Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu je gospodin Andrić kada kaže da ovakvom raspravom nećemo postići ono što jeste cilj usvajanja ovog zakonskog predloga o kojem danas govorimo, a to je otklanjanje istorijske nepravde.
Da budem potpuno jasan, obzirom da je maločas bilo reči o amandmanu na član 5, ovaj amandman je neprihvatljiv i za poslanički klub SPS-JS. Smatramo da nije na pravi način shvaćena težina ovog pitanja i za nas je neprihvatljivo sve ono što se može definisati kao omalovažavanje, sve ono što se može definisati kao devalviranje antifašističke tekovine ovog društva. Ovakav amandman, rekao bih, na mala vrata i na jedan nepošten način, pre svega pre rehabilitacije, omogućava vraćanje imovine, što svakako nije dobro.
Gospodin Đelić je rekao u svom uvodnom izlaganju i tu se takođe u potpunosti slažemo, nekoliko je suštinskih razloga zbog kojih je veoma važno da na jedan celovit način u Srbiji bude uređeno pitanje o kojem danas govorimo. Tu, najpre, usvajanjem jednog celovitog, realnog, pravednog, pravičnog i kvalitetnog zakonskog predloga vraća se poverenje u pravnu državu, ispravlja se jedna dugogodišnja istorijska nepravda. To jeste moralno opravdano, pre svega prema onim građanima Srbije koji očekuju obeštećenje, a njih je danas nešto preko 100 hiljada.
Zatim, zakon o restituciji je svakako jedan jasan signal investitorima, jer treba da omogući veću sigurnost sa aspekta svojine i svojinskih odnosa, što je u dosadašnjoj praksi bila kočnica većem prilivu stranih investicija u Srbiji. Naravno, da bi Srbija postala kandidat za članstvo u EU treba ostvariti preporuke Evropske komisije navedene u izveštaju u novembru 2010. godine, među kojima je donošenje zakona o restituciji.
Na putu evropskih integracija, usvajanje ovog zakona je realizacija onog najvažnijeg reformskog programa koji vodi realizaciji onog konačnog cilja, najpre dobijanju statusa kandidata, a zatim i članstvu u EU.
Imajući na umu ove razloge, vrlo je jasno da je i usvajanje ovog zakonskog predloga u ovom trenutku i nužnost i neophodnost i neminovnost. Imajući to na umu, smatramo da on u načelu daje korektna rešenja za vraćanje imovine u naturalnom obliku, odnosno davanje obeštećenja u sve specifičnosti oblika statusa, kao i titulara svojine, uslovljene finansijskim mogućnostima Republike Srbije.
Dakle, ovaj predlog se ne može definisati kao idealan. Započinjemo jedan proces u kojem nije ni moguće, nije ni realno da svi budu zadovoljni, ali je važno da predlog polazi od realnih mogućnosti države. Verovatno u ovom trenutku ima možda i nekih drugih pravednijih, pravičnijih rešenja, ali se postavlja pitanje koliko su ona realna, koliko su ona u ovom trenutku izvodljiva. Suštinski, primarno je da proces restitucije započne, da se osnovni postupak za restituciju uredi zakonom, a efekte ćemo, ubeđen sam, sagledavati u narednom vremenskom periodu.
Predlogom zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju definisan je osnov, predmet, postupak, nadležnosti, kao i rokovi za vraćanje imovine u naturalnom obliku, kao i davanje obeštećenja. Predlagač zakona, kao što je između ostalog rečeno, predviđa dva oblika vraćanja imovine, i to u naturalnom obliku, gde god je to moguće ili u vidu obeštećenja davanjem državnih obveznica sa odloženim uslovom naplate. Intencija predlagača, kako je između ostalog rečeno u uvodnom izlaganju, jeste vraćanje imovine u naturalnom obliku gde je to moguće.
Međutim, analizirajući rešenja koja su sadržana u ovom predlogu čini se da se ipak preferira finansijski oblik vraćanja, a za ovu namenu država planira, koliko smo mogli da čujemo, da izdvoji sredstva u visini do dve milijarde evra, što jesu velika sredstva.
S obzirom da je uz sva zakonska ograničenja za vraćanje oduzete imovine u naturalnom obliku, a imajući u vidu, dakle i postupak promene titulara prava svojine prelaskom državne svojine u javnu, nekako sužen obim i nekako sužene vrste nepokretnosti koje će se vraćati u naturi, dakle, postavlja se jedno realno pitanje – šta je zapravo stvarno moguće vratiti danas.
Predlagač nije propisao u slučaju vraćanja imovine u naturalnom obliku mogućnost vraćanja druge nepokretnosti iste vrednosti, što je u praksi po našem mišljenju takođe sasvim izvodljivo. Takođe ne predviđa se mogućnost mešovitog oblika vraćanja, u slučaju da postoji više zahteva za vraćanje nepokretnosti neke je moguće vratiti u nekom naturalnom obliku, neke opet zahteve nije moguće realizovati, nije moguće vratiti u naturalnom obliku, već samo u vidu davanja obeštećenja. Dakle, kakav je postupak u takvim slučajevima, obzirom da su u praksi takvi slučajevi i mogući i izvesni.
Zato ako se član recimo 16. stav 3. odnosi na mešovit oblik vraćanja, onda je on rekao bih nekako neprecizan i nejasan, potrebno mu je posvetiti više pažnje i precizirati uslove i način ovog oblika vraćanja imovine.
Čini nam se, takođe, da nije dovoljno definisano da li se finansijski maksimum od 500.000 evra, o čemu je bilo reči, odnosi samo na finansijski ili i na naturalni oblik vraćanja, obzirom da je utvrđena nadležnost i obaveza, kako je precizirano, organa da utvrdi vrednost svake nepokretnosti koja treba da se vrati.
Važno pitanje jeste i da li bi Srbija u narednih nekoliko godina mogla da poveća nivo javnog duga zbog restitucije, te se u vezi sa ovim pitanjem postavlja i pitanje makroekonomske stabilnosti. Sigurno se očekuje udar na tržište, na tražnju, odnosno pritisak i udar na potrošnju. Sa druge strane, tu su mogući i pozitivni efekti, kao što su povećanje preduzetničkih kapaciteta, stvaranje novih malih i srednjih preduzeća, povećanje poljoprivredne proizvodnje itd.
Treba naglasiti ičinjenicu da do ovog perioda nije završen, iako je pre 15 godina započet, postupak formiranja jedinstvene evidencije državne imovine, odnosno javne svojine, koji, po našem mišljenju, čini osnov restitucije u naturalnom obliku.
Predlogom zakona je propisano da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine u slučaju eksproprijacije objekta, posle određenog roka, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima i pravima. Tako je definisano u zakonu. Smatramo da je ovakvo rešenje možda nerealno, jer određivanje naknade ne znači nužno i njenu isplatu. Realnije je, recimo, da stoji: "za koju je isplaćena naknada u novcu ili u vidu davanja drugih stvari ili prava". Predlažemo da zakonopisac razmotri ovo pitanje.
Članom 8. stav 1. Predloga zakona utvrđeni su kriterijumi za prioritete od vraćanja imovine u naturalnom obliku iz Fonda javne svojine, od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Međutim, sve ovo je apsolutno ugroženo, rekao bih, a Fond je smanjen odredbom člana 77. sav 6. Predloga zakona o javnoj svojini, koji je takođe tačka dnevnog reda aktuelnog skupštinskog zasedanja. Navedenim zakonskim rešenjem se stvara mogućnost velike opstrukcije i zloupotrebe od strane autonomne pokrajine i lokalnim samouprava kod vraćanja nepokretnosti u naturalnom obliku, pošto sticanje i upis prava javne svojine, od strane autonomne pokrajine i lokalnih samouprava, i na ovakav način štiti načelo zaštite sticaoca. Ovim stavom uvodi se izuzetak od celokupnog zakonskog rešenja i koncepta i čini zakonitim da neko drugi ceni bez postupka i roka ispunjenost propisanih uslova, kao i da neko drugi nedvosmisleno utvrđuje, na osnovu podnetog zahteva i dokumentacije, vraćanje imovine u naturalnom obliku.
Prema Predlogu zakona o javnoj svojini, javna svojina se, vrlo precizno je rečeno, stiče upisom prava javne svojine u javnu knjigu o nepokretnosti i pravima na njima. Znači, relativno brzo, u zavisnosti od ažurnosti podnosioca zahteva i organa koji vrši upis.
Predlog zakona, o kojem danas govorimo, takođe definiše rokove, i to članom 42. stav 1. Zahtev za povraćaj se podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva, dakle, imajući u vidu obim i vrstu dokumentacije koja se traži, da bi zahtev bio potpun, kao i to da nakon podnošenja ona treba da mu se vrati, dostavi u roku od tri meseca, od dana stupanja na snagu, od strane Republičke direkcije za imovinu.
Članom 63. stav 1. početak rada Agencije utvrđen je 1.1.2012. godine. Članom 46. rok za donošenje rešenja, po potpunom zahtevu Agencije, je šest meseci. Kada je reč o složenim predmetima, godinu dana. Potom sledi pravo žalbe, uvođenje upravnog spora, mogućnost prekida postupka.
Dakle, sve ovo ukazuje da nepokretnost može postati javna svojina daleko pre okončanja postupka i vraćanja imovine i obeštećenja i time može biti prodata i izuzeta imovina od naturalnog oblika vraćanja, čak možda i pre donošenja zahteva, što svakako nije dobro. Onda bi sav teret ispunjenja zakonske obaveze u ovom slučaju pao na jedinog obveznika, a to je Republike Srbija.
Nejasne su, moram reći, odredbe člana 20. stav 1, a u kontekstu odredbe člana 26. stav 2, a odnosi se na pitanje da li zakupac vraćenog poljoprivrednog zemljišta ima obavezu da isto vrati u roku od tri godine ili do isteka ugovora o zakupu. Dakle, šta ako se desi, a to je česta praksa, da je ugovor zaključen na neodređeno vreme, a bivši vlasnik poljoprivrednik. Neizvesno je kada će i da li će doći u posed svog zemljišta.
Kada je reč o izuzetku od vraćanja, trebalo bi usloviti da se izuzetak od vraćanja odnosi samo na legalne objekte. Ako se desi da nisu legalizovani, treba obavezati investitore da ih legalizuju, između ostalog treba razmišljati i o prihodu koji se može ubirati od legalizacije.
Zanimljivo je, recimo, da članom 27. stav 1. generalno, pored ostalih, nisu predviđene nepokretnosti, kao što su poslovni objekti, poslovne prostorije, kao predmet vraćanja, već se ove nepokretnosti u članu 28. stav 1. ovog zakona spominju ne kao pravilo, već kao izuzetak. Treba napomenuti da ogromnim fondom poslovnih prostora, koji su upravo stečeni na osnovu člana 2, izdajući ih u zakup ili dajući ih na korišćenje, javna preduzeća čiji su osnivači Republika Srbija, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, raspolažu i po tom osnovu ubiraju prihod. Taj fond, čini nam se, nekako je najrealniji i najoperativnije rešiv za vraćanje imovine u naturalnom obliku. Radi se o imovini koja, nakon stupanja na snagu zakona o javnoj svojini, postaje javna svojina. Dilema je da ove nepokretnosti, kada bi se vratile ranijem vlasniku u naturalnom obliku, bile bi procenjene po tržišnoj vrednosti, a nasuprot tome, u slučaju privatizacije javnih preduzeća, imalac akcija ili udela neće postići ili dobiti realnu vrednost unetog javnog dobra.
Pitanje koje je takođe za nas od izuzetne važnosti, zapravo je i to šta sa preduzećima koja su privatizovana i u svom sastavu imaju imovinu koja može biti predmet osporavanja, kao i šta sa preduzećima koja su u stečaju, nalaze se u portfelju Agencije, a u svom sastavu imaju imovinu koju potražuju bivši vlasnici? Veoma je važno i na neki način sprečiti prodaju imovine koja je predmet restitucije u ovom trenutku, jer se vremenski vakum do usvajanja ovog zakonskog predloga može zloupotrebiti na razne načine.
Kada je reč, recimo, o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, želim veoma kratko da kažem da smatramo da je potrebno definisati određena uputstva, da je potrebno definisati određene pravilnike u cilju stvaranja jedinstvene metodologije za utvrđivanje vrednosti obavezujuće za organe koji u ovom konkretnom slučaju vrše procenu.
Želim da uputim još jednu sugestiju kada je reč o članu 62. stav 1. Ova odredba jeste dobra, ali čini nam se neefikasna i neostvariva u praksi, jer organ koji vrši upis prava na nepokretnosti nema, niti u ovakvoj zakonskoj postavci može imati saznanja o raspolaganju imovinom koja je predmet vraćanja, a ne može se sprečiti njeno raspolaganje. Bilo bi dobro, recimo, da se Republička direkcija za imovinu obaveže da u što kraćem vremenskom periodu od, recimo, 10 do 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, da uputi nadležnoj službi zahtev za zabelešku o upućenoj prijavi oduzete imovine, koja bi bila dužna da sprovede zabelešku u što kraćem vremenskom periodu.
Šta bi ovo značilo? Zabranu raspolaganja, otuđenja i unosa i u širem smislu bi zadržala fond imovine koji bi nakon sprovedenog postupka bio vraćen u naturalnom obliku i koji bi, nezavisno od promene statusa imovine od državne u javnu i promene njenog titulara u ovakvom konkretnom slučaju, to je naše viđenje, bio zaštićen.
Ovim bi se sprečile i osujetile brojne zloupotrebe a takođe u značajnoj meri rasteretio i jedini obveznik, a to je Republika Srbija. Naša značajna primedba na sadržaj zakona jeste činjenica da u ponuđenom predlogu nema adekvatnog rešenja za pitanje nosioca stanarskog prava na neodređeno vreme i vlasnika tih stanova.
Naime, vlasnicima stanova, koje koriste nosioci stanarskog prava na neodređeno vreme, ne može se vratiti državnina, odnosno oni ne mogu ostvariti pravo na restituciju jer je stečeno stanarsko pravo oblik svojinskog prava i ne može se protivzakonito oduzeti. Kako bi se zakonski sagledao ovaj problem potrebno je u tekst zakona uneti zakonske odredbe koje se odnose i na pravo državnine i na pravo nosilaca stanarskog prava na neodređeni vremenski period. Ovo je izuzetno važno pitanje ako se ima u vidu činjenica da u Srbiji danas ima oko 10.000 nosioca stanarskog prava i da ima veliki broj vlasnika koji bi želeli da u postupku restitucije vrate vlasništvo. Ovoj kompleksnoj materiji poslanički klub SPS posvetio je određenu pažnju i podneli smo jedan set amandmana kojim na neki način želimo da popunimo, dakle, ovu pravnu prazninu.
Dakle, ispravljanje posledica istorijske nepravde zakonom je veoma teško, objektivno veoma teško, jer imovina je oduzeta pre 70 godina. Mnogo je faktora koji su po našem mišljenju bitni i važni kada je reč o uspešnom sprovođenju restitucije. Da li su u Srbiji u ovom trenutku u celosti ispunjeni svi neophodni faktori i pretpostavke? Nažalost još uvek nisu, ali je potupno jasna neophodnost i neminovnost da se na ovo pitanje u Srbiji konačno stavi tačka, u regulativnom smislu i da otpočne proces realizacije, što je izuzetno važno. Zato mi ovaj zakonski predlog unutar poslaničkog kluba ne sagledavamo kao trgovinu nekakvim obećanjima ili priliku za politički marketing i ubiranje političkih poena. Obzirom da je reč o svojinskoj materiji i da možda nije dobro da se ovakvo pitanje kasnije uređuje brojnim podzakonskim aktima, brojnim uredbama, odlukama Vlade Republike Srbije.
Još jednom želimo na samom kraju da apelujemo na predlagače da sagledaju i amandmane poslaničkog kluba SPS-JS, ali i amandmane ostalih poslaničkih klubova, upravo u cilju dobijanja što kvalitetnijeg zakonskog teksta. Zahvaljujem.