Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, pred nama je amandman na član 8. stav 1. Da se vratimo na amandman. Član 8. sadrži automatsko učitavanje podataka i zaštitne elemente. Koncepcijska razlika očigledno postoji između Vlade, koja smatra da bi kvantum podataka trebalo da bude onaj koji zadovoljava potrebe bezbednosti, i naših kolega poslanika iz SRS koji smatraju da je to suviše podataka i da se time ulazi u privatnost.
Mi smatramo da postojeći sistem bezbednosti, takav kakav jeste, upravo zahteva da se kvantum podataka izrazi potrebama bezbednosne zaštite građana. Mi pokušavamo da objasnimo da zadiranje u tuđa prava ima jedno ograničenje koje se zove prava drugih i trećih lica. Dakle, kako štitimo prava drugih, ako nemamo podatke o nekome ko čini krivična dela.
Znači, mi govorimo sa stanovišta onoga ko čini nešto što je zabranjeno i pokušavamo da objasnimo da je bolje da nemamo podataka o njemu, a da pri tome izražavamo sa druge strane potrebu da se zaštite neki drugi ljudi koji ne čine krivična dela.
Ako hoćemo da štitimo nekoga od društveno zabranjenog ponašanja, onda treba da imamo sve podatke o svakom onom ko takvo ponašanje čini.
Upravo ova evidencija omogućuje da sve te podatke imamo i to u onom broju podataka koji prema savremenom stanju bezbednosti, a pri tome mislim na trgovinu ljudima, na trgovinu drogom, oružjem, na organizovani kriminal i terorizam, zahteva upravo da se podaci izraze u ovom obimu u kojem su izraženi. U tome je ta razlika u koncepciji.
Što se tiče konkretnog amandmana, on se odnosi na to da se iz tih podataka izostavi jedino jedinstveni matični broj njegovih roditelja, roditelja onoga na koga se odnosi karta. Znači, ne odnosi se na čip, ni na ništa drugo amandman, nego samo da se izostavi jedinstveni matični broj roditelja.
Priča o čipu, ovome, onome nema mesta u amandmanu. Čipa ovde nema. Onda bi bilo – briše se član i onda ne bismo imali čip. Čip imamo bez obzira na amandman SRS, ali nemamo da će u tom čipu, u tim podacima biti jedinstveni matični broj roditelja.
Kada pogledate svoju ličnu kartu i one lične karte koje su izdavane pre oko 30 godina, one plastične koje sam pokazao, te lične karte i sada sadrže i onda su sadržavale ime jednog od roditelja. Dakle, i onda i sada činjenica kako se zove roditelj, a to jeste jedinstveni matični broj roditelja, jeste nešto što obeležava fizičko lice. Znači, imate lica koja imaju isto ime i prezime i razlikuju se po tome kako im se zovu roditelji. Pošto nema imena roditelja u sadržini nove evidencije, ima jedinstveni matični broj građana. Napomenuću vam da je taj jedinstveni matični broj građana obavezan već više decenija u Srbiji i u ranijoj zemlji u kojoj je Srbija bila. Prema tome, ništa novo i ništa naročito što bi trebalo da traži intervenciju na ovaj način.
Dakle, amandmanom se traži samo da se briše jedinstveni matični broj roditelja. Za naše građane je jako bitno da imaju taj kvantum podataka. Čipovi se nalaze u svim karticama, bankovnim i onima kojima raspolažemo po parkiranju itd, i ne preti im nikakva veća opasnost nego što već postoji. Mi svi nosimo mobilne telefone, imamo kompjutere, laptopove, vozimo automobile u kojima se nalaze kompjuteri i to je sve registrovano, o tome postoji evidencija i ne vidim zašto bi baš lična karta bila problem.
Predlažem da zaista, ovde sede predstavnici MUP-a, što se tiče ovoga da odbijemo ovaj amandman u Skupštini, međutim ja im predlažem da olakšaju postupak dobijanja lične karte, da je to mnogo važno. U velikim gradovima se satima i danima čeka da se dobije lična karta i to je za građane bitno. Ovo što se predlaže amandmanom nije ni blizu od tog interesa, kao što je od interesa da ima što više podataka i da se lična karta dobija na što lakši način. Hvala.

Dame i gospodo, mislim da kolega Krasić nije mene razumeo. Samo sam rekao da se radi o koncepcijskoj razlici i da mi ovde pričamo o tome da je kvantum podataka dobar, a gospodin Krasić priča da je to previše i pri tome sam skrenuo pažnju da amandman na koji se gospodin Krasić poziva uopšte ne govori o kvantumu podataka, on ne izostavlja ni čipove ni podatke, nego samo jedan podatak, JMBG roditelja.
Ja sam tako rekao i pri tome sam napravio poređenje: pošto sadašnja evidencija sadrži ime roditelja, i ona pre njega je sadržavala, ova to ne sadrži i umesto toga upotrebljava brojeve. Znači, imate roditelja, ali umesto imena i prezima imate broj, JMBG. Pri tome sam rekao da taj JMBG u pravnom sistemu Srbije i ranije Jugoslavije postoji najmanje tri decenije, da je on obavezan i da se on zna i da to nije nikakva tajna i da nikakva tajna neće biti povređena zato što ga neće biti u ličnoj karti.
Prema tome, nije nikakva zaštita to što se neće znati JMBG roditelja. Štaviše, to je neophodno, jer ako izostavimo ime roditelja onda nemamo oznaku i ako dva fizička lica imaju isto ime i prezime, ime roditelja ili JMBG jedino razlikuje ta dva lica. Ako ne bismo imali JMBG ili ime roditelja oni se ne bi razlikovali. Ako pri tome izostavimo i čip o kome vi pričate, mada ga amandmanski ne izostavljate, onda tek ne bismo mogli da znamo o kome se radi. Tako da vi mene potpuno niste dobro razumeli.

Dame i gospodo, zaista uživam kad moj kolega Nikolić govori i mislim da ima u onome što on kaže i istine, međutim i u onome što ja kažem ima istine.
Dakle, istina je obično negde između. Da li nama smeta JMBG roditelja zbog toga što će samo na osnovu toga neko biti više praćen nego što će biti praćen ako tog podatka nema? Gospodin Nikolić je ovde naređao sve ove podatke koji će biti inače poznati; samo ovaj jedan ako izostavimo biće već bolje onim građanima i neće moći biti praćeni.
Znači, ta priča ne drži mnogo vodu, jer tu ima desetak podataka. Da li može biti ime, prezime, adresa ista? Pa možda i može, možda može greška da se napravi u JMBG, ali ako ima...
(Predsedavajući: Molim vas, dozvolite da narodni poslanik kaže svoje i ne ometajte ga.)
Dakle, ako ima bilo koji razlog da ovo izostavimo, to što je gospodin Nikolić rekao ako se radi o izbeglim ili prognanim licima koji nemaju JMBG – pa, izbegla i prognana lica se inkorporiraju u naše društvo, državu Srbiju, ili kako god hoćete, ili se vraćaju tamo odakle su ih prognali i odakle su izbegli. Bilo da su ovde, bilo da su tamo, oni ulaze u pravni sistem koji zahteva da se oni registruju i da dobiju sve brojeve. Prema tome, ako se opredele da ostaju ovde dobiće ovde broj, ako se ne opredele da ostanu ovde dobiće tamo broj. Negde će imati broj. To nije nikakav problem.
Mi smo prihvatili da svim izbeglim i prognanim licima sva dokumenta damo, izjednačili smo ih u svim pravima i ne vidim da bi ovo bio neki osoben slučaj. Mislim da izbegla lica imaju pravo da dobiju naša dokumenta. I strana fizička lica mogu da dobiju našu ličnu kartu pod određenim uslovima, a kamoli naši građani koji su izbegli odnekud. Prema tome, to nije razlog zbog čega se ovde postavlja pitanje. Ukoliko oni to žele, kao što dobiju državljanstvo tako će dobiti i ovaj broj.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, složio bih se sa kolegom u konstataciji da je dobiti ličnu kartu veoma teško u Srbiji. U načelnoj raspravi smo se svi složili oko toga da se postupak izdavanja lične karte u velikoj meri mora uprostiti i ljudima izaći u susret da na što lakši način dobiju ličnu kartu. Pri tom, ne smemo zaboraviti ni to da je za najveći broj mladih ljudi prvi ozbiljni kontakt sa državnim organom upravo izdavanje lične karte. Taj kontakt ne sme da bude traumatičan sa čekanjem četiri ili pet sati.
Moram da vam kažem da u Novom Sadu, Beogradu, Pančevu, Zrenjaninu i drugim većim gradovima, kada pitate građane šta im je najteže da čekaju, čekaju u redovima u SUP-u, da dobiju ličnu kartu, da registruju kola itd. Hajde kada registruju kola, ali ličnu kartu svako je obavezan da ima. Osnovni zadatak državne uprave, a u ovom slučaju MUP-a, morao bi biti da se maksimalno uprosti postupak izdavanja lične karte.
Ideja ima na pretek: zašto tražiti na uvid izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu, kada kod matičara, kod matičnih organa u opštinama te sve podatke imamo. Naši organi su povezani međusobno i to se može proveriti veoma brzo. Mi teramo građane da čekaju tamo i da čekaju onamo, i da plaćaju takse i da uzmu broj.
Recimo, u Novom Sadu, vi uzmete broj, rade od sedam sati, ako dođete u pola osam dobijete broj 45. Pri tom, rade dva šaltera od moguća četiri, a govorim vam iz iskustva od pre neki dan. Znači, od četiri rade dva šaltera, i onda službenice sa šaltera moraju da odlaze iza i da proveravaju neke podatke koje tu pogledaju. Mogu da vam kažem, više od šest ne može da prođe na jednom šalteru. Sada zamislite kada će onaj sa brojem 45 doći na red.
MUP-u predlažem, oni su ovde, da odmah preduzmu nešto, jer to će građanima biti od velikog značaja i osetiće da im uprava pomaže. Mi smo usvojili ovde strategiju o državnoj upravi, prema kojoj uprava treba da čini usluge građanima i da građani osećaju kao servis.
Ako građani dođu u MUP, SUP, pa tamo čekaju četiri sata, onda to nisu dobre usluge za građane, jer građanima nije dobro od toga. To je mnogo važna stvar u primeni ovog zakona, da se kroz primenu zakona reši to pitanje.
To može da se reši podzakonskim aktom ministra i ne treba mu nikakvo posebno ovlašćenje da izda naredbu kako da se to radi. Stupite u kontakt sa matičarem i proverite, napravite uvid u njihovu bazu, utvrdite ko je čiji državljanin i nema potrebe da građani plaćaju taksu, jer je taksa za uverenje o državljanstvu i za izvod iz matične knjige rođenih oko 400 ili 500 dinara, plus obrazac lične karte 200 dinara, dakle, neko i nema taj novac, a obaveza mu je da ima ličnu kartu. Učinite sve da građani što lakše dobiju ličnu kartu.
Još sam nešto hteo da kažem povodom ovog amandmana. Dakle, ista je situacija sa imenom roditelja, prigovara se tome, a to je jedna vrsta koncepcijske razlike, ako je taj podatak neophodan, neka ide sa njim.
Na član 16. nije bio amandman, a vezan je za diskusiju, odnosno za ovaj amandman. Dakle, otvorilo se pitanje kako će onaj koji nema jedinstveni matični broj, jer se ovde nalazi kao izbeglo ili prognano lice. Tu situaciju rešava član 16. koji se zove – određivanje jedinstvenog matičnog broja građana u slučaju kada taj broj nije određen. Taj član kaže: "Ako se u postupku izdavanja lične karte utvrdi da državljaninu koji nije rođen na teritoriji Republike Srbije i na toj teritoriji nema prijavljeno prebivalište nije određen jedinstveni matični broj građana, nadležni organ je dužan", to je jako dobro što je dužan, "da prilikom izdavanja lične karte državljaninu odredi taj broj, u skladu sa zakonom". Dakle, onaj ko želi da ga dobije, a izbeglo je ili prognano lice, organi unutrašnjih poslova su dužni da mu odrede broj. Jedinstveni matični broj građana po samom zakonu ne može biti prepreka da građanin u Srbiji, bez obzira odakle je došao, ostvari svoje pravo, uključujući i naše građane koji su iz drugih republika proterani i silom ovde došli.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ja bih se sa argumentacijom prethodnog govornika mogao složiti, naročito kada se radi o članu 28, u pogledu potrebe da se zakonom uredi ova materija, ona stoji i u celini zakon zadovoljava razrešenje najvažnijih pitanja u ovoj oblasti. Međutim, po meni je neophodan i izuzetno je važan segment zakona upravo ono što se naziva korišćenje podataka.
Zakon ima 35 članova, od toga u ovoj glavi imamo četiri člana, a od toga tri člana govore o evidenciji, a samo jedan o korišćenju podataka. Znači, ceo zakon je praktično koncipiran kako da se prikupe podaci, kako da postanu transparentni za određene organe, ali kako se koriste, to je veoma sumarno. Čak bih rekao da je zbunjujuće i u praksi može da dovede do dva rešenja: ili je sve dostupno svima ili ništa nije dostupno nikome. Ovo je veoma važan deo zakona i veoma važan deo podataka. gde se tačno mora znati pod kojim uslovima je kome dostupno sve.
U načelnoj diskusiji sam u prisustvu ministra izrazio ozbiljne rezerve u odnosu na ovaj član, jer sam očekivao da će ministar intervenisati, odnosno Odbor za bezbednost, ali nažalost do toga nije došlo. Mislim da je neophodno da se ovo uredi na potpuno drugačiji način. Kolege iz SRS su to pokušale amandmanom, ali mislim da je, kao što je kolega Krasić rekao, to teško popraviti.
Ako pođemo od uvodnog dela odredbe "nadležni organ može", to ne zadovoljava osnovne postulate odnosa državnih organa, odnosa uprave kao dela izvršne vlasti prema sudu kao posebnom delu vlasti, na čemu počiva država. Za sud su podaci dostupni kada ih on traži i tu organ ne može da disponira time da li će na zahtev suda dati ili neće dati podatke.
Dakle, ovu prvu proveru, koja je provera ustavnog pozicionog prava organa u ustavnom sistemu kod nas, ne zadovoljava. Sudu se podaci ne mogu uskratiti, a ovde je zakonopisac otvorio mogućnost da se sudu uskrate podaci, kao što mislim da se podaci ne mogu uskratiti ni drugim državnim organima.
Naravno da svaki državni organ radi u okviru svoje nadležnosti i svog delokruga, a sud u okviru svoje nadležnosti. U okviru toga se kreću njihova prava da traže podatke, jer ne traže te podatke lično, uvek traže zbog toga da bi se rešilo o pojedinačnim pravima građana, odnosno da bi se ostvario taj zajednički opšti interes da građani imaju uređenu pravnu državu.
Mi ovde, nasuprot tome, jednom državnom organu uprave, a to je MUP, dajemo pravo da ceni hoće li dati sudu na njegov zahtev neke podatke iz evidencije. Mislim da to nije u skladu sa Ustavom i položajem pravosuđa, i to kao prvo ne valja.
Drugo, na taj način se sud i ostali državni organi izjednačavaju sa nizom subjekata kako zakon to opredeljuje, a pod subjektima se podrazumevaju državni organi, drugi organi, druge organizacije, pravna lica i fizička lica. Znači, svi su izjednačeni sa državnim organima, sa sudovima, što apsolutno ne odgovora položaju državnih organa i pravosuđa u pravnom sistemu. Svi mogu, a niko ne mora.
Sa druge strane, otvara diskreciono pravo jednom organu državne uprave, i on nije ništa više ravnopravan u odnosu na druge državne organe, da disponira da li će nekom drugom organu dati podatke i ceni da li su oni neophodni za njegov rad. Dakle, to je jedna situacija koja unosi arbitrarnost i koja stavlja jedan državni organ u odnosu na druge organe unutar korpusa državnih organa uprave, a sa druge strane, što je još gore, majorizuje upravu u odnosu na pravosuđe.
Mislim da ovakvo uređenje nije dobro i zahteva detaljnu rekonstrukciju ovog člana. Po meni je ova alineja 3, da subjekti koji traže podatke obezbede zaštitu, nužna za ove dve alineje. Nju podvlačim. Bilo ko da je dobio podatak dužan je da obezbedi zaštitu. To je po meni čista stvar.
Ovo drugo mi nije jasno. Pod tačkom 1) da je organ ovlašćen propisima, to je u redu, ali tačka 2) je zaista veoma sporna – da su subjektima koji traže podatke ti podaci neophodni za izvršavanje poslova iz njihove nadležnosti. Ne znam po kom ustavnom osnovu će organ uprave, a unutrašnji poslovi jesu organ uprave, ceniti da li je sudu potrebno da dobije neke podatke i da li su oni iz njegove nadležnosti, da li su oni sudu neophodni. Mislim da to narušava subjektivitet sudske vlasti i ravnopravnost tih dveju vlasti, jer nekome kaže – ti nećeš dobiti te podatke bez obzira što ih tražiš, jer ja mislim da nisu neophodni za tvoj rad. To narušava mogućnost suda da dođe, u krajnjoj liniji, do materijalne istine i da reši određeni konkretan predlog.
Šta ova norma još ne sadrži? Ova norma ne sadrži pitanje kako podatke koriste organi unutrašnjih poslova, o tome nismo pričali, kako podatke koriste službe bezbednosti, civilni organi bezbednosti, vojni organi bezbednosti, još jedan segment apsolutno nedostaje.
Ovo je najvažnija norma u ovom zakonu i ova norma zaista traži temeljito preuređenje.
Bojim se da će sudovi kada budu primenjivali ovu normu, odnosno kada budu tražili podatke, mnogo puta ostati bez podataka koji su im neophodni za rad, ne iz zle volje, nego zato što je ovaj zakon dao mogućnost da neki načelnik nekog odseka (ne umanjujem njegov značaj) ceni da li sudiji okružnog suda kada vodi neki predmet treba neki lični podatak od nekog lica. Mislim da je to ulazak u sferu ustavnog položaja pravosuđa i mislim da ova norma zaista traži detaljno i temeljito preuređenje.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo,  veoma je dobro da vodimo ovakvu raspravu o jednoj veoma značajnoj temi koja zahteva zaista stručnu elaboraciju i mislim da podjednako sve poslaničke grupe doprinose tome da mi vodimo takvu raspravu, bez obzira na to kojoj poslaničkoj grupi pripadamo i to je kvalitet ove rasprave, što je rasprava stručna i na određenom stručnom nivou, što ja mogu da ocenim kao pravnik.
U nekim stvarima bih se složio u nekim ne bih, u vezi sa ovim amandmanom . Kada se radi o tekstovima naših zakona, mislim da nama nedostaje lektorisanje, da nam nedostaje našeg jezika u tim tekstovima i da imamo nekad zaista čudne norme, imamo zaista čudne izraze koje upotrebljavamo. Mogu da se složim sa tim da su pojedini podnaslovi članova zaista veoma čudni. Ja bih čak rekao da nekad dovode nekoga na podsmeh kada pročita podnaslov.
Mislim da bi zaista bilo potrebno, da kada pišemo zakone, upotrebljavamo naš jezik i pozovemo lektore u pomoć. Znači, kada smo napravili tekst norme, onda pozovemo lektora da je sredi, tako da ta norma ima dostojanstven, jedan izraz koji će moći da izazove kod onoga ko ga čita poštovanje prema organu koji je doneo takvu normu. Ovde imamo normi koje zaista sadrže neke jezičke nedoumice, neke pogodbene nedoslednosti itd.
Što se tiče rasprave koja je, po meni, ovde osnov, a to je rasprava vezana za raspon plata, mislim da zaista tu imamo dva koncepta. Jedan koncept koji se ipak zalaže za to da plate budu što više ujednačene i drugi koncept koji se zalaže za to da bude veća razlika. Mi moramo poći od toga da onaj radnik koji ima najniži koeficijent mora da svojim radom obezbedi sebi normalnu egzistenciju. To je bitno kada polazimo od određivanja plata radnika u državnoj upravi. Nije bitno koliki će biti raspon, nego je bitno da onaj koji ima najniži koeficijent može da živi od svoje plate.
Da se razumemo, mi koji smo radili u državnoj upravi, kad smo radili, mi smo svoj posao radili savesno kao što ga i sada rade ovi ljudi koji nama ovde pomažu. Međutim, nikada niko ko radi u državnoj upravi nije polazio od toga da će imati ogromnu platu. On je polazio od toga da će to biti jedna srednja plata za jedan rad koji, isto tako, nije takav kao što je rad rudara u rudnicima, ili nekih drugih ljudi koji ipak imaju teži posao. Znači, ne možemo reći da je ovo najteži posao od svih poslova itd, da ne ulazimo u krajnost. Međutim, rad u državnoj upravi je jedan ipak siguran posao koji ima sigurnu mesečnu platu, koja nikada nije bila velika, pa nije ni ovde, ni u bilo kojoj drugoj državi.
Dakle, ja se zalažem da ta prva početna plata bude dostojna čoveka. Sa druge strane, ne zalažem se za uravnilovku. Uravnilovka nas je dovela dotle, da nam državna uprava nije baš u sjajnom stanju.
Državna uprava je imala uravnilovku do sada i ovaj zakon upravo ide ka tome da se ta uravnilovka razbije i ja mislim da je to jako dobro. I ako je cilj zakona, a jeste, da se napravi red on to treba da uradi, on treba da postavi odgovarajuće raspone i ti rasponi su, po meni, realni.
Pogotovo kada se ide prema višim funkcijama i višim koeficijentima, smanjuje se broj ljudi koji se nalaze na tim koeficijentima, znači to neće biti značajan broj ljudi.
A hoću da vam kažem, mi ne možemo smatrati da su nosioci rada u državnoj upravi samo oni radnici koji nama pomažu oko umnožavanja materijala, oko nekih drugih stvari koje su jednostavnije. Poslovi državne uprave noseći su upravni poslovi, to su poslovi primene propisa na prava građana, u konkretnom slučaju vođenje upravnog postupka, inspekcijski nadzor, to su osnovni poslovi u državnoj upravi.
Ti poslovi treba da budu odlično plaćeni zato što treba da ih rade stručni ljudi jer se u tim poslovima rešava o osnovnim pravima građana. I sasvim je u redu da bude raspon da bi upravo ti naši inspektori, ti naši stručnjaci koji vode prvostepeni i drugostepeni upravni postupak mogli na kvalitetan i pravilan način da rešavaju prava građana.
Zbog toga podržavam ovaj koncept da se napravi raspon u platama, s tim, naravno, da prvi koeficijent, početni koeficijent, bude takav da omogući čoveku da normalno egzistira. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nalazimo se pred jednim omanjim zakonom, kako bih rekao. Donosili smo mnogo veće zakone ovde, međutim to će biti jedan zakon koji će primenjivati svi ljudi u ovoj državi i koji će primenjivati mnogo puta u toku svakog dana. To će biti najprimenjiviji zakon u državi Srbiji, ma koliko ga neko zvao tehničkim zakonom, koji nema mnogo članova. Biće svakodnevno u primeni i svaki naš građanin će primenjivati upravo ovaj zakon.
Poslanička grupa G17 plus podržaće ovaj zakon. U interesu je države Srbije da se ostvari određeni kvantum podataka vezan za građane u Srbiji, i to ne u interesu države kao države, nego države kao organizacije građana koja treba da omogući normalan život građana na svojoj teritoriji, znači da štiti svoje građane od nedozvoljenih i opasnih ponašanja, da kanališe ta ponašanja tamo gde im je mesto, da registruje ponašanja takvih lica, da registruje ta lica i to je upravo ovaj zakon.
Ovaj zakon će služiti onima koji budu povređeni u saobraćajnim nesrećama, da se registruje o kome se radi, služiće deci koja se izgube da se pronađu itd. Dakle, to nije samo zakon koji služi nekim imaginarnim interesima, imaginarne grupe ljudi koja će biti na vlasti. To jednostavno nije tačno, to je zakon koji treba svima nama i zbog toga ćemo glasati za njega.
O dva pitanja najviše bih govorio, oko postupka izdavanja ili produžavanja lične karte.
On je unekoliko uprošćen ovim zakonom upravo zato što neće biti novi obrazac kada se karta produžava. Podsetiću vas da je važnost lične karte bila 10 godina ili trajno. Recimo, imam trajnu ličnu kartu koju ću morati da menjam. Ova lična karta će se moći produžavati bez nove fotografije i bez novih čekanja i ulaganja u jedan takav postupak.
Međutim, šta je sa samim postupkom, da li je on u celini onakav kakav bi građani želeli da bude kada se izdaje ovako jedan važan dokumenat? Mladići i devojke od 16 godina će morati da se pojave prvi put pred državnim organima, devojke prvi put a momci i u regrutaciji, tako da će to biti prvi dodir momaka i devojaka sa državom, upravo izdavanje lične karte. Da li je taj dodir momaka i devojaka sa državom taj prvi u skladu sa onom strategijom razvoja državne uprave koju smo mi doneli, koja traži da državna uprava pruža dobre usluge građanima, da služi građanima.
Mislim da se u pogledu postupka izdavanja ličnih karata moglo otići korak napred, upravo utoliko što se mogao pojednostaviti i uprostiti. Naše baze podataka, koje se nalaze kod naših matičara u opštinskim organima uprave nadležnim za opštu upravu, dostupne su našim organima unutrašnjih poslova, kao i evidencije državljana. Ne vidim razlog da svaki put kada se izdaje lična karta ili se produžuje građanin mora prethodno da ode kod matičara i da izvadi izvod iz matične knjige rođenih i izvod iz matične knjige državljana, odnosno uverenje o državljanstvu i da dođe sa tim samo da pokaže, ne mora da ostavi, pa da oni kažu - šest meseci nije, šest meseci i tako dalje.
Mislim da smo mogli otići korak dalje, da bi ministar mogao podzakonskim aktom i bez ovoga da interveniše u zakonu i da ode korak dalje. Baze podataka postoje, baze podataka se mogu povezati ako nisu povezane. Mislim da to nije problem i mislim da naši organi unutrašnjih poslova mogu da imaju momentalno podatke o svakom građaninu, izvod iz matične knjige rođenih, prosto uvidom u matičnu knjigu sa kojom su u vezi, ona je u elektronskoj formi, kao i vezano za knjigu državljana.
Mislim da se utoliko postupak mogao uprostiti i mislim da smo mogli da napravimo veliki korak napred u odnosu na gužve i neudobnosti čekanja ispred organa državne uprave, u ovom slučaju to su organi unutrašnjih poslova. Mislim da bi to bilo jako dobro i građanima bi bilo mnogo lakše zbog toga.
Drugo što mislim da je značajno pitanje, ma koliko neko rekao da je ovo tehnički zakon, za mene ovo nije tehnički zakon. Samo ću pomenuti član 28. Tu se radi o korišćenju podataka. Većina kolega i koleginica se zadržala upravo na problemu korišćenja podataka, u strahu da podaci ne budu zloupotrebljeni.
Pokušaću da pričam o tome sa neke druge tačke gledišta. Da li su ti podaci dovoljno dostupni svima onima kojima su potrebni ili neophodni da bi ostvarili neka svoja prava u postupku? Mogli bi i tako da otvorimo to pitanje.
Ova evidencija lične karte služi između ostalog da građani ostvare svoje pravo pred sudovima. Vi ne možete tužiti nekoga kome ne znate prebivalište, jer mu se ne može dostaviti, a ako mu se ne može dostaviti, ne počinje teći parnični postupak i ne možete da ostvarite svoja prava, i u tome je značaj ove evidencije.
Međutim, ovako kako je propisano članom 28, nažalost, samo korišćenje podataka je veoma skromno razrađeno ovim zakonom. Nažalost, mnogi članovi ovog zakona imaju podzakonski akt, i to je dobro, ali baš ovaj nema podzakonski akt.
Ovde je preovladao stav da će organi koji budu primenjivali konkretan zakon u konkretnom slučaju, ovde organi unutrašnjih poslova, ceniti od slučaja do slučaja da li je opravdano da nekome daju neki podatak.
Mislim da ozbiljnost problema traži, ne samo to da li će biti dat neki podatak koji ne sme da se da, nego i to da li će neko biti uskraćen za podatak koji bi trebalo da ima, da ministar propiše podzakonskim aktom pod kojim uslovima se može uskratiti ili dati podatak. Mislim da to ne bi bio problem.
Neću čitati normu člana 28. Mislim da je s jedne strane dato preširoko.
Kaže - državnim i drugim organima i organizacijama, pravnim i fizičkim licima pod sledećim uslovima: da je subjekat koji traži podatke zakonom ili drugim propisima ovlašćen da traži i prima te podatke, da su subjektu koji traži ti podaci neophodni za izvršavanje poslova.
Tu imamo jednu vrstu diskrecije koja je poznata kod organa unutrašnjih poslova, ali mislim da nije neophodna i da se može mnogo bolje ograničiti jednim podzakonskim aktom, u kome bi ministar naravno i sa jedne i sa druge strane štiteći interese onih da im se ne odaju podaci, a sa druge strane interese onih da dobiju neke podatke, mogao detaljnije da uredi to pitanje, opet zbog naših građana.
U pojedinostima mislim da bi trebalo intervenisati amandmanski na članove 2, 4. i 22, pošto državne zajednice više nema, ministar je to rekao i mislim da to naravno treba da se uradi. Mislim da bi zaista bilo dobro, pozdravljam, obrazac sam video ovde za govornicom.
Hoću da vas podsetim na obrazac lične karte kakav je bio 1967. godine. Relativno je sličan ovom obrascu. Naravno, da ne sadrži ni deo tih podataka.
Hoću da vam kažem da ova lična karta ili ovaj obrazac lične karte, evo to je mog rođaka jako bliskog, nije sadržavao neke podatke koje sadrži sadašnja lična karta, ali je bio daleko funkcionalniji za korišćenje i bio je otporniji na habanje, što nije bez značaja za materiju o kojoj mi govorimo.
Jako je dobro što mi dobijamo nešto slično ovome, teško je reći slično, ali liči na to. Mnogo više podataka ima. Naravno fotometrija je neophodna.
O borbi protiv organizovanog kriminala, o borbi protiv trgovine drogom, o borbi protiv trgovine ljudima, oružjem i tako dalje, ne treba govoriti, jer mi se nalazimo u situaciji koja traži da imamo fotometrijske podatke.
Da li je to nekome sada odgovarajuće ili nije ili narušava njegov subjektivitet lični, hoću da vam kažem da uvek postoje prava i obaveze drugih koji se štite od nečije zloupotrebe.
Dakle, hajde da govorimo o onima koji će biti ovim zaštićeni, a ne samo o onima koji će biti povređeni, jer će se o njima nešto više znati. Mene više interesuju oni koji trebaju da budu zaštićeni time od onih koji nešto nameravaju da preduzmu što nije u skladu sa zakonom. Mislim da treba na taj način posmatrati ovaj zakon.
Jako bih voleo da odmah nakon ovog propisa Ministarstvo pripremi i zakon o putnim ispravama, to je neophodno. Dakle, naravno da se ne osećam dobro ili se ne osećam nikako ako nosim putnu ispravu koja ima SRJ, to mi se uopšte ne sviđa.
Prvo, zato što ta država ne postoji odavno i zaista ne bih voleo da mi čekamo sada godinama da dobijemo isprave.
Još samo da nam se desi da ima nekih tiraža Srbija i Crna Gora pa i to da iskoristimo. Voleo ako tih tiraža ima da se ti tiraži unište i da mi dobijemo srpske pasoše, srpske lične karte i sva dokumenta srpska. Ovo je država Srbija, da li je to nekom tužno, nekome žalosno, ne znam, ali državljani Srbije hoće da imaju srpska dokumenta.
Treba da prekinemo sa tim da imamo neke zalihe nečega, pa ćemo sada zbog tih zaliha da izdajemo nešto što ne postoji. Ne znam kako nas puštaju u inostranstvo sa dokumentima države koja ne postoji. Dajte, molim ministra da donesemo taj zakon, da napravimo pasoše koji će biti naši pasoši. Mislim da je to neophodno.
Samo da kažem još nešto. Mislim da su putne isprave i isprave o kojima mi ovde govorimo veoma značajne za status svakoga od nas ovde i da nije to tehnički propis, kako sam rekao, mali propis. To je veoma značajan propis i voleo bih da se prema tome odnosima sa dostojanstvom i poštovanjem.
Ne bih voleo da se ponovi slika da kada se diže srpska zastava na jarbol da tu zastavu ne pozdravljaju nadležni organi ili funkcioneri koji treba da stoje kada se zastava podiže, da se ne čuje srpska himna i da se to čini polutajno, da mi i ne znamo.
Znači, voleo bih da se ova pojava koja se tiče države, državnih simbola, a tu je svakako zastava, grb koji će biti na ovim dokumentima, više ne ponove. Sve što se dešava vezano za grb, zastavu, naše isprave, mora da bude dostojanstveno i onako kako doliči jednoj državi kao što je Srbija.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, kada se radi o šumama, poljoprivrednom zemljištu i drugim nepokretnostima, naš Ustav garantuje ravnopravnost svojinskih oblika, s tim što poznaje jedan svojinski oblik koji praktično ne postoji više kod nas, to je društvena svojina. Međutim, to ne ometa da preostali svojinski oblici budu ravnopravni. Znači, građanska pravna lica, kao što je crkva, mogu da budu vlasnici svih nepokretnosti.
Takođe, moram da vam kažem da u pravnom sistemu više ne postoje maksimumi, ne postoje ograničenja koja bi bila institucionalno postavljena da zabrane crkvi da nešto ima ili nema u svojini. Takva ograničenja ne bi bila ustavna i ne bi vodila pravnoj sigurnosti. Dakle, mislim da je potpuno osnovano predlagač zakona ovde omogućio da se crkvama, kao i svakome kome je nešto oduzeto, vrati ono što mu je oduzeto.
Pitanje je šta mu se vraća. Može mu se vratiti samo ono što mu je oduzeto, oduzeta mu je svojina, znači svojina se i vraća, ni manje ni više. Predlog da se prema amandmanima vraća trajno pravo korišćenja, znači da se vraća deo svojinskih ovlašćenja. Da vas podsetim, to je pravo na korišćenje, pravo na pribiranje plodova i na raspolaganje stvarima za slučaj smrti i pravnim poslom.
Ako govorimo o trajnom pravu korišćenja koje se ovde predlaže kao neka vrsta ili izvod iz prava svojine, to pravo je nastalo inače u pravu pre 50 godina kod nas, praktično je derivat iz društvene svojine i nema mesta u sadašnjem pravnom sistemu, baš nikako kada nameravamo da prosto tu društvenu svojinu i formalno udaljimo iz našeg ustavnog sistema, jer ona suštinski više ne postoji.
Dakle, nema mesta u našem pravnom sistemu jednom takvom derivatu iz prava društvene svojine koje, recimo, još uvek postoji na građevinskom zemljištu i na nekim drugim stvarima i koje će biti podložno ukidanju, znači njegovo ponovno vraćanje u ekonomski, politički i pravni sistem je nemoguće.
Drugo, ako bismo čak prihvatili to trajno pravo korišćenja, šta ono znači, da li je to samo korišćenje, da li je to pribiranje plodova?
Čuli smo ovde da nije raspolaganje. Međutim, crkvama i manastirima je oduzeta svojina na nepokretnostima i ta svojina će im se i vratiti, ni manje ni više, kao i svakom drugom pravnom i fizičkom licu kome je nešto oduzeto i koje je u postupku restitucije.
Slažem se sa kolegom koji je pričao ovde o devastiranosti šuma. Međutim, u javnom interesu, kao što je ministar ovde pričao, sve nepokretnosti koje su podložne tom javnom interesu, poljoprivredno zemljište, šumsko zemljište i sve druge nepokretnosti, pravo svojine se u određenoj meri ograničava merama države. Dakle, ne možete nešto da ne koristite, ne možete da ga uništavate.
Pravo vlasnika, ne samo kod nas, nego u svim savremenim državama ograničeno je javnim interesom koji propisuje država. Nema nikakve bojazni da će crkva biti izuzeta iz tog opšteg sistema. Naprotiv, crkva ulazi u opšti sistem da su vlasnici šuma podložni ograničenjima koja im nameće zakon kao i svim drugi vlasnici.
Prema tome, nema dileme oko toga da nije obuhvaćeno pitanje šuma. Dakle, crkve ulaze u opšti sistem brige i raspolaganja i korišćenja šumama. Nije izuzeta crkva kao bilo koje pravno lice koje poseduje šumu. Želim da napomenem još jednom, nemamo ograničavanje vezano za maksimume, nemamo ograničenje vezano za ovlašćenja. Vraća se svojina za svojinu.
Kako će crkva brinuti o svome? Jedna pretpostavka je dosta realna, kako će brinuti. Neko ko je imao popis svega od nepokretnosti u kvadratnom metru, to je bila crkva. Znači, oni su bili spremni i ušli su u ovaj postupak sa kompletnom dokumentacijom o onome što im je oduzeto. Ne vidim da neko, ko se inače ponašao kao dobar domaćin, neće moći ovako da se ponaša.
Ako smo pri tom svim drugim pravnim i fizičkim licima dali pravo svojine na šume i određene obaveze, to će se odnositi i na crkvu kada se radi o korišćenju i raspolaganju tom šumom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista se ne bih mogao složiti sa konceptom. Smatram da postoji pravo svake poslaničke grupe da ima neki svoj koncept i ovo je zaista jedan dosledno razrađen koncept trajnog prava korišćenja.
Međutim, moram da vam kažem da je svojina uzeta crkvama i svojina mora da se vrati. Ako vraćamo neki derivat, kao što je "trajno pravo korišćenja", onda zapravo ne znamo sadržinu tog prava. U pravnoj teoriji, ali i u nomenklaturi, znači u zakonima kada se radi o stvarnim pravima, ona su ograničena po vrsti. Ovde se radi o stvarnom pravu, znači, svojina je stvarno pravo, a iz svojine se izvode druga stvarna prava koja mogu biti stvarne službenosti, kada se radi o nepokretnosti, i lične službenosti, kada se radi o drugim stvarima vezanim "intuitu personae", za ličnost.
Dakle, neko trajno pravo korišćenja nalazim jedino u Zakonu o udruženom radu i ranijim zakonima o građevinskom zemljištu i tamo je zaista ono konstituisano sa određenom sadržinom. Tih zakona kao konstituante trajnog prava korišćenja više u pravnom sistemu nema. Ne vidim mogućnost da konstituišemo ponovo ovakvo pravo, pogotovo ako idemo ka tome da ustavnom reformom potpuno isključimo društvenu svojinu, koja praktično i ne postoji u pravnom sistemu.
Jeste sistem dosledno sproveden u ovim amandmanima, međutim, ne vidim mogućnost da se to pravno uradi na takav način.
Drugo, ne vidim ni celishodnost za ovakvo, po meni, ključno rešenje koje se nudi. Jer, opet pretpostavljamo da bi državni organi, dakle Ministarstvo finansija ili neki drugi državni organ bolje brinuo o imovini crkve nego sama crkva. Mislim da moramo da idemo dalje od tog sistema i da smo već nekoliko velikih koraka daleko od tog sistema, da mislimo da bi država mogla bolje da brine o privatnoj svojini nego sam vlasnik te svojine. Pa, suština sistema koji se pokazao kao ekonomski nadmoćan jeste upravo to da vlasnik stvari upravlja stvarima na način na koji to može.
On jedini ima pravi motiv da to radi na pravi način. Svi ostali supstituti, u vidu države, paradržavnih formi, ne garantuju ekonomski celishodno i pravilno raspolaganje svojinom. Svojinom najbolje raspolaže onaj ko je njen vlasnik, a crkvama, manastirima, manastirskom zemljom i šumama najbolje će raspolagati crkva.
Crkva ima status pravnog lica i nemamo razloga da sumnjamo da bi kontrolu nad vršenjem nekih ovlašćenja, kao što su ovlašćenja iz oblasti raspolaganja nepokretnim stvarima, bolje radila država, recimo ugovorom, nego što bi to radila crkva kao vlasnik.
Nasuprot, mislim da crkva bolje brine o imovini i o onim interesima koji su ključni za obavljanje funkcije te crkve. Crkva je to pokazala, ova naša SPC, kojoj i ja pripadam, jer od 1219. godine ona obavlja funkciju koju obavlja u ovoj državi, bez obzira na sve smene, na sve mene i promene koje su se desile na ovom geografskom prostoru i u ovom narodu.
To je zaista garancija da ne možemo mi sada toj crkvi odrediti nekog tutora u vidu nekih državnih i paradržavnih organa koji bi bolje brinuli o interesima crkve, kada se radi o nepokretnostima. Konceptualno, mislim suprotno, mislim da će vlasnik imovine, a pogotovo crkva, bolje brinuti o svojoj imovini.

Dame i gospodo narodni poslanici, razmatramo tri predloga zakona koje je podnela Vlada, Predlog zakona o krivičnom postupku, Predlog zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova.
Prethodno ću nešto o ova druga dva zakona, pošto se radi o kraćim zakonskim tekstovima i ne zaslužuje neku širu elaboraciju, jer se radi o jednostavnijim zakonskim rešenjima koja su jasnija javnosti i građanima.
Predlog zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika, sudijskih i tužilačkih pomoćnika je dokument koji je neophodan da bi se podigao nivo stručnosti radnika, odnosno nosilaca funkcija u pravosuđu, i na to ukazuje i jučerašnja rasprava koju smo zaista ovde imali detaljno i u polemičnim tonovima vezano za predloženu nam strategiju pravosuđa.
I po osnovu te strategije i onoga što mi kao poslanici naravno znamo, stanje u pravosuđu nije takvo da bi mogli da budemo time u potpunosti zadovoljni. Njega treba popraviti.
Jedna od mera popravljanja jeste i ovo stručno obučavanje sudija, tužilaca i pomoćnika koji rade u sudovima i tužilaštvima. To je neophodno, i naročito bih želeo da istaknem da je dobro rešenje tog zakona što je ovo obrazovanje permanentno i obavezno u određenim slučajevima, mada ima primedbi na taj elemenat obaveznosti, ali mislim da je to jako dobro i da se ni naše sudije ni tužioci neće buniti protiv toga da usavrše svoje znanje.
Uostalom, ovde će im se ostaviti posebno vreme za tako nešto i na osnovu tog vremena će naravno moći da podignu svoje stručne sposobnosti.
Uz predlog ovog zakona smatram da je potrebno nešto poraditi i na Zakonu o pravosudnom ispitu, na programu po kome se polaže, zatim na komisijama pred kojima se polaže i na kriterijumima pod kojima se polaže taj pravosudni ispit. O tome možda nismo dovoljno govorili. Samo ukratko.
Dakle, smatram da i taj zakon treba da bude promenjen, da i programi po kojima se polažu pravosudni ispiti odavno je trebalo da se osavremene i smatram da komisiju u sastavu u kome su danas ne odražavaju adekvatno potrebe za kvalitetom i stručnošću ispitivača na tom ispitu.
Znači, mislim da treba preispitati sastav komisija, da treba preispitati program i naravno utvrditi i pooštriti kriterijume za polaganje pravosudnih ispita.
Mislim da se dosta nas koji smo ovde kolege suočavalo ne samo sa sudijama, tužiocima, mladim kolegama, već i dosta advokata koji po mom mišljenju ne zadovoljavaju uslove nekoga ko je položio pravosudni ispit. Dakle, predlažem da se nešto tako uradi.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, tu se radi o promeni nadležnosti u suštini, tako što se određene nadležnosti koje su zakonom uzete okružnim ili višim sudovima, kako se po strategiji predviđa, i prenete apelacionim, sada vraćaju sa apelacionih, koji nisu počeli da funkcionišu, na više sudove.
Mislim da to pokazuje da sam problem promene nadležnosti nije dovoljno pažljivo razmotren.
Predlažem da ga naše Ministarstvo pravde ponovo razmotri, da mi pre stupanja na snagu izmene, odnosno apelacionih sudova od januara sledeće godine, imamo čistu sliku da li je nama zaista potrebno da postoje apelacioni sudovi kao što su predviđeni i da li postoje objektivni uslovi da oni profunkcionišu.
Mislim da takvo jedno razmatranje treba da se uradi što pre, mi vremena više nemamo, odlagali smo već primenu tog zakona i upravo izmena ovog zakona pokazuje da je preterano ambiciozno i bez dovoljno razmišljanja prethodna Vlada i Skupština ušla u taj projekat da se drugostepena nadležnost prenese na apelacione sudove.
U pogledu Zakona o krivičnom postupku mogu da izrazim posebno zadovoljstvo što svi mi ovde prisustvujemo jedno zaista stručnoj, akademskoj raspravi, koja pokazuje da zaista u ovom parlamentu sede ljudi koji su sposobni i stručni da o najsloženijim pitanjima kao što je krivično pravo ovde raspravljaju sa puno kompetencije i sa puno uvažavanja kolega koje možda imaju drugačija stručna mišljenja. Zaista je teško govoriti posle kolege Mamule, posle kolege Jojića ili posle ministra Stojkovića.
Iskoristiću tu priliku da nešto dopunim ono što su oni rekli i da praktično podastrem neko svoje mišljenje oko pojedinih problema da bi se kasnije kod amandmana ili u raspravi o pojedinostima dogovorili kako bi taj zakon najbolje izgledao i kako bi se na najbolji način mogao primeniti.
Ukazivanja je bilo dosta, korisnih. Mislim da je jako dobro da mi kodifikujemo procesno pravo, mislim da je jako dobar put kojim se krenulo, kojim je Vlada krenula i Ministarstvo pravde, da se na temelju starog nadogradi novo.
Mislim da nije bilo nikada dobro kada smo u potpunosti negirali ono što je bilo pre toga, mislim da je jako dobro uvažiti ono što je pravna tradicija ove države. Ona je zaista velika, ona se ne meri desetinama nego stotinama godina.
Znači, što je ta pravna tradicija iznedrila da se mi toga držimo i da naravno primenjujemo i neka rešenja koja su uporedno bolja ili koje nam nalaže pravo nekih drugih država, koja su eto zbog svoje celishodnosti se pokazala kao bolja rešenja, ne zbog nečega drugog, i naravno da uskladimo svoje zakonodavstvo sa onim međunarodnim aktima koja smo prihvatili i ratifikovali.
Ovim zakonom se zaista stvara jedan normativni ambijent da bi krivični postupak bio brži i efikasniji, mada zaista mogu da izrazim svoje mišljenje da su postojali uslovi da se i neke druge odredbe izmene koje nisu izmenjene, kada bi postupak bio još brži i još efikasniji.
Mislim da se zaista ostvaruje i ovo načelo da se ostvari dosledna zaštita Ustavom i međunarodnim aktima garantovanih ljudskih prava i sloboda i mislim da se u dovoljnoj meri vrši usklađivanje sa drugim zakonima, sa Krivičnim zakonikom i drugim zakonima koje smo doneli.
Ovim se zaokružava sistem krivičnog prava, što je velika zasluga Vlade i ove skupštine, da smo doneli sve zakone i da smo stvorili uslove da pravosuđe funkcioniše na jedan optimalan način u ovim uslovima. Dakle, postoji dobra ravnoteža proverenih rešenja i novih rešenja koje traži novo vreme u kome se nalazimo.
Neka od tih novih rešenja su bila u praksi, ali su inkorporirana u ovaj zakon i proverena su, znači nisu baš ni sasvim nova. Kao pravnik i kao praktičar mogu da kažem da je veoma dobro to da se pravno-tehnički iznad teksta člana u kratkom odredi njegov naslov da bi se lakše prepoznalo o čemu se u članu radi, za praktičare je to veoma značajno.
Hoću da istaknem posebno kod osnovnih pravila da su predviđene sankcije za lica koja svojim izjavama dovode u pitanje pretpostavku nevinosti i krše garancije nezavisnosti i nepristrasnosti suda.
To je veoma značajno, to su neke kolege ovde pominjali, da mi zaista imamo na visokom nivou slobodu informisanja i o ovakvim stvarima i da zaista je moguće o svemu pisati sve, ali mora da postoje neke granice koje ovaj zakon upravo na jedan ispravan način postavlja.
Znači, ne može se ugrožavati pretpostavka nevinosti okrivljenog i ne mogu se kršiti garancije nezavisnosti i nepristrasnosti suda. To se odnosi na sve, pa i na sredstva javnog informisanja.
Naročito mislim da je dobro da u zakonu postoji decidna zabrana nasilja prema okrivljenom. Te zabrane su do sada bile propisane Ustavom, a primenjivale su se od slučaja do slučaja.
Ali, veoma često smo svedoci, bar mi praktičari, da je nasilja bilo i mislim da ovakva decidna zabrana nasilja prema okrivljenom ima mesto i da treba da stoji. Nadam se da će u primeni biti bolje nego što je bilo do sada. Eto, to je što bih mogao da kažem.
Veoma je značajno da je uvedeno pravilo sumnje u korist okrivljenog. To se ranije primenjivalo po volji, sada je to zakonsko načelo.
Dakle, ako postoji dilema, izvedeni su svi dokazi, ali postoji dilema da li je delo dokazano ili oko primene nekih pravnih instituta vezanih za biće krivičnih dela, zakon nalaže sudu da odluku donosi uvek tako da je povoljnija za okrivljenog, to je veoma značajno.
Takođe, mislim da je dostignuće ovog zakona na kome zaista treba insistirati promena uloge tužioca. Rekao bih, konačno da se to desilo. U nekim ranijim izlaganjima sam pominjao potrebu da se to uradi, zadovoljan sam što je to urađeno. Mislim da je uloga tužioca u velikoj meri izvedena na drugačiji način.
Znači, tužilac mora da uđe u aktivniju ulogu, do sada je tužilac, kao što su i kolege ovde primetile, bio veoma pasivan.
Tužilac je do sada dobijao krivičnu prijavu od Ministarstva unutrašnjih poslova, podnosio zahtev za sprovođenje istrage, podnosio optužnicu i manje-više bio je pasivan u tom poslu. Ovaj zakon mu nalaže znatno aktivniji odnos, što je u redu, vezano za njegovu ulogu kao samostalnog državnog organa koji je isključivo nadležan za gonjenje učinilaca krivičnih dela koji se gone po službenoj dužnosti.
Znači, isključivo jedan određen organ, definisan i određen ka određenim oblicima devijantnog ponašanja. Takva određenost zaista traži ovakvu regulativu i mislim da je jako dobro primerena tome. Tužilac donosi rešenje o sprovođenju istrage, sprovodi prethodnu istragu, daje naloge organima unutrašnjih poslova, zaključuje sporazum sa okrivljenim o priznanju krivice, a u prethodnom istražnom postupku može i da zaključi druge određene sporazume, koji opet mogu da dovedu do odgovarajućih odluka pre odluke suda vezano za krivicu onoga ko je osumnjičen.
Smatram da u ovom delu zakona, naročito kada se radi o uviđaju, to je član 256, nije dobro što je na volju tužioca ostavljeno da dođe na uviđaj ili ne dođe. Ako smo se opredelili da tužiocu damo veća i šira ovlašćenja da on konačno uđe u funkciju koju treba da vrši, da mu ostavimo na volju da ako ne može da stigne ne dođe.
Onda to izgleda u kontradikciji sa jačanjem uloge tužioca i mogućnošću, odnosno obavezom da pokrene istragu kada do njega dođe saznanje da je neko učinio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.
Što se tiče uviđaja, kao veoma značajnog dokaznog sredstva, kao veoma značajne radnje, mislim da je neophodno da tužilac bude prisutan i mislim da nije dobro što se njemu na volju ostavlja da ceni da li ima vremena ili nema vremena da dođe na uviđaj.
Onda kod uviđaja nalazimo da pojedine stvari koje izvedu organi unutrašnjih poslova ne odgovaraju suštinski samoj skici sa lica mesta ili merama koje se izvedu, ili jednostavno nije konstatovano kod saobraćajki za pešački prelaz, osvetljenost, na šta bi naravno tužilac skrenuo pažnju i ukazao organima unutrašnjih poslova na čega da obrate pažnju u konkretnim okolnostima. Ovo sam sada uprostio, ali potpuno sam siguran da delimo mišljenje da bi prisustvo tužioca bilo neophodno na uviđaju.
Isto tako mislim da je dobro što postoji zabrana da se oštećenom postavljaju pitanja koja se odnose na njegov polni život, političko i ideološko opredeljenje, rasno, nacionalno, etničko poreklo i druge isključivo lične i porodične okolnosti.
Nemalo puta sam bio svedok situacije u kojoj se oštećeni nalazi kada mu se postavljaju takva pitanja. Dakle, ovo je jako dobro rešenje i ovo zaista od srca podržavam.
Smatram da bi trebalo daleko više zaštititi prava oštećenog u ovom postupku, jer mislim da je postupak i dalje ostao više okrenut nekom opštem, čak bih se usudio da nazovem imaginarnom interesu, a mislim da je interes oštećenog jedan od vodećih interesa koga moramo da imamo kada sankcionišemo društveno nedozvoljeno ponašanje, kao što je krivično delo.
Detaljno su propisani uslovi za status zaštićenog svedoka, svedoka saradnika. Takođe se, što je jako dobro, uređuju detaljna pitanja simulovanih poslovnih usluga, simulovanih pravnih poslova, da se to određuje po rešenju istražnog sudije.
Što se tiče imovinsko-pravnog zahteva, on je u celini preuzet iz važećeg zakona i smatram da to nije dobro, odnosno moglo je biti mnogo bolje. Opet mislim da interesi oštećenog zahtevaju da imovinsko-pravni zahtev dobije veću težinu kada se radi o obavezi krivičnih sudija da utvrđuju imovinsko-pravni zahtev i odlučuju po njemu.
I dalje je ostalo na tome da će sudija utvrditi imovinsko-pravni zahtev, zahtev oštećenog krivičnim delom, samo ako se ne bude znatno odugovlačio postupak. Tu floskulu, usudio bi se tako da nazovem, imamo 50 godina i ta floskula onemogućava da oštećeni ostvari opravdani zahtev u jednom postupku koji, hoću da vam kažem i to, obzirom na zaprećenu sankciju više inspiriše okrivljenog da nadoknadi štetu ili da vrati stvar nego što je to parnični postupak. To je valjda svima jasno.
Po meni, krivični postupak treba iskoristiti da bi okrivljeni, zbog same prinude koju krivični postupak sa sobom donosi, nadoknadio nekome štetu, vratio stvar ili bio poništen neki nezakonit pravni posao. To nažalost nije ovde učinjeno i mislim da je to greška, to se moglo učiniti jednom rečenicom koja bi glasila da je sud obavezan da odluči ako za to postoji dovoljno dokaza. Sud i tako izvodi dokaze o svim okolnostima, ima ih pred sobom, i ne vidim zašto ne bi doneo odluku.
Međutim, mi smo ovde ostavili tu rezervu i mogu da vam kažem da u 99% slučajeva sud ne odlučuje o imovinsko-pravnom zahtevu, to prepušta parnici i to zaista nije dobro. Ako pri tome dodate da sud nije u obavezi da dostavi pravosnažnu presudu oštećenom, onda se vidi da ovaj zakon i dalje ne brine o oštećenom na odgovarajući način, rekao bih gotovo na nikakav način. Mislim da je tu najslabija tačka zakona, briga o interesima oštećenog. Mislim da je to moglo znatno bolje da se izrazi kroz ovaj zakon.
Značajna izmena je što pretkrivični postupak postaje prethodna istraga. Tu moram da kažem da javni tužilac zaista dobija široka ovlašćenja, kada se radi o sporazumu o priznanju krivice, to je za krivična dela do 10 godina zatvora.
Zatim, u pretkrivičnom postupku može da odluči o oproštaju od krivičnog gonjenja, to je do tri godine, i da odluči o necelishodnosti krivičnog gonjenja zbog stvarnog kajanja osumnjičenog, što jeste i može biti u nadležnosti tužioca.
Jer u suštini on odlučuje da li postoje uslovi za krivično gonjenje i odlučuje o primeni pravnih instituta, kao što su neznatna društvena opasnost i tome slično. Tu bi trebalo staviti određena ograničenja da se ne bi omogućilo totalno odstupanje od načela oficijelnosti krivičnog gonjenja. Znači, za tužioca treba staviti određena ograničenja.
Opet nešto o oštećenom. Da sam bio zakonopisac, da sam bio u Vladi da ga predlažem, zaista bih se založio i na ovom mestu da zaštitimo interes oštećenog. Predlažem predlagaču da to učini.
Kada se radi o sporazumu o priznanju krivice, o oproštaju od krivičnog gonjenja i kada se radi o institutu necelishodnosti krivičnog gonjenja, kada tužilac odbacuje krivičnu prijavu, neophodno je da bi se primenila ova tri instituta da okrivljeni nadoknadi štetu oštećenom. To je valjda osnovna stvar. Koga mi štitimo time kada ovog eskulpiramo, a oštećenom nije nadoknađena šteta.
Ako se radi o toliko za društvo neinteresantnim za procesuiranje predmetima i da se društvo zadovoljava opraštanjem ili ocenom necelishodnosti, zar može društvo da popusti i toliko kada već postoji krivično delo da okrivljeni jednostavno ne nadoknadi štetu. Mislim da bi korektiv oficijelnosti ovde morala da bude obaveza okrivljenog da nadoknadi štetu oštećenom. To je minimum minimuma.
Na kraju ću o pritvoru. Mislim da je ovde neopravdano zapostavljeno pitanje pritvora, a mislim da je značajno pitanje za sve građane, bili oni sad u pritvoru ili ne. Opet ću poći od našeg Ustava, koji ima odlično razrađene slobode prava i dužnosti čoveka i građanina i mislim da se tu mnogo štošta neće menjati, to je tako od 1990. godine i mislim da je to dobro.
Član 16. Ustava kaže - lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može, na osnovu odluke nadležnog suda, biti pritvoreno i zadržano u pritvoru samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi. Samo ako je to neophodno. Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vreme.
Ustav govori o pritvoru koji se odnosi na period pretkrivičnog postupka pa do podnošenja optužbe. Pritvor može trajati po odluci prvostepenog suda tri meseca od dana pritvaranja.
Ovaj rok se može odlukom Vrhovnog suda produžiti za još tri meseca. Ako se do isteka tih rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.
Čitajući ove odredbe, ne samo gramatički i jezički, možete doći do zaključka da je ustavotvorac ili ova skupština imala ideju da je pritvor nešto izuzetno, samo kada je to neophodno, vremenski izuzetno i prema ličnosti i prema delu, da mora biti sveden na najkraće nužno vreme.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i sloboda, član 5. tačka 3, svako ko je uhapšen i lišen slobode, shodno odredbama iz stava 1. ovog člana, biće bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Ovo su uputstva koja Ustav i Evropska konvencija upućuju nama kako da uredimo neko pitanje.
Kako smo uredili pitanje pritvora. Prema sada važećem rešenju, to su članovi 144. i 146, imate, nazvao bih ga, običan pritvor i pritvor kada se radi o učiniocima krivičnih dela organizovanog kriminala, protiv čovečnosti i međunarodnog prava i sl, znači najteža krivična dela i godinama pretpostavljena. Znači, ustav je tu rezervisao kada se radi do predaje optužnice, ukupno šest meseci. To je tako.
Posle predaje optužnice, prema važećem rešenju, za obična krivična dela dve godine, za najteža krivična dela četiri godine. Posle izricanja prvostepene presude, za obična krivična dela godinu dana, za najteža dve godine. Kada drugostepeni sud ukine prvostepenu presudu, za obična krivična dela dve godine, za najteža krivična dela dve godine.
Prema predlogu koji sada imamo, povećava se ukupno vreme pritvora, i to se povećava u delu posle izricanja prvostepene presude 18 meseci umesto jedne godine. Tu se povećava. Mi imamo da sada pritvor može iznositi, ako donesemo ovaj zakon, za tzv. obična krivična kako ih zovem, šest godina. Tu se odnosi do izricanja presude. Za najteža krivična dela devet godina. Do sada je bilo pet i po godina, i osam i po godina.
Nisam siguran da je ovo dobro rešenje. Mislim kao i ranije kada smo povećavali vreme za koje sud može da odredi pritvor, mi smo ga već imali ovde pred ovim parlamentom, da Ustav ne omogućuje ovako elastičan i ekstenzivan pristup pritvoru. Pogotovo ako to uporedimo sa zakonskim maksimumom i minimumom za najveći broj krivičnih dela koja smo ovde propisali u Krivičnom zakoniku, zaista je šest godina za krivična dela, kako bih ih nazvao obična, premnogo, a da ne govorimo o tome što povećavamo sa onoga što imamo sada na ovo.
Drugo, ministar je rekao da istraga jeste postupak koji traži najviše vremena, naravno, zato što je to, kako bih rekao, rudarski posao. Prikupljaju se dokazi, utvrđuju se činjenice koje se kasnije izvode u potpuno drugim okolnostima pred sudom. Nama je ustav u istrazi dao šest meseci mogućnosti da sve to izvedemo u uslovima kada počinjemo postupak.
Šta mi radimo? U uslovima kada je sve tako sažvakano, kada je sud dobio sve dokaze, kada je imao vremena da to pročita, mi omogućujemo da se još pet i po godina vodi postupak, a za teža krivična dela još osam i po godina.
Zar to nije nelogično? Ako istraga, kao teži deo postupka, kao početni deo postupka, u kojoj se sve prikupi, što je rekao kolega Mamula, a što kasnije ne može da se nadoknadi, traje šest meseci, kako je moguće da našim sudijama treba pet godina, pet i po godina da nešto presude. Mislim da tu konvalidiramo lenjost, inertnost, nerad i tome slično.
Mislim da to ne treba da radimo i princip ovog zakona je u osnovi efikasnost. Mislim da su zbog te efikasnosti ove odredbe o pritvoru morale ostati makar na onom kako je sadašnje pravo predviđalo, odnosno sada važeći zakon.
Mislim da to nije dobro, da je to previše ekstenzivno i nije u skladu sa ustavom. Mislim da ne vodi uspostavljanju zakona i zaštiti prava građana.
Hteo sam još o jednoj stvari da pričam, jer mislim da je bitno da razgovaramo o rokovima. Uvek volim da pričam o rokovima, to mi je nekako bitno, jer nije građanima svejedno u kom roku ostvare neka prava. Malo sam gledao i upoređivao važeća rešenja i rešenja koja imamo ovde.
Recimo, kada se radi o donošenju i objavljivanju presude, prema važećem zakonu presuda se odmah objavljuje, a ako ne, za tri dana. Ako sudija ne uspe da objavi za tri dana, predsednik veća obaveštava predsednika suda.
Prema članu 381. novom, isto se objavljuje odmah, a ako ne, ne za tri dana, nego za pet dana, znači dajemo još dva dana. Kakvo je objašnjenje, zašto produžavamo rok. Mislim da to nije dobro. Ako ne može za pet dana, onda obaveštava predsednika suda. Mislim da je to jako loše.
Ako analiziramo pismenu izradu i dostavljanje presude, onda moram da vam kažem da i staro rešenje, odnosno važeće i novo rešenje nema nikakav rok da se nekome dostavi presuda.
To je u stvari kamen spoticanja i u parnici i u krivici. Jeste presuda se izradi ako se izradi, a kada je dobiješ? Pa tako vam se dešava da je maja prošle godine zaključena rasprava u parnici, a dobijete je negde u martu ove godine.
Sudio je u roku. Tamo gore piše maj prošle godine, a vi ste je dobili sada. Tu se pravi taj vakuum vremena u kome neko može nešto da uradi, ne uradi, drži u fioci.
Moram da vam kažem, za stranke je najgore kada držite predmet u fioci. To sada svim sudijama i tužiocima mogu da kažem: ne držite predmete u fioci, rešite predmete u roku, to je najvažnije.
Kako god rešite, vaše je pravo i niko se ne meša. Pustite im da se žale, pustite da ostvare svoje pravo. Predmet u fioci, stranke nemaju prava.
Prema važećem zakonu, pismena izrada presude je osam dana po objavljivanju, a u složenijim predmetima 15 dana. Razumem.
Ukoliko kasni, predsednik veća obaveštava predsednika suda. Dostavljanje, kada dostavi, nije bitno.
Zamislite, pravosnažna presuda se oštećenom dostavlja samo kada on traži.
Šta je po novom? Izrada u roku od osam dana, 15 dana u složenijim. Sudije su dobile, koje sude krivično, ovim zakonom koji je ovde predložen još mesec dana da pišu presude.
Zašto imamo mesec dana? Imamo manjak sudija? Ako imamo manjak izabraćemo nove sudije. Zašto 30 dana? Za to vreme neko je u pritvoru, bez obzira kakva je presuda i bez obzira da li je neko kriv ili nije.
Posle isteka svih rokova, on tu dobija još mesec dana, obaveštava predsednika suda o razlozima, a predsednik suda preduzima mere da se presuda što pre izradi.
Koje su to mere? Šta se dešava? Za mene nema nijedne druge mere. Taj sudija ne može da uradi posao u nekom roku, podnosi se predlog za razrešenje. To je mera. Nema druge mere.
Bira se sudija koji je sposoban i koji će to dobro da uradi. Takvih sudija ima. Znam da ih ima. Ima ljudi koji hoće taj posao da rade i neka rade to ti ljudi.
Oštećenom se pravosnažna presuda dostavlja samo ako on to zahteva. Jadan oštećeni kod ovakvog propisa. U principu mislim da, sem ovih ukazivanja oko oštećenog, i oko pritvora trebalo bi ostaviti staro rešenje, zakon u celini je zadovoljavajući.
Mislim da je veliki korak napred, jer ima ravnotežu starog i novog, što je kod nas veoma retko da se ispoštuje. Mislim da ga treba prihvatiti, s tim što predlažem, imali smo priliku da slušamo odgovore ministra na neke primedbe ovde.
Mislim da je argumentovano odgovorio i mislim da je spreman da prihvati ono što je argumentovano. Zahvaljujem se na tome. Predlažem da razmisli o ovome i da neke od ovih ukazivanja ili sada prihvati ili za neki budući zakon. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred Narodnom skupštinom je jedan izuzetno značajan dokumenat koji u sistemu podele vlasti, kakav je uspostavljen našim Ustavom, praktično predstavlja osnovu za reformu pravosuđa koja je neophodna i mi ćemo taj dokument podržati.
G17 plus smatra da je vreme i trenutak da se usvoji jedna ovakva strategija i da ona zaista treba da ima dovoljno osnova da se ovo što je predviđeno i sprovede u određenom vremenskom periodu koji je i oročen ovom strategijom. Narodna skupština je ipak u tom sistemu podele vlasti nešto posebno, jer Narodna skupštine jeste u stvari izraz Narodne volje i kao grana vlasti u stvari formira i bira preostale dve grane vlasti, koje se kasnije uspostavljaju kao nezavisne ili samostalne u određenoj meri omeđene Ustavom, zakonom i drugim propisima. A ustav i zakon isto tako donosi ova Narodna skupština.
I zbog toga upravo što se ovde pojavljuje izvorna narodna volja, posebna je odgovornost Narodne skupštine i za to kako se, na koji način, konstituišu i funkcionišu druge dve grane vlasti, znači Vlada i pravosuđe, odnosno sudstvo.
Baš zbog te posebne uloge velika je odgovornost kada pričamo o strategiji, koja se pred nama nalazi. Moram da naglasim da je ova skupština po toj strategiji već radila i dok nije bilo strategije, da su doneti brojni zakoni. Mi smo ovde zaista imali stručne i studiozne rasprave o brojnim zakonima. Mi ćemo na ovoj sednici zaokružiti krivično-pravni sistem kod nas, u velikoj meri smo to učinili sa građanskim pravom, stvarnim pravom, sa porodičnim pravom, sa radnim pravom. Mnogobrojne institucije su već uređene, a to je velika zasluga ove vlade i ovog ministarstva, i pre ove reforme pravosuđa.
Čitajući reformu pravosuđa ne mogu da se otmem utisku da brojni dokumenti, koje nam je Ministarstvo pravde davalo, po svojoj suštini, i stručnosti, i sadržini, i serioznosti kako je problem obrađen, prevazilaze strategiju u tekstu u kome je ona data. Strategija ima određene nedostatke, o kojima bih ja ovog momenta govorio, koji treba da budu otklonjeni u postupku njene primene ili od strane predlagača, ukoliko on to oceni za potrebno.
U samoj odluci, kako je ovde formulisana, imamo određene nedostatke, te sam član 1. odluke pominje da je strategija odštampana uz odluku. To naravno nije sastavni deo ove odluke i odluka Skupštine ne bi trebalo da sadrži taj glagol ''odštampati''. Taj tekst bi mogao da glasi: "Utvrđuje se nacionalna strategija koja je u prilogu ove odluke".
Šta je neophodno pod tačkom 2. ove odluke? Mi ovde imamo komisiju za sprovođenje strategije, mi se u članu 4. obavezujemo, Vladu smo obavezali da imenuje članove i obavezali smo komisiju da izveštava Skupštinu. Međutim, komisiju nismo formirali. Ako je obavezujemo da obaveštava Skupštinu, onda treba da je obrazujemo, da je formiramo. To bi mogla biti tačka 2.
Mislim da bi bilo mnogo celishodnije da članove komisije izabere ova skupština, upravo imajući u vidu odgovornost ove skupštine za to da formira organe pravosuđa i da im da okvir zakonski, sa jedne strane, s druge strane stručni okvir, znači kadrovski okvir, koji će izvršavati te zakone. Upravo zbog te posebne odgovornosti mislim da bi bilo veoma značajno da komisiju obrazuje i da njene članove imenuje, odnosno bira ova skupština.
Pod tačkom 3. odluke obavezuju se svi državni organi predviđeni nacionalnom strategijom reforme pravosuđa da neposredno sarađuju na sprovođenju akcionog plana.
Pošto smo mi Skupština koja, naravno, daje zadatke ministarstvima i Vladi, oni bi bili obavezni da izvršavaju te obaveze i u izvršenju da sarađuju. Te obaveze izvršavanja su izostale, to je neophodno i to proizilazi iz odnosa Skupštine i ministarstava, odnosno Vlade.
U pogledu same nacionalne strategije reforme pravosuđa moram da istaknem da sama dijagnoza problema nije postavljena u potpunosti i možda zbog toga nedostaju neki bitni segmenti oko mere i aktivnosti koje treba preduzimati. Mislim da, kada govorim o slabostima ili problemima sistema mislim da nije dovoljno naglašena odgovornost države za sporost pravde. Hoću da vam pomenem evropske regule koje ovde niko nije pomenuo, a mislim da su naši građani zaslužili da ih pomenemo.
U pojedinim evropskim zemljama i ta evropska regula, nisu to sve zemlje ni prihvatile, ukoliko država u roku od tri godine ne obezbedi zaštitu prava građana koju oni traže pred sudovima te države, država duguje naknadu štete. Ja bih, recimo, voleo takvu regulu u našem pravnom sistemu i mislim da bi ona odgovarala i pravima građana i boljoj zaštiti, potpunoj zaštiti, jer država u stvari jeste javni servis. Ona nije iznad građana, ona predstavlja izraz volje građana da formiraju neku organizaciju vlasti i da njome upravljaju preko poslanika i organa ove skupštine. Dakle, to bih voleo da bude jedna slabost koja bi se otklonila na određene načine.
Takođe, nismo pomenuli kao slabost, a trebalo je, neadekvatno uređenje i ostvarivanje tužilačke funkcije u pravnom sistemu kako je postavljeno. Svi smo svesni toga da se tužilačka funkcija ne ostvaruje na odgovarajući način. Mislim da nije definisan i da veoma loše funkcioniše odnos sudstva i tužilaštva.
Nažalost, to se vidi u ovoj strategiji gde se traži od tužilaštva da ''tesno sarađuje'' sa pravosudnim organima. Tužilaštvo je organ, stranka u postupku. Tužilaštvo ne bi trebalo tesno da sarađuje, tužilaštvo zastupa državni interes podižući i zastupajući optužnicu.
Mislim da još uvek možemo govoriti o nepovoljnom materijalnom statusu nosilaca pravosudnih funkcija, ova skupština je dosta uradila da se to popravi, ali pre svega ostalih zaposlenih u pravosudnim organima. Hoću samo da vam kažem da bez dostave nema postupka.
Da li smo mi u ovoj strategiji zauzeli neki stav oko poboljšanja materijalnog položaja ostalih zaposlenih u pravosudnim organima, bez kojih sudija ne može da sudi. Mislim da nismo u dovoljnoj meri posvetili tome pažnje i to je veoma bitan segment svakog pravosudnog sistema, pa i našeg. Znači, bez dostavljača, bez daktilografa, bez saradnika u pisarnicama nema pravosuđa, nema zakonomernog, nema efikasnog ostvarivanja prava. O tome smo morali nešto više da govorimo.
Ključna načela, kaže: ''Delotvorno pravosuđe se zasniva na četiri načela (mogao bih se složiti): ''nezavisnost, transparentnost, odgovornost, efikasnost'', ali veoma mi nedostaje stručnost. Zašto?
Zato što sama strategija kasnije ukazuje da mi moramo posvetiti pažnje edukaciji, trajnoj edukaciji nosilaca pravosudnih funkcija i mi upravo imamo zakon koji je posvećen tome, koji donosimo na ovoj sednici.
Hoću da vam kažem da mi kada biramo sudije ima samo dva kriterijuma po zakonu: dostojnost i stručnost. Zašto ne bi bila stručnost ovde? Za mene je vrhunska stručnost uslov da bi se neko bavio donošenjem odluka kao što su presude, kojima se rešava o najvitalnijim, najvažnijim pravima za svakog od nas. Mislim da to ovde nedostaje.
Što se tiče polemike oko Ustava, dao bih za pravo utoliko što smatram da Ustav u delu koji se odnosi na definisanje statusa samog pravosuđa, u delu koji se odnosi na podelu vlasti, ima potrebne garancije da bi se pravosuđe moglo uspostaviti kao sistem i dokaz je to da pravosuđe ovde funkcioniše.
Mi nismo sasvim zadovoljni kako ono funkcioniše, ali ne možemo reći da Ustav predstavlja ograničavajući faktor, pa zbog toga sudije nisu nezavisne, nisu samostalne itd. Ne, Ustav daje dovoljno okvira za tako nešto. Stvar je drugih okolnosti i činilaca zbog čega se u određenim slučajevima ne uspostavlja ta nezavisnost ili ta samostalnost. Ali to je stvar procesuiranja, to je stvar postupaka koji se vode.
Mi ne možemo kvalifikovati celo pravosuđe kao da nije samostalno, nije nezavisno, to jednostavno nije tačno. Znači, radi se o tome da se pojave svedu na najmanju moguću meru. Naravno, to je jedan cilj koji nije samo pred ovom vladom, to je cilj koji važi za sve sisteme, za sva društva i mi treba da se potrudimo da idemo što bliže tom cilju.
Dakle, Ustav nije sam po sebi u tom delu koji se odnosi na organizaciju pravosuđa, na status pre svega sudija, što je po meni najvažnije, na njihovu nesmenjivost, odnosno na stalnost, na njihovu nezavisnost, a zatim i odredbe o tužilaštvu, sasvim dovoljan da se uspostavi jedan pravosudni sistem koji može normalno da funkcioniše.
Da li sada treba neke nove pravosudne organe uvoditi u Ustav? Ja se slažem, ako hoćemo da imamo vrhovni kasacioni sud onda bi zaista bio red da on nađe svoje mesto u Ustavu.
Hoću da vam napomenem vezano za priče oko toga da advokatura do sada nije bila u Ustavu – pa bila je u Ustavu od 1974. godine, sada je u Ustavu nema. Mislim da je advokaturi mesto u Ustavu i ja se zalažem, zaista, kao i ova platforma da advokatura bude u Ustavu.
Isto tako mislim da je veoma značajno uvođenje funkcije notara. To nije nešto novo, to svuda oko nas postoji. Mislim da je to u redu i da se na taj način određena funkcija sudova rešava na način da druge institucije mogu isto to da rade, a da budu zadovoljeni javni interesi.
Isto tako mislim u vezi sa izvršenjem, pomenuću vam nekoliko okolnih zemalja koje imaju izvršne, imaju posebne organizacije koje se bave samo izvršenjem određenih sudskih odluka, znači građanskopravnih stvari i pojedincem.
Nije nikakav problem da oni koji budu ispunili uslove i budu postupali po zakonu kao posebne institucije rade izvršenje, da rasteretimo sudove.
Mogu da vam kažem da takvi izvršni postupci su efikasniji i efektniji, jer ljudi zaista tu rade za naknadu i tačno se zna ko je registrovan da se time bavi, on ima određena pravila i dok se toga pridržava on to radi efikasno i zaradi taj svoj novac.
Nadalje, što se tiče organa za sprovođenje strategije, mislim da je jako dobro što se predviđa obrazovanje ovih organa, mislim da je dobro što je to komisija. Naravno, imam određenih primedbi na način kako se formira komisija. Mislim da smo mogli da je formiramo ovde u Skupštini, kao što smo i druge stvari radili, jer to je najviše telo koje je to moglo da uradi.
Ne znam po čemu je Upravni odbor Advokatske komore Srbije jedini legitimisan, a ne i Upravni odbor Advokatske komore Vojvodine. Ne znam po čemu je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu jedini legitimisan da to radi. Pedesetak godina postoji takav fakultet u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu.
Dakle, tu bismo isto tako mogli da razmišljamo da li je to sada koncentracija, decentralizacija ili šta je. Mislim da smo ovde previše centralizovali stvari i razvlastili Skupštinu od nekih stvari od kojih ne treba da razvlašćujemo.
Mislim da su to stvari koje mi treba da držimo. Mi smo ovde ognjište, a sve ostalo se dešava pod nadzorom, pod kontrolom i na osnovu pravila koja mi ovde propisujemo.
Nadalje, mi smo ovde predvideli da Odbor za pravosuđe Narodne skupštine vrši nadzor nad reformama predstavljenim u ovoj strategiji. Ne vidim uopšte da po Poslovniku Odbor može da radi nadzor, mislim da ne može. Odbor se zove Odbor za pravosuđe i upravu.
A pogotovu ne mogu da objasnim samom sebi, kao pravnik, da će Odbor za pravosuđe, Ministarstvo pravde i visoki savet sudstva ''obezbediti'' smernice i uputstva Komisiji za posebne aspekte sprovođenja strategije.
''Obezbeđivanje'' smernica da li znači donošenje, da li će ih oni doneti, pa reći morate da ih sprovodite ili će jednostavno odnegde to staviti pred njih. Obezbeđivanje nije neki termin koji mi nešto znači.
Sa druge strane, ako treba oni da budu iznad komisije, onda nisam siguran da to odgovara odnosu između tih organa.
Zatim, posle komisije imamo sekretarijat koji je izvršni organ te komisije, a pri tom taj sekretarijat sve druge obaveštavao o izvršenju odluka komisije, sem komisiju. Dakle, mislim da bi to morali povezati. Znači, sekretarijat bi morao da izveštava i komisiju.
Što se tiče administrativne kancelarije, mislim da imamo problem sa restriktivnim postavljanjem funkcija, poslova itd. i mislim da ako imamo komisiju i sekretarijat da je to dovoljno. U okviru sekretarijata se mogu locirati administrativni službenici koji će raditi posao.
Ovako imamo tri stepena, koja međusobno imaju neizdiferencirane nadležnosti, a pogotovo što sekretarijat ne podnosi izveštaj komisiji, što je apsolutno nedozvoljeno, jer sekretarijat je organ komisije. Mislim da je to jedna vrsta preorganizovanosti, mogli bismo da poradimo nešto više na tome.
Što se tiče okvira reforme pravosuđa, znači, kad imamo tabelarni pregled vezano za efikasnost, u kocki jedan sa desne strane, ''Bolji pristup pravosuđu'' – za mene bi kod efikasnosti bilo mnogo važnije poštovanje rokova. Propisivanje i poštovanje rokova to je za mene zakon.
Ovo, bolji pristup pravosuđu, kad se radi o efikasnosti, nekako, baš, ne razumem kao advokat, ali rokovi su rokovi. Rokovi služe zato da se neka prava ostvare u nekom roku, u nekom vremenu ili da zastare. Znači, za mene je pitanje efikasnosti pitanje rokova. Ne vidim ovde tu reč ''rokovi''.
Pa kaže – ''moderna mreža sudova'', potpuno se slažem. Ja sam s ministrom nešto više oko toga razgovarao, da li smo mi ravnomerno opteretili nosioce pravosudnih funkcija. Mislim da nismo i da ne vredi da pravimo mrežu sudova, ako pri tome neke sudije koje sude, neki imaju 50 predmeta u radu, a neki 500 u radu kao, recimo, u Beogradu i Novom Sadu, ili u Pančevu, ili, recimo, sudije trgovinskih sudova koji zakazuju rasprave na svakih pet minuta – u Pančevu, u Novom Sadu, gde jednostavno ne možete da uđete u sud.
Dakle, mi moramo pre svega da vidimo gde i koliko su sudije opterećene i da napravimo ravnomeran pristup građana sudu. Ako građanin u Novom Sadu treba da čeka četiri meseca da mu se zakaže prvo ročište, a građanin u Plandištu ili Novom Bečeju može da to ročište očekuje za mesec dana, onda njihova prava pred sudovima nisu jednaka. Mi moramo da uspostavimo jednakomernost prava građana pred sudovima. Dakle, mislim da mi i to nedostaje.
Mislim da je dobro da Visoki savet sudstva bude ustavna kategorija, naravno. Što se tiče Ustava mislim da smo se dosta o tome izjasnili, mislim da nema neke veće prepreke da se to...
Što se tiče nezavisnosti sudskog budžeta i nezavisnog budžetskog organa, mislim da se mi svi ovde zalažemo da zaista bude nezavisan budžetski organ.
Međutim, ja se pre zalažem da sudovi i tužilaštva kao korisnici budžeta budu nezavisni, znači, da oni ulaze u formiranje budžeta i da, naravno, vode računa o tome kako troše sredstva koja su im na raspolaganju, kao i svi drugi korisnici.
Ne vidim zbog čega imamo nepoverenja prema tome da neki predsednik suda koji se sad pretvara, kako sam shvatio, više u administraciju, neće moći sam da vodi računa da li mu je budžet dovoljan da njime raspolaže.
Smatram da nismo razmatrali pitanje sudskih taksi, što nije dobro. Mislim da su takse prilično velike i da predstavljaju limit za određene kategorije kad se obraćaju sudovima, sa jedne strane, a sa druge strane mi smo ovde povećali udeo sudova u taksama, znači učinili smo jedan napor u ovoj skupštini.
Međutim, mislim da nije dovoljno da 60% taksi bude kod sudova, ja bih sudovima poverio sve, ali bih učinio odgovornim predsednike sudova da sud funkcioniše.
Ne vidim razlog da predsednik suda ili tužilac nije sposoban da sam, u okviru onoga što ima, odluči koliko mu treba za određene pozicije. On mora tih pozicija da se drži kao što se drže svi ministri ovde ili bilo ko ko raspolaže budžetskim sredstvima. Uostalom, postoji inspekcija, neka to kontroliše. To bi za mene bilo, recimo, nezavisnost.
Nadalje, što se tiče transparentnosti pravosudnog sistema, veoma je ovo bitno. Znači, tu nema mnogo primedbi, mislim da je veoma značajno da se informiše javnost o tome o čemu se radi u sudu, ali mislim da mi i sada i u Zakonu o sudijama i u Zakonu o sudovima imamo propisane norme kada, kako i ko se o čemu informiše. Veoma je značajno ko u sudu može da daje informacije i veoma su značajne procedure i rokovi u kojima se daju informacije.
Znači, mi za sada to nemamo i mislim da procedure, rokovi i ovlašćena lica su veoma bitna. Nije bitno da se to zove kancelarija, to može da radi sekretar suda, kao što i sad nekad radi sekretar suda, ali prosto to je stvar procedure. Dajmo predsedniku suda da izabere čoveka koji će to raditi. Mislim da to tako može da funkcioniše.
Pod tačkom 3. kaže: ''Bolji aktivni odnos sa javnošću i veće učešće javnosti''. Mislim da tu imamo problem sa ovim izrazima ''bolje aktivni odnosi'', to baš nije najjasnije za samu strategiju.
Opet ću insistirati da se urade procedure i rokovi i obaveze i odgovornosti da se to sprovede. To je za građane najvažnije i za svaki pravosudni sistem. Veoma važna je odgovornost pravosudnog sistema.
Mislim da odgovornost pravosudnog sistema proističe iz odgovornosti sudija i koliko su sudije odgovorne za posao koji rade, u kolikoj meri se njihova odgovornost reflektuje na njihov izbor i razrešenje, imamo tu odgovornost u pravosudnom sistemu, ali država mora da stane iza toga ako je neki građanin pretrpeo štetu, kao što sam malopre rekao.
Što se tiče tužilačke funkcije, mislim da je tužilačka funkcija malo razmatrana, zaslužuje znatno veće razmatranje i mislim da se radi o jednom uspavanom, tromom mehanizmu koji ne radi posao kako treba. Neke stvari ne mogu da stoje u strategiji.
Kaže: ''Ovom strategijom se upravo predviđa ovakav položaj tužilaštva. Reforma pravosudnog sistema''...da rade tužilaštva u tesnoj saradnji sa zaposlenima u pravosuđu.
Tužilaštva su nezavisni organi od pravosuđa, kao što je pravosuđe nezavisno od tužilaštva. Znači, kada se advokat pojavi pred sudom tužilac ne može da ostane tamo i da nešto razgovara sa sudijom, a da advokat izlazi napolje. Takav splet okolnosti ne sme da se inicira ovim, ''tesna saradnja''. Nema ''tesne saradnje''. Saradnje su u okviru
zakona.
Tužilaštvo podiže optužnicu i zastupa je, pokreće istragu i vodi je, kao što smo sada predvideli i tu nema saradnje. Ne znam šta se podrazumeva pod tom saradnjom.
Da li sud sarađuje sa advokatima? Ne treba da sarađuje. Ne treba da sarađuje ni sa tužilaštvom. Tužilaštvo je iznelo predmet pred sud, sud sudi, advokat brani. To je podela funkcija kod zakona. Znači, nema tesne saradnje.
Drugo, nemoguće je da hijerarhija i subordinacija daje veću samostalnost. Tužilaštvo će uvek biti hijerarhizovano, subordinacija i gotovo.
Veoma je značajno ovo oko javnih beležnika i da završim. Mislim da bi bilo veoma, veoma korisno da o ovome kažu svoje mišljenje Visoki savet pravosuđa, naš Vrhovni sud, pa i Ustavni sud, pošto dobija nadležnosti, mislim da su te nadležnosti dobre kada se radi o zaštiti prava kandidata za sudijske i tužilačke funkcije, advokatske komore Vojvodine i Srbije i, naravno, pravni fakulteti. To bi bilo veoma dobro. I drugo što mislim da je dobro – da se moraju predvideti sredstva koja su potrebna za ovo.
Hoću da vam napomenem da kod odluke, na pravoj strani, govorimo o tome da se Vlada obavezuje da obezbedi sredstva, a kod procene finansijskih sredstava kažemo da sredstva nisu potrebna. Znači, malo više pažnje ne bi škodilo da se to uskladi jedno sa drugim i da vidimo kolika su to sredstva.
G17 plus će uz ova ukazivanja, koja se mogu otkloniti, podržati ovu reformu.
Mislim da je reforma neophodna i da se radi o jednom delu državne vlasti koga je neophodno reformisati, naročito imajući u vidu događaje koje smo skoro imali, a pri tom mislim naročito na trgovinske sudove, koji bi isto tako mogli da nađu mesta u ovoj reformi.

Dame i gospodo, mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti zato što on ne obuhvata sve ono što obuhvata norma čija se promena predlaže. Članom 3. stav 2. predviđeno je da se verska sloboda ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna i rasna netrpeljivost.
Amandman u stvari sadrži samo zabranu verske, rasne i nacionalne mržnje i netrpeljivosti. Znači, praktično prvi deo odredbe, zaštitni objekti iz prvog dela odredbe potpuno su izostavljeni. Dakle, ova norma kako se predlaže apsolutno je nekompletna, kako je predlaže amandman. Kako je predlaže zakon kompletna je i u celosti zadovoljava ono što je potrebno.
Sam član 3. ima i stav 1. Prema članu 1, predviđena je sloboda veroispovesti, prema članu 3. ograničenje verske slobode, tako da je stavom 1. člana 3. rečeno da samo najvišim aktima, najviše pravne snage, kao što su Ustav, zakon i ratifikovani međunarodni dokumenti, može biti ograničenja slobode veroispovesti. U stavu 2. određuje se koja su merila i šta je ono što štite ta ograničenja, i naravno zaštitni objekti su pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu. To amandman ne obuhvata.
Amandman takav kakav je ne može se prihvatiti jer sužava zaštitne objekte i sužava zaštitu od zloupotreba slobode veroispovesti. Dakle, ne bi bio dobar jer bi praktično omogućavao određene zloupotrebe vezane za zaštitu prava dece, prava na život, prava na zdravlje, lični i porodični integritet i pravo na imovinu. Ne obuhvata sve ono što treba.
Ovde se otvorilo pitanje i oko pravnog izvora onoga što ovde sada uređujemo. Moram da vam kažem da je to Ustav Republike Srbije, i uvek se pozivam na Ustav i uvek ću to raditi kada se radi o zakonima koje ovde donosimo. To je član 41. Ustava Republike Srbije ili odredbe Ustava kao celina od člana 11. do člana 54, koje se zovu - slobode, prava i dužnosti čoveka i građanina. Te odredbe su sačinjene i donete 1990. godine i u svemu su u skladu sa svim međunarodnim dokumentima.
Što se tiče akata Venecijanske komisije koje ovde pominjemo, moram da se osvrnem na amandmane koje je predložio Odbor za evropske integracije 18. aprila. On se ni u jednom amandmanu, ni u jednom obrazloženju ne poziva na akt Venecijanske komisije, niti na bilo koji akt Saveta Evrope. Dakle, ako predlagač nečega smatra da treba nečega da se držimo, nekog dokumenta koji nije Ustav i zakon koji je donet u ovoj zemlji, niti ratifikovani međunarodni dokument, molio bih da imamo dokument na koji se neko poziva.
Ovde imamo amandmane Odbora za evropske integracije koji se uopšte ne pozivaju na zaključke Venecijanske komisije. Dakle, ako neko operiše tim dokumentom, treba poslanicima da ga priloži, da ga znamo i vidimo. Ovde pričamo o dokumentu koji ne postoji i koji je za poslanike nepoznat. Ako ste predložili nešto, dajte dokument.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, povodom ovog amandmana poći ću od Ustava Republike Srbije, pošto vidim da je bilo dilema oko toga da li smo jednaki, da li je ovo ovakva ili onakva država.
Član 1. kaže da je Republika Srbija demokratska država svih građana koji u njoj žive, ni manje ni više, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, vladavini prava i socijalnoj pravdi.
Član 3 - u Republici Srbiji je slobodno sve ono što Ustavom i zakonom nije zabranjeno. Znači, to je polazna osnova za sve zakone, pa upravo i za ovaj zakon.
Razumem argumentaciju predlagača amandmana, mislim da sam razumeo i argumentaciju gospodina ministra. Pravno gledano, država, bila to Srbija ili neka druga država, uvažava postojanje subjektiviteta verske zajednice, zvane ovako ili onako, ukoliko se kao takva pred državnim organima legitimisala, podnela zahtev za upis i ispunila uslove da bude upisana.
Zašto je to potrebno?
Ne zato da bi se nekom ograničavalo pravo veroispovesti, sloboda veroispovesti, već isključivo zbog toga da se iz uvida u dokumentaciju, tu pričamo o statutima, o odlukama o osnivanju, sagleda da li se delovanjem te organizacije ne vređaju neka osnovna prava i slobode koja naravno moraju biti ograničena u interesu zaštite drugih prava i sloboda. Nijedno pravo i sloboda ne može biti ograničeno ničim drugim, i to je ustavna materija, do jednakim pravima i slobodama drugih ljudi. Dakle, opravdano zakon insistira na pravnom subjektivitetu organizacije koja za osnov okupljanja ima veru u Boga.
Amandmanom se predlaže nešto drugo, da subjektivitet dobije i onaj ko nema pravni subjektivitet. To znači da bi praktično imali dve vrste organizacija oko kojih se ljudi okupljaju po pitanju vere i verovanja: jedna koja bi imala subjektivitet, a druga koja ne bi imala subjektivitet. Ove koje ne bi imale subjektivitet, saglasno tome ne bi imale obaveze po zakonu kao one koje imaju subjektivitet i ne bi mogle da uživaju prava koja imaju ovi koji imaju pravni subjektivitet. Znači, ovaj amandman u stvari podstiče pravnu nejednakost organizacija u koje se ljudi udružuju da bi slavili i verovali u gospoda Boga, kako god se zvale.
Znači, mi iz jedne jednakosti praktično amandmanom idemo u nejednakost. Postoji pravni subjektivitet organizacije koji se mora poštovati jer je to načelo na kome se zasnivaju svi zakoni o verskim zajednicama u čitavom svetu.
Ko je slušao "Dogodilo se na današnji dan", u jednoj državi Amerike na današnji dan su se agenti bezbednosti obračunali sa jednom verskom organizacijom, koja nije bila registrovana i bavila se različitim stvarima koje se ne odnose na verovanje u Boga nego na ugrožavanje života, zdravlja i svega ostalog kod ljudi. Dakle, ovaj zakon traži da postoji pravni subjektivitet upisom, da bi neka verska organizacija mogla da uživa prava i da vrši obaveze.
Što se tiče malih organizacija, ovde se predviđa pravo subjektiviteta i verske grupe koja nema pravni subjektivitet. Veoma je interesantno kako predlagač amandmana misli da definiše tu versku grupu koja nema pravni subjektivitet. Da li su to dva čoveka, tri čoveka, pet ljudi, na kom principu su organizovani, šta rade, šta ne mogu da rade i po čemu bi oni onda mogli da budu jednaki sa ostalima.
Pomenuću i jednu crkvu, imam pravo pošto sam Srbin, imaju pravo i drugi da pominju svoje. Srpska pravoslavna crkva postoji od 1219. godine, ko to nije znao, i to je osam vekova. Srpska pravoslavna crkva ima Ustav SPC i niz drugih propisa prema kojima se uređuje ponašanje vernika, službujućih sveštenika, pa do Patrijarha. To je jedna uređena organizacija koja postoji osam vekova.
Za to se izborio Sveti Sava. Izborio se od Patrijarha carigradskog i Cara vizantijskog za samostalnost Srpske pravoslavne crkve i ona je uživa danas. Ona je potpuno organizovana, ima sve regule koje su potrebne i ne vidim razloga da neko drugi, ko namerava da bude upisan kao pravi subjekat u ovom registru, ne učini isto od sebe. Jeste osamsto godina nešto, jeste uloga SPC kod srpskog naroda, jeste da je Sveti Sava prvu bolnicu osnovao, da je otac pismenosti, otac škola, otac prava, on je izradio Nomokanon. Dakle, radi se o crkvi koja ima sve institute. Svi drugi to mogu da uradi pod istim uslovima, nema nikakve razlike.
Ali, postojanje verskih grupa, koje nemaju subjektivitet, nisu se registrovale, nisu podnele dokaze da ispunjavaju uslove, kako možemo dozvoliti da tako nešto funkcioniše. Svako može da misli šta hoće, to nije sporno, ali ne može da se organizuje tako da bi radio nedozvoljene stvari i to je suština ovoga.
Kada bi prihvatili amandman imali bi dve grupe verskih organizacija, one koje imaju pravni subjektivitet, koje imaju prava i obaveze, i one koje to nemaju i mogu da rade šta hoće. To je neravnopravnost građana, to nije ravnopravnost čemu bi trebao da vodi ovaj zakon.
Ovaj amandman je u stvari u vezi sa ostalim amandmanima u kojima se poništava tradicija, u kojima se poništava pravni subjektivitet svih verskih zajednica i crkava, jer tim amandmanima se praktično ukidaju članovi gde se potvrđuje da imaju subjektivitet. Dakle, ovakvo uređivanje, kakvo se predlaže ovim amandmanom, zaista je osim jednakosti građana, osim zakonom proklamovane jednakosti građana pred svakim zakonom i propisom.
Predlažem da se ovaj amandman ne prihvati. Vodi narušavanju sistema samog zakona i dovodi u neravnopravan položaj one građane koji jesu članovi one crkve i organizacije koja se registrovala i one koja to nije.
Hoću da vam napomenem, što se tiče tzv. malih verskih zajednica, ovaj zakon je vodio računa ne samo o tome da one proporcionalno dobijaju pomoć od države ili kako to Ustav omogućava, nego je rekao, ako ima mali broj vernika može se primeniti načelo pozitivne diskriminacije. To je član 31. On upravo pokazuje da se ovaj zakon ne odnosi prema verskim zajednicama kao malim i velikim, ovakvim ili onakvim, nego na podjednak način.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, gospodo ministri, malo ću oko pravne argumentacije koju je Vlada dala za osporavanje mogućnosti da se ovim amandmanom drugačije urede neka pitanja. Zašto Vlada ne prihvata ovaj amandman? Iz razloga što je, kao jedno od najznačajnijih ljudskih prava proklamovanih Poveljom o ljudskim pravima, utvrđeno pravo svakog čoveka na jednaku zaštitu prava u postupku pred sudovima i drugim državnim organima. Hoću odmah da vam kažem da je to tačno.
Ovde se radi o tome što osobe sa hendikepom, invalidne osobe, po samoj prirodi stvari ne mogu da na jednak način ostvaruju inače jednaka prava. Zato im se olakšava pristup u ostvarivanju prava upravo ovim amandmanom. Znači, njima je to prikraćeno prirodom stvari.
Jesu jednaka prava među jednakima, ali ovde govorimo o nekima koji malo nisu jednaki. Upravo se zato i donosi ovaj zakon, zato što oni po prirodi stvari nisu jednaki. Zato im se olakšava pristup institucijama i skraćuje put da ostvare svoja prava.
Nadalje, kako Vlada navodi, predložene odredbe o pretpostavci krivice i teretu dokazivanja nisu usaglašene sa odredbama Zakona o parničnom postupku, koje regulišu dokazivanje. Zakon o parničnom postupku nije zakon koji bi isključivo uređivao to pitanje. Postoje brojni zakoni, neke smo i mi ovde doneli, npr. Porodični zakon, koji kao leks specijalis uređuju procesnu materiju u određenim stvarima i iz određenih razloga.
Ovo upravo jesu određene stvari i određeni razlozi, jer se radi o pristupanju našim sudovima osoba koje su po prirodi stvari u određenim insuficijencijama, telesnim nedostacima ili nekim drugim koji im ne omogućavaju da, kao osobe koje nemaju te nedostatke, pristupe sudu i iznose i daju svoje izjave volje. Zbog toga ih je potrebno zaštititi i pretpostavljenom krivicom.
Da je ova moja tvrdnja tačna, navešću i nekoliko primera. Naveo sam Porodični zakon koji drugačije uređuje postupanje suda u određenim specifičnim slučajevima, u porodičnim odnosima, kada se radi o zaštiti dece itd.
Kada stranka ima problem gde je potrebno odmah intervenisati, a radi se o materiji iz, recimo, svojinskih odnosa, naknade štete itd, građanska prava, parnična materija, stoji joj na raspolaganju arsenal privremenih mera iz Zakona o parničnom postupku. Kod tih privremenih mera dovoljno je da stranka dokaže da postoji opasnost da će pretrpeti štetu ako mu se nešto ne dosudi odmah, pre početka postupka, čak i pre samog pokretanja tužbe. Znači, dovoljno je da nešto učini verovatnim i on dobija privremenu meru.
Upravo ovde imamo takav primer. Ne vidim zašto to ovde nije u skladu, kada to postoji u pravu. Hoću da vam kažem da se izvršenje sprovodi po verodostojnoj ispravi. Znači, sud donese rešenje kojim samo konstatuje da je isprava verodostojna, ne sprovodi se kontradiktorni postupak i donosi se odluka.
Oko pretpostavke vezane za dokazivanje, hoću da vam kažem sledeće: i u teoriji i u praksi postoje tzv. zakonske pretpostavke. One se utvrđuju po određenim pitanjima, a kada je to neophodno da bi se zaštitilo ostvarivanje prava određenih grupa, lica ili pojedinaca. To postoji i u ovoj situaciji, jer uvek govorimo o osobama sa invaliditetom.
Reći ću vam jednu klasičnu situaciju, kada se radi o nepokretnosti koja je u zajedničkoj svojini ili sutekovini bračnih drugova. Zakonska je pretpostavka da svako od bračnih drugova ima po jednu polovinu od toga.
Onaj ko tvrdi suprotno ima pravo da dokaže, ali to jeste zakonska pretpostavka. Uputiću vas na određene odredbe koje to stipulišu.
Ne vidim zašto ovde postoji nemogućnost da se to uradi. Znači, radi se o građanskom postupku koji omogućuje takvu stvar. Ne vidim opravdanja da Vlada odbije ovaj amandman. Smatram da amandman treba prihvatiti. Smatram da on jeste pravno moguć. Mi na Zakonodavnom odboru nismo ni odbili ovaj amandman i ne vidim zašto ga ne prihvatiti. Predlažem da Vlada prihvati ovaj amandman i da mi glasamo za njega.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, u delu Jaroslava Hašeka "Dobri vojnik Švejk" kaže - možeš da pričaš o čemu god hoćeš, kako god hoćeš u Skupštini, u parlamentu. Mislim da je mnogo ozbiljna tema, mnogo ima primera koji se ne odnose na ono o čemu mi ovde danas govorimo.
Mislim da oni ljudi koji su postradali i koje mi na neki način treba da rehabilitujemo, zaista ne zaslužuju raspravu o savremenim junacima savremenih zbivanjima. Mnogo bih više voleo da se bavimo onim ljudima za koje mi svi ovde znamo da se na njih odnosi ovaj zakon. Priča da se taj zakon odnosi na neke druge ljude zaista ne opravdava one koji o tome govore.
Što se tiče zakona član 1. koji se predlaže da se briše, protiv toga sam da se briše član 1. Ako bi se brisao član 1. ostali deo zakona ne bi imao ama baš nikakvog smisla i brisati član 1. u stvari nije amandman, jer amandman bi bio popravka zakona, a ovo je u stvari negiranje zakona. Prema tome, po Poslovniku to i nije amandman. Zato se tako i Zakonodavni odbor odnosio prema njemu.
Zašto je 6. april 1941. kao rok određen kako je određen. Podsetiću vas na Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme neprijateljske okupacije. To je propis kojim je određena primena pravnih pravila koja su doneta, ovih zakona koji su doneti do 6. aprila, ali ne i za vreme neprijateljske okupacije, i to tako da su svi ti propisi nevažeći, ali se samo propisi doneti do 6. aprila primenjuju kao pravila ukoliko su bili u skladu sa tada važećim ustavnim sistemom, a ono što je doneto za vreme neprijateljske okupacije ništavo je i nije se moglo nikako primenjivati.
Upravo je to uzeto kao datum zbog toga što je tog momenta praktično prekinut pravni kontinuitet i od tog momenta praktično teče nova država, zakonodavstvo nove države, odnosno zakonodavstvo nove države se sa tim datumom odnosi prema zakonodavstvu stare države i prema zakonodavstvu okupatora. Zbog toga je uzet taj datum. Menjanje toga zapravo nije moguće jer su pravne posledice baš nastajale od ovog datuma. To je odgovor na to pitanje.
Da li će se onda odnositi ovaj zakon na neke ljude koji su naši savremenici? Verujem da hoće u onoj meri koliko je to moguće u skladu sa odredbama koje ima ovaj zakon, znači pričam o članu 1, gde se primećuje ili se zamera da nema dovoljno elemenata da se razlikuje šta je politički ili ideološki razlog.
Hoću da vam kažem da što idemo dalje u prošlost, znači bliže tim 40-tim godinama, sve su nam jasnije inspiracije onih koji su donosili odluke. Možda te inspiracije nisu najjasnije za proteklu deceniju, ja se sa tim slažem sa kolegom da bi tu moglo da bude različitih pitanja.
Međutim, meni je potpuno jasno da u 40-tim godina je bilo jako mnogo ljudi koji su stradali i koji se bez ikakvih dilema mogu podvesti pod politički i ideološki razlog.
Konkretno ću navesti, mogu više ljudi da navedem, ali ću navesti jednog jer sam od njegove familije dobio odobrenje da ove podatke saopštim. Radi se o Glavaški Savi iz Vološinova.
Da vas podsetim, Vološinovo je sadašnji Novi Bečej, to je opština i mesto na Tisi u Banatu, sada ugroženo poplavama.
(Predsedavajući: Gde je predsednik opštine smenjen.)
Ne bih sad te detalje saopštavao.
Dakle, radi se o Savi Glavaškom koji je bio paor, seljak je bio, imao je višečlanu porodicu gde je više generacija živelo u jednom domaćinstvu i obrađivalo količinu zemlje koja za sadašnje razmere i ondašnje razmere nije bila bog zna šta. Ali, problem je bio što su bili vredni, što su dobro radili i što su sticali na tom imanju, i još niz ljudi pored njih.
Sava Glavaški koji je bio paor, znači, koji nije imao milijarde, milione i ništa drugo sem svojih ruku je uhapšen, sproveden zato što nije isporučio žito.
Podsetiću vas, to je Uredba o otkupu i prometu hlebnih žita u ekonomskoj 1945. i 1946. godini koja se protezala pet godina. On je, naravno, pošto nije isporučio žito, bio odveden onako bos, u košulji, ne zna se tačno gde. Takav je i suđen, znači dva dana posle odvođenja suđen je u Zrenjaninu.
Presuda je pala 2. septembra 1947. godine. On je imao neko pravo žalbe i nekog branioca. Možete zamisliti koliko je trajao taj drugostepeni postupak, pa trajao je 10 časova, upravo tako. Od osude prvostepene do izricanja drugostepene presude i sastava žalbe proteklo je 10 časova. Prvostepena presuda 2. septembar 1947; drugostepena presuda 2. septembar 1947.
Šta se dešava 3. septembara 1947. godine? Pošto domaćina ili "babe", kako mi kažemo u Banatu, nema kod kuće, dolaze kod njegovog sina, njega nalaze u kući i sačinjavaju 3. septembar 1947, znači posle 24 sata, zapisnik gde mu se uzima sve.
Biću slobodan, ima vremena da vam pročitam, ovde se čitaju i ovakve i onakve stvari, mislim da je ovo zanimljivo i poučno. Čitam ovo zbog građana i zbog svih ostalih.
Zapisnik sastavljen na Vološinovu, dana 3. septembra 1947. godine, na licu mesta, na salašu optuženog Glavaški Save, on je već bio osuđen, piše optuženog, radi izvršavanja konfiskacije imovine na osnovu presude Sreskog suda u Zrenjaninu broj K849/47 od 2. septembra 1947. godine. Znači, 2.9.1947. je doneta prvostepena i drugostepena presuda i 3. septembra su mu konfiskovali sve.
Prisutni su od strane suda Apostolović Radoslav - izaslati činovnik Sreskog Narodnog odbora, od strane Mesnog Narodnog odbora Vološinovo - Palinkaš Ištvan, Nićin Pera i Popov Milovan, sa druge strane - Glavaški Luka sin, i naravno Popov Milovan zvani Makara - preuzimatelj.
Na osnovu presude Sreskog suda konfiskuje se imovina u korist države, i to sledeće stvari: dva šprica za vinograd, jedan komada sečka za repu, jedan komada ručna krunjača, jedan komad malo bure, jedan komad gvozdeno bure, jedan komad kaca, jedan komad nerast, jedan komad krmača zelena, osam komada svinja, jedan komad sejačica, jedan komad saonica, jedan komad tarnica u rasparenom stanju, jedan komad donji od volovskih kola sa tri točka, komad dugačka ratarska kola, jedan komad žuta krava, komad konjske grablje, komad kosačice, komad jedan dorat, komad mrk pastuv, komad mrka kobila, komad dvoredni plug, komad jednoredni plug, komad parani plug u ispravnom stanju, komad parani plug bez gvožđa, komad drljača, komad gvozdeno bure, komad oraći lonac, komad rezervnih točkova pet, jedan komad valjak, četiri komada ovaca, jedan par komplet pomoćnica, tri komada ašova, tri komada pajvana, 15 komada džakova, jedan komad viseća vaga polovna, pet metričnih centi ječma, jedna kamara neovršene deteline, jedna kamara slame, pleve i ječmene slame. To je bilo na salašu.
Pa kaže; "Nastavljeno u selu Vološinovu, u kući okrivljenog: dva komada gvozdena kreveta, dva madraca, osam jastuka od perja, od kojih dva bez navlake i tri sa navlakom, dva bela čaršava, dva bordo krevetska pokrivača i jedno jastuče malo, dva komada dvokrilna politirana ormana - polovna, jedan mali osmougaoni sto, dva komada stolica mahagoni boje, jedan luster, jedan komad trokrilni orman, jedan mali stražar sa tri pregrade, jedan ovalni politirani sto, 24 komada kašika, četiri komada poslužionica, 15 komada viljušaka, 14 noževa, tri kašike, jedan komada flaše za rakiju". Ovde ću stati, zaista je degutativno da čitam ovo šta su sa čovekom uradili.
Taj čovek je bio zatvoren u Nišu. On je imao tu "sreću" da ne bude u logoru u Dečanima. U logoru u Dečanima je bilo 5.000 "žitara", koji su tamo toliko "paženi i maženi", gde je napravljeno groblje "žitara", koje i sada u Dečanima postoji. Sava Glavaški je zatvoren početkom septembra 1947. godine. Umro je 7. marta 1948. godine "u prisustvu vlasti".
Sin Save Glavaškog piše 24. novembra 1947. godine molbu radi pomilovanja (piše nekome koga smo mi nasledili - Narodna skupština, Prezidijum, Republika Srbija): "Moj otac Glavaški Sava, ratar iz Vološinova, osuđen je pravomoćnom presudom tog suda od 2. septembra, koju je potvrdio ovdašnji okružni sud od 2. septembra, zbog krivičnog dela suzbijanja nedopuštene trgovine - otkup žitarica, na četiri godine lišenje slobode, sa konfiskacijom sve imovine i sada se nalazi na izdržavanju kazne u kaznenom domu u Nišu.
Razlozi su ti što moj otac nije izvršio svoju obavezu isporuke belih žitarica od 200 metričkih centi, nego samo 70 meteri, pa je tako povredio propis. Kao njegov sin podnosim ovu molbu i molim da se sa odnosnim krivičnim spisima pošalje Prezidijumu Narodne skupštine, kojeg, pak, molim da moga oca pomiluje i pusti na slobodu sa ovih razloga. Ne nalazim da je moj otac nevin (pazite, sin govori za oca "ne nalazim da je moj otac nevin"), ali tvrdim da je, kao stariji čovek i seljak, slabo pismen, pa je zanemario svoju građansku dužnost da na vreme obavesti narodne vlasti da neće biti u mogućnosti da izliferuje obavezu predviđenu u pogledu pšenice i računao je lakomisleno da će to već same narodne vlasti učiniti.
Naime, ovu zemlju je ove godine led tukao dva puta, a osim toga bila je slaba godina, te je stoga moj otac trebalo odmah blagovremeno da o tome izvesti Mesni Narodni odbor i obavezu obaveznog liferovanja žitarica da smanji. Tako se desilo da smo ukupno dobili 50 meteri pšenice sa sve naše zemlje, a obaveza je bila 200 meteri. Kada je otac video da će zbog svoje nemarnosti morati da izliferuje sve, a bio je slab prinos, on je kupio još 20 meteri, a posle njegovog hapšenja od strane suda, mi smo nabavili još 30 meteri tako da smo liferovali duplo više nego što nam je uopšte rodilo, ali to je tek polovina obaveze. Više nismo mogli nabaviti.
Mislili smo da ćemo nešto od kukuruza imati viška, pa bi za to kupili pšenicu, ali kako su nam uzeli svu zemlju, ni za to više nismo mogli ništa nabaviti. Sada je treći mesec kako je moj otac u zatvoru, bolestan je čovek i verujem da će ova kazna na njega vaspitno uticati i da ga ubuduće opominje da bolje izvršuje naredbe narodnih vlasti, pa zato molim da se ova žalba uvaži".
Naravno, žalba nije uvažena i on je umro tamo. Znači, govorim u ime 8.821 seljaka tačno. Pomnožite to sa najmanje šest, pa ćete dobiti daleko veći broj. Toliko je stradalo od žitara, ljudi koji nisu isporučili jer nisu imali. O njima govorim, ne govorim o savremenicima. Kažem, što idemo dublje u tu priču, potpuno sam siguran da će sudijama biti veoma lako da odluče po ovome.
Zamislite advokata koji se drznuo da traži da mu se uruči presuda. Bilo je i takvih advokata. Mi do dan-danas nemamo tu presudu.
Piše advokat novobečejski Sava Eremić, predratni. Kaže: "Pre dva meseca sačinio sam molbu da se izda izvod iz spisa konfiskovane imovine za oca Glavaški Milutina Savu, koji mu treba za sud. Molim da mi se to odmah izda". On to moli sudskog službenika Milorada iz suda u Vološinovu, a Milorad mu odgovara: "Savo, zašto tako komplikuješ i mutiš? Mi nemamo ta rešenja, jer je to kod selidbe nestalo i, koliko znam, uništeno". Znači, posle godinu dana nema ništa.
O tome govorim. Neću sada da govorim ništa, ali bilo je mnogo onih koji nisu dobili ništa od papira. Ovi bar imaju zapisnik šta im je uzeto. Tu ima izvod iz matične knjige umrlih, zapisnik je kod mene i molba za pomilovanje. Iza toga stoje ljudi kojima se to desilo. Tih ljudi više nema, ali zbog tih ljudi moramo reći šta mislimo o tome. Ne samo zbog njih, nego upravo zbog toga da se to u Srbiji više nikada ne bi desilo. Zato vas molim i predlažem da usvojimo ovaj zakon i da odustanemo od amandmana koji nisu u skladu sa tim.