redefinišu pojedine tačke kojim se utvrđuju osnovice, a u članu 10. se govori o stopama koje će se primenjivati na ovaj zakon, onda su upozoravali pre svega iz razloga celishodnosti.
Da se povede računa i o nečemu što se dešavalo u međuvremenu, odnosno tamo gde su nastajali troškovi, da se troškovi koji su na teretu obveznika i ni po jednom propisu koji važi u srpskom zakonodavstvu a vezan je za poreski sistem, nisu uključeni u taj deo za oporezivanje.
Ne znam kako će biti koncipirana poreska prijava, jer to nismo imali prilike da vidimo, ali bi verovatno morala sadržati delove, elemente nečega što govori o tome da onaj što sebe smatra poreskim obveznikom u ovom slučaju, jer je otprilike u tom pravcu intencija zakona, može da pokaže da je imao i određene troškove koji neće ući u osnovicu. Međutim, ovde se u pojedinim tačkama apsolutno precizira, u celom iskazu, poreska osnovica na koju će biti primenjena određena stopa. Moram da podsetim da se ovde stope kreću od 30 do 90%. Znači, jedan vrlo ozbiljan poreski zahvat.
Ovo su najveće poreske stope koje se primenjuju u našem zakonodavstvu. Ima jedan deo zakonodavstva koji reguliše kapitalnu dobit i tu je poreska stopa 20%. Ona se primenjuje na razliku između nabavne i tržišne vrednosti. Kada se govori, a mnogi su ovde govorili o stanovima, neki se zlurado smejali itd, nemamo mi ništa protiv toga da se naplati razlika kad su u pitanju stanovi, ali da se povede računa o nekim činjenicama u tom slučaju. Moj amandman upravo pokušava to da kaže. U tačkama 12, 13. i 14. ovog predloga tražio sam da se umesto što piše - "tržišna vrednost površine stana iznad pripadajuće površine iz člana 3. stav 1. tačka 13. ovog zakona" - utvrdi da postoji 50 kvadrata, da je cena kvadratnog metra 2 - 3 hiljade maraka, primenimo stopu koja nije mala i automatski dođemo do toga šta je izraz poreskog rešenja.
Međutim, i taj deo koji hoćemo da oporezujemo kao razliku stambenog prostora sadržavao je određene troškove koji ulaze u nabavnu vrednost. To znači, ako je davao deo stambenog prostora, pa u međuvremenu dobio stambeni prostor i razliku stambenog prostora, on nije vršio rekonstrukciju iz sopstvenih sredstava samo onog dela koji predstavlja pravo, već je u ceo prostor koji je dobio uložio određena sredstva. Plaćao je otkup po pozitivnom zakonodavstvu, po pozitivnom srpskom zakonodavstvu, a to u nekim slučajevima ne mora da znači da su baš i male pare. Moramo priznati tim licima pravo na troškove.
Razumem da vi ne želite da razgovarate kada su u pitanju predlozi opozicionih poslanika, ali sada ću da se vratim na ono što ste usvojili kao predlog. Od gospodina pre mene ste usvojili amandman koji kaže - razlika između plaćenog iznosa i realne tržišne vrednosti. Plaćenog iznosa, samo pitam na šta? Realne tržišne vrednosti na šta? Mislim, zaista, da je to još dalje odlaženje od preciznosti u ovom zakonu.

Još dve sekunde da pojasnim do kraja. Kada govorimo ovde uzimamo tržišnu vrednost, izaći će poreski organ na lice mesta, utvrdiće tržišnu vrednost kvadratnog metra, obično se ovde pominje neka kvadratura od 200 kvadrata i kažete da je to 2.000 maraka puta 200, to je 400.000 maraka, primenimo stopu i to je to. Ne može tako. Onda apsolutno rušite kompletno pozitivno poresko zakonodavstvo za koje ste se ovde zalagali.
Kada ste usvojili ovaj amandman i kada su Vlada i Odbor prihvatili da ovako nakaradan stav, koji je apsolutno nepoznat u poreskoj praksi, i usvajate, onda ste ušli u još težu formu. Onda ne mogu da shvatim i zaista se uporno trudim da doprinesem da ovaj zakon bude kvalitetan. Bavio sam se godinama poreskim propisima i zaista sada ne razumem do kraja kako će onaj ko hoće da izda poresko rešenje da utvrdi poresku osnovicu, kako će na tu poresku osnovicu da primeni stopu, ništa ne razumem.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o zakonu o jednokratnom porezu na ekstraprofit, ekstra dohodak i ekstra imovinu. Ovaj zakon ima moralan stav, kada bi obuhvatio celinu priče o kojoj razgovaramo ovih dana, a ovako je po meni duboko nemoralan, jer pokušava da tretira samo jedan uži prostor iz kojeg hoće da se dobije opet neki politički poen. Naši sugrađani dobro znaju u svojim gradovima i naseljima, znaju i svoje komšije koji su švercovali i preprodavali naftu, radili raznorazne radnje, a bogami, zna se i dobrim delom u političkoj javnosti ko je to ostvarivao na razne načine ekstraprofit i ekstra zaradu.
Naravno, najveći deo tih stvari nije u tretmanu ovog zakona. Ovaj zakon se bavi institucionalnim delom i obuhvata kredite za robnu proizvodnju, davane u prethodnom periodu po programima Vlade, zatim kupovinu deviza po zvaničnom kursu koji je tada važio, kao i razne tržišne transakcije, iz kojih se smatra da je izlazio profit i tako dalje. Naravno, uvek interesantna tema, to su stanovi. Samo nema one teme koja je najvažnija, a to je siva ekonomija.
Nema teme iz koje se zaista vidi ko je to u prethodnom periodu ostvarivao ekstraprofit. Ko je to rušio kriterijume zakonitosti i to u raznim oblastima, nemojmo da pričamo samo o švercu cigareta, nafte, kafe i tako dalje. Ima još, bogami, dobrih oblasti u kojima se može ostvarivati ekstraprofit. Verovatno će ostvariti ove godine ekstraprofit oni koji budu otkupljivali malinu, pa je onda na inostranom tržištu prodavali po pet maraka, kupovali po marku, a prodavaće po pet i šest. Da podsetim, Srbija je jedna od država koja diktira uslove za cenu maline na evropskom tržištu. Tu je ekstraprofit. Hajmo da vidimo ko su ti izvoznici, ko su otkupljivači, ko su oni koji će zaraditi četiri marke po kilogramu malina. To je mnogo prosta stvar.
Naravno, ima tu još drugih oblasti, tamo gde su, recimo, posebno interesantne stvari, to je oblast farmaceutske industrije. To je vrlo interesantna oblast i mi imamo stalno problem sa lekovima. Vi kažete da smo mi krivi, mi kažemo da ste vi krivi, nije ni važno ko je kriv. Hajde da nađemo one koji zarađuju ekstraprofit, hajde tu da budemo pošteni jedni prema drugima, ima ih sa svake strane po malo, hajde da nađemo one koji su ti koji ostvaruju ekstraprofite.
Ima ekstraprofita i u oblasti poljoprivrede. Hajde da nađemo one koji imaju kontingente za uvoz đubriva. Zna se, nemojte molim vas dobacivati, ako nešto hoćete, gospodine savetniče saveznog ministra, dođite ovde pa pričajte. Naravno, kada govorimo o oblasti poljoprivrede, poznata je stvar da su uvoznici u oblasti đubriva privatna preduzeća. Naravno, to đubrivo se prodaje našim poljoprivrednim proizvođačima, pa onda kažemo ne mogu domaće fabrike da proizvedu. Mogu domaće fabrike da proizvedu i proizvode jeftinije 100 maraka po toni. To je tačna činjenica, samo nećemo da se bavimo time. Jeftinije je dati nekom kontingent. Naravno, to se desilo i ove godine. Opet su neki dobili kontingente i opet su uvozili đubriva i bilo je prepucavanja tamo između ministara republičke i savezne vlade na tu temu.
Ono što karakteriše ovaj zakon, to su nedorečenosti. Pre bih rekao da je član 3. apsolutno nedorečen iz više razloga. Mnogo toga fali u ovih 19 stavki u kojima se govori o uslovima za iskorišćavanje pogodnosti za ostvarivanje ekstraprofita. Mnogo toga fali.
Mnogo toga još može da se nađe, mnogo toga da se doda. Mi smo nešto amandmanima predlagali i odbijeno je. O tome ćemo pričati kad budemo došli na amandmane. Naravno, oni sporni članovi ovog zakona - zaista se ne vidi na koji će se način doći do poreske osnovice, što je ključ za oporezivanje, u ovom slučaju. Šta će to poslužiti kao suma iz koje će se primeniti stopa koja je predviđena u ovom zakonu? Zaista, to je najključnija stvar.
I, ako ostane onaj član 9, a o tome ćemo se svi zajedno izjašnjavati, onda će ovaj zakon imati jedan vrlo sporan karakter. Prema tome, taj član 9. govori o tome da, uz saglasnost Vlade i komisije, direktor Republičke uprave javnih prihoda može napraviti sporazum sa licem koje je ostvarilo ekstra dobit. Taj zakon ima smisla bez ovog člana. Sa ovim članom uopšte nema smisla.
Naravno, nema smisla ni sa članom 13. u kojem, ako podnesete poresku prijavu, samo ovaj zakon, od svih poreskih zakona, pruža mogućnost poreskom obvezniku da ima olakšicu od 35%. Toliko poreskih propisa postoji, toliko vrsta poreskih prijava postoji u našem zakonodavstvu i nijedan poreski oblik ne predviđa poresku olakšicu zato što ćete podneti poresku prijavu. Svi zakoni predviđaju, ukoliko ne podnesete blagovremeno poresku prijavu, da ćete biti prekršajno kažnjeni. Samo ovaj zakon predviđa mogućnost, ako podnesete prijavu, vi ćete opet ostvariti ekstraprofit na podnošenje poreske prijave, od 35%. To znači, na milion maraka, ostaje vam 350.000 maraka. Kakav je to onda zakon? Ako smo imali tamo sistemske zakone iz oblasti poreza, u kojima smo tražili oštru poresku politiku, tražili rešavanje niza poreskih pitanja, oporezivanje novih oblika, a ovim zakonom kažemo - imate poresku olakšicu, molim vas, podnesite poresku prijavu.
Nije to rešeno dok ovde ne glasamo. Hoću da kažem, gospodine Panajotoviću, da ovaj zakon nije dobro napisan.
Kada ovaj zakon posmatramo u celini, on predviđa još neke stvari. Predviđa da nemate pravo da se žalite. Poreski zakon je vrlo specifičan i on govori na jedan svoj način. Gospodo, u porezima nema demokratije, u porezima ne sme da bude političkih partija, u porezima ima samo dve stvari - poreska osnovica i poreska stopa. Sve ostalo ne sme da postoji u porezima. Kod nas, doduše, još mnogo toga postoji što nije ni poreska osnovica, što nije ni poreska stopa. Kad dođemo do nivoa da imamo poresku osnovicu i poresku stopu, ovde demokratije nema, porezi su vrlo rigidna stvar i država ne sme da dozvoli da se u poreze uvodi demokratija. Ovo je jedan od načina da se u poreze pomalo uvede i demokratija. Mislim da je to apsolutno pogrešno, nekonzistentno.
Moram da stavim primedbu na obrazloženje ministra, da je ovde napravljena ozbiljna greška. Nadam se da će po amandmanima ova greška biti ispravljena.
Na kraju, kada je u pitanju primena zakona - utvrdi se ekstra profit, pa se onda utvrdi osnovica, pa se na nju primeni stopa i uvek se završava, ja stalno slušam neke cifre. Kad je u pitanju zakon o privatizaciji - 200 do 300. Ovaj zakon o ekstra profitu - 200 do 300. Ja ne razumem odakle te cifre - 200 do 300 će biti oporezovano.
(Predsednik: Vreme.)
Znači, mora biti oporezovan svako. Moraju biti obuhvaćeni oni koji su ostvarili ekstraprofit i ekstrazaradu. Na kraju, da ne budem pogrešno shvaćen, kad ovde komentarišete naše diskusije s mesta i dobacujete, Molim vas da se pozabavite ovim zakonom ozbiljno. On tretira sve građane Srbije. Ne može se u obrazloženju zakona pisati politički pamflet, a od građana tražiti poverenje. Ovaj zakon mora važiti za sve, mora biti primenjiv na sve i ne može niko biti izuzet. Ja ovde nisam hteo da koristim ničije privatne firme, ničija privatna preduzeća, ali samo hoću da kažem - uozbiljite se kod ovog zakona, on je jako ozbiljan. Nemojmo da pogrešimo kod nekoga. U ovoj državi je bilo ljudi koji su i na čestit način sticali svoje bogatstvo. Ja to bogatstvo nemam niti posedujem, ali možda će neko ovde i nedužan stradati.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam svakako upoznat i sa radom u odborima, pošto učestvujem u radu Zakonodavnog i Odbora za finansije. Hoću da  odgovorim na ono o čemu je govorio gospodin Panajotović, sa kojim volim da razgovaram po ovim pitanjima, jer se bavi na stručan način ovim temama i ne dobacuje, kao neki odavde koji još nisu ni pročitali zakone.
Istina je, ali ovo je načelni deo rasprave o ovom zakonu. Vlada se nije izjasnila po svim pitanjima, kada je u pitanju član 9. ovog zakona. Nije se do kraja izjasnila kada je u pitanju član 13. To su dva vrlo sporna člana. Najveći deo amandmana koji su podnosili poslanici iz svih političkih partija - SRS, SPS, DS i DSS, odnosi se na primenu ova dva člana. Znači, svi su stavili u sumnju ova dva člana. Prema tome, ja sam svojom diskusijom tražio sam da se Vlada decidno ovde izjasni. Nije mi bila namera da vršim političku propagandu za svoju partiju, da gospodin Panajotović pogrešno ne shvati, već da Vlada jasno kaže šta će se desiti sa ova dva člana zakona.
Ako ova dva člana zakona ostanu ovako kako su napisani, mi nećemo dati podršku ovom zakonu. Pretpostavljam ni najveći deo poslanika u ovoj skupštini. Hvala.

