Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je bilo potrebno urediti odnose i u ovoj oblasti, kako bi se u saradnji sa našom dijasporom postizali bolji rezultati, a na kraju krajeva, i druge zemlje u regionu su ova pitanja regulisale bilo kroz jedan zakon ili se ova problematika nalazi u više zakona.
S te strane, postoji potreba za jednim ovakvim zakonom. Međutim, čitajući zakon, za mene je bilo posebno interesantno, gospodine ministre, to što nigde nisam našao, i toga nema u zakonu, da je pomenuta Matica iseljenika Republike Srbije.
Da me pogrešno ne razumete, nisam očekivao da vi tome posvetite neko poglavlje, neki član, pa čak ni neki stav, ali ako već u zakonu imamo predviđen Savet za odnose sa Srbima u regionu i Savet za dijasporu, moje je mišljenje da je kao jedan član jednog ili drugog ili oba saveta trebalo da bude i predstavnik Matice iseljenika Republike Srbije.
Nekako mi je čudno. Mi smo, kada je usvajan budžet za 2008, i kada je usvajan budžet za 2009. godinu, insistirali da se u predviđenim sredstvima naglase koja su sredstva za Maticu iseljenika Republike Srbije. SNS je posebno, kada je budžet za 2009. godinu usvajan, to tražila i objašnjenjima je pomenuta Matica iseljenika.
Jednom prilikom je ministarka finansija tačno odredila koja su to sredstva koja su opredeljena za Maticu iseljenika Srbije. Pre nekoliko dana je održana godišnja skupština Matice iseljenika. Mi smo u poslaničkom klubu SNS razgovarali sa delegatima i tada smo saznali da, mislili smo da je taj problem rešen, ali ni jedan jedini dinar Matica iseljenika nije dobila ove godine.
Ako želite da neku organizaciju sklonite ili uništite, to ćete najlakše uraditi ako joj ukinete finansiranje. Matica iseljenika egzistira gotovo 70 godina, a ima samo dva zaposlena. Ne znam koliko ima Ministarstvo za dijasporu, verovatno 50 ili 60 ljudi, neću da grešim oko toga, ali svakako Matica iseljenika treba da opstane. A može da opstane samo ako se vi trudite. Ako kroz ovaj zakon kažete da ispoljavate brigu prema Srbima koji se nalaze u dijaspori, onda tu brigu treba i da ispoljite prema toj organizaciji. Očekujem da ćete to učiniti.
Čitajući ovaj zakon, primetio sam jednu drugu stvar. I u ovoj vladi se često govori da će biti rekonstrukcije, pa je neće biti. Ja ne očekujem da će je biti. Ali vi ste, pišući ovaj zakon, jednostavno išli u budućnost, jer zakon je napisan tako da, ako neka druga vlada, upravo zbog toga što smatra da treba da ima manje ministarstava, možda predvidi da ne bude Ministarstva za dijasporu, ovaj zakon će i tada važiti. To pozdravljam i to je dobro. Mislim da svako ministarstvo, na kraju krajeva, treba da radi na taj način. Očekujem da ćete mi odgovoriti vezano za Maticu iseljenika.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o ovom zakonu kao ovlašćeni predsednik SNS-a.
Umesto ministra za kulturu, koji je trebalo ovde danas da da odgovore na pojedina rešenja iz ovoga zakona, ovde sedi ministar trgovine i usluga, koji i pored najbolje volje neće moći da odgovori ni na jedno moje pitanje kada su u pitanju odlikovanja u Republici Srbiji.
Predlog ovog zakona uradilo je Ministarstvo kulture Republike Srbije. Nije mi poznato da li su u njegovoj izradi učestvovala i druga ministarstva, u prvom redu Ministarstvo odbrane i, naravno, naučne institucije koje se bave našom nacionalnom istorijom i tradicijom. Da je to učinjeno, pred sobom bismo imali znatno bolji predlog od ovog o kome raspravljamo.
U razlozima za donošenje ovog zakona navodi se i uspostavljanje kontinuiteta sa dugom tradicijom ordenskih sistema u Republici Srbiji, koja se ovim predlogom ne nastavlja, već obrnuto, prekida se ta duga tradicija ordenskih sistema. Ovo ću, kroz svoj primer, gospodinu ministru da objasnim.
Samo u poslednjih devet godina - 15. maja 1999. godine dobio sam Orden za hrabrost, 25. novembra 1999. godine dobio sam Orden narodnog heroja za svoju brigadu, 16. juna 2004. godine dobio sam Orden ratne zastave drugog reda, i to je poslednji orden koji sam dobio dok sam bio u službi u Vojsci.
Da li u ovom predlogu zakona postoji ijedan od tih ordena? Za kakvu sam se ja to državu borio, a to je bilo samo pre devet ili deset godina? Najstariji orden i medalja koju vi ovde predlažete stari su samo devet godina. To je orden zasluga za odbranu i bezbednost i Medalja zasluga za odbranu i bezbednost.
Da li su tvorci ovog zakona upoznati sa istorijom ordenskog sistema uopšte, a posebno u srpskih državama kroz vekove sve do današnjih dana?
Vi ste rekli, gospodine ministre, da se u antičko vreme prvi put pojavljuju ordeni, i to je tačno. Međutim, u ovom današnjem nekom smislu, prvi put se pojavljuju u srednjem veku, kao izraz priznanja viteškim redovima ili visokom feudalnom plemstvu. Umesto da svoje vojskovođe nagrađuju zamkovima, teritorijama ili plemićkim titulama, sve više se javljaju odlikovanja, kao vid priznanja za zasluge u ratovima.
Po svom osnovnom izvorištu, ona su nastala na vojničkim temeljima duha časti i zasluga za vladara, državu ili veru početkom 15. veka.
Kasnije se njihov značaj i uloga šire na feudalno plemstvo, a do kraja 17. veka se dodeljivanje odlikovanja proširuje i na građanstvo. To je bilo naročito uslovljeno, s jedne strane, stvaranjem velikih stajaćih vojski i sve manjim uslovljavanjem titulama nakon Francuske revolucije, a sa druge strane, sve većim stečenim zaslugama iz pojedinih oblasti života i rada.
Posebno se intezivno razvijaju ordenski sistemi i dodela odlikovanja od početka 18. veka. Osnovu svih odlikovanja činile su i čine, osim ovde, po ovom vašem predlogu u Srbiji, vojna odlikovanja. Ona su, inače, posebna grupa odlikovanja, i po značaju i rangu bila su i ostala najvažnija, najpoštovanija, najviša, naročito u državama koje su imale dugu vojno-istorijsku i državotvornu tradiciju kakvu je imala Srbija, a što vi ovim predlogom poništavate. U tim državama su ustanovljene medalje ili ordeni časti, kao najviši državni rang odlikovanja.
Danas razmišljam da sam, pišući ove amandmane, promašio i da je trebalo da predložim ili orden beščašća ili medalju beščašća, i da predložim ministra kulture da je on prvi dobije.
Gotovo se uopšte ne zna da je prvi orden kod Srba ustanovio car Dušan, gospodine ministre, Zakonikom iz 1349. godine i dopunama iz 1354. godine. To je bio Orden Svetog Stefana.
U Crnoj Gori je prvo odlikovanje ustanovio vladika Petar Petrović Njegoš, i to 1846. godine. To je bila "Srebrna medalja za hrabrost", a 1847, odnosno 1851. godine, inicirao je izradu "Zlatne medalje za hrabrost" sa likom Miloša Obilića. To je "Obilićeva medalja" i imala je najviše mesto u hijerarhiji crnogorskih odlikovanja.
Prvi orden Kneževine Srbije, kako ste vi rekli, ustanovio je 1865. godine knez Mihailo Obrenović. To je Orden takovskog krsta.
U Kraljevini Srbiji ustanovljena je Medalja za hrabrost 1876. godine, a Medalja za hrabrost "Miloš Obilić" ustanovljena je za vreme Drugog balkanskog rata 1913. godine.
Ordenski sistem koji je izgrađivan tokom Drugog svetskog rata i tokom postojanja SFRJ bio je takođe vrlo razvijen, ali je imao nedopustivu ideološku isključivost, jer je prekinuo vezu sa prethodnim ordenskim sistemima, koji su postojali isključivo u srpskom narodu. Isto kao što ste vi uradili sa ovim vašim predlogom.
Zakon o odlikovanjima SRJ, koji se ovim zakonom stavlja van snage, ponovo je bio uspostavio kontinuitet sa svim prethodnim ordenskim sistemima koji su vekovima postojali u srpskim državama, pa ću nešto da vam kratko kažem o tome.
U Saveznoj Republici Jugoslaviji odlikovanjima se izražavalo javno priznanje za rad i dela koja zaslužuju isticanje i opšte priznanje. Taj sistem je ustanovljen 1998. godine i bio je povezan sa prethodnim ordenskim sistemom, prvenstveno SFRJ, ali i sa svim ordenskim sistemima iz ranijeg perioda. On je preuzeo i veliki broj tih odlikovanja. To su u prvom redu bili: Orden jugoslovenske velike zvezde, Orden slobode i Orden jugoslovenske zvezde prvog stepena.
Ova odlikovanja su imala izvesne promene u svom nazivu i izgledu, a one su usledile nakon usklađivanja sa državnim grbom i zastavom. Tamo gde je bilo potrebno, sa tih odlikovanja izostavljeni su ideološki simboli. Takve promene učinjene su na redizajniranim odlikovanjima koja su preneta iz tog prethodnog sistema.
Tako da imamo Orden narodnog heroja, Orden jugoslovenske zastave u tri stepena, Orden ratne zastave (bio je samo u jednom stepenu, zatim je dodat u tri stepena), Orden zasluga za SRJ u tri stepena (ranije je to bio Orden Republike), Orden Vojske Jugoslavije u tri stepena (ranije Orden Narodne armije), Orden za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti, takođe u tri stepena (ustanovljen umesto ranijeg Ordena za vojne zasluge) i Orden jugoslovenske zvezde prvog, drugog i trećeg stepena.
Orden za hrabrost i Orden rada su postojali u prethodnom ordenskom sistemu, a uvedena su nova odlikovanja: Orden Jugoslavije na velikoj ogrlici - lenti i Orden viteškog mača u tri stepena. Novu grupu odlikovanja tada su činili: Orden Nemanje, jer je time uspostavljena veza sa prvim ordenskim sistemom, odnosno Ordenom svetog Nemanje iz vremena cara Dušana; zatim Orden Njegoša, Orden Vuka Karadžića, Orden Tesle. Nijednog od ovih velikana nema, gospodine ministre, u vašem predlogu.
Ovi ordeni su bili istog ranga, a dodeljivani su za zasluge u međunarodnoj politici, ekonomskoj i kulturnoj saradnji, za doprinos u društvenim, humanitarnim naukama, prosveti, kulturi, umetnosti i za prirodne i tehničke nauke.
Kao nova odlikovanja i nova kategorija uvedena su velika odlikovanja, gde su spadale: Medalja Obilića, jer je time uspostavljen kontinuitet sa vremenom početka 20. veka; zatim Medalja časti; Cvijićeva medalja; Medalja belog anđela i Medalja čovekoljublja.
Pored ovoga, uveden je još niz odlikovanja i medalja. To je za dugogodišnju revnosnu službu u državi, za dugogodišnju revnosnu službu u oblasti odbrane i bezbednosti, zatim u oblasti privrede, prosvete, kulture, poljoprivrede, kao i Medalja za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti i Medalja za vrline u oblasti odbrane i bezbednosti.
Ovaj predlog zakona, koji je pred nama, ponovo kida kontinuitet sa prethodnim ordenskim sistemima, te ga treba dopuniti amandmanima, što smo mi učinili, ili ga treba potpuno odbaciti i pisati novi.
Čitajući Predlog zakona o odlikovanjima, a konsultujući prethodne ordenske sisteme, pre svega iz našeg bogatog iskustva, stiče se sledeći utisak: ovaj predlog zakona je nedopustivo uprošten i toliko osakaćen u nacionalno afirmativnom smislu, gde su potpuno napuštene naše velike i slavne kulturno-istorijske, oslobodilačke, državotvorne i stvaralačke vrednosti, tako da je znatno lošiji u odnosu na bilo koji prethodni ordenski sistem, a posebno u odnosu na ovaj iz 1998. godine.
Postoji velika razlika između ovog predloga zakona o odlikovanjima i ordenskih sistema iz Kneževine i Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije, SFRJ i Republike Srpske, što je ipak nedopustivo. Dobija se utisak da se ovde ne radi o jednom narodu istih sudbina, vere, tradicije, istorije i kulture, narodu koji ima iste velikane, već, naprotiv, da se ovom malograđanskom i dodvorničkom svešću, perfidno, ovim predlogom podriva srpstvo, podstiče diskontinuitet, raskorenjenost i traže se razlike, čak i animoziteti prema dotičnim ordenskim sistemima, za koje se, ipak, mora konstatovati da su bili znatno više utemeljeni u sferu istorijskih, slobodarskih, stvaralačkih i drugih nacionalnih vrednosti srpskog naroda.
Izbačena je većina odlikovanja i medalja koja su jasno definisana kao vojna. Kroz takav stav se pokazuje da nam vojska nije potrebna i računa se da više nikada na ovim prostorima neće biti rata. To je opasna zabluda, koja može imati tragične posledice po naš narod i državu.
U našim amandmanima predvideli smo i ordene i medalje koji se mogu zaslužiti, odnosno dobiti samo u ratu. Velikanima srpskog naroda se uopšte nije posvetila pažnja, u smislu da se bar neko iz te plejade ne samo naših, već i svetskih velikana, uzme kao primer i priznanje za ime ordena ili medalje. Kako biste to, gospodine ministre, pokušali da mi objasnite? To je svojevrsna sramota Predloga zakona o odlikovanjima, kojim se direktno obezvređuju ne samo ti velikani, već se preko njih omalovažava i potcenjuje moj srpski narod.
Ovakvim predlogom zakona želi se javno srozati i prekinuti veza i istorijski kontinuitet sa najznačajnijim i najzaslužnijim Srbima, ličnostima iz našeg naroda.
Oni su nepoželjni i okuženi nametnutim trendom evroazijske, evrounijatske evropeizacije Solaninog tipa, što se želi provući i kroz ova odlikovanja Republike Srbije.
Ako neko hoće da kaže da ova odlikovanja nemaju svoju ideološku opredeljenost, apsolutno ću vam reći da se s tim ne slažem, jer ste i vi u svom govoru rekli da ste ovim zakonom ustanovili nova moderna evropska odlikovanja.
A čim ste prekinuli našu tradiciju, znači da ste ideološki motivisani. Jer, da niste bili ideološki motivisani, zadržali biste većinu predloga iz zakona iz 1998. godine.
Izostavljanje Obilića medalje je posebna priča. Ukoliko ovaj zakon ostane bez Obilića medalje, kao tradicionalno najpoštovanijeg odlikovanja u srpskom narodu, onda je to očigledno nepoštovanje, pa čak i ismevanje vojničke časti slavne srpske vojske i svih nosilaca Medalje Obilića.
Među vama ovde verovatno ima onih čiji su dedovi zaslužili Obilića medalju, možda je imate sada u svojoj kući, ali onog dana kada budete glasali za ovaj zakon, razmislite dobro da li više zaslužujete da imate tu medalju ili treba da je prodate na buvljaku, kako se to inače danas radi.
Spomenice nisu uopšte razrađene, što govori da je sve ovo rađeno na brzinu, iako je ovaj predlog zakona došao pre gotovo godinu dana. Ima obilje događaja koji su vezani za našu nacionalnu, kulturnu ili državotvornu oblast koja bi mogla da se uzme, da se makar neke od spomenica nađu u predlogu.
U razlozima za donošenje ovog zakona se, pored ostalog, kaže – da bi se ovim zakonom omogućio nastavak prakse dodele odlikovanja kao moralnih priznanja koja potvrđuju i veličaju korisno delo za državu. Odlikovanja ne smeju da veličaju korisno delo. Ona treba da ga javno verifikuju, poštuju, priznaju, kao takvu afirmišu, uz podsticaj drugih na veća pregalaštva, patriotska osećanja, pozitivnu selekciju najboljeg, najkorisnijeg za društvo, državu i narod.
Objašnjenja pojedinih rešenja su više prepričavanja Predloga zakona o odlikovanjima nego što su to istinski morala da budu. To govori da predlagač ovog zakona nije dovoljno upoznat sa problematikom i da sa njom nije relevantno vladao, što je nedopustivo, pa čak i neozbiljno.
Malo država u svetu može da kaže da ima osam vekova dugu tradiciju ordenskih sistema. Da li bi se neko, gospodo, usudio da Francuzima oduzme Legiju časti, Englezima Viktorijin krst ili Amerikancima Purpurno srce? Vi ovim predlogom nama, srpskom narodu, oduzimate Obilića medalju i mnoge druge ordene, i neka vam to služi na čast.
Srpska napredna stranka je dala amandmane, praktično, na jedan veći broj ovih članova i tu se uopšte ne radi o amandmanima kojima se reguliše samo dodeljivanje odlikovanja, jer je to u redu. Suština naših amandmana se odnosi samo na vrstu odlikovanja, prvenstveno ordena i medalja.
Ukoliko biste usvojili amandmane SNS-a, onda bi ovaj zakon imao smisla, a ukoliko on ostane na ovom vašem predlogu, onda će SNS glasati protiv.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz svih ovih diskusija je očigledno da nije sporno da je ovaj zakon nama bio potreban. Čak se iz diskusija vidi da smo svi mi bili spremni da daleko ranije raspravljamo o njemu. Postavlja se onda pitanje zašto je trebalo godinu dana da bi bio u skupštinskoj proceduri i da li se nije mogao naći prostor da se ranije raspravlja o njemu.
Kada se gleda šta je od ova 33 člana sporno, kako reče gospodin ministar - ovaj mali zakon, sporni su samo članovi 8. i 9. Sve ostalo je tehnika i tu mogu biti jedna ili druga rešenja. Praktično, ukoliko bi se izvršile intervencije u članu 8. i članu 9, ovaj zakon bi bio prihvatljiv.
Bilo je govora i o tome da je zakon ovakav zbog toga što je Srbija siromašna zemlja i što se nalazi u krizi. Srbija je nekada bila mnogo siromašnija, a njezina odlikovanja su se izrađivala u Beču, Ženevi, Parizu ili Petrovgradu. To su odlikovanja koja i danas, kada se pogledaju, plene svojom lepotom i predstavljaju izuzetnu vrednost.
Danas mi odlikovanja radimo u Srbiji, u Kovnici novca ili u još nekoliko privatizovanih ili državnih organizacija. Odlikovanja se inače rade od zlata, srebra ili polihronog emajla, ponekad od bronze, ali odnos jednih prema drugima je takav da se daleko najveći broj odlikovanja radi od polihronog emajla. To nije nekakva vrednost ili izdatak za ovu Srbiju.
Gospodin Velimir Ilić je pre neki dan ovde govorio o tome da su samo dva savetnika predsednika Tadića i gradonačelnik u zadnjih pet godina "zaradili" oko 500 miliona evra, a možda će i oni biti u sklopu Kancelarije ordena i odlučivati o tome ko je častan da ih dobije i šta je za njih 0,5% od tih prihoda pa da Srbija ima odlikovanja za 50 narednih generacija.
Apsolutno nije stvar u tome da Srbija nema materijalnih mogućnosti da izradi ordene. Stvar je u onome drugom, u tome da se jednostavno želeo napraviti taj diskontinuitet koji je bio uspostavljen tek pre nekog vremena, odnosno Zakonom iz 1998. godine.
Što se drugih stvari tiče, jedna stvar u članu 24. posebno bode oči, jer to u ranijim zakonima o odlikovanjima nije bilo prisutno. To je stav 5, da predsednik Republike može oduzeti odlikovanje i samoinicijativno. Bilo ko, ako je dobronameran, ako je pročitao ovaj stav, trebalo je da skrene pažnju da nije stvar samo u zloupotrebama, nego ovo jednostavno i ružno zvuči.
Ako imamo u članu 16. da Komisija za odlikovanja razmatra predloge odlikovanja, a isto tako i predloge za oduzimanje odlikovanja, onda svi oni koji su želeli da učine dobru uslugu predsedniku države nisu smeli da dozvole da ovaj stav bude u Predlogu zakona, jer on budi sumnje da se neke stvari mogu i zloupotrebljavati.
Gospodine ministre, trebalo bi da prenesete ministru kulture da se dobro razmotre amandmani. Videli ste da amandmani dolaze i od onih koji će glasati za ovaj zakon. Istina, i oni su dali - ako se njihovi predlozi usvoje. Ja sam pratio i video da se mnogi predlozi odnose na ista odlikovanja, da su čak i predstavnici opozicije i predstavnici pozicije kroz svoje amandmane naveli ista odlikovanja koja bi morala da nađu mesto u ovom zakonu.
Potrebno je izvršiti jednu analizu. Ovim neću da kažem da treba usvojiti sve amandmane Srpske napredne stranke, jer ovde ima jako dobrih amandmana koje su podnele i druge stranke.
Ono što smo mi predložili jeste jedna mogućnosti i to je način na koji mi gledamo kako treba uspostaviti kontinuitet sa prethodnim ordenskim sistemima. A za to je potrebno samo malo volje i malo napora. Da uzmemo primer Republike Srpske. Ona je 1993. godine još bila u ratu kada je napravila svoj ordenski sistem, ali njezin ordenski sistem je daleko kvalitetniji od ovoga koji smo mi dobili kao predlog.
Znači, potrebna je samo volja, a ne samovolja da se ovaj zakonski predlog dovede u red, jer stvarno je krajnje vreme da država Srbija, kada su u pitanju međunarodni odnosi, a takođe kada je u pitanju regulisanje toga na unutrašnjem planu, da predsednik države može da dodeljuje odlikovanja, odnosno da organizacije koje su i zakonom predviđene kao predlagači za određena odlikovanja mogu da počnu to da predlažu. To je važno, praktično, za sve institucije.
Molio bih vas da posebno vidite računa o tome. Odlikovanja ja uvek posmatram dvostruko. S jedne strane, odlikovanja su počast i priznanje onome kome se daju. Ali samim odlikovanjima, kao što je Obilićeva medalja, zatim Orden Njegoša, Vuka Karadžića, Nikole Tesle ili Cvijićeva medalja, neko ko je pre nas odlučivao o zakonima odao je priznanje velikanima našeg naroda.
Kada gledam ovaj predlog, ispada da mi takvih ljudi nismo imali u svojoj istoriji. Mi nismo narod kao neki drugi sa prostora eks-Jugoslavije, ili neki drugi čak u Zapadnoj Evropi, koji su čak izmišljali svoju istoriju, bitke u prošlosti itd. i onda izmišljali, na kraju krajeva, i odlikovanja. Mi imamo toliko bogatu istoriju da bi ona bila dovoljna i za nekoliko naroda. Dajte onda da je malo uvažavamo.
Ako nećemo to da uradimo mi ovde, u ovoj skupštini, ako mi ne skrenemo pažnju na to predlagaču ovog zakona, ko će to drugi da učini? Građani su danas imali priliku da prate ovu našu raspravu i, koliko znam, nepodeljeno je raspoloženje da se ovaj zakon mora popraviti.
Ovakvi zakoni bi trebalo dugo da traju. Republika Srbija je prošla kroz teške istorijske periode i kada je bila u sastavu SFRJ, zatim kao SRJ, a zatim kao zajednica država. Sada je Republika Srbija i, ako napravimo jedan dobar ovakav zakon, nije više bitno ko će dolaziti i u ovu skupštinu, i u Vladu, ko će biti na vlasti u Srbiji, ko će biti predsednik Srbije.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, kao ovlašćeni predstavnik SNS, govoriću o ovom setu vojnih zakona onako kako su predloženi u dnevnom redu. Prvo ću nešto reći o Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o odbrani.
Sada, kada je pred nama ovaj zakon, mi koji smo i 2007. godine bili u ovoj skupštini sećamo se da smo i tada ukazivali na propuste ovog zakona, pre nego što je od strane skupštinske većine bio usvojen. Tada ste odbili amandmane opozicije, govorili ste da ste doneli jedan moderan zakon koji će omogućiti dalju reformu sistema odbrane i otkloniti uska grla koja usporavaju tu reformu.
Danas, nepune dve godine iza toga, pričate drugu priču. Sada vam je zakon nefunkcionalan i opet predlažete nove izmene kako biste, kako vi kažete "zaokružili pravni osnov za sprovođenje reforme sistema odbrane". Bojim se, gospodo, kada vi zaokružite ovaj sistem odbrane da od njega neće ostati ništa, odnosno ostaće samo Ministarstvo koje se odlično snalazi u trošenju narodnih para iz budžeta Republike Srbije.
Čudno je da su neka novopredložena rešenja lošija od rešenja koja su data u Zakonu koji želite da promenite. Uzmimo za primer član 2. kojim se menja član 8. Zakona o odbrani. U važećem Zakonu o odbrani je rešenje koje je mnogo bolje od predložene izmene. U važećem Zakonu od pripadnika Vojske se traži da se u svim okolnostima, prilikom izvođenja borbenih i neborbenih aktivnosti, pridržavaju međunarodnog i humanitarnog prava, što znači da se pridržavaju svih konvencija iz 19. i 20. veka, čije su potpisnice bile sve države čiji kontinuitet danas nastavlja Republika Srbija.
U novom Predlogu se traži da se pripadnici Vojske Srbije pridržavaju pravila međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnih standarda o upotrebi sile. Međunarodne konvencije poznaju samo međunarodno ratno i međunarodno humanitarno pravo.
Gospodo iz Ministarstva i Vlade, dokle treba da ide vaša servilnost, poniznost i dodvorničko ponašanje prema vašim gazdama sa Zapada? Svi koji se bolje razumeju u ovu problematiku znaju da NATO pakt i SAD iz svoje terminologije izbacuju pojam "rat" i da to zamenjuju terminima: "kampanje", "humanitarne intervencije", "humanitarne operacije" i sl. I sami smo na ovim prostorima iskusili jednu takvu "humanitarnu kampanju" pod nazivom "Milosrdni anđeo".
Isto tako, svi stručnjaci iz oblasti polimestike, strategije i međunarodnog prava jasno kažu: postoji samo ratno i humanitarno pravo, a svi standardi o kojima vi govorite proizilaze upravo iz tih prava. Mislim da je vreme da jednom prestanete sa takvim ponašanjem i podnošenjem takvih predloga ovoj Skupštini.
Što se tiče izmene i dopuna Zakona o Vojsci Srbije, ovo je, takođe, zakon koji je usvojen istog dana 2007. godine, isto smo ukazivali na veliki broj nedostataka, dali smo veliki broj amandmana koji nisu uvaženi.
Danas, i ministar u jednom svom intervjuu listu "Vreme" priznaje da u zakonu ima mnogo grešaka, loših rešenja koji ometaju funkcionisanje Vojske. Kakva je to naknadna pamet? U našem narodu postoji jedna poslovica o naknadnoj pameti. Mislim da će se svi poslanici setiti te poslovice, pa ne moram da iznosim ovde u Parlamentu.
Po mojoj računici u ovim izmenama i dopunama izvršene su 74 intervencije u tekstu osnovnog Zakona.
Dobro, Šormaz, tebi ću ovu poslovicu posebno saopštiti.
Našim amandmanima izvršili smo nekoliko intervencija kako bi neki stavovi bili precizniji i jasniji. Kada se čita osnovni zakon i predložene izmene i dopune nigde se ne može videti da su nova rešenja potpuno suprotna od rešenja iz osnovnog Zakona.
Recimo, član 73. Zakona je predvideo da se lica koja završe Vojnu akademiju upućuju na pripravnički staž radi sticanja prakse za samostalno obavljanje dužnosti. To, kada sam čitao u tekstu toga zakona bilo je čudno, jer studenti Vojne akademije se tokom školovanja upućuju na stažiranje u jedinice, pa kad završe Vojnu akademiju spremni su za samostalno obavljanje dužnosti. Novo rešenje u predloženim izmenama, to jest član 19. kojim se dopunjava, odnosno menja član 73, precizira da se lica koja su primljena u vojnu službu, a koja nisu završila Vojnu akademiju, radi sticanja prakse za samostalno obavljanje dužnosti mogu uputiti na pripravnički staž.
Smatram da je ovo dobro rešenje, da se ispravlja ta greška iz osnovnog Zakona, ali se ovim izmenama i dopunama pravi nova. Nije dobro da se pripravnički staž za lica koja nisu završila Vojnu akademiju predlaže kao mogućnost. To bi trebalo da bude obaveza i to smo pokušali, takođe, da ispravimo amandmanom koji smo dali na ovaj član.
Skrećem pažnju na član 22, kojim se vrši intervencija u članu 55. osnovnog Zakona, gde se govori o platama profesionalnih vojnih lica. Tu se Vladi daje mogućnost da može menjati zakonski utvrđenu osnovicu za obračun plata koja iznosi 75% od prosečne plate u Republici Srbiji. i to kada, kaže, Vlada ne uspe da obezbedi dovoljno sredstava u budžetu. Ovo je jednostavno nedopustivo.
U bliskoj prošlosti to su radile neke druge vlade, smanjujući plate profesionalnim pripadnicima Vojske, nekada i za 50% ispod zakonskog minimuma. Zato danas imamo nekoliko desetina hiljada predmeta, tužbi u okružnim sudovima, a jedan broj tužbi se nalazi i u sudu u Strazburu. Dugovanja Republike Srbije prema ovim licima su prešla jednu milijardu evra. Ako ne ova vlast onda će neka druga jednog dana morati da stavi tačku na ovaj problem.
Gospodo iz Vlade, morate jednom da shvatite da rupe u budžetu, koje su nastale zbog vašeg slabog rada, ne mogu večito da se peglaju preko Vojske. Mnogo godina sam bio svedok da se to radilo, dok sam bio aktivni pripadnik Vojske.
Ne možete smanjiti plate zaposlenima u prosveti ili zaposlenima u zdravstvu, jer će oni odmah stupiti u štrajk, prestati da rade, izaći na ulicu i napraviti vam problem. Zato je tu Vojska. Ona nema pravo na štrajk. Ne može izaći na ulicu. Zato kada vam zafali nekoliko milijardi dinara u budžetu to se jednostavno uzme od Vojske, jer ona nema pravo da se buni.
Ovaj član vašeg predloga izmene i dopune Zakona o vojsci ide u tom pravcu. To je toliko opasno. Zato smo našim amandmanom predložili da se ovaj član briše.
Što se tiče zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, ovim zakonom se regulišu osnovna pitanja vezana za vojnu radnu i materijalnu obavezu. Ponuđena rešenja u ovom zakonu su poznata i proverena u praksi. Odrađenim brojem amandmana pokušali smo popraviti neka rešenja. Takva je, recimo, intervencija u članu 27. st. 1. i 2, gde se predlaže da lica koja se upućuju na odsluženje vojnog roka imaju isti rok od šest meseci. Mada, i rešenje za lica koja dolaze iz inostranstva, koje ste vi predložili, može na kraju krajeva ostati kao takvo.
Takođe, u članu 28. predlaže se poseban status nekih kategorija regruta, kao što su umetnici, naučni radnici i sportisti. Ovo je, gospodo, svakako, bilo interesantno u periodu kada je vojni rok trajao godinu dana ili više od godinu dana. Sada kada vojni rok traje svega šest meseci smatram da ovo što je preuzeto iz ranijeg zakona treba izbaciti, jer svako, bez obzira da li je umetnik, naučnik ili sportista, može obezbediti u nekakvom svom planu da šest meseci bude slobodan, ako vojni rok služi u jedinicama sa oružjem, a inače većina ovih lica se odlučuje da vojni rok služe kao civili u nekim drugim ustanovama, i onda ta intervencija nije ni potrebna.
Smatramo da u članu 33. treba dodati novi stav, da vojni obveznik koji ostvari pravo na služenje vojnog roka bez oružja ne može u kasnijem periodu ostvariti pravo na posedovanje i nošenje oružja, niti se zaposliti u ustanovama koje podrazumevaju to pravo, o čemu teritorijalni organ dostavlja evidenciju MUP. To smo dostavili kao jedan amandman i intervenciju na član 33. i o tome bi trebalo razmisliti, jer takva rešenja postoje i u nekim drugim državama. U nekim državama postoji da oni koji se odluče na civilno služenje ove obaveze više ne mogu da se zaposle u državnim institucijama, a mi našim amandmanom tražimo da ne mogu da se zaposle u institucijama koje podrazumevaju da lica moraju nositi oružje.
Rešenja o sprovođenju radne i materijalne obaveze su slična sa dosadašnjim rešenjima koja su funkcionalna i proverena u praksi.
Što se tiče zakona o civilnoj službi, ovim zakonom se reguliše problematika koja je u ranijem periodu bila regulisana različitim uredbama. Zakon je regulisao većinu pitanja koja se odnose na ovu oblast. Nije dobro što su u čl. 8. i 9. predviđa formiranje novog organa, ''Centra za civilnu službu'', jer to je samo povećavanje administracije, a dosadašnja iskustva govore da su ove zadatke uspešno izvršavali teritorijalni organi Ministarstva odbrane. Takođe, sve zadatke vođenja evidencije o licima rezervnog sastava mogu voditi teritorijalni organi Ministarstva odbrane.
Rešenje dato u članu 17, a koje se odnosi na dužinu trajanja civilne službe, mislim da nije dobro.
Ranije u svim uredbama govorilo se o tome da civilna služba traje dvostruko vreme od trajanja vojne službe. Ako vojna služba traje šest meseci onda bi to značilo da civilna služba treba da traje 12 meseci. To se može zaključiti i iz stava 6. u članu 23, gde je predviđeno da se dva dana civilne službe računaju kao jedan dan Vojske onim licima koja se posle određenog vremena opredele da iz civilne službe pređu u vojnu službu. I to smo dali kroz jedan naš amandmana.
U jednom našem amandmanu dopunili smo postojeća rešenja koja se primenjuju u nekim drugim državama. O tome sam već govorio kada sam govorio o prethodnom zakonu.
Suština predloga je u tome da vojni obveznik koji je ostvario pravo na prigovor savesti, bilo kao regrut ili lice u rezervnom sastavu, bio na civilnom služenju, ne može ostvariti pravo na posedovanje i nošenje oružja, niti se zaposliti u institucijama i ustanovama koje podrazumevaju to pravo.
Čitajući ovaj zakon o vojnoj obavezi razmišljam šta je pravi interes Republike Srbije, da li je to vojni rok i priprema mladih za odbranu zemlje, i da li to treba na različite načine ohrabrivati i isticati ili je to civilna služba koja se u praksi pretvorila u svoju suprotnost.
S jedne strane, u jedinicama imamo manjak vojnika, tako da su oni koji se odluče da vojni rok služe u uniformi sa oružjem dvostruko opterećeni zbog toga, a s druge strane, dešavalo nam se da u Beogradskoj filharmoniji ili pozorištu imamo celu četu mladih ljudi koji služe civilnu službu, a takvo njihovo služenje civilne službe svodi se na to da dođu prvog dana da se prijave i poslednjeg dana da se odjave.
Svakako, jedan od osnovnih problema je kontrola vršenja civilne službe. Ovaj zakon to nije adekvatno rešio, iako se o tome govori u članu 42 i 43, gde se ta, neka, obaveza, opet, daje u nadležnost ovog centra za civilnu službu.
Pošto mi predlažemo da taj centar ne postoji u ovom zakonu, već da sve zadatke obavljaju teritorijalni organi, onda bi trebalo da, na kraju krajeva, i tu kontrolu obavljaju teritorijalni organi.
Kada se radi o zakonu o upotrebi Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, o ovom zakonu vredi da se malo više govori i da se dobro razmisli. Ovim zakonom se menja do sada važeći zakon pod nazivom Zakon o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima Uprave Saveta ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu, „Službeni list SCG 61/04“.
Ponavljam još jednom, Zakon o mirovnim operacijama menja se Zakonom o multinacionalnim operacijama. ''Multinacionalno'' i ''mirovno'' ipak nisu sinonimi, to kod mene odmah stvara dilemu. Šta su hteli: zakonopisac, Ministarstvo odbrane, i predlagač, Vlada Srbije? Zašto se novi zakon zove ''Zakon o multinacionalnim operacijama''? Zašto se u njemu nigde ne pominju UN, kao međunarodna organizacija pod čijim patronatom se odvijaju gotovo sve mirovne operacije? Ministar odbrane je ovde u svojim nastupima, i u nastupima na televiziji i u štampi, govorio o mirovnim operacijama.
U članu 4. stav 1. tačke 2) i 3) Zakona o odbrani definišu se multinacionalne operacije na sledeći način: ''Multinacionalne operacije su aktivnosti koje se preduzimaju u okviru sistema kolektivne bezbednosti i sistema kolektivne odbrane, u skladu sa Međunarodnim pravom i potvrđenim međunarodnim ugovorima.''
Ova definicija budi dilemu i nameće pitanja – kojem mi to sistemu kolektivne bezbednosti pripadamo i kojem sistemu kolektivne odbrane? Odmah ću vam reći da takvi sistemi ne postoje. Ako mi neko pomene organizaciju UN, da, reći ću – to je u redu, ako se ova definicija odnosi na UN. Ali, onda ću se zapitati – kako onda da se objasni agresija na SRJ, Irak i Avganistan, koje su suverene članice organizacije UN?
Ipak mislim da je ovde zakonopisac mislio na neke druge kolektivne sisteme bezbednosti, ali mi njima, gospodo, ne pripadamo, a koliko znam, raspoloženje većine našeg stanovništva ili građana Srbije je takvo da ne žele ni da pripadamo takvim sistemima odbrane i sistemima kolektivne bezbednosti.
Pokušao sam da izraz „multinacionalne operacije“ pronađem u dokumentima UN, Međunarodnom ratnom i humanitarnom pravu, Haškim i drugim konvencijama. Tamo nema multinacionalnih operacija. Ako to vi pronađete negde drugde, osim u dokumentima NATO i njihovih satelita, slobodno mi recite.
SFRJ je imala dugu tradiciju učešća u mirovnim operacijama. Dobro bi bilo da i mi nastavimo tu tradiciju. Iskustvo nam govori da je svaka mirovna operacija bila multinacionalna. Međutim, obrnuto ne važi.
Svaka multinacionalna operacija nije mirovna, iako može biti. I mislim da u tom grmu leži zec, kada je u pitanju ovaj zakon. Tu je kukavičje jaje koje predlagač zakona želi da podmetne Skupštini Srbije. Očigledno da je na nekim prostorima, mi već znamo i kojim, zafalilo topovsko meso, pa se kroz ovaj zakon pripremaju uslovi za slanje naših vojnika u borbene operacije, da budu okupatori i da ugrožavaju slobodu nekih drugih naroda, negde daleko i za račun tuđih, ja dobro znam čijih, interesa.
Ministar odbrane, nažalost, danas gospodin Šutanovac nije ovde, u intervjuu u listu „Vreme“, broj 978, od 1. oktobra 2009. godine kaže da je zakon …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Mogu li da koristim vreme poslaničke grupe?

Uvažena gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nastaviću tamo gde sam stao kada je u pitanju Zakon o multinacionalnim operacijama.
Rekoh, tom prilikom, da je ministar odbrane, gospodin Šutanovac u intervjuu u listu „Vreme“, broj 978, od 1. oktobra 2009. godine rekao: „Zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije je nov, savremen zakon, koji bi trebalo da omogući da Srbija uzme adekvatno učešće u mirovnim operacijama širom sveta, čime podižemo ne samo ugled Vojske, već i ugled Srbije u svetu. Po Predlogu zakona, Parlament je jedini koji može da odobri odlazak u takve operacije, a svi učesnici mirovne misije prijavljuju se dobrovoljno.“
Potpuno se slažem sa gospodinom ministrom, ali ga pitam onda – zašto se ovaj zakon ne zove zakon o mirovnim misijama ili mirovnim operacijama, već Zakon o multinacionalnim operacijama? A da ministar ne misli ono što govori, govori već sledeća stranica tog intervjua, gde on kaže: ''Žao mi je što nije realizovana odluka o učešću naših pripadnika u misiji u Avganistanu iz 2003. godine, kada je tadašnji premijer Zoran Živković to predlagao Ubeđen sam da bi određeni problemi koji su se stvorili na teritoriji Republike Srbije nakon tog vremena bili sigurno izbegnuti da smo bili partneri u kolektivnom sistemu bezbednosti.
Moja malenkost je dala, te 2003. godine, mali doprinos da se usijane glave oko premijera Živkovića odreknu upućivanja 800 naših vojnika u Avganistan.
Naši vojnici su, po zahtevu Amerikanaca, trebali da budu upućeni u operacije – ''pretraži i uništi'', jer, navodno, mi Srbi smo stekli dobra iskustva u dugogodišnjoj protivterorističkoj borbi.
Na kolegijumu načelnika Generalštaba raspravljali smo o tom zahtevu Vlade, uputili, normalno, naše mišljenje i rekli šta sve Srbiju može da čeka ako donese jednu takvu odluku.
Ali, ono što je tada pokolebalo Vladu jeste to što smo mi izvršili, na kraju krajeva i procenu, koliko je potrebno novca da bi se tih 800 ljudi u prvoj grupi uputilo, znači, za šest meseci do godinu dana u Avganistan. Samo za prvobitno opremanje trenutno je bilo potrebno 50 miliona dolara, a za šest meseci još 50 miliona dolara. Nije se Vlada zadržala kad smo ih mi upozorili da će tamo naši vojnici gubiti svoje živote, ali kada smo im pomenuli 100 miliona dolara, oni više to pitanje nisu pominjali.''
I gospodin Srđan Milivojević, danas je ovde govorio i on kaže mirovne operacije. Pa, gospodo, mi apsolutno nemamo nikakav problem, ako vi ovaj naziv multinacionalne operacije zamenite nazivom – mirovne operacije, onda ćemo se mi sa vama složiti, s tim da su potrebne verovatno i neke intervencije u članu 2. stav 1. ovog zakona i to posebno u tačkama 2), 3) i 4).
Suština amandmana Srpske napredne stranke svodi se na intervenciju u svim članovima, upravo kako bi se ovaj izraz ''multinacionalne operacije'' zamenio izrazom – ''mirovne operacije''.
Da vam skrenem pažnju na još jedan član ovog zakona. To je član 43. stav 2. u Prelaznim odredbama. Ovim stavom se kaže da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe odredbe člana 9. stav 2. tačka 9) i člana 12. stav 9. tačka 12) Zakona o odbrani, a koja se odnose na određene ingerencije Skupštine Srbije.
Pravni stručnjaci kao poznavaoci ove problematike znaju, nije ovo baš uobičajen način da se jednim izvedenim zakonom menja osnovni zakon, ali moguće je, jer ako je u ovom zakonu rečeno da će Skupštini biti dostavljan godišnji plan upućivanja u ove operacije i da će ona na taj godišnji plan davati svoje mišljenje, onda se ovim, da kažem, brišu neke ingerencije Skupštine – da prilikom upućivanja na svaku od ovih misija ona daje svoje mišljenje. Tu se, takođe, krije mogućnost za zloupotrebe, koje bi u ime Skupštine mogla da učini Vlada.
O neozbiljnosti Vlade, neprofesionalnosti, već je i ranije bilo reči. Ovde imamo nekoliko vojnih zakona. Evo, malopre smo čuli izraz – ''student'' i ''kadet''. Pred nama su zakoni, u jednom se ta kategorija vojnih lica zovu studenti, a u drugom kadeti. Ti zakoni će biti usvojeni istog dana. Pa, kakva je to Vlada koja nema stručnjake da zakon koji su napisali pre nekoliko meseci prilagodi ovim promenama koje želi danas da nam nametne? Znači, istog dana ćemo usvojiti zakon sa dva različita izraza ili, ovde, mi usvajamo izmene Zakona o odbrani, ali se u tim izmenama nigde ne pominje član 43, o kojima sam sad ovde govorio da se menja u sasvim jednom drugom zakonu. Kakve su to stručne službe Vlade?! To je sramota da se pred Skupštinu upućuju ovakvi dokumenti i da se onda kaže da opozicija sa svoje strane opstruiše rad Vlade. Mi imamo jednu neozbiljnu Vladu!
Da pomenem još i ovaj poslednji zakon, a on se odnosi na vojne službe, da kažem VBA i Vojnu obaveštajnu službu, VOA. Zakoni su svakako bili potrebni. Svojim amandmanima smo skrenuli pažnju na neke članove koji bi trebalo da budu precizirani ili na neke stvari koje bi trebalo da budu promenjene. Ovde je gospodin Šami u svojoj diskusiji dotakao osnovnu srž problema. Kaže – Generalni inspektor. Tu se nalazi taj problem. Neke druge službe bezbednosti već su potpuno stavljene pod partijsku kontrolu. Uvođenjem Generalnog inspektora, to se radi i sa vojnim službama, iako se u 1) tački njegovih dužnosti upravo govori o tome kako on treba da obezbedi tu nepristrasnost, nepartijsku pripadnost i tako dalje i neinteresno angažovanje u okviru tih službi. To je naprosto smešno. I ako se želelo obezbediti ta potpuna civilna kontrola, onda tog glavnog inspektora ne treba nama da predlaže ministar odbrane, onda ga bira Vlada.
Pravo rešenje bi bilo, gospodo, da je Vlada ponudila da ona predloži Skupštini nekoliko kandidata, a da ova skupština izabere Generalnog inspektora, I, onda, da Generalni inspektor Skupštini šalje izveštaje, a obaveštava ministra odbrane o kontrolama i nadzoru koje je izvršio nad radom ovih službi.
I nešto drugo je, takođe, simptomatično u ovom zakonu. Kaže se da taj generalni inspektor treba da ima najmanje devet godina iskustva, odnosno službe na tim poslovima bezbednosti, naš predlog je, inače, da to bude 20 godina. Poznato je da u ovim službama za devet godina ljudi samo prođu kroz osnovne dužnosti, a dužnost Generalnog inspektora je najveća dužnost, maltene, koja se može dostići u ovim službama. Verovatno je neko mislio da možda nema svojih partijskih kadrova koji su 20 godina u ovim službama, pa treba ove mlade koji su stasali za ovih devet godina agonije Srbije staviti na takva mesta?!
Ako bi se usvojio naš amandman, ljudi koji su 20 godina proveli u tim služba došli su do najvećih dužnosti koje postoje u tim službama i mogli bi da odrađuju taj posao, ali ovde je, recimo, institucija Unutrašnje kontrole apsolutno vrlo slabo obrađena u zakonu. To je nešto što ministar treba da obezbedi, što je vezano za njegove direktore agencija i za njega lično. Očigledno se vidi da ih to nije puno zanimalo, jer se pitanjem Unutrašnje kontrole nisu puno bavili, ali Generalnim inspektorom jesu.
Stav Srpske napredne stranke je da je ovo rešenje i ovaj zakon, ukoliko bi ostao u dosadašnjoj formi da Generalnog inspektora bira Vlada, neprihvatljiv i mi za njega nećemo glasati. Ali, bio bi svakako prihvatljiv ukoliko bi bilo prihvaćeno nekoliko amandmana, između ostalog i ovaj amandman da Skupština bira Generalnog inspektora i da bude odgovoran Skupštini i skupštinskom Odboru za odbranu i bezbednost, a da povremeno i prisustvuje sednicama skupštinskog Odbora za bezbednost.
Mi stalno, gospodo, govorimo o civilnoj kontroli Vojske. Evo, dobijamo čak i primedbe od ministra odbrane i sa različitih drugih mesta da se kao Skupština nismo dovoljno angažovali i kao najodgovorniji zakonodavni organ ne sprovodimo svoj deo i ne preuzimamo svoj deo odgovornosti za civilnu kontrolu Vojske. A kako ćemo kad se u ovoj Skupštini donose samo okvirni zakoni, a onda se Vladi, odnosno ministrima daje da sami pišu uredbe i određuju samu suštinu zakona.
Zato uvek kažem – ružno se osećam kad čitam neke od ovih zakona i gledam ovde nas 250, posebno gledam opozicioni deo, jer ovde će se sve usvojiti, sve što bude poslato iz Vlade. Mi smo obična transmisija Vladine volje i nikad se za ova dva mandata, od kada sam u Skupštini, nije desilo da im se odavde kaže – stanite, ovo ne valja, ovo nije u interesu građana Srbije. Hvala. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, gospodo potpredsednici, gospodine ministre, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, na početku da kažem, evo prvi pokušaj da se napiše jedan ovako važan dokument. Sa te strane, tim koji je radio ovaj dokument zaslužuje priznanje, jer se angažovao na ovom vrlo teškom zadatku.
Samo da podsetim, prva strategija na prostorima bivše SFRJ urađena je 1983. godine pod nazivom ''Strategija oružane borbe''. U izradi tog dokumenta angažovalo se više desetina stručnjaka, eksperata iz različitih društvenih oblasti i rad je trajao više meseci, a ti ljudi su bili oslobođeni od svih drugih obaveza.
Članom 14. Zakona o odbrani regulisano je da Nacrt strategije nacionalne bezbednosti izrađuje Ministarstvo odbrane, a članom 12, da ga Vlada predlaže Narodnoj skupštini na usvajanje, što je regulisano u članu 9. istog zakona.
Sva moja saznanja govore o tome da je Ministarstvo odbrane sopstvenim potencijalima izradilo ovaj nacrt i da nije koristilo naučne potencijale drugih institucija u Srbiji, kao ni potencijale većeg broja penzionisanih doktora nauka, nekadašnjih pripadnika Vojske, stručnjaka za ovu oblast. Da je ovo greška, sigurno govori i činjenica da neki od njih i danas aktivno rade, neki doktori polemistike rade za potrebe organizacije UN na sličnoj problematici.
U decembru mesecu Predlog nacrta strategije nacionalne bezbednosti dat je na javnu raspravu, koja je u januaru mesecu zbog velikog interesovanja i produžena. I sam sam učestvovao na jednoj od tih rasprava. Taj prvi Nacrt koji je dat na javnu raspravu obilovao je greškama, počevši od logičnih, pa do grešaka u definisanju pojedinih termina. Predlog koji je danas pred nama prošao je kroz lektorsku trijažu i znatno je bolji u odnosu na prvobitni Nacrt.
Ono što posebno čudi je upotreba velikog broja stranih reči i izraza, a koji kada se prevedu na srpski jezik deluju, u najmanju ruku, smešno. Tako napad na upotrebu ovih reči ukazuje na malograđanske manire autora, tako da to prelazi praktično u oblast verbalnog mazohizma i uništavanja sopstvenog srpskog jezika.
I kada pročitamo sam naslov – Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, odmah dolazimo u prvu dilemu, koje je to nacije ova strategija. Odgovor bi mogao da bude – samo srpske nacije, pošto druga u Srbiji ne postoji. Sada ako bismo hteli da budemo maliciozni mogli bismo ovaj naslov da prevedemo kao – srpska bezbednost u Republici Srbiji. Ipak mislim da je posredi nešto drugo, a to je da je reč „nacionalna“ nekritički preuzeta iz engleskog jezika, gde se taj izraz prevodi kao – državna.
Dakle, naslov dokumenta bi mogao ili trebalo da glasi – Strategija državne bezbednosti Srbije. Ali, tu se onda susrećemo sa određenim negativnim konotacijama iz naše bliske prošlosti koje nas podsećaju na Državnu bezbednost, odnosno današnju BIA. Ako je i to bio problem, ako se to želelo izbeći, onda bi dokument mogao da nosi naslov – Strategija bezbednosti Srbije.
Ukratko ću da razjasnim neke osnovne pojmove iz samog naslova ovog dokumenta.
Strategija. Prvobitno, to je označavalo veštinu ratovanja ili vojskovođenje u ratu. Kasnije dobija značenje vođenja ili rukovođenja posebnim organizacijama ili značajnim oblastima ljudske delatnosti, kao što su npr. politika, ekonomija i sl.
Bezbednost se u nauci razmatra kao stanje, odnosno zaštićenost neke države, tj. nekog dobra, vrednosti, društva i slično. U političko-bezbednosnom smislu obuhvata celokupnu zaštićenost države od svih vidova subverzivne delatnosti spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja i drugih štetnih delatnosti i uticaja, a kao funkcija je nezaobilazan atribut države, bez obzira na karakter uređenja, politički sistem i oblik vlasti. Obično obuhvata funkcije državne i javne bezbednosti i bezbednosti oružanih snaga.
Dokument je prepun materijalnih, tehničkih, jezičkih i saznajnih grešaka. Skrenuću pažnju samo na neke, počevši od uvoda ovog dokumenta.
U nauci se ne može uvažiti sintagma ''strateški dokument'', kako je to danas čak i ministar upotrebio kod svog istupanja, jer takav dokument ne postoji. Postoji univerzalno prihvatljiva naučna podela dokumenata prema određenim kriterijumima, kojih ima ukupno 22.
Nacionalni interese Republike Srbije. Postavlja se pitanje ko ih je odredio, ko ih je utvrdio, verifikovao ili praktikovao? Koliko je poznato, to do danas niko nije uradio.
Ako su autori to uradili, treba ih nagraditi za naučnu i zakonodavnu genijalnost, ali u našoj teoriji je naznačeno 18 različitih značenja reči "interes". Postavlja se pitanje koje su značenje koristili autori, jer njihov politički interes u stvari ukazuje, a može se iz pojedinih delova teksta videti, na sebičnu politiku jedne stranke.
Mnogo se u tekstu pominju ljudska i manjinska prava. Logika jezika, kakva je razlika između ljudskih i manjinskih prava? Valjda i manjine čine ljudi. Da li ljudi u nacionalnim manjinama imaju samo ljudska prava, a pripadnici ili ljudi nacionalnih manjina imaju ljudska i manjinska prava ili samo manjinska prava? Ko tu ima više prava?
Evropska spoljnopolitička orijentacija, opet logika misli i jezika. Da li je to spoljnopolitička orijentacija svih evropskih država ili samo članica EU, ili je to spoljnopolitička orijentacija vladajućeg establišmenta Republike Srbije prema evropskim državama i prema EU? Za strategiju treba, a i svima treba, da bude jasno da je to stanje koje se može brzo promeniti. Koliko je poznato, Republika Srbija ima i imaće razne spoljnopolitičke orijentacije i sve će one biti deo tzv. evropskih spoljnopolitičkih orijentacija.
Molio bih vas da pročitate stav 4. Uvoda – ''Strategija nacionalne bezbednosti daje analizu okruženja Republike Srbije, identifikuje izazove, rizike i pretnje bezbednosti, i utvrđuje nacionalne interese.''
Koliko mi je poznato, nijedan dokument, pa ni Strategija ne može da ''daje'', ''identifikuje'' i ''utvrđuje''. To mogu da urade samo autori i da to izlože u tekstu dokumenta.
Gospodo poslanici, nemojte misliti da je ova moja diskusija usmerena protiv autora ovog dokumenta. Za razliku od vas, ja njih čak i lično poznajem. Oni su prihvatili da izrade ovaj dokument, jer im je to naređeno i oni su svakako učinili sve što su mogli, ali ipak se postavlja pitanje naučne, etičke i saznajne odgovornosti autora. Zašto su krenuli u izradu ovog dokumenta, a da prethodno od Ministarstava, odnosno od Vlade nisu dobili druge polazne dokumente.
Slikovito rečeno, oni su počeli da grade kuću od krova. Trebalo je da Vlada udari temelje i zidove, da bi oni tek onda mogli da urade jedan ovakav dokument.
Poznato je da državna rukovodstva u pravilno uređenim državama izrađuju koncepciju razvoja države koja ima svoj javni i tajni deo, zatim, doktrinu razvoja države koja, takođe, ima svoj javni i tajni deo, a tek zatim dolazi strategija razvoja države i taktika razvoja države, odnosno pojedinih oblasti.
Na osnovu toga radi se koncepcija odbrane države koja, opet, ima svoj javni i tajni deo, doktrina odbrane države koja ima, takođe, i javni i tajni deo i strategija odbrane države i taktika kao njen niži deo.
Sve ovo je trebalo da se donese i izradi odmah posle donošenja Ustava Republike Srbije, a tek posle toga trebalo je da se donesu različiti zakoni, pa i zakon o odbrani i zakon o Vojsci Srbije. Kod nas je to sve išlo obrnutim redom.
Velika je hrabrost, ali i odgovornost, autora da napišu Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategiju odbrane Republike Srbije, a da nisu prethodno stvoreni, odnosno izrađeni navedeni dokumenti, koncepcija i doktrina. S obzirom na to i na činjenicu da nisu saznajno ovladali naučnim dostignućima i njihovim problemskim i predmetnim oblastima nije ni čudo da su napisali ovakav dokument.
Izostanak teorijske postavke, i nepotpune, čak, i pogrešne postavke i tvrdnje, ukazuju da ovaj dokument treba povući iz zakonodavne procedure, zatim pronaći nove autore ili značajno ojačati tim koji je radio ove dokumente, a potom napisati valjane tekstove i potom ih ozakoniti.
Jednostavno rečeno, dokumenti Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategije odbrane Republike Srbije nisu dovoljno valjani za prihvatanje i usvajanje u Skupštini Srbije.
Kada se pročita celokupan sadržaj ovih dokumenata, naslovi i podnaslovi, posebno pojedina objašnjenja, onda se pouzdano može zaključiti da je ovo tipičan primer u nauci nazvan ''promašaj teme'', hoću reći da sadržaj teksta ne odgovara naslovu.
U odeljku prvom – Bezbednosno okruženje, ima mnogo izraza koji zaslužuju šire naučno razmatranje i definisanje, navešću samo neke: socijetalna bezbednost, stvaranje multipolarnog sveta, integracioni procesi u oblasti bezbednosti, izazovi i rizici i pretnje su nepredvidivi, asimetrični i imaju transnacionalni karakter, globalizovana ekonomija, prioriteti globalne bezbednosti, transnacionalni asimetrični karakter savremenih izazova, rizika i pretnji, transnacionalno profilisane asimetrične pretnje.
Kad se sve ovo pročita, autorima bih postavio pitanje – koja je to ekonomija danas u svetu globalizovana? Ko je spoljni neprijatelj globalne bezbednosti?! Hajde da bude smešno, malo humora. Da to možda nisu vanzemaljci? Koji su prioriteti globalne bezbednosti?
Mi znamo da se autori ne usuđuju da to u dokumentima istaknu, da iza svih naših problema stoje naši prijatelji ili prijatelji naše vladajuće oligarhije, naših evropejaca, a čik ako se bilo ko usudi da to otvoreno kaže, a to ipak treba reći u nekom dokumentu, mada se to može pročitati i u ovim dokumentima između redova, ma kakvi oni bili.
Tvrdnja da je bezbednost nedeljiva je obična glupost. Vrlo je čudno od autora da nigde u tekstu nisu pomenuli Rezoluciju Republike Srbije o vojnoj neutralnosti, a morali su.
Neki narodni poslanici su govorili o tome na različite načine i, na kraju krajeva, oni na to i imaju pravo. Bez obzira šta ko mislio o njoj, nju je usvojila Skupština Republike Srbije i po njoj se moraju vladati svi državni organi, dok je Skupština Srbije jednog dana ne promeni. Nikome nije zabranjeno, na kraju krajeva, da pokrene takvu inicijativu.
Kada se pročita odeljak dva, pod nazivom – Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, može se zaključiti da nigde nisu navedeni izazovi. Prema ovom tekstu u bezbednosti Republike Srbije nema izazova. Postoje samo rizici, pretnje, opasnosti, izvori rizika, ugrožavanja, izvori nestabilnosti i izvori sukoba.
Korektna analiza, tvrdi autor u ovom tekstu, navodi na zaključak da oni nisu uvažavali univerzalne prihvatljive i prihvaćene odredbe pojmova "izazov'', ''rizik'' i ''pretnja" koji se koriste kao termini u raznim naučnim i odgovarajućim stručnim oblastima.
Ako se samo pogleda prvi stav u trećem odeljku – Nacionalni interesi u oblasti bezbednosti, može se zaključiti da je to tipičan primer u nauci poznat kao ''prazna definicija'', koja je proizvod tzv. ''obrnute svesti. Po njoj znači da nacionalni interesi proizilaze iz najviših vrednosti. Postavlja se pitanje kojih? Koje su utvrđene u Ustavu Republike Srbije.
Koliko je poznato u našem jeziku se reč "interes" upotrebljava u šest osnovnih i dvanaest posebnih značenja. Na osnovu ovog teksta, ne može se pouzdano utvrditi koji su pravi, da li osnovni ili posebni nacionalni interesi u oblasti bezbednosti?
U odeljku četiri – Politika bezbednosti, takođe, postoji puno grešaka, pogrešnih pristupa i objašnjenja, posebno ukazujem na tačku 4. 3. Politika odbrane. Tekst u ovom odeljku je prava poslastica za korektnu, naučnu, akademsku raspravu. Potrebno je suptilno razmotriti tvrdnje autora koje imaju sumnjivu saznajnu vrednost. Na primer, šta je to – multilaterativni pristup pitanjima odbrane i bezbednosti? Pitanja zahtevaju nalaženje pravog odgovora. Problem zahteva traženje pravog rešenja, odnosno traženje pravog odgovora na određena pitanje.
Autori odbranu i bezbednost navode kao dve odvojene pojave, a u narednom tekstu odbranu razmatraju kao sastavni deo bezbednosti ili bezbednost kao sastavni deo odbrane. U najmanju ruku, čudnovato je. Da se podsetimo: bezbednost je zaštićenost od svih oblika subverzivne delatnosti, a odbrana je suprotstavljanje napadu neprijatelja borbom ili različitim vrstama borbe.
Kakva je to kooperativna bezbednost ili zaštićenost nečega? Šta je odbrana i zaštita nacionalnih interesa?! Ko je planirao ciljeve politike odbrane Republike Srbije i iz kojih i čijih strategijskih opredeljenja one proizilaze?!
Šta će se raditi ako nas ne primi EU u svoje članstvo? Kakva je razlika između misija i zadataka? Kakva je razlika između oružanog ugrožavanja spolja, oružane agresije i oružanog napada neprijatelja, spoljnog ili unutrašnjeg?
Na kraju, sa pitanja Strategije nacionalne bezbednosti, samo kratko da pređem na Strategiju odbrane Republike Srbije i o to na odeljak pet, tačka 5.1. Struktura sistema odbrane, stav 4, koji počinje tvrdnjom – ''Misije i zadatke Vojske definiše Narodna Skupština Republike Srbije''.. Ovo je prava poslastica, takođe, za naučnu raspravu. Navedeni stav da zadatke, odnosno misije Vojske definiše, odnosno određuje Narodne skupština Srbije, u najmanju ruku je čudnovata, jer Skupština nije naredbodavac Vojsci. Ona može da odobrava ili zabranjuje angažovanje Vojske na određenim zadacima, ali ona nikako i nikada nije bila naredbodavac Vojsci.
Gospodo poslanici, još jednom naglašavam da ovaj dokument nije prihvatljiv za zakonodavnu proceduru i usvajanje. U tekstu je prisutan relativno veliki broj grešaka i proizvoljnih tvrdnji autora. Tekst je pogodan za preduzimanje naučne i stručne rasprave po ovim pitanjima. Tekst se ne može popraviti amandmanima, već se mora organizovati ponovno pisanje valjanog teksta.
Neka Vladi Srbije služi na čast što je ovakav dokument uputila u skupštinsku proceduru, jer to govori o njenoj stručnosti i kredibilitetu.
Opet napominjem, i izvinjavam se, na kraju krajeva, ako sam bio oštar, autorima ovog teksta, jer ipak, ovo je prvi put da se neko usudi da napiše jedan ovakav dokument. I smatram da su oni učinili u datim okolnostima sve što su mogli. Znajući kako funkcioniše vladajuća većina u ovoj skupštini, ne sumnjam da će ovaj dokument biti usvojen.
Rekao sam ono što sam imao, jer sam prilikom razmatranja pitanja iz ovih strategija konsultovao veliki broj kolega, stručnjaka za oblast strategije, bilo sa instituta iz civilstva, bilo sa ljudima koji su nekada bili načelnici Instituta za strategijska istraživanja. Javio mi se čak i jedan stručnjak za polemistiku iz SAD-a , koji se naših prostora. On, takođe...
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Narodni poslaniče, 20 minuta. Vreme koje vam je na raspolaganju iskorišćeno je.)
Koristiću vreme poslaničke grupe. Želim samo jednu rečenicu. (Aplauz.)

Govoriću i 15 minuta koje ima poslanička grupa.
Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko Narodna skupština Republike Srbije usvoji ovaj prvi zakon koji je na redu, o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, onda će to praktično biti četvrti međunarodni sud kome se Republika Srbija obavezala na saradnju.
Da vas podsetim na ove druge sudove. Na prvom mestu je svakako Međunarodni sud pravde u Hagu, čije je osnivanje i ingerencija svakako nesporno, i sa čijim smo se odlukama već susretali, a od koga uskoro očekujemo da donese i svoj stav o proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije i legitimitetu priznavanja takve nezavisnosti od strane pojedinih država.
Sledeći je Sud za ljudska prava u Strazburu, kome se obraćaju građani raznih država, pa i građani Srbije, kada ne mogu da ostvare zaštitu svojih prava pred domaćim sudovima. Samo da napomenem da se pred ovim sudom nalazi i više stotina predmeta naših građana, što svakako ne služi na čast našem pravosuđu.
Svakako najspornija institucija je Međunarodni tribunal u Hagu, kao ad hok institucija koja je osnovana da istraži i kazni zločine u bivšoj SFRJ i Ruandi. Sve vezano za ovu instituciju je sporno, i način njenog osnivanja, i način njenog funkcionisanja i finansiranja, i njen statut i druga pravila, koja inače sam sud donosi za sebe, menja shodno svojim potrebama, pa čak i menja odredbe zavisno od toga ko su pojedina okrivljena lica.
Rad ove nakaze od suda dobro su osetili svi građani Srbije, a posebno veliki broj okrivljenih i osuđenih lica sa teritorije Srbije, kao i Srba iz drugih srpskih država sa teritorije bivše SFRJ.
Svakome danas u Srbiji je jasno da to nije nikakav sud pravde, već politički sud koji procesuira prvenstveno Srbe, menja istorijske činjenice, zamagljuje suštinu sukoba na našim prostorima i štiti svetske moćnike, prvenstveno SAD i Nemačku, koje su razbile bivšu SFRJ i učinile najteži mogući zločin, zločin protiv mira.
Čak i vi, kojima su usta puna Evrope, koji nekritički prihvatate sve uslove i ucene koje vam stoje na tom putu, prihvatate činjenicu o političkoj pozadini tog suda.
Danas je dalje približavanje Evropi uslovljeno ocenama saradnje Srbije sa istim, a vaše hrljenje i ponizno dvorenje čak i običnih sudskih činovnika tog nakaznog suda izaziva gađenje većine građana Srbije.
Kao vladajuća struktura ove države gotovo potpuno ste zgazili dostojanstvo ove države i ponos njezinih građana. Vaša servilnost prema tom sudu i utrkivanje u tome da umilostivite tu aždaju novim srpskim glavama nezapamćeno je u svekolikoj srpskoj istoriji. Vaše obaveze dopiru samo dotle, samo do isporuke srpskih glava.
Šta se dalje dešava i šta se radi u tom sudu, to više nije vaša briga. To što suđenja predstavljaju običnu lakrdiju, posebno kada su u pitanju drugi ili pripadnici drugih naroda, evo da napomenem ono što svi znate, Fatmira Limaja, Ramuša Haradinaja, Sefera Halilovića ili Nasera Orića, to izaziva samo trenutno blagu reakciju srpskih zvaničnika koja je prvenstveno usmerena ka unutrašnjim političkim potrebama i sopstvenim biračima.
Nikoga od srpskih zvaničnika ne brine 12 srpskih haških kovčega, niko ne razmišlja o tri kompletne garniture srpskih rukovodilaca u Hagu.
Sa druge strane, optuženi iz drugih naroda su obični kriminalci ili eventualno vojni komandanti koji su u ratu postali generali, a koji su pre toga bili obične lopuže, plaćenici ili kriminalci.
Nikoga u Srbiji ne brine što su svi optuženi i osuđeni u Hagu bolesni, što ili im se ne pruža adekvatna lekarska pomoć, a često nema ni reakcije na očigledno pogrešno lečenje pojedinih optuženih. To nikoga ne brine u Srbiji.
Da ipak iz te cele grupe srpskih zvaničnika izdvojim jednog čoveka, gospodina ministra Ljajića, koji ispoljava koliko-toliko brigu prema ovim nevoljnicima i njihovim porodicama.
Naši zvaničnici se utrkuju u obećanjima da će dostaviti i tu još jednu srpsku glavu i ispuniti tu dželatima datu obavezu.
Iako razmišljam kao čovek, kao građanin, kao svedok koji je stotinu dana proveo u toj nakazi od suda, onda svakako smatram da Srbija treba da ima ovaj zakon, zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom, jer bi formiranjem tog suda prestao da postoji taj nakazni Haški ad hok tribunal.
Nije sporan statut, takozvani Rimski Statut Međunarodnog krivičnog suda, koji je usvojen u Rimu 17. jula 1998. godine, koji je inače naša zemlja ratifikovala Zakonom o potvrđivanju rimskog Statuta Međunarodnog krivičnog suda još 2001. godine.
Sporno je ovo što imamo pred sobom i što se zove zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom. Zar je stvarno bilo potrebno osam godina otkad smo ratifikovali ovaj statut da bismo napravili jedan ovakav predlog.
Ako ste bili u prilici, drage kolege, da pročitate zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i uporedite ga sa ovim predlogom zakona, onda možete zaključiti da je Resavska škola i dalje u modi u Srbiji i da naše gorko iskustvo sa ad hok tribunalom gotovo da nije imalo nikakvog uticaja na one koji su pisali ovaj zakon.
U njemu je mnogo spornih momenata, nedorečenosti koje se mogu videti već kod prvog čitanja, kao i, slobodno mogu da kažem jednu ocenu, da su ga pisali više političari nego pravnici. Iako je potpuno nesporna potreba za ovim sudom, ustavni osnov za njegovo donošenje koji je pronađen u članu 97. tačka 2. i 16. Ustava RS je u najmanju ruku diskutabilan.
U više članova ovog predloga zakona ima nejasnoća i nedorečenosti. Uzmite, na primer, stav 7. u članu 2. I kroz ovaj zakon nastavlja se praksa da naša Vlada uzima na sebe ingerencije koje joj uopšte ne pripadaju, a to je vidljivo i u članu 5. stav 1, iz čega bi se moglo zaključiti da predlagač ne shvata značaj ovog suda.
Postavlja se pitanje gde je tu ova skupština? Skupštine ima kada treba izabrati nekog lokalnog tužioca ili sudiju, ali kada treba izabrati nekoga ko će predstavljati i reprezentovati državu u tom međunarodnom sudu, e tu onda nema Skupštine, nema njene ingerencije, tu ulogu preuzima Vlada.
To se dalje nastavlja i kroz čl. 36. i 37. i to, po mom mišljenju, diskredituje Vladu kao predlagača ovog zakona i govori najviše o resornom ministru, u ovom slučaju o ministru pravde, a iz svega se može izvući ružan zaključak koliko Vlada i ministri poštuju i cene ovaj parlament i nas narodne poslanike, bez obzira da li smo iz vladajućeg dela ili iz opozicije. Da pravna struka nije dominirala u izradi ovog zakona, već politika, može se videti u članu 6, gde se potpuno nepotrebno, u stavu 3, u opštenju državnih organa sam Međunarodnim krivičnim sudom uključuje Interpol. To je potpuno nepotrebno i predstavlja poniženje za naše državne organe.
To samo govori o tome da su kompetentni pravnici bili u drugom planu. O Interpolu se u poslednje vreme mnogo govorilo, posebno kada su u pitanju naše poternice za dokazanim ubicama sa prostora bivše SFRJ, pa čudi zaljubljenost nekih ili nekog od ministara u ovu instituciju.
Kada čitate čl. 8. i 9. svakako dolazite u nedoumicu, jer stavovi iz jednog člana kada se uporede sa stavovima iz drugog zahtevaju duboko razmišljanje. I u ostalim članovima ovog zakona ima nepotrebne nedorečenosti i nepreciznosti.
Čudi činjenica da, pored toliko negativnih iskustava koje smo imali sa Haškim tribunalom, u članu 26. Predloga ovog zakona nije se našla nijedna odredba o tome da zdravstveno stanje okrivljenog može biti smetnja za njegovu predaju Međunarodnom krivičnom sudu, odnosno da se tim obezbeđuje procesuiranje pred domaćim sudom.
Svakako da je jasnije trebalo definisati nivoe odlučivanja u 1. i 2. stepenu, o predaji okrivljenog Međunarodnom krivičnom sudu. Ako je jasno, a to se vidi iz člana 22. stav 3, da je za prvostepeni postupak nadležan Okružni sud u Beogradu, a za drugostepeni postupak, tu može da se različito tumači, po mom mišljenju bi mogao da bude samo Vrhovni kasacioni sud, odnosno trenutno Vrhovni sud Srbije, onda je sve ovo moglo da se konciznije i bolje reguliše.
Član 27, koji govori o žalbi protiv rešenja o predaji okrivljenog Međunarodnom krivičnom sudu, takođe je nepotrebno komplikovan i stiče se utisak da je predlagač još pod uticajem i pritiscima koji su se desili kod predaje poslednjeg optuženog Haškom tribunalu, bivšeg predsednika Republike Srpske, gospodina Radovana Karadžića. Stiče se utisak da bi osrednji pravni ili neki bolji student prava bolje napisao ovaj član.
Srpska napredna stranka je dostavila veći broj amandmana. Koliko sam uspeo da pročitam, ukupno 37 amandmana su dostavili narodni poslanici, ali od toga je samo sedam amandmana usvojila Vlada, moguće je da je devet, nabrojao sam sedam, od toga su neki čisto tehničke prirode, a samo dva do tri amandmana su suštinske prirode.
Potpuno je opravdano ovo što su neke od mojih kolega tražile, da ipak u sali treba da sedi kompetentniji ministar, kome bi mogli, na kraju krajeva, da objasnimo šta znače naši pojedini amandmani i u kojoj meri mogu da poprave jedan ovakav zakon koji je iz napred navedenih razloga potreban Srbiji.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, da bi ste shvatili suštinu ovog amandmana pročitaću vam član 5. Predloga ovog zakona: "Republiku Srbiju pred Međunarodnim sudom zastupa lice koje raspolaže potrebnim stručnim znanjima i profesionalnim iskustvom, a koje svojom odlukom određuje Vlada".
I moj amandman koji glasi: "Republiku Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom zastupa lice koje raspolaže potrebnim stručnim znanjima i profesionalnim iskustvom, a koje svojom odlukom imenuje Skupština Srbije, a na osnovu predloga Vlade Republike Srbije".
Ovo je povezano sa onim što sam rekao u svom prvom obraćanju - da Vlada u poslednje vreme često uzima za sebe ingerencije koje joj ne pripadaju.
Svakako da pravosuđe predstavlja jedan od glavnih stubova države i u ovoj skupštini jedini organi ili jedina služba o kojoj mi kao narodni poslanici odlučujemo su upravo sudije i tužioci. Ako već odlučujemo za sudije i tužioce, koji se na lokalnim, okružnim ili drugim nivoima postavljaju u Republici Srbiji, zašto onda ova skupština nema ingerencije kad treba da odredi predstavnika koji treba da je praktično predstavlja pred tim međunarodnim sudom?
Moje mišljenje je da je ovaj amandman svakako trebalo usvojiti, ali na kraju to je odluka Vlade.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ceo dan danas raspravljamo praktično o jednom setu od sedam pravosudnih zakona. Gotovo svi ti zakoni, kako su rekle moje uvažene kolege, predloženi su da se donesu po hitnom postupku. Ako neko drugi to ne može da shvati, gospođo Malović, vi sigurno morate možda ponajbolje da razumete šta znači član 164. našeg Poslovnika.
Moje kolege su već ovde govorile i pitale kakva bi to šteta bila naneta ako se ovaj zakon ne donese po hitnom postupku. Sada vam kažem, donošenjem ovog zakona po hitnom postupku i na ovaj način učinjena je šteta građanima Srbije. Neke od mojih kolega su rekle da posle Ustava dva od vaših zakona, Zakon o krivičnom postupku i Krivični zakon, jesu temeljni zakoni ove države, i ako ste im dodali još ovih pet drugih zakonskih predloga i to sve u ovoj Narodnoj skupštini treba da raspravimo za pet sati.
Sa jedne strane imamo uvažene kolege koji pripadaju poziciji i koji hvale ovaj zakon, a sa druge strane moje kolege iz opozicije svih ovih dana su uložile maksimalne napore da napišemo neke amandmane i da pokušamo da popravimo ovaj zakon kako bi bio u interesu građana Srbije.
Kao i jedan broj poslanika nisam pravnik, ali sam ovih dana konsultovao mnogo ljudi iz pravne struke, tužilaca, sudija, doktora prava. Malo njih se usuđuje da u ovako kratkom vremenu, kakvo je nama dato, obradi u potpunosti makar i jedan zakon i da svoje predloge. Kako je tek onda nama ovde koji praktično svakog dana radimo, radimo po nekim drugim zakonima, juče smo imali neke sasvim druge oblasti, a evo danas smo došli na oblast pravosuđa.
Kada je u pitanju, samo da kažem, ovaj zakon za koji smatram da je najvažniji, Krivični zakon, mi koji smo već u drugom sazivu u ovoj skupštini sećamo se kada smo raspravljali 2006. godine o zakonu i došli smo u jednu apsurdnu situaciju u to vreme, kakva se inače ne dešava u uređenim državama, da u isto vreme naše sudije sude po dva zakona, jer je ovaj neprimenljiv koji je donet takođe u ovoj skupštini, pa je negde 2007. godine 1. juna odlučeno da se rok njegove primene odloži za 31. decembar 2010. godine. Sada se ovim predlogom taj zakon ukida.
Kada sam saznao još neke činjenice, a one su ovde i večeras rečene, one su stvarno frapantne. Danas sam saznao da Advokatska komora nije učestvovala u ovoj javnoj raspravi. Ovde u obrazloženju ovog zakona vi kažete da je uvaženo mišljenje sudske prakse i stručne javnosti. Koja to stručnija javnost može biti, ako advokatske komore gde su, slobodno mogu da kažem, mnogi od onih najkvalitetnijih ljudi iz sudstva zbog različitih razloga prešli upravo u advokate i članovi su tih advokatskih komora, ako oni sutra imaju sednicu na kojoj će raspravljati o ovom zakonskom predlogu.
Iako su nam ponudili neke amandmane, mi moramo da im kažemo da je za njihove amandmane kasno jer je juče bio poslednji rok da se predaju amandmani na ovaj zakon, da li će se desiti da će te advokatske komore izaći u javnost i tražiti, kao što je to bilo i za ovaj zakon iz 2006. godine, da se njegova primena odloži, upravo zbog toga što ima mnogo manjkavosti?
Kolege su govorile o nekim manjkavostima, a pored ovoga što se uvodi praksa različitih zapisa, tonskih, video itd, što bi svakako trebalo da prođe kroz jedan taj sud javnosti, govori se i o određenim elektronskim sredstvima, koja bi po nalogu suda ili po odluci suda bila primenjena prema okrivljenima.
Onda se sećam, pre godinu dana, kada smo govorili o našim identifikacionim dokumentima, o ličnim kartama i o pasošima, o biometrijskim zapisima, tada smo maltene odbacili tu mogućnost da će doći do toga da se ljudi obeležavaju elektronskim sredstvima, da ne kažem da se čipuju, jer u Srbiji je već prisutno čipovanje domaćih životinja, čipovanje pasa, a kako je krenulo, ovo može u neku ruku da se posmatra kao i čipovanje ljudi.
Razmislio bih kada su u pitanju ljudi koji su osuđeni, učinioci teških krivičnih dela, da se prema njima primenjuju određene mere, ali ipak se ne bih usudio jednu ovakvu meru da stavim u zakon, a da to ne prođe kroz širu javnu raspravu.
Sledeća jedna novina koja se uvodi kroz ovaj zakon, mada ta praksa već postoji u Srbiji, postoji taj instrument zaštićenog svedoka, odnosno svedoka saradnika. Ako ste, gospođo Malović, iz ovih svedoka saradnika, kakvi danas postoje u Srbiji, a što je sve suprotno bilo kakvoj praksi u svetu, izvukli nekakav zaključak, pa to stavili u ovaj zakon, onda bi se to podržalo, ali svedoci saradnici, odnosno zaštićeni svedoci kakve mi imamo i kada se čita ovaj zakon nisu bili bezazleni samo članovi kriminalnih udruženja, već upravo organizatori kriminalnih udruženja, učinioci najtežih krivičnih dela, a oni danas u Srbiji, umesto da su kao na zapadu i u drugim zemljama sa promenjenim identitetom u nekoj mišjoj rupi, oni su danas uvaženi biznismeni.
Njih danas obezbeđuje MUP i to specijalno odeljenje. Neću da imenujem jednog, ali svi ćete znati, to je najpoznatiji zaštićeni svedok. Njega obezbeđuje nešto manje ljudi nego predsednika države. Upravo pod tim obezbeđenjem širom Srbije čini nova krivična dela. Učestvuje u privatizacijama što opet ne bi moralo da bude krivično delo ali takođe, reketira ljude širom Srbije.
Bilo moj nekakav stav, iako nisam pravnik je da, ako je nekome već dat nekakav status, znači bilo kakvo, pa i najlakše krivično delo ako bi učinio trebalo bi da svi ti sporazumi ili sve te mogućnosti koje su mu date, da se ukinu i da se onda osudi jednom pravosnažnom kaznom za sve ono što je učinio pre toga.
O tome takođe treba da se razmisli, jer svedok saradnik ili zaštićeni svedoci, kako je to ovde dato kod nas, mislim da tako nešto ne postoji u svetskoj praksi. Čak, evo, neću da otkrivam izvore i da govorim da naši svedoci saradnici su čak i sa državnim organima i sa službenim licima dolazili u sukob, odnosno vršili čak i napade na službena lica na njihovim radnim mestima.
Govoriću o još jednom zakonu, pošto nemam vremena da govorim o ovim drugima, ali govoriću o zakonu o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom. Ako se pročita ovaj zakon očigledno je da je osnova za njegovo donošenje, odnosno da je u velikoj meri konsultovan ovaj postojeći o saradnji sa Haškim tribunalom. U redu je da nama treba takav zakon, da imamo obavezu da takav zakon donesemo.
Međutim, kada se dođe do člana 5, vidi se da jednostavno Vlada preuzima na sebe neke ingerencije koje u stvari ona nikada ne bi trebalo da ima.
Mi ovde u ovoj skupštini imenujemo sudije, tužioce. Ali, pravosuđe je jedina oblast gde mi imenujemo neposredne izvršioce za određene dužnosti. To ne radimo ni u jednoj drugoj oblasti. Zbog čega? Upravo zbog toga što je ta oblast najvažnija i što je ta oblast temelj u svakoj državi.
Sada kada govorimo da mi treba da izaberemo nekoga da zastupa Republiku Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom, to bi stvarno trebalo da bude neko iz prane struke, neko ko se u ovoj državi Srbiji dokazao, bilo da je to u oblasti sudstva, advokature, tužilaštva.
Smatram da to svakako mora, takva odluka ili takvo imenovanje, da bude ovde na nivou Skupštine, a ne da ovim zakonskim predlogom Vlada sebi uzima jednu takvu ingerenciju koja joj, po mom mišljenju, ne pripada.
Recimo u članu 6 – službeno opštenje sa Međunarodnim krivičnim sudom. Svakako da državni organi službeno opšte sa Međunarodnim krivičnim sudom i to je sasvim u redu i da se to odvija diplomatskim putem.
Onda u stavu 3. vidite da iz razloga hitnosti, kao i iz drugih opravdanih razloga, kaže da se to opštenje može vršiti posredstvom Međunarodne organizacije kriminalističke policije, odnosno Interpola. Pazite, taj koji je to stavio u ovaj zakon praktično unižava i ovu skupštinu, unižava i naše državne organe.
Nemam ništa protiv Interpola, Interpol treba da sarađuje sa MUP-om, a videli ste u poslednje vreme kako su se prema nekim našim poternicama Interpola za dokazanim ratnim zločinima i zločincima pojedine države odnosile. Smatram da ovo apsolutno ne može da bude i ne treba da bude sastavni deo ovog zakona.
I druge zemlje su napisale zakone o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, isto kao što su imali svoje zakone o saradnji sa Haškim tribunalom, ali one su to ipak uradile na primereniji način i više su vodile računa o optuženicima, sopstvenim građanima. Te zemlje su kao jedan od uslova da se neko ne može isporučiti Međunarodnom krivičnom sudu navele da ako je čovek bolestan, ako je potrebno da se leči, ne može biti isporučen Međunarodnom sudu. Takve odredbe u ovom zakonskom predlogu nema.
Poznato je, to možete videti i kroz sredstva informisanja, da gotovo svi optuženi pred Međunarodnim sudom u Hagu sa naše teritorije, gotovo svi su bolesni. Oni što se tiče Haga i Holandije nemaju zdravstvenu zaštitu. Mnogima je tamo zdravlje ugroženo, tako da koriste priliku kada dođu ovde u Srbiju da izvrše sve neophodne lekarske preglede ili lekarske intervencije.
Jedna odredba koja je vezana za žalbe, u stavu 2. se ovde već govori o zahtevu da se okrivljeni predaju Međunarodnom krivičnom sudu, pa se kaže da se žalba koju izražava okrivljeni, odnosno njegov branilac može izjaviti u roku od tri dana od prijema rešenja i da ne odlaže izvršenje rešenja. Mislim da treba duboko razmisliti o jednoj takvoj odredbi. Takođe, kada se ceo ovaj zakonski predlog koji je odavno dat pogleda, vidi se da nije urađen na najkvalitetniji način, jer se ovde pominje nadležno veće, a jasno je iz člana 22. stav 3. da je za odlučivanje o predaji okrivljenih nadležan samo Okružni sud u Beogradu.
Kada se govori o drugostepenom organu koji odlučuje po žalbi, što je dato u članu 27, onda se tu ne govori da postoji samo jedna instanca koja može odlučivati o toj žalbi. Kaže se da o žalbi iz stava 1. odlučuje veće neposredno višeg suda sastavljenog od više sudija. Koji je taj neposredni viši sud u Srbiji? Danas je to Vrhovni sud Srbije, a za neko dogledno vreme to će biti Vrhovni kasacioni sud.

Suština ovog predloga amandmana je da se u članu 2. stav 1. posle reči „nedobitna“ dodaju reči „i nestranačka“. Iako se u stavu 2. člana 2. govori o tome da političke stranke, sindikati i razna udruženja koja obavljaju određene delatnosti u cilju sticanja dobiti, sportske organizacije, verske zajednice imaju posebne zakone, a da se odredbe ovog zakona shodno primenjuju samo u onim pitanjima koja nisu uređena tim posebnim zakonom, SNS je smatrala da svakako treba u tekstu ovog stava 1. dodati i reč „nestranačka“.
Što se tiče obrazloženja predlagača da se amandman ne prihvata budući da nije u skladu sa standardima prihvaćenim međunarodnim aktima, to je nešto što je još problematičnije, posebno ovo objašnjenje o pravnom statusu nevladinih organizacija, gde se kaže da nevladine organizacije treba da budu slobodne da podrže određenog kandidata ili partiju na izborima ili referendumu, pod uslovom da su svoju motivaciju iznele na transparentan način. Ovo „transparentan“, posebno kada je u pitanju Srbija, uvek je vrlo, vrlo problematično.
Na kraju krajeva, kad je u pitanju ova odredba i preporuka Komiteta ministara, smatram da ovaj naš predlog apsolutno nije u suprotnosti sa tim.
Postoje mnoge nevladine organizacije, imamo čak i članove jedne nevladine organizacije koji su poslanici ovde u Narodnoj skupštini, što znači da su učestvovali u izbornom procesu, ali kada se kaže „nestranačka“, smatram da time nismo prekršili ovu preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Srpska napredna stranka je dala amandman na član 5, jer, kao što reče i prethodni govornik, gde je ostao samo prvi stav – rad udruženja je javan, možda bi moglo da to prođe tako, ali ako se kaže da se ostvarivanje javnosti uređuje statutom udruženja, onda se ta javnost apsolutno zatvara tim statutom, a mi građani Srbije ne možemo, na kraju krajeva, da vidimo i sagledamo kako je u statutu tih 20.000 - 30.000 udruženja to pitanje javnosti rada rešeno.
To što je predviđeno da se način ostvarivanja javnosti rada određuje statutom ipak ne može biti dovoljno precizno. Registrator će prilikom upisa udruženja utvrditi iz statuta kako je predviđeno da se obaveza javnosti rada udruženja ostvaruje i sam proceniti da li je ispoštovana ova odredba koja je predviđena u članu 5. Na ovaj način se ovako široko postavljeno diskreciono pravo registratora prilikom odlučivanja o upisu ili o registraciji udruženja dodatno proširuje, što smatram da nije dobro.
Suština našeg amandmana je bila da se doda još jedan stav, da javnost rada uključuje i obaveštavanje javnosti i dostupnost informacija o izvorima finansiranja. Vi znate da je za svako udruženje najvažnije da se vidi ko ga finansira. Ko ga finansira, taj radi u određenom delu i za njegove potrebe.
U objašnjenju koje smo dobili od Vlade kaže se da se amandman ne prihvata, jer je ovo regulisano u osnovnim odredbama, a onda se kaže – načelo javnosti rada dalje se razrađuje u sadržinskim odredbama ovog istog zakona.
Sada ću samo da vas usmerim da pogledate kako je to regulisano u članu 38. i u članu 39, što smatram da je nedovoljno. U članu 38. se kaže da se jedanput godišnje čini dostupnim javnosti izveštaj o radu i o finansiranju, ali samo u situacijama kada se to udruženje finansira iz budžeta Republike Srbije. U članu 39. se kaže da se godišnji obračuni i izveštaji o aktivnostima udruženja podnose članovima udruženja na način utvrđen statutom.
Šta za nas to znači? Apsolutno ništa. To što su oni statutom predvideli da tu javnost obezbeđuju, ali samo prema svojim članovima. Zbog toga je suština ovog našeg amandmana bila da se makar obezbedi, bez obzira na to da li se udruženje finansira iz budžeta Republike Srbije ili ima neke druge načine finansiranja, da javnosti budu dostupni u tim godišnjim izveštajima makar izveštaji o načinu kako su trošena ta finansijska sredstva.
Zbog toga SNS smatra da je ova dopuna ili ovaj treći stav trebalo da nađe svoje mesto u ovom zakonu.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ponovo nema gospodina ministra, a ovde je bilo i nekih važnih pitanja koja se odnose direktno na njega i koja bi samo on mogao da reši.
Svrha celog člana 38. je dodela sredstava iz budžeta udruženjima radi finansiranja programa koji su od javnog interesa za Republiku Srbiju.
U stavu 3. pobrojane su oblasti kojima se ta sredstva dodeljuju. Najkraće ću to pročitati: socijalna zaštita, boračko-invalidska zaštita, zaštita lica sa invaliditetom, društvena briga o deci, zaštita raseljenih lica sa Kosova i Metohije, izbeglica, podsticanje nataliteta, pomoć starima, zdravstvena zaštita, zaštita i promovisanje ljudskih i manjinskih prava, obrazovanje, nauka, kultura, informisanje, zaštita životne sredine, održivi razvoj, zaštita životinja, zaštita potrošača, borba protiv korupcije, humanitarni programi i drugi programi.
Smatrali smo da je predlagač ispustio da pomene vrlo važne oblasti. Tražili smo da se iza reči „kultura“ dodaju reči „odbrane i bezbednosti, zaštite i spasavanja“.
U ovom obrazloženju, kao i u mnogim obrazloženjima na druge članove ovog zakona, predlagač zakona govori da su oni pobrojali te najvažnije oblasti, a da se za oblasti koje smo mi ovde napomenuli u slučaju potrebe može protumačiti da se i u tim oblastima mogu dati navedena sredstva. Ovo je slično obrazloženjima koja smo danas slušali, da je nešto zapisano u Ustavu ili da se nešto već nalazi u nekim drugim zakonima.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Imam još naše vreme. Mislim da je ovo mogla da bude samo jedna tehnička stvar i da je predlagač trebalo da prihvati ovu sugestiju.
Kada je bila rasprava u načelu predlagaču smo ukazali na direktne pravne propuste u ovom zakonu. Upozorili smo na član 20, rekli smo da u tom članu, gde se govori o sudovima, odrednica „osnovni sud“ jednostavno sprečava da ovaj zakon bude primenjen onako kako je rečeno u članu 90. Iako se radi o suštinskoj grešci predlagača, koja onemogućava da ovaj zakon stupi na snagu osam dana od njegovog objavljivanja, ni to nije uzeto u obzir.
Danas sam imao priliku da vidim da su poslanici dali sugestije za popravljanje ovog zakona, da se na ovom zakonu ozbiljno radilo, a iz obrazloženje i iz broja prihvaćenih amandmana vidi se da se predlagač, odnosno onaj ko je bio zadužen da te naše amandmane pročita, neozbiljno ponaša.
Ne mogu da prihvatim da se kaže da su te dve oblasti, oblast odbrane i bezbednosti i oblast zaštite i spasavanja, neke nevažne oblasti, pa se, ako bude bilo potrebe, ovaj zakon može odnositi i na njih. Ako uzmemo samo udruženja izviđača, planinara, ronilaca, veslača, dobrovoljnih vatrogasnih društava, deminera, sve bi to moglo da bude uključeno u ove četiri reči.
Ali, ovakvim ponašanjem predlagača, ovakvim odnosom prema narodnim poslanicima i prema našem radu sve to gubi smisao. Hteo sam da ukažem na to.
Stvarno treba objašnjenje ministra kako misli ovaj zakon da primeni osmog dana od dana objavljivanja ako u članu 20. postoji odrednica „osnovni sud“, a znamo da to neće funkcionisati do kraja ove godine; pitanje je da li će početi da se primenjuje i u sledećoj godini, iako postoji član 90, odnosno prelazne i završne odredbe u kojima se ministar, odnosno predlagač ogradio i ubacio tu odredbu da bi zakon mogao da se primenjuje. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem o samoj sadržini zakona, hteo bih da se osvrnem na jednu praksu u radu ove skupštine, na kršenje člana 164. Poslovnika Narodne skupštine.
Ovaj zakon, kao i mnogi drugi zakoni, podnet je Skupštini da se usvoji po hitnom postupku. Ukoliko se pogleda obrazloženje ovakvog predloga, može se uočiti da ono nije u skladu sa članom 164. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, pomenutim članom Poslovnika, u stavu 1, kaže se – zakon se može, izuzetno, doneti i po hitnom postupku. Jasno je da je ovo izuzetak od redovnog postupka, koji treba usko tumačiti.
Opštepoznato pravno pravilo glasi da se izuzeci usko povlače. Ukoliko je jedna norma, u ovom slučaju odredba Poslovnika, izuzetak u odnosu na neku drugu, opštiju normu, onda se ona mora usko tumačiti, odnosno mora se, kao njeno pravno značenje, uzeti ono što je najuže. U ovom slučaju, kao i u slučaju mnogih drugih zakona u ovoj skupštini, pomenuta odredba se nije tumačila na ovaj način.
Ukoliko se pogleda stav 2. istog člana, lako je primetiti da u slučaju Predloga zakona o udruženjima nisu ispunjeni uslovi za donošenje zakona po hitnom postupku.
Prema stavu 2, potrebno je da se ispune dva uslova kako bi se zakon mogao doneti po hitnom postupku. Prvi uslov je – zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Drugi uslov – da nedonošenje zakona prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Jasno je da se u ovom slučaju nisu stekli uslovi da se zakon donese po hitnom postupku, te je na ovaj način prekršen član 164. Poslovnika. Inače, ovo je uobičajena praksa, da se zakoni donose po hitnom postupku, iako za to nema osnova u članu 164. Poslovnika.
Zašto ovo, gospodo, govorim? Proteklih nedelja i meseci, mnogo smo govorili o dostojanstvu Skupštine. Dostojanstvo Skupštine treba da čuvaju svi narodni poslanici, i poslanici opozicije, ali isto tako i poslanici pozicije. Mi smo doživeli u Skupštini da Vlada, slanjem zakona i zahtevanjem da se o njima raspravlja po hitnom postupku, ovaj dom, kao najviši zakonodavni organ u zemlji, posmatra kao svoju transmisiju, ili kao svoj privezak. Ako pomenem samo jedan zakon, Zakon o privrednim komorama, za koji ste, gospodo, glasali protiv, znači da se ne može doneti po hitnom postupku, a odmah zatim, na prvoj sledećoj sednici vam je taj zakon došao u proceduru, to govori da su ne samo pojedina ministarstva, nego čak i pojedini ministri jači od ovog najvišeg zakonodavnog organa ove države. Toliko o poštovanju člana 164.
Sada bih nešto rekao o ovom zakonu. Vratio se i gospodin ministar. Od njega sam saznao da je ovo već peti put da je ovaj zakon u proceduri, ali ja sam imao priliku da čitam neka tri predloga. Mišljenja sam da je glavni razlog za to što ovaj zakon posle toliko godina još nije donet taj što su svi dosadašnji predlozi imali određenih propusta i nedostataka, a da su na njih ukazivali i domaći i strani pravni eksperti. Pre svega, radilo se o njihovoj neusklađenosti s Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ovaj zakon je svakako potreban, međutim, sad želim da ukažem da u njemu, u različitim članovima, ima i dosta nedorečenosti, što bi možda moglo da se ispravi amandmanima.
Ako bismo počeli od člana 2, stava 2, ističe se da se osnivanje i delovanje pojedinih udruženja građana može urediti, ili je već uređeno drugim zakonima.
S jedne strane, to je dobro, jer se prihvata realnost da postoje i takvi, znači, specijalni zakoni za pojedina udruženja, kao što su, recimo, sportska ili neka druga. S druge strane, time se na određeni način pravi diskriminacija među samim udruženjima.
Može se razgovarati i o tome da li su kontradiktorne odredbe člana 2. stav 1. s odredbama stava 2. istog člana, kao i s odredbama člana 12. stav 4. i člana 37. stav 2, u pogledu neprofitnosti i sticanja dobiti. Član 2. stav 1. definiše udruženja kao neprofitne organizacije, a ostale označene odredbe u delatnost udruženja uključuju i sticanje dobiti. Istina, zakon stavlja i određena ograničenja, da je to sticanje dobiti moguće ostvariti samo u onoj meri koliko je potrebno da bi ta udruženja mogla obavljati svoju funkciju.
Međutim, predlogom nije učinjena jasna razlika u pravima i obavezama između osnivača, članova i delova udruženja, kao i članova organa upravljanja udruženjem, odnosno savezom. Članom 10, koji su uvažene kolege poslanici već nekoliko puta pominjali, utvrđeno je da tri lica mogu osnovati udruženje, a nigde nije predviđeno da li su osnivači istovremeno i članovi osnovanog udruženja i kakva su njihova dalja prava i odgovornosti u delovanju udruženja.
Moje kolege poslanici su se s pravom usmerili na taj član 10, jer, iako se i gospodin ministar u odgovoru pozivao na konvencije koje je potpisala naša zemlja, ako su potrebna tri osnivača za osnivanje jednog udruženja, zašto u zakonu nije rečeno da najmanje dva osnivača moraju imati prebivalište na teritoriji naše zemlje? Ili, ako se govori o tome da i maloletna lica sa 14 godina mogu osnovati udruženje, zašto u tom istom članu nije rečeno da, ako su u pitanju maloletni osnivači, od tri osnivača, najmanje jedan osnivač treba da bude punoletno i poslovno sposobno lice?
Kada je u pitanju član 5, nije jasno šta predstavlja javnost rada udruženja. Kako se obaveza javnosti rada ostvaruje? To što je predviđeno da se način ostvarivanja javnosti rada uređuje statutom, ne može biti dovoljno precizno.
Registrator će, prilikom odlučivanja o upisu udruženja u Registar, utvrditi iz statuta kako je predviđeno da se obaveza javnosti rada udruženja ostvaruje i sam proceniti da li je ispoštovana odredba zakona o javnosti rada udruženja. Na ovaj način se ionako suviše široko određeno diskreciono pravo registratora prilikom odlučivanja o prijavi za registraciju dodatno proširuje. Trebalo bi precizirati šta je javnost rada, koji su minimalni uslovi da bi se javnost rada sprovela. U tom smislu, problematična je i primena odredaba člana 74. stav 1. tačka 1, koja predviđa prekršajnu odgovornost u slučaju kršenja odredaba člana 5. Pored potrebe za javnošću rada udruženja, neophodno je ostvariti i zaštitu ličnih podataka njegovih članova, pa je u tom smislu ovaj član neprecizan.
Što se tiče člana 7, uprkos tome što je članom 7. utvrđeno da se na saveze shodno primenjuju odredbe ovog zakona, pojedine njegove odredbe su nedovoljno precizne da bi se odnosile i na saveze. Tako je, na primer, članom 22. stavom 2. utvrđeno da svi članovi udruženja čine skupštinu udruženja. Kako su članovi saveza udruženja, oni svakako, kao pravna lica, ne mogu biti članovi skupštine saveza u koju su se udružili, već to mogu biti samo njihovi predstavnici.
Predlogom nije uređeno pitanje osnivanja i delovanja međunarodnih saveza sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, niti učlanjenje stranih udruženja u domaće saveze. Naime, ta pitanja nisu uređena članovima 7, 59. do 68, kojima su, pored ostalog, uređena pitanja udruživanja domaćih udruženja u strane saveze i pitanja delovanja predstavništava stranih udruženja u Republici Srbiji.
Želim dalje da ukažem na član 20. ovog zakona. Iz formulacije ovog člana nije jasno da li postoji pravo člana udruženja da pokrene postupak pred nadležnim sudom za utvrđivanje ništavosti i samog statuta, kao najopštijeg akta, odnosno njegovih izