Ne mogu da verujem da vama smeta red, zakon i napredak. Zašto vam smeta? Šta biste želeli? Kažete ovde da je uništen platni promet, a činjenično stanje je da je platni promet prebačen u banke na vrlo efikasan način i vama smeta što danas to dobro funkcioniše kao i u drugim evropskim zemljama.
Postavili ste pitanje gde su pare, šta je sa parama na Kipru, potpuno pogrešno. Pitanje je upućeno vama. Sami sebi treba da postavite to pitanje, jer ste tada kada su te pare odlazile vi bili na vlasti i ja vam postavljam pitanje – gde su pare koje ste izneli iz zemlje ili pomagali da se iznose? Konstatovali ste da smo sve više dužni. Vama ne vrede činjenice i podaci da je 4,7 milijardi dolara smanjen dug, smanjeno rasterećenje za čitavu državu i građane. Šta vama vredi to govoriti, kada vi hoćete da okrenete podatke.
Kažete da nisu tačni podaci da se više zapošljava u lokalnim samoupravama. To su tačni podaci. Primer, opština Šid: predsednik opštine SRS, otpušteno devet, primljeno 56 ljudi. Gde ćete vi tu vašu sramotu da iznosite ovde u javnost?
Da ne pričamo da na pojedinim mestima rade ljudi koji ne ispunjavaju zakonske uslove i ne mogu da nateraju predsednika opštine da poštuje zakon. Da li zbog toga vama smetaju red i zakon.

Dakle, nema razloga da repliciram gospodinu Periću, lepo nas je zabavio ovde. Jedino što želim da kažem da je govornik kome repliciram, zapravo, priznao da su u Šidu zaposleni ljudi na određeno vreme. To je potpuno svejedno. Ljudi primaju plate i doprinose kao i zaposleni na neodređeno vreme. To znači da je zaposlenje u opštini Šid povećano i tu informaciju sam dobio od građana opštine Šid, a o svemu tome građani će suditi na izborima.
Sada apelujem da nastavimo rad po dnevnom redu. Hvala lepo.

Dakle, ja ću svakako završiti sa polemikama i ne želim na ovaj način da nastavljamo rad, nego da se vratimo na dnevni red. Želim da kažem da je stranka G17 plus ponosna na Vidoja Petrovića, gradonačelnika Loznice. Takvi su potrebni Loznici i takvi su potrebni Srbiji. Hvala vam.       

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se za repliku na izlaganje gospođice Jovanović.
Gospođice Jovanović, razumem vaše probleme i frustracije, ali ne mogu da vam pomognem.
Dakle, ima nekoliko stvari koje su bitne. Jedna je, hvala Bogu, skućio sam se, roditelji su bili vredni, imamo kuću u Tometinom Polju, opština Požega, i to jednu dobru porodičnu kuću, uz jednu lepu rečicu. To je jedno pravo mesto, ''zlatna dolina'', kako je ja zovem.
Za Hrvatsku ne bih želeo da ne kažem da nije dobro da je nazivate ustaškom, bez obzira šta se dešavalo, jer danas sede u vlasti u Hrvatskoj i Srbi, bar zbog njih razdvojite te stvari.
Znam šta vas muči. Muči vas intervju koji sam dao jednim novinama, gde sam rekao da sam prosvetni radnik i da se bavim poboljšavanjem obrazovanja kod ljudi, ali ne i vaspitanja.
Rekao sam tada da Nataša Jovanović mora da se obrati nekome za naklonost ko je vaspitačke profesije, kao što sam rekao da ću, ako budem ministar prosvete, osnovati agenciju za vaspitavanje radikala, jer sada ove kazneno-popravne institucije ne donose rezultate, jer se pozivate na imunitet. To je vas iznerviralo i sad pokušavate lično u odnosu na mene nešto ovde da pravite. Ne vredi vam to. Vaspitanje se odnosi na vas. Morate voditi o tome računa.

Replika. Dakle, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih vas da na valjan način vodite sednicu, nema razloga da komentarišete niti G17 plus niti, ovih dana predsednika poslaničke grupe, moju malenkost.
Što se tiče Ustava Republike Srbije svima je jasno i sve političke stranke u Skupštini Srbije su na ovaj ili onaj način učesnice u donošenju najvišeg državnog akta. Valjda je svima jasno da tako nešto moramo uraditi u narednom periodu. Jasno je da osnovne vrednosti savremenog sveta danas, u zakonodavnom smislu, treba da se nađu u takvom dokumentu, a nema ih u Ustavu Srbije.
Podsetiću vas – ljudska i manjinska prava, imamo ih u Ustavnoj povelji, ali je potrebno da država Srbija ima određene stvari ugrađene, bez obzira što smo potpisnici određenih dokumenata na koje se pozivamo.
Prema tome, sve političke stranke učestvuju u Ustavnom odboru, u pododboru, gde je bilo određenih problema, sumnji, ko koči ili ne koči donošenje Ustava ...

Gospodine Anđelkoviću, dozvolite da završim izlaganje.

Imam tri minuta pravo, po Poslovniku.

Replika je tri minuta, javio sam se za repliku zato što je pominjana poslanička grupa G17 plus sa vaše strane.

Komentarisali ste šta je stav G17 plus i sada ga iznosim zato što ste to pogrešno protumačili.

Dakle, nadam se i očekujem od svih poslaničkih grupa u Skupštini Srbije da ćemo imati snage, hrabrosti, volje, da novi Ustav Republike Srbije donesemo ovde.
Naravno, jasno je da postoje određeni problemi u radu Pododbora za ustavna pitanja i o tome je s vremena na vreme predsednik Skupštine izveštavao javnost i apelovao na različite ljude da utiču da dođe do zajedničke saradnje i nastavka rada na tom dokumentu.
Ako se zalažemo za donošenje novog ustava, to znači da postojeći nije dovoljno demokratski, kako ste želeli da tvrdite, da je potrebno, u skladu sa savremenim tekovinama i ustavnim tekovinama Evropske unije i drugih zemalja, tako nešto i da donesemo. Ako hoćete da tumačite reči narodnog poslanika koji se pozvao na ustavni osnov za ovaj zakon, to je sasvim drugo pitanje i o tome mogu i gospodin Krstin i drugi da rasprave.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se da reklamiram povredu Poslovnika, član 104. Poslovnik je povredio predsedavajući, trenutno gospodin Anđelković.
Dakle, ne samo dostojanstvo Narodne skupštine, već moje lično i ne znam više koji su to razlozi i motivacija gospodina Anđelkovića da mene već danima proziva, da pokušava da koristi i Skupštinu za određene obračune, da li u svojoj političkoj stranci ili na drugim mestima, što mene potpuno ne interesuje.
Ne znam zašto koristiti mesto predsedavajućeg za komentarisanje pogrešno određenih stvari.
Prvo, tačno je da greškom jedan broj poslanika G17 plus nije glasao juče za jednu od tačaka za koju smo glasali iz tehničkih razloga.
Greškom sam ustao sa svog mesta u toku samog glasanja, ali to zloupotrebljavati na najgori mogući način nije dozvoljeno.
Ne razumem šta vam to zapravo znači.
Drugo, određeni politički stavovi koje mogu određene stranke da iznose na određenim mestima u određeno vreme; zar je moguće da sve vreme, i juče u toku dana i danas, pokušavate na određen način da me isprovocirate, kao predsednika poslaničke grupe G17 plus, da bi o tome polemisali, zarad neke vaše političke unutarstranačke promocije, što me ne interesuje. Nadam se da će već jednom ti baloni da vam izađu iz glave.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, motiv da se javim za reč, iako su moje uvažene koleginice imale diskusiju o ovom zakonskom predlogu, jeste što sam u toku popodneva imao više telefonskih poziva od različitih udruženja ljudi kojih se zakon neposredno tiče.