Poštovana gospodo narodni poslanici, nisam ni očekivao da će ovi diskutanti, koji imaju zadatak da brane ovaj zakon, ovako kako je napisan, drugačije da govore. Ali, zamolio bih da prethodno pročitaju zakon do kraja, da vide šta se zaista traži od ovog zakona, šta je duh zakona, odnosno kako kažu sadašnji vlastodršci, šta je duh ovog vremena, šta je novi ambijent itd.
Očigledno da je jedini cilj ovog zakona, koji je inače napisan u obliku jednog političkog pamfleta, da oceni jedno prethodno vreme i da keže da su neki ljudi iz prethodne vlasti, ali samo oni koji su bili na funkcijama, ovu državu doveli do propasti i da su se obogatili.
Naravno, beži se od celine primene zakona, iz koje može mnogo toga da se uradi, pa zato je i napisan ovako manjkavo, teško može i da se brani. Pogotovo u obrazloženju, koje ima karakter jednog običnog pamfleta, koji se deli po ulicama, ne može da se uhvati sadržina zakona. Znate, ovaj zakon je trebalo da obuhvati mnogo toga, ali nije. A znate zašto nije - nije zato što su govornici godinama, sa trgova, raznoraznih mitinga, pozivali građane Srbije da ne plaćaju porez, da vrše utaju, da vrše prevaru, prinudu, da koriste šiptarske modele, kako bi se, jednostavno, urušila država.
Onda su došle sankcije, naravno, koje su pomogle da se sve to događa. I najgora je stvar - nas ovde sedi 37, nijedan od nas nema privatno preduzeće, nijedan nema zanatsku radnju, nijedan ne vozi mercedes od 200.000 maraka, a, gospodo, polovina vas ovde izađe za govornicu i kaže - ja sam vlasnik privatnog preduzeća, koje je toliko propalo u prethodnih deset godina, da jednostavno nema od čega da živi, a ovde polovina vas stiže sa mercedesima. To je istina.

Gospodo narodni poslanici, rekao bih da je zaista nervoza u ovoj sali, ali ne zbog poslanika opozicije. Sada je 11,21 i imam utisak da teško možete da objasnite na koga se ovaj zakon odnosi i šta će biti stvarno. Reče moj prethodnik da je on delimično pravičan. Ovoliko će biti pravičan, a nepravičan će biti ovoliko, jer fali ova druga polovina, samo je nema u opoziciji, jer je ona kod vas. I ti neki koji su bili kod nas, pomenu neko JUL, sve je kod vas otišlo. I ovi mali ovamo, koji su patriotizam prodavali, srpski patriotizam prodavali kupujući obraz. Danas mnogi drže po pola Zlatibora i ko zna šta nemaju po ovoj  Srbiji, a prodajete nama poštenje. Kako vas nije sramota?

Poštovani narodni poslanici, slažem se  sa predsednikom Skupštine, ali ne mislim da je kod prethodnog govornika bila zla namera, već se, verovatno, radi o neskladu u vezi sa korišćenjem termina. Razlika između osnovice i prosečne zarade je apsolutno ogromna i ne može se nikako stavljati u jednu terminološku celinu. Kad je u pitanju osnovica, prosečna osnovica, recimo, u zdravstvu je 605 dinara, u državnim organima uprave oko 815 po koeficijentu, pa onda se dodaje na to 30% itd.         (Tomislav Nikolić, sa mesta: Po kom članu?)
Ja sam rekao po članu 98. Niste čuli.
Prema tome, bez namere da branim bilo koga ovde, ali definitivno da zaista bude jasno, između prosečne zarade i osnovice koja se primenjuje na bilo koji koeficijent, postoji ogromna razlika. Možda bi bilo dobro za sve nas da imamo takve plate, ili da živimo u nekim drugim uslovima, ali to apsolutno ne stoji.

Pre nego što pređem na ovaj deo koji govori o ustavnim okvirima za Kosovo i Metohiju, bio je jedan deo diskusije koji je pokušavao da stvori kontekst priče da je neko odgovoran i kriv iz prethodne vlasti za ovo što se dešava sada i ovog momenta, pri čemu je ukazivano i na sužen prostor. Priznajem, zaista, da je prostor jako sužen, da nam je nametnut kao takav i pitanje je gde je granica tog sužavanja, kao i prava Srba, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i mnogih drugih pitanja. Ali, radi javnosti i radi znanja za sve poslanike i građane Srbije, ispred sebe imam tekst privremenog sporazuma za mir i samoupravu na Kosovu i Metohiji, predloženog u Rambujeu. Taj sporazum nisu potpisali ni svi međunarodni predlagači, ali su ga Šiptari odmah potpisali. Gde je problem kod ovog sporazuma? Problem je u vojnim aneksima. Znači, ovde se govori o sledećem, a ja ću navesti samo nekoliko tačaka, neću dugo, ali su mnogo važne i bitne.
Znači, status multinacionalnih snaga za implementaciju ovog sporazuma. On je značio sledeće, da trupe NATO pakta uđu na teritoriju cele Savezne Republike Jugoslavije, pa u tački 6. kaže se ovako - NATO neće podleći ni jednom zakonskom postupku, građanskom, administrativnom ili krivičnom. To je pod a).
Pod b) osoblje NATO-a će u ovim okolnostima i uživati imunitet jurisdikcije Savezne Republike Jugoslavije. Dalje - osoblje NATO-a će uživati imunitet u pogledu bilo kog hapšenja, istrage, pritvora od strane organa Savezne Republike Jugoslavije. To je u tački 7.
U tački 8. se kaže - osoblje NATO-a će uživati, zajedno sa svojim vozilima,plovilima, vazduhoplovima i opremom, slobodan i neometan prolaz, i nesmetan pristup širom SRJ, uključujući i odgovarajući vazdušni prostor i teritorijalne vode. To znači ta okupacija.
Dalje, u tački 11. se kaže - NATO-u će biti dato pravo na korišćenje aerodroma, puteva, železnice i luka, bez naplate troškova, poreza, dažbina i nekih drugih naplata za korišćenje. I na kraju, cinizam u svemu tome, kada je neko bogat, on hoće od siromaha da uzme i ono malo što ima, pa kaže - strane će pomoći NATO u pribavljanju, po najnižoj ceni, potrebnih komunalnih usluga, kao što su električna energija, voda, gas i drugi resursi. I niz drugih ovde ima začkoljica i detalja, koji su suštinski bili razlozi za odbijanje tog dokumenta.
Pitam vas, da li ima neko ovde ko je sada spreman da digne ruku za to? Zar je moguće? Da ste vi u to vreme bili na vlasti, da li bi prihvatili ovako nešto? Naravno da ne bi, i tada ste bili u ovoj skupštini i rekli ste ne. Prema tome, nemojmo o tome ko je kriv, ima dobar deo istine u onome što je rekao premijer Đinđić - danas je ovo ovako. I svi smo bili saučesnici onog vremena, samo nemojmo ovde da sa nekim jeftinim političkim porukama tražimo nekog krivca. Mi, ovde u Srbiji, u zadnjih sto godina, uz razne vrste vlasti i razne oblike vlasti, imali smo istu boljku i danas smo ponovo na toj istoj temi. Hajmo korektno da probamo da izvučemo maksimum iz onoga što se nalazi pred nama kao problem. Problem je sledeći - mi možemo reći da Kosovo nije okupirano, ako želimo tako da kažemo, a da li jeste ili nije, to je sada granica i crta oko koje možemo da se sporimo. Činjenica je da nam srpski narod živi samo u jednoj enklavi, na severu, da nam narod živi na delu teritorije gde je i dalje izložen raznoraznim mukama, živi kao u getu, nema ljudska prava, privreda ne radi. I onaj deo srpske privrede koji je bio na teritoriji Kosmeta, sećate se dobro da su tamo vozila KFOR-a i svi ostali ušli i zaplenili tu privredu, ljudi ne rade.
Bitna je podrška Vlade Srbije tom narodu da ostane i dalje da živi na tom prostoru, da sačuvamo onaj srpski entitet koji je na neki način formiran, koji postoji i funkcioniše. I prave su diskusije ovih ljudi sa Kosova koji kažu da treba o tome povesti računa. Međutim, u ovom dokumentu ima još jedna rečenica koja kaže - mi možemo angažovati i građane Srbije za naše potrebe, odnosno stvoren je legitimitet, da se može uzeti neki Srbin ili njemu neko sličan, koji će raditi ono što se od njega traži za neke pare. Problem je kako dalje, i gde je granica, i koja je to granica, i koji je to odgovor srpskog naroda, i ima li uopšte odgovora srpskog naroda na bilo koju temu, kada je u pitanju svekoliki interes srpskog naroda.
Nama se kroz istoriju, ne bih o tome, ovde su govornici o tome često govorili i vraćali se na 1389. godinu, pa i na ove godine unazad, ali definitivno stoje činjenice koje same po sebi govore gde smo sada u odnosu na međunarodnu zajednicu. Da li smo mogli izvući manje ili više, samo pitam sebe kao građanina Srbije, a pitam i vas, pitam i građane Srbije, hoće li nam neko, ovo što sam pročitao sada i počeo da čitam, tražiti dalje, hoće li nam tražiti u Nišu kasarnu, hoće li nam tražiti niški aerodrom i šta ćemo tada da kažemo? Mislim da sada treba da kažemo da ove zaključke treba apsolutno da modifikujemo, pa neka ostane zapisano u istoriji, pošto neki hoće da njihove diskusije budu zapisane u ovoj istoriji, da kažemo da Srbi ne treba da izađu na izbore. Nikako ne treba da izađu, jer neće im biti stvoreni uslovi da ravnopravno mogu da ostvare svoje makar biračko pravo. To neće moći na teritoriji samouprave, a neće moći ni u rasejanju ovde kod nas. Neće moći da normalno školuju svoju decu, a da ne govorimo o pružanju lekarskih usluga, o stvaranju elemenata državnosti, koji su sadržani u ovim okvirima. Nisu to elementi državnosti, to su elementi za buduću državu.
Ako su izbori 17-og, šta se dešava oko Nove godine? Oko Nove godine će neko da prizna tu državu. Ona će dobiti sve elemente državnosti. Hoćemo li mi moći tome da se suprotstavimo? Teško. U ovom odnosu jedinstva srpskog naroda, jedinstva političkih partija, dogovora na ovu temu i potrebe pojedinaca da odavde lamentiraju na sebi samo svojstven način. Nemamo potrebu, zaista ne mislim da imamo potrebu to tako da pričamo. Imamo potrebu jedni drugima da priznamo da smo u teškom problemu i treba zajednički da ga rešavamo. Kako? Tako što ćemo dati apsolutnu podršku našim Srbima koji žive tamo i nema veze iz koje su političke partije. To su naši sugrađani, naš narod i oni moraju imati našu podršku.
Nije ovo nova priča. Sada je tema Kosovo, a tako je isto bilo i u Srpskoj Krajini, u zapadnoj Slavoniji, u istočnoj, u dobrom delu entiteta u Bosni i Hercegovini, gde je recimo Drvar, 95% srpskog življa dobilo izbore, ali ne mogu da dođu tamo, imaju problem kako da priđu toj teritoriji. Znate, kroz ovu Srbiju putuju svi živi. Nijedan auto nijednog Hrvata nije razbijen ni dan danas, ni bilo kog drugo. Ali, problem je kada Srbin krene odavde ka hrvatskoj granici, ima problem da li će mu se nešto desiti. Problem je odnosa kako mi posmatramo njih, a kako oni posmatraju nas. Mi nismo osvetnički narod, a ovde ima potrebe da to neko predstavi kao osvetnički narod. Zar je moguće, i to iz reči Srba. Da budemo malo tolerantni, bar u toj meri.
Na kraju, tražio sam da uđe nekliko zaključaka. Prvi zaključak je da Srbi uopšte ne izađu na te izbore. Drugi, da uopšte ne učestvujemo u popisu stanovništva. Sa kim to treba da se popisujemo? Sa onima koji u zadnjih 20 godina nemaju državljanstvo ove države, sa onima kojih ima negde od 250 do 300.000, već koliko ih ima, koji su sada ušli na područje naše države, još uvek suverene države, bar još neki dan, uz podršku međunarodne zajednice i uz sva ona prava da lamentiraju na srpskim kućama, srpskim imanjima, srpskim gradovima i na srpskim grobljima.
Naravno da priča ima dva kraja, što ne kažu javno da su ovih dana poslali 280 mladih Šiptara na obuku u neku bazu u Italiji. Ova se gospođa smeje. Mnogo je smešno, gospođo, ovo što pričam. Poslali su ih. Zašto su ih poslali? Treba im vojska za neko naredno vreme. Mi ne želimo Šiptarima ništa loše, garantujem da nijedan Srbin ne želi ništa loše, samo se pitam što oni to nama žele. I na kraju, bilo bi dobro da se ne sporimo oko ovih zaključaka, da im damo pravo ime i prezime i da kažemo makar formalno, bez političkog verbalizma, bez potrebe da ovde lamentiramo na patriotizmu, na bilo koji način da jednostavno kažemo da mi nećemo da prihvatimo da Srbi budu građani drugog reda na području Kosova i Metohije. Nećemo priznati šiptarsku državu, nećemo da učestvujemo na nepoštenim izborima, nećemo ući u popis sa vama. Ono što je važno, da zaključak Vlade bude pravi, da pružimo maksimalnu pomoć tom narodu da ostane da živi za neka buduća vremena.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo na ovom predlogu zakona imamo priliku da vidimo kako smo mi tretirali vaše zakonske predloge, a na koji način se vi odnosite prema predlozima koje podnose opozicione političke partije. Bavili smo se uglavnom tretmanom zakona, uglavnom u stručnom pogledu, govoreći o manjkavosti tih predloga i o onome što nije dobro urađeno. U svim ovim kloniranim diskusijama, koje traju već drugi dan, jedina tema koja provejava u ovom momentu i u toku jučerašnje rasprave - kako da se ispljuje predlagač. A na najneobičnije načine, lamentirajući od Hitlera do Klintona, na raznorazne teme.
Nismo čuli ni u jednom delu diskusije bilo kog kritizera ovog predloga zakona, šta se to predlaže, uz samo jedno priznanje i konstataciju, da definitivno na području Srbije deluju razne verske sekte, da je Srbija ugrožena drogom, da je ugrožena raznoraznim pritiscima na omladinu, da se dešava mentalna manipulacija srpske omladine, da postoje razni drugi oblici devijantnih ponašanja. Iako postoje u zakonskoj regulativi tačno pobrojani članovi kojima se reguliše način, forma i borba protiv određenih uzroka koji utiču na srpsku omladinu, nisu prezentirani modeli i načini kako to sprečiti.
Ovde se govori o opštedruštvenom ugrožavanju, a vi pričate da neko vrši represiju na srpsku omladinu ovim zakonom.To nije tačno. Radi se apsolutno samo o okruženju koje stvara uslove da se ovo našoj deci dešava. Kada govorite o svojoj deci, nemojte pričati kao da mi nemamo decu. Imamo decu, imamo i porodice, poštujemo i svoju, i komšijsku i decu naše familije.Prema tome, ne može biti pravo DOS-a da voli srpsku decu, a da ostali u ovoj skupštini ne vole svu decu ove Srbije.
To kao privilegovano pravo ne pripada nikome, već pripada srpskoj porodici i svakoj porodici koja živi u ovoj Srbiji, na taj način treba i da se odnosimo jedni prema drugima. Kada je u pitanju primena zakona, izriču se samo tri vaspitne mere. Vaspitne mere služe pre svega kao dobronameran savet porodici, roditeljima te dece, da se skrene pažnja na devijantno ponašanje dece ili uticaj okruženja u kome se nalaze.
Mi možemo pričati na razne načine, došli smo iz raznih krajeva Srbije, ali dobro znamo da u svakom gradu i svakom naselju u Srbiji prepoznatljivi su objekti različitih sadržaja koji utiču na ova devijantna ponašanja. Sve je manji broj porodica i roditelja koji mogu da se odupru, na poseban način, odnosno bore protiv tih devijantnih ponašanja. Čini mi se da smo preskočili jednu od najvažnijih opaski ovog zakona, a to je zabrana izlaska posle 12 sati noću, pa do pet ujutru.
Znamo da vikendi po Srbiji donesu sledeće: jedan deo dece zaglavi u bolnici od alkohola, drugi zbog droge, treći nastrada na putevima i upravo u vremenu od dvanaest sati u noć do pet ujutru, uz dejstvo droge, uz dejstvo alkohola i svega onoga što im se nudi. Kada govorimo o praktičnoj primeni one zakonske regulative, ovim hoćemo da upozorimo da se postojeća zakonska regulativa nije popravila. Ako imamo kritički ton prema vremenu u kome smo mi bili na vlasti, pa i vaše vreme gospodo, čini mi se samo da je povećalo tendencije u tom pravcu. Govorimo o raspusnosti, vi pričate o raspusnoti srpske omladine, kao da ne treba ničim da ih stavimo pod kontrolu, da im ništa ne kažemo da ni na jedan način reagujemo prema tim događanjima.
(Predsedavajuća - Nataša Mićić: Vreme.)
Samo malo. Na kraju, ta praktična primena ovog zakona je upravo usmerena na upozorenje, na skretanje pažnje svim segmentima ovog društva da povedemo računa kako da zaštitimo srpsku omladinu. Vi ne predlažete kako to da se uradi, ne dajete predloge, nemate sugestija. Ovaj zakon tretirate na nekorektan, nepošten, neprincipijelan i nekvalitetan način. Dajte stručnu ocenu ovog zakonskog predloga. I na kraju da kažem, još jednu rečenicu, za neke DOS-ovske mladiće koji su izašli sa ove govornice, niste vi gospodo ogledni primerci srpskih mladića, Sbija je puna pravih Srba i patriota. Hvala lepo.

Kada slušamo prigovore na Predlog zakona o malim i srednjim preduzećima moram da kažem da bi bilo dobro da se sa stručnog stanovišta daju prigovori, a ne da koristimo čisto političke argumente koji u ovom momentu nisu u upotrebi i retorici poslanika SPS-a, jer ono o čemu mi govorimo, govorimo čisto sa stručnog stanovišta i u nameri da dokažemo i vama i srpskoj javnosti, a i Vladi Republike Srbije, da ovaj zakon ima smisla.

U jednom smo se sigurno složili, da je neophodna podrška malim i srednjim preduzećima i složili smo se takođe da ova mala i srednja preduzeća predstavljaju 90% perspektive Republike Srbije. Takođe smo se složili još jednom da je to jedina mogućnost za buduće zapošljavanje u Republici Srbiji.

Takođe smo se složili oko činjenice da će buduća privatizacija, a to su izjave i predstavnika Vlade, dovesti do otpuštanja jednog broja zaposlenih radnika. Kako onda rešiti problem? Mi smo ponudili rešenje i namera je da iz ovoga ne izvlačimo nikakve političke poene, već nam je želja da zajednički doprinesemo da građanima Srbije bude bolje.

Međutim, imam utisak samo zato što stoji u prefiksu - SPS, samo je to razlog zašto se ovaj zakon ne prihvata. Ono što može da se kaže kada je u pitanju ovaj zakon, Vlada je govorila da će pomoći mala i srednja preduzeća, da će obezbediti podsticaj u privredi malih i srednjih preduzeća, da će dati podršku malim i srednjim preduzećima. To uopšte ne stoji, nije činjenica. Ono što se desilo ovih dana, da je data podrška malom i srednjem preduzeću, imali smo priliku da vidimo - to su posebno odabrana preduzeća gde je jedini cilj da se podrže ljudi koji su pružali pomoć u prethodnoj izbornoj kampanji DOS-u.

Govornici su već govorili o preduzećima kojima je pružana pomoć i koja su dobila ove kreditne aranžmane. Prema tome, ne možemo govoriti na taj način o strateškoj podršci srpskoj privredi, a posebno ne u delu gde se radi o malim i srednjim preduzećima.

Cilj zakona je da se izvrši prestrukturiranje privrede. Jako je važno u ovom momentu sagledati stanje srpske privrede. Ono je narušavano dugogodišnjim sankcijama, bombardovanjem, i ono što je prethodna Vlada Republike Srbije učinila to je da je sanirala deo koji je direktno bio napadnut, bombardovan i uništen.

Međutim, ne mislim da je sve urađeno u toj oblasti. Neophodno je još mnogo toga učiniti u toj oblasti, jer je to neprekidan proces. Posebna crta ovih predloga zakona je pravilno raspoređivanje resursa. Mi smo imali u zadnjih desetak godina razvoj u ovoj oblasti, ali, pre svega, u delu trgovine i pružanja usluga.

Manje je postojalo rashoda, kada su u pitanju mala i srednja preduzeća, u oblasti privređivanja, a gotovo najmanje u delu koji je vezan za agrar, za poljoprivrednu proizvodnju, jer smo imali u prethodnom periodu rast velikih agrokombinata koji su bili strateška podrška poljoprivrednoj proizvodnji.

Posebno se taj deo i u ovom momentu nalazi, čini mi se, osim verbalne podrške, van celine srpske privrede i prepušten je sam sebi i na milost i nemilost nakupcima, preprodavcima, raznim bankarima koji nude da otkupe jeftino poljoprivredne proizvode, a kasnije da ih vrlo skupo prodaju na svetskoj pijaci.

Ova prenaglašenost kapaciteta u pojedinim oblastima upravo ovim zakonom bi bila svedena na najmanju moguću meru. Fond i agencija koja se predviđa u ovom zakonu bi dali osnovnu intonaciju i pravce, dali bi prednost programima proizvodnje. Takođe bi vodili računa da se, prema geografskim područjima, krajevima, afinitetima pojedinih područja, interesima određenih krajeva, upravo u tim oblastima razvijaju odgovarajući oblici proizvodnje.

Već u ovom momentu je prepoznatljivo da se u vranjskom kraju, i naravno uz podršku "Simpa", formirao značajan deo malih i srednjih preduzeća, prepoznatljiv je i Novi Pazar sa svojih nekoliko vrsta proizvodnje, pored proizvodnje džinsa, proizvodnje obuće itd. Već nekoliko krajeva je prepoznatljivo u ovom pravcu, ali nisu i nemaju kome da se obrate. To je jedna stihija, jedno nepravilno raspoređivanje kapaciteta. Ovaj zakon bi učinio dovoljno da se kapaciteti raspoređuju značajnije i kvalitetnije.

Kada je u pitanju fond, on bi značajno zadržao određenu dinamiku prema bankama. Čini mi se da bi prema bankama i bankarima učinio nekoliko stvari. Prvo, sačuvao bi dignitet i preduzeća i programa. Čini mi se da su i oni i programi i preduzeća prepušteni ucenama i tržištu kod banaka. Mi imamo ponuda iz te oblasti prema privrednicima i privatnim preduzetnicima, ali ono što se događa je da nema kvalitetnih kredita. Skupi krediti na ovom tržištu ne mogu da prođu više i nema te proizvodnje koja može da plati kamate koje se nude od strane sadašnjeg srpskog bankarstva.

Moram da ukažem na činjenicu koja je ranije bila u opticaju i u toj raspravi smo nekoliko zakona mi pomenuli. Nije ova Vlada Republike Srbije ni u čemu podržala mala i srednja preduzeća. Mi smo te argumente izneli ovde, samo ću ponoviti nekoliko. U poreskim propisima, u Zakonu o porezu na dohodak građana i u Zakonu o porezu na dobit preduzeća, one subvencije koje su bile predviđene kao oslobođenje za mala i srednja preduzeća, koje su značile podsticaje u poreskom smislu za razvoj, za investiranje, za stvaralaštvo, za nove programe, ukinute su. Po postojećim propisima ukinute su olakšice koje su omogućavale da preduzeća, a posebno mala i srednja, mogu u prve tri godine poslovanja imati pravo na poreske povlastice. Danas toga nema. Obrazloženje je bilo šturo,gotovo nikakvo. Ko ostvari dobit ima da plati. Naravno, ne računa se ni počinjanje nove proizvodnje, ni ulaganje, ni kreditiranje, ni sve ono što je bilo neophodno u prethodnom periodu dati da bi se vratio deo uloženih sredstava, već i sam dinar ostvarene dobiti mora odmah biti dat porezu.

Da kažem na kraju i da podsetim, sigurno stoji jedna istina, da je zamajac privatne privrede, privatnog preduzetništva u Srbiji veliki. Predstoji nam i ova privatizacija, o kojoj ćemo razgovarati na nekoj od narednih sednica. Ne može se zaustaviti razvoj privatne privrede, malih i srednjih preduzeća, to u Srbiji u ovom momentu čini preko 30% ukupne proizvodnje, verovatno u ostvarivanju dobiti i nešto više, čak možda do 40%, a to je negde oko 500.000 zaposlenih radnika. To je važan i bitan faktor. Ne može se dozvoliti da bude mimo kolotečine, prepušten sam sebi, da država ne vodi računa o tome. Ne da kontroliše, ne da ucenjuje, već jednostavno da bude servis koji će pomoći da se pravilno oblikuju oblici proizvodnje.

Mi imamo krajeve u Srbiji gde nema nijednog malog ni srednjeg preduzeća. Sigurno postoje programi koji mogu, ako budu podržani od Vlade Republike Srbije, učiniti nešto na tom planu. Jednostavno, usmeriti u te krajeve, da se zadrže i građani Srbije, da se naseljavaju i da ostanu i dalje da žive tamo na svojim ognjištima. Kada sam rekao da je značajan deo društvenog proizvoda u ovoj oblasti, ovo sam najozbiljnije mislio, ali on nije pravilno raspoređen. Taj deo društvenog proizvoda u ovoj oblasti je i dalje u oblasti usluga, u oblasti trgovine. Znači, veći deo je u ovoj oblasti, a manji u oblasti proizvodnje.

Kaže Rističević da je tema. (Iz sale: Vreme.) Evo, vreme, odmah završavam. Na kraju, mislim da i poslanici DOS-ovske većine, kao i ostali poslanici u ovoj skupštini imaju isti stav o nekoliko činjenica. To je da su mala i srednja preduzeća potrebna Srbiji, da će mala i srednja preduzeća zaposliti veći broj radnika. Takođe mislimo da je značajan razvoj malih i srednjih preduzeća u oblasti proizvodnje. Prema tome, mislim da je prigovor koji je išao kao ovom predlogu zakona mogao biti iskazan u obliku amandmana ili u nekoj drugoj sugestiji. Zato lično mislim da ima smisla podržati ovaj zakon i to očekujem od vas. Hvala lepo.

Poštovani narodni poslanici, ovaj zakon sam po sebi ...

Ovaj zakon ima prilično veliki značaj jer obuhvata zaista jednu ogromnu populaciju državnih činovnika koja se broji cifrom od 420 hiljada. Tema je interesantna i važna, tačne su činjenice koje je gospodin Jovanović pomenuo, da je do 1998. godine zakonom to bilo regulisano, pa je trebalo da se donese, pa smo ušli u 1999. godinu i onda je došlo NATO bombardovanje i svi događaji i pretpostavljam da su to bili razlozi zašto se ta regulativa nije dogradila.
Definitivno je tačno da je prethodni zakon imao značajne manjkavosti, jer nije obuhvatao određene kategorije, nije odredio pravilne odnose, tako da su se pojavile određene privilegovane grupe. U to ne možemo svrstavati kao posledicu pripadnika jedne, druge ili treće političke stranke, već o ovome treba da razgovaramo kao ozbiljni i odgovorni ljudi. Ono što ne vidim kao rešenje u ovom zakonu, a istina je da će Vlada Republike Srbije svim ovim zaposlenima biti poslodavac, ne vidim nekoliko činjenica. Ono što po meni predstavlja problem, moram da kažem da sam učestvovao u četiri sistematizacije iz prethodnog perioda i stavljao niz primedbi na odnose i raspone u određenim kategorijama zaposlenih. Posebno je interesantna kategorija činovnika koja se bavi kontrolom funkcija države.
U tu kontrolnu funkciju države spadaju i MUP, razne inspekcijske službe u okruzima na teritoriji cele Srbije, organi finansijske policije, organi preventivne kontrole u poreskim upravama i da ne nabrajam ove inspekcijske organe. Ono što je ostalo kao problem, mislim da treba ozbiljno da ga tretiramo, to su nekvalitetan rad. U prethodnom periodu, male plate, ali ne vidim po ovom zakonu da će to pitanje biti kvalitetnije rešeno.
Hoću da upozorim i da sugerišem da Vlada posebno povede računa o kategorijama sa posebnim ovlašćenjima, ljudima koji se bave najriskantnijim poslovima, to su inspektori finansijske policije, to je tržišna inspekcija, razni organi koji rade na graničnim prelazima, a možda i prosvetna inspekcija, koja je ostala posebno zanemarena u prethodnom periodu, van značajnih ovlašćenja, sa starim kadrovima iz prethodnih perioda, sa niskim ličnim dohocima i jako malim ovlašćenjima.
Možda bi bilo dobro, definitivno, da se posebno u toj oblasti povede računa, jer smo bili suočeni sa nizom zloupotreba, od političkih, do upotrebe od strane verskih sekti, do prisutnosti pred školama razno-raznih kupoprodaja, trgovine drogom, odnosa profesora, jednog dela predavača koji nisu vodili računa o učenicima, i mislim da bi trebalo povesti računa kada se govori o ličnim dohocima, i o ovlašćenjima, i o radu, i o tretmanu zaposlenih u tim službama. Možda bi trebalo pojačati i ovlašćenja, i definitivno zaštititi kategoriju zaposlenih u toj oblasti, a zaštititi i decu.
Kada su u pitanju rasponi, možda vas ovo ne zanima, ali je važna oblast za 400 hiljada ljudi, kada su u pitanju rasponi, moram da podsetim da je bitno u organima poreske uprave, jer tamo postoji pet kategorija načelnika, pet kategorija, a u ovom zakonu se tretira samo jedna. Mislim da neće biti dobro, teško će se organ poreske uprave moći da izbori sa strukturom raspona, a govorimo da je neko načelnik. Imamo načelnika finansijske policije, imamo načelnika odeljenja poreske uprave, imamo načelnike u organizacionim jedinicama poreske uprave. Na kraju, imamo ljude koji su načelnici odeljenja i imamo šefove odseka za preventivnu kontrolu, pričam o strukturi zaposlenih.
I, sada, u toj struci, ako se na ovaj način ne tretira složenost posla, stručnost pojedinih ljudi koji se bave tim poslovima, doći ćemo u situaciju da imamo jednu uravnilovku i u stručnosti i u odgovornosti prema poslu i zadacima.
Ono što je bitno sada reći je da ovde nema definisanog dodatka za posebne specijalnosti, a mislim da je on neophodan, jer ako smo u niz zakonskih projekata govorili o borbi protiv sive ekonomije, taj dodatak je i te kako neophodan.
Suočavanje ljudi u tim oblastima sa količinom, obimom, složenošću posla, pojedini inspektori u finansijskoj policiji utvrde samo jednim poreskim rešenjem na desetine miliona, pa mislim da ima puno smisla da se stručnom, kvalitetnom, efikasnom radu, a pre svega u onom delu gde su zastupljeni akcizni proizvodi, posebno kvalifikuje dodatak za rad tih ljudi. To su inspektori finansijske policije, inspektori u preventivnoj kontroli, tržišni inspektori, inspektori rada.
Jer, mi smo govorili o zakonu koji tretira ovu oblast, a ta je oblast jako slabo i zastupljena i bila tretirana, to mora da se kaže. Prema tome, ovaj zakon to ne tretira kvalitetno. Mislim da je bitno čuti sindikat opšte uprave i pravosuđa, a posebno pravosuđa, jer se tu završava taj deo kontrole i rada tih ljudi.
Prema tome, treba da kažemo i kolika će biti plata sudije, sudijskog pripravnika, stručnog saradnika u toj oblasti, a naravno i predsednika suda.
Kada je u pitanju odnos jednog dela državnih organa, a pre bih rekao koji su na saveznom nivou, mislim pre svega na ZOP, koji takođe vrši kontrolnu funkciju u Republici Srbiji, gotovo istovetno kontrolnu funkciju dela poslova koji obavljaju inspektori finansijske policije i imamo činjenicu da inspektor ZOP-a ima duplo veći lični dohodak od inspektora finansijske policije, a da kažem onda i duplo veći od inspektora preventivne kontrole, a da ne govorim o možda tri puta većem ličnom dohotku od inspektora tržišta, koji su suočeni i sa jakim terenskim zadacima.
Evo, recimo, sada je interesantan posao inspektora veterinarske struke, koji značajno vreme provodi na graničnim prelazima zbog kontrole slinavke i šapa. Pretpostavljam da se mora voditi računa i o određenim dodacima i naknadama za ljude koji 24 sata dnevno vrše kontrolu na tom području (žagor).
Ono što...... (žagor-vozi samo).... kaže neko da vozim samo. Uopšte ne vozim, vrlo odgovorno govorim o nečemu što sam godinama radio. Odlično poznajem ovu oblast. Zato mislim da treba da saslušamo jedni druge.
Ne bih govorio o platama narodnih poslanika i državnih funkcionera jer one i nisu neka od značajnih tema u ovom zakonu, po mom mišljenju. Značajno je kako rešiti pitanje zaposlenih u državnim organima uprave. Nije se samo u ovih zadnjih deset godina pojavio mito i korupcija, pa da mi kažemo - to pripada onom prethodnom režimu. To postoji od kad postoji državna uprava, tretirano uz razne vrste vlasti u svim državnim sistemima, i uvek je postojalo kao prirepak nekakve vlasti.
Samo odgovornim poslom, kvalitetnim ljudima, dobro plaćenim ljudima u tim oblastima i rigoroznim sankcijama možemo izaći iz tog zamršenog klupka. (Predsedavajući - vreme.)
Naravno, na kraju, vrlo kratko, pošto je gospodin Kovačević sada definitivno, posle niza replika,rekao sve činjenice, a pominjao je SPO, JUL, DOS.... (glasovi - SPS najviše)... samo polako. Kakve veze ima SPS sa gradskom vlasti Beograda i sa onim detaljima, i kakve veze JUL više ima sa SPS-om. (Žagor).
Prema tome, nemojte to tretirati više, nema efekta, gospodo, nema, džabe pričate. Hvala lepo.

Moram da kažem da zakonodavac u članu 10. ima jednu poštenu nameru. Međutim, mislim da ona, bez celine sagledavanja kaznenih mera koje se mogu sprovesti u ovoj oblasti, ne može dati ozbiljne efekte. Ovde se ne radi samo o primeni ovog zakona i ovog paketa zakona, već niza zakonskih propisa, u oblasti gde su zaista i ranije konstatovane ozbiljne zakonske manjkavosti i stvoreni uslovi da jedan veći broj poslodavaca, da li privatnih, da li društvenih, da li ovih koji se bave samostalnim delatnostima, imaju uslove da u ovoj oblasti čine razne zloupotrebe.
Zbog toga mislim da amandman kolege Bušetića ima svoju težinu i daje prosto nalog državnom organu, a verovatno bi bio primenjiv u oblasti samostalnih delatnosti, jer očekujemo, po prihvatanju ovih osnovica, da će doći do jedne disperzije u zapošljavanju i otpuštanja. Doći će do otpuštanja jednog broja zaposlenih radnika, posebno kod privatnih poslodavaca, prosto iz razloga što im ne odgovara da plate ovu osnovicu, jer ona je značajno viša od one osnovice koju su plaćali.
Ovu oblast je teško sagledati, i mislim da su potrebne ozbiljne mere, ali krajnje ozbiljne mere, u izmeni, pre svega, zakonodavstva koje stvara uslove za otvaranje zanatskih radnji, odnosno otvaranje preduzeća, jer, ne postoji ona mera - šta se dešava kada neko nekoliko puta prekrši, odnosno ne uplati doprinose? Postoji ova mera zabrane, koja je selektivna, i ona se otprilike neće ni primenjivati ukoliko se ne bude stavila ova reč "mora", jer i dalje postoji niz uslova u kojima će neki poslodavac zatvoriti radnju, otvoriti radnju na drugo lice, ili otpustiti jedan broj radnika, poći na zavod za zapošljavanje, prijaviti ih i uzeti ih ponovo u drugo preduzeće, čak naplatiti pare zato što ih je ponovo primio u radni odnos.
Prema tome, mislim da ova rečenica ima smisla i zbog ozbiljnosti situacije u ovoj oblasti i mislim da narodni poslanici treba da podrže ono što je kolega Bušetić rekao, odnosno, treba da podrže ovaj amandman.

Poštovani narodni poslanici, opet nema Vlade, tako da nema ko da brani zakon. Kod mene u Mačvi malo su se ljudi nasmejali, kaže pala đurđevska kiša pa će biti berićeta, bez obzira na ove zakone kakvi su na dnevnom redu. Pošao bih od cilja ovih zakona. Zaista se čovek zapita šta je cilj ovih zadnjih nekoliko zakonskih rešenja. Imao sam sreće da vidim nacrt zakona o privatizaciji i tek mi je sad jasno. Definitivno jedini cilj ovih zakona o kojima razgovaramo je jedno značajno ukidanje i brisanje prava zaposlenih, znači u svim ovim zakonima, kada smo krenuli od Zakona o radnim odnosima, pa ovo što ćemo razgovarati ovih dana. To definitivno pokazuje da ćemo to videti u zakonu o privatizaciji.
Ovaj zakon očigledno ima cilj kao i prethodni, a i ovi o kojima ćemo razgovarati, da briše, ukida, smanjuje prava radnika i definitivno nije ni konsultovao nikakve sindikate, radnike ili bilo koje druge grupacije, zato što valjda sam ministar je dovoljan da predstavlja i sindikate i Vladu, pa je to dovoljno da zna šta su i prava, i šta je volja i šta je želja radnika.
Imao sam priliku ovih dana da razgovaram sa nekoliko grupacija zaposlenih iz privrede, ljudi koji se spremaju da budu tehnološki višak, ljudi koji će verovatno postati tehnološki višak po zakonu o privatizaciji i definitivno da doživimo jednu burnu reakciju svih tih ljudi na ukidanje i brisanje njihovih prava. Ono što ne postoji ni u programu Vlade ni u ovim zakonima, ni u perspektivi, a to je šta će se desiti sa tim velikim grupacijama zaposlenih radnika, a pre svega iz nekih velikih privrednih oblasti koje se ovih zadnjih godina, zbog sankcija, zbog okruženja, zbog nemanja uslova za ozbiljnu proizvodnju nalaze na najnižim granama proizvodnje.
Tu pre svega mislim na tekstilnu granu, na metaloprerađivački kompleks, mislim na velike sisteme, na pružanje usluga i na ostale oblasti, recimo, proizvođači nameštaja i tako dalje. Ono što će se desiti tim grupama, a desiće se sigurno da će najveći deo tih radnika doživeti član 1. Zakona, koji kaže - 24 meseca ako je bio osiguran (radnik) 25 i više godina. Posle toga će biti, posle tih svojih 25 godina rada, isplaćen u dve godine i praksa sa tim će biti završena.
Zato mislim da je prethodno zakonsko rešenje imalo svoj smisao. Možda je ono izgledalo da drži unedogled neko rešenje i pravo nekoga da ne radi. To nije tačno, jer zbog svega onoga što nam se dešavalo, vodilo se ipak računa o tim ljudima koji ostaju bez posla. Danas ova praksa znači, neko ko napuni 27 godina staža sa ove dve godine, ostaće bez posla. Neće imati uslova za prekvalifikaciju. Poslodavci i u ranije, a i u ovo vreme, nisu značajno iskazivali potrebu za licima koja imaju 27, 28, 30 godina staža, jer se radi o ljudima koji već imaju određeni stepen invaliditeta i njihove radne sposobnosti su značajno umanjene u odnosu na mlađe ljude, njihov idejni kredo, to su ljudi koji jednostavno i u idejama i u stvaralaštvu padaju, a to je normalno biološko vreme, jednostavno, više nisu u stanju da stvaraju. Dakle, možda je trebalo rešiti po Zakonu o radnim odnosima, izmeniti i staviti tamo, ko napuni 45, odnosno 50 godina života da ide u penziju. Tako bi bar bilo jasnije ovo rešenje i stvorili bi se uslovi da ljudi nemaju oko jedno deset godina vakuma iz kojeg neće znati šta da urade.
Postoji jedno rešenje da pređu poljoprivredne proizvođače, da plate penziono, ovo astronomsko u nekih narednih šest - sedam godina svog života. Jedino na taj način da pokušaju da dođu do bilo kakve penzije. Ono što sigurno ovaj zakon ne pruža, a to je problem u visini osnovice kod velikih sistema, ne menja se jedna stvar, i dalje ostaje u zakonskoj regulativi, da kada čovek stekne pravo za penziju on ima pravo da koristi, odnosno on je dužan da mu izračuna deset najpovoljnijih godina za njegov staž i iz tih deset godina, a to su ove godine između 1980. i 1990. godine, i uglavnom taj period se koristio, penzijski osnov.
Tako da ovo dizanje osnovice na 3.033 dinara do 12.724 dinara po ovoj skali ne znači ništa kada je u pitanju penzijski staž u ovom momentu, a verovatno će značiti za generacije ljudi koji treba sada da se zaposle, ali to je perspektiva za nekih 20 - 30 godina. U ovom momentu to ne znači, jer mi ne možemo tu izvlačiti ni političke ni ekonomske poene. Ono što je istina, najveći deo privrednih kolektiva koji bude morao, a plaćao je osnovicu od 283, odnosno zadnje od 470 sigurno neće moći da isplaćuje tu osnovicu, jer nije imao ni bruto obračun, a to su ovi veliki sistemi, to su velike trgovinske kuće i po Beogradu i unutar Srbije koje su ostale da žive, velike autosaobraćajne organizacije, prevozničke firme i ono o čemu sam govorio pre toga.
Znači, moraće da uplate osnovicu od 3.033,00 dinara, bez obzira da li će isplatiti neto i jedan dinar. Ako izračunamo da u nekoj od tih firmi ima hiljadu radnika, to znači 3.033.000,00 dinara treba da se uplati za socijalne doprinose. Danas, do 3.000.000 dinara je izuzetno teško doći i možda je pre toga trebalo raditi prestrukturiranje u nove oblike proizvodnje, pokušati te firme da se osposobe na jedan drugi način da posluju.
Ovim isključivim pristupom da se uplati do 30. za prethodni mesec, uz ovu kaznenu odredbu koja kaže da se može zaustaviti rad preduzeća do 90 dana, tu odredbu ne razumem. Šta ona znači? Da li znači da nekakav inspektor dođe na vrata, zaključa katancem preduzeće, stavi pečat i kaže - idite kući, za tri meseca ponovo dođite da radite. Zaista, to je odredba koja ne pripada ovom zakonodavstvu. Pripada nekom drugom, ali ovom nikako. Mislim da, kad je u pitanju ova odredba, može doći do niza zloupotreba.
Pokušaj da se u praksi definitivno da upravi prihoda značaj cenim kao jedan pozitivan čin, ali imam utisak da se od uprave prihoda očekuje da bude sada grobar srpske privrede. Uprava prihoda u dosadašnjem periodu to nikada nije radila, zato pitam zašto ZOP-ovi, o kojima se u zadnjih deset godina razgovaralo i tražilo njihovo prestrukturiranje, razni fondovi, penzijski, invalidski i ostali, koji nisu uveli nikakve rekonstrukcije u poslovanju, u načinu, u vršenju svoje funkcije, osim dobro plaćenog posla, fino izdvojenih sredstava za sopstvene potrebe, za investicije, za izgradnju solidnih objekata, poslovnih prostorija, a o pravima radnika i drugim pravima nije se radila nikakva ozbiljna rekonstrukcija u toj oblasti. Prema tome, imam utisak da se sada još manje planira u toj oblasti nešto da se radi i očekujem da će oni imati sasvim dovoljno novca za sebe, a ono što preostane za radničku klasu, to će već biti pitanje za sebe.
Ne mislim da će se na ovaj način skupiti više novca, jer ga nema. Ne možemo ga izmisliti, jedino da ga štampamo. Ne možemo ga dati ni firmama ako nemamo proizvodnju. Prema tome, ako se ne budu usvojili ovi amandmani koji su predloženi od strane narodnih poslanika, ako se ne bude povelo računa o ovome o čemu govore opozicioni poslanici, nemojte posle pitati nas ili od nas tražiti da mi imamo kritički pristup i da nas kritikujete zbog ovog kritičkog pristupa.
(Predsednik: Vreme.)
Jer, definitivno, i sindikati i zaposleni radnici, a i mnogi poslodavci će vas pitati u naredna dva meseca šta da rade, doći će na vrata i Vlade i resornih ministarstava, i raznih republičkih fondova i da kažu - dajte nam pare za radnike. Bez proizvodnje nema ništa, a ne može se vaditi novac iz nečega što ne postoji. Hvala lepo.