Dakle, možete pretpostaviti da mora da se vodi računa za skupštinskom govornicom kada se ova tema razmatra, zato što najzainteresovaniji ljudi trenutno posmatraju i ovaj prenos i pažljivo prate diskusiju, i dužnost mi je da kažem da je najčešće pitanje bilo, da li će ovaj zakon proći. Iz diskusija i poslanika G17 + i drugih poslaničkih grupa vladajuće većine proizilazi da će ovaj zakon biti usvojen.
Ono što svi znamo, to je da jeste naša država potpisnica Konvencije o ljudskim i manjinskim pravima, jeste, ali nije dovoljna ni sama ta konvencija. A vi dobro znate da treba da donesemo ustav u kome će biti sve te stvari ponovo ugrađene.
Ovde sam čuo diskusiju da se o određenim stvarima pitamo, zašto se nalaze unutra, pa zato što zakoni i nalažu da se one načelne stvari, definicije, ključne stvari nađu u njemu jasno i precizno definisane.
Dakle, vrednosti svih zemalja savremenog sveta jesu i pravo i pravda, i solidarnost i sloboda, i demokratsko društvo i humanost, sve ono što želimo mi, ako nije povraćeno u našoj državi, da takvim i učinimo, dakle, da vrednosti i ovde ponovo instaliramo, da zažive na najbolji mogući način.
Stav Skupštine Srbije o ovom pitanju je vrlo značajan. Značajan je iz dva razloga. Jedan je da rešimo zakonski, odnosno regulišemo ovu oblast.
A drugi da imamo, kao institucija od najvećeg državnog značaja, uticaj na druge činioce društvenog života u našoj državi, da takođe i kod njih utičemo, da ove vrednosti dodatno afirmišemo, i humanost, i solidarnost i sve ono što je u njihovoj moći.
I danas su mi ljudi rekli da ove definicije i načela, a nalaze se u zakonu, u Predlogu zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, jesu po svetskim standardima, jesu kao i definicije koje se nalaze u 40 zemalja, kako je ministar ovde naveo, zemalja koje su ovakav zakon i donele.
Ono što je važno da imamo na umu, šta ljudi kojih se ovaj zakon tiče zaista žele? Žele, dakle, da žive na jedan normalan način, da žive, rade i funkcionišu. A šta to znači? Za početak da ujutru ustaju i obavljaju dnevne funkcije, da idu u prodavnicu, dom zdravlja, apoteku, školu, a naravno da pored ovoga proizilazi da se otvara pitanje koje njih tišti, a to je pitanje zaposlenja.
Ima jedno pitanje koje je postavljeno, a na koje možda i ministar može da da odgovor, a to je šta je sa personalnim asistentima i ljudima koji pomažu ovim osobama. Mi znamo da projekat trenutno podržava irska vlada, koji je do kraja godine, ali šta ćemo od kraja godine. Dakle, moramo sistemski da rešavamo određene stvari i ovim ljudima pomažemo.
Navešću jedan primer, pozitivan primer, kako lokalna samouprava može, a koristeći se i ovim primerom druge lokalne samouprave, da pomaže osobama sa invaliditetom.
Primer je opština Zvezdara, koja je u mesnoj zajednici "Bulbulder" renovirala mesnu zajednicu i prostorije mesne zajednice prilagodila i osobama sa invaliditetom. Oni imaju kancelariju posebno napravljenu gde mogu da se sastaju, ali i da zajednički dogovaraju i da određene predloge opštini, Republici i tako dalje, odatle i šalju.
Ja sam posetio tu prostoriju i ovo je apel drugim opštinama da nešto slično rade, da pomažu na sve moguće načine.
Traženo je da u zakon uđu i kaznene odredbe. Ne znam da li su usklađeni predlozi amandmana do kraja, ali imamo priliku, Vlada ili Odbor, još uvek imaju mogućnost da određene amandmane predlože, i Skupština da ih usvoji, i o tome da se dogovorimo.
Još jednom, želim da kažem da će poslanička grupa G17+ podržati ove zakonske predloge i sve što afirmiše bilo kakvu moguću pomoć u smislu humanosti i solidarnosti i na tome ćemo istrajati. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Mislim da su za obrazovanje u Srbiji u celini neophodne dve stvari. Prvo, potrebno je veće ulaganje u obrazovanje u Srbiji u celini. Drugo, važno je da institucije koje se bave obrazovanjem, institucije koje smo mi formirali zakonima koje smo doneli, dobro funkcionišu.
Ovo prvo je važno zbog toga što se danas u Srbiji u obrazovanje ulaže tri posto bruto društvenog proizvoda. Zemlje koje su u razvoju ili koje su se bavile razvojem prethodnih decenija su značajno više ulagale u domen obrazovanja, znači između šest i deset posto bruto društvenog proizvoda. Dakle, mislim da je potrebno u Srbiji doći do strateškog dogovora, zbog ulaganja u budućnost, za buduće generacije, da zaista osmišljeno pristupimo finansiranju obrazovanja u Srbiji i da se svake godine taj iznos poveća.
Danas, naravno, imamo predlog i spisak kandidata za sastav nacionalnog saveta. G17 plus uvažava predloge koje su nam dostavile odgovarajuće institucije, a naravno, uvažavamo i primedbe koje je profesor Simonović rekao, jer on je čovek koji radi u visokoškolskoj ustanovi i na to ima puno pravo.
Izbor nacionalnog saveta je vrlo značajan iz sledećih razloga. Nacionalni savet u svom delokrugu rada ima akreditaciju visokoškolskih ustanova, dobijanje dozvole za rad, što je jako važno, jer danas se u Srbiji sporimo, a posebno preko štampe, kako i na koji način su određeni univerziteti, posebno privatni, dobili dozvolu, da li je to sve po kriterijumima koje zadovoljavaju državni fakulteti i univerziteti.
Istovremeno da kažem, zalažemo se da svi imaju jednake šanse i po istim kriterijumima i da nema Ministarstvo samo tu ingerenciju da preseče određene stvari, ali ovde je važno da se formira ovo stručno telo, nacionalni savet za visoko obrazovanje, kako bi otklonili te nedostatke u sadašnjim procedurama ili naše primedbe koje, možda, nisu ni osnovane. Dakle, potrebno je da neko sa visokim renomeom kaže određene kriterijume po kojima će svi imati jednake šanse da se akredituju i budu institucije od značaja za našu državu i normalno rade.
Druga stvar koju nacionalni savet ima u svojoj ingerenciji je reforma visokog obrazovanja. O tome se različito polemiše i diskutuje, ali ako pogledamo strukturu visokog obrazovanja, višeg i visokog sada, videćete da više škole koje su dvoipogodišnje imaju manji problem da pređu na trogodišnje visoke škole. Ima određenih stvari i kriterijuma koje moraju da ispune.
S druge strane, imamo problem određenih nejasnoća u procedurama primene zakona, šta je sa četvorogodišnjim fakultetima, na koji način će oni nastaviti da funkcionišu u budućem periodu i kako će da se prilagođavaju zakonu koji smo ovde doneli. Postoje daleko veće teškoće nego što to mi na prvi pogled vidimo, a nama se ljudi obraćaju i to i kažu. To pitanje će otkloniti, takođe, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, jer mu to i jeste dužnost.
Treće što sam hteo da kažem, to je da smo novim zakonom otvorili mogućnost doktorskih studija na našim univerzitetima. Na ovaj način stvara se mogućnost da Beograd i Srbija budu centar doktorskih studija Balkana, istočnoevropskih zemalja, ali i šire za druge zainteresovane zemlje, jer nama je i razmena studenata jako važna, ali i da budemo kao zemlja centar za sve druge za tako važno školovanje.
S druge strane, to zahteva, što sam već rekao na početku, određena dodatna finansijska izdvajanja da bi sve to moglo na dobar način da funkcioniše. Što se tiče Vlade Republike Srbije, ovde smo imali prilike u javnosti da čujemo da je formiran fond za mlade talente, pa da đaci dobijaju nagrade kada postignu rezultate na međunarodnim takmičenjima i osvoje medalje. Takođe, najbolji studenti dobijaju stipendije za školovanje u zemlji, ali i za određeni broj studenata koji se školuju u inostranstvu, što je jako dobro. To izdvajanje i dalje nije dovoljno da zaista na najbolji mogući način motivišemo mlade ljude da ostanu ovde i doprinose razvoju naše države.
G17 plus će podržati ove predloge, uvažavajući činjenicu da ih zaista značajne institucije predlažu. Pokušao sam na određeni način da ukažem na stvari koje će se dešavati i na značaj ovog što danas radimo. Hvala puno.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko što se tiče izbora predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. Tu instituciju smo formirali donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Značaj izbora predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta je ogroman iz razloga što su ingerencije Nacionalnog prosvetnog saveta: donošenje nastavnih planova i programa, predlaganje udžbenika i mnoge druge stvari, kao što su standardi znanja itd. Dakle, temeljne stvari u školstvu, osnovnoj i srednjoj školi, u ingerenciji su Nacionalnog prosvetnog saveta i zbog toga je važno da institucija konačno profunkcioniše.

Ja ću vam sada reći, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja imamo formirane, dakle: Ministarstvo prosvete i sporta, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja i Nacionalni prosvetni savet; ili još bolje da sam rekao, obrnutim redom: Nacionalni prosvetni savet kao vrh, zavodi, ministarstva.

I tu zapravo jeste funkcionisanje čitave prosvete, što sve tri institucije treba na međusobno dobar način da koordiniraju i donose ono za šta su nadležni. To je jako važno, a najveća nadležnost, po zakonu, pripada Nacionalnom prosvetnom savetu, a stručno pripremanje materijala za Nacionalni prosvetni savet daje pre svega Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Ministarstvo ima funkciju nadzora, kontrole i ostalih stvari, ali ove dve institucije biće nosioci posla u prosveti u Srbiji danas i sutra. Hvala vam lepo.

Gospodo predsednici, gospodine potpredsedniče, gospodo ministri, članovi pregovaračkog tima, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od pitanja - šta je donela Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti od 10. juna 1999. godine. Složićemo se svakako da postoji formalni suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji.
Kakva je stvarnost? Danas Srbija brine nad 220 varoši i sela u kojima je ostala jedna trećina predratnog srpskog življa u pokrajini. Tokom šest godina u terorističkim napadima ubijeno 927 Srba.
Srbija izdvaja kosovski dodatak, formirala je Koordinacioni centar i poseban fond. Na taj način uspeli smo da održimo privid postojanja autonomije pod suverenitetom Beograda.
Pod upravom UN oblast nije integrisana u pravni i finansijski sistem države. Nabrojaću nekoliko stvari: nerešen teret otplate dugova, porezi se ne plaćaju, nejasna situacija oko pasoša, isključenje struje Srbima, privatizacija mimo Beograda i zakona, a da ne govorimo da zločinci od 17. marta 2004. godine nisu kažnjeni, kao što ni sudbina 1.400 nestalih nije rasvetljena.
Posle pogroma od 17. marta 2004. godine, setite se ubijanja Srba, progoni, paljenje kuća, paljenje manastira i crkava, a nakon toga Vlada Republike Srbije, dakle Vlada Koštunica-Labus predlaže parlamentu Srbije Rezoluciju i plan koji ovde jednoglasno usvajamo. Plan predstavlja model kantonizacije i decentralizacije Pokrajine.
Naravno, odmah se pojavljuje problem primene plana, koji podrazumeva da Kosovo i Metohija jeste autonomija u okviru Srbije i da Srbija svojim mehanizmima može da sprovede taj plan. Stranka G17 plus zalagala se za otvaranje pregovora o konačnom statusu, za razgraničenje, uspostavljanje entiteta, a reč je o Labusovom planu. Podsetiću vas da je ovaj dokument zapravo predviđao buduće događaje, jer se politika međunarodne zajednice menjala, pa se od teze "standardi pre statusa" prešlo na "standarde i status", iako svi znamo, a i međunarodni izveštaji govore o neispunjavanju standarda.
Nakon ovoga dolazi formula koja dobija popularni naziv "više od autonomije, manje od nezavisnosti", što uz državno opredeljenje za evropske integracije daje kao rezultat određene pozitivne signale iz EU. Međutim, ova formula je u nekim naznakama dobila praktično objašnjenje da zakonodavna, izvršna i sudska vlast pripada Pokrajini.
Nakon toga dolazi Tadićev plan, koji je zapravo nastao iz plana Vlade Srbije i Labusovog plana o entitetima, ali ima i svoje osobenosti. On podrazumeva horizontalno povezivanje srpskih opština i specijalne veze sa Beogradom. Ali, šta je važno reći: bilo je više stvari, bilo je više ideja, ali svi ovi planovi imaju jedinstvenu matricu, imaju u sebi osnovnu istu ideju za rešavanje budućeg statusa Kosova i Metohije.
Danas, posle svih ovih aktivnosti i napora da Srbija dobije jedinstven nastup, koji i imamo, formirali smo državni pregovarački tim, koji je doneo zajedničku platformu i, na osnovu ovlašćenja Narodne skupštine i Vlade, započeo pregovore u Beču. Izveštaj pred nama u prvom delu govori o tome šta smo u prethodnom periodu kao država radili na donošenju zajedničkih dokumenata i na koji način je izbalansiran zajednički stav u Srbiji, ali imamo i određene stavove međunarodne zajednice.
Videli smo da pojedinačne izjave mogu da izazovu velike političke reakcije u domaćoj javnosti, a da početak razgovora znači prizemljenje i spuštanje tenzija. Jedan deo izveštaja posvećen je decentralizaciji i valja napomenuti da zaista sadrži značajne elemente koje ću sada i citirati. Recimo, na strani 13, jasno se govori o tome da su zahtevi sledeći: povećan broj nadležnosti za opštine, sa konkretno navedenim nadležnostima; osnivanje većeg broja opština, sa jasnom srpskom većinom u konkretno naznačenim oblastima Kosova i Metohije; omogućavanje uspostavljanja horizontalnih veza među srpskim opštinama, uz osnivanje posebnih tela koja bi koordinisala njihovu politiku u različitim oblastima; sprovođenje ove forme decentralizacije do sredine 2006. godine.
Na strani 16. citiraju se delovi iz Platforme pregovaračkog tima, to su određena jemstva, i govori se o teritoriji srpskog entiteta, koji treba da obuhvati, pored postojećih opština sa srpskom većinom, i veći broj novostvorenih opština, kao i najvažnije pravoslavne crkve i manastire sa okolnom teritorijom. Ovde se predviđaju direktne funkcionalne veze među srpskim opštinama. Govori se o ovlašćenjima, pominje se lokalna policija i pravosuđe i, naravno, institucionalne veze sa Srbijom.
Dakle, naš državni pregovarački tim bio je na visini zadatka i otvorio pitanje decentralizacije na najbolji mogući način. Na temi koja deluje vrlo prizemno i otvara mogućnost dijaloga zapravo se lome koplja. Postavlja se pitanje zašto. Zato što pitanje decentralizacije podrazumeva stvaranje srpskih opština, predlog da bezbednost u opštinama garantuje lokalna policija, da pravdu sprovode lokalni sudovi u tim opštinama, da srpske opštine budu povezane u entitet, a entitet da ima specijalne veze sa Beogradom.
Kada pogledamo suštinu, vidimo sledeće: na početku sam nabrajao šta se dešavalo u Srbiji, dakle od stava "autonomija u okviru Kosova i Metohije", pa zatim predlog o entitetima, zatim "više od autonomije, manje od nezavisnosti", i na neki način postavlja se pitanje da li se lestvica zahteva iz Beograda spušta?
Ali, to otvara najvažnije pitanje: kakav status imaju Srbi na Kosovu i Metohiji? Odgovor je jasan, tražimo za Srbe na Kosovu i Metohiji isto što i za Albance na Kosovu i Metohiji. Dakle, ako s jedne strane na bilo koji način spuštamo kriterijum iz Beograda, podižemo kriterijum za Srbe na Kosovu i Metohiji. U proteklih deset godina nacionalni pokret Albanaca započeo je rat i na Kosovu i Metohiji, i u Republici Makedoniji. U oba slučaja Albanci su nagrađeni posebnim statusom.
U isto vreme Srbi na Kosovu i Metohiji još uvek nemaju pravo ni na lokalnu samoupravu, ni na slobodu kretanja, dok je utamničenje arhiepiskopa ohridskog, gospodina Jovana, pokazalo da Srbi u Makedoniji nemaju ni slobodu veroispovesti. To nas dovodi na pomisao da Srbija nema aktivnu ulogu na Balkanu i da se ne bi bavila Srbima na Kosovu i Metohiji da Albanci ne žele nezavisnost.
Napravićemo poređenje sa Republikom Srpskom i Bosnom i Hercegovinom. Dejton je za Republiku Srpsku doneo mir, prestanak ubijanja na etničkom principu, povratak ljudi svojim kućama, slobodno kretanje ljudi i roba. A na Kosovu i Metohiji došao je kraj rata, ali nažalost sve suprotno od ovog što sam rekao: nije prestalo ubijanje, nema bezbednosti i slobodnog kretanja, nema povratka izbeglih. Jasno se vidi šta je donela Rezolucija 1244. Možemo i da zaključimo da je donela kraj rata, ali ne i trajan mir, i zato ključno pitanje ću da ponovim: kakav je status Srba na Kosovu i Metohiji?
Mislim da bi naše prijatelje iz međunarodne zajednice valjalo podsećati na dobra iskustva Dejtonskog sporazuma i takođe insistirati na stavu da obaveze iz Rezolucije 1244 nisu ispunjene, i valja da budu ispunjene. Tako bismo bolje zaštitili naše pregovarače o budućem statusu Kosova i Metohije.
Završiću rečima vladike Nikolaja: "Mi imamo pravo da živimo na ovom svetu, ali i obavezu da isto tako dozvolimo i drugima da žive. Mi imamo pravo da budemo slobodni, ali i obavezu da priznajemo slobodu i drugima. Mi imamo prava na naš nasušni hleb, ali i obavezu da se staramo o svojim gladnim susedima. Mi imamo pravo da zahtevamo zaštitu svoje ličnosti, ali i obavezu da štitimo druge u opasnosti".
I, da ne zaboravim, kako vidim današnju sednicu Skupštine. Činjenica je da je ovo početak pregovora i ne treba preuranjeno i brzo donositi konačne sudove. Naš zadatak danas jeste da ohrabrimo državni pregovarački tim, da im ulijemo novu snagu da konstruktivnim predlozima pregovaračka platforma bude još sadržajnija, a mudrost, odgovornost, snaga i hrabrost svima nama će biti potrebne. Predlažem da poslanici glasaju za izveštaj, kao što će učiniti poslanici G17 plus. Hvala vam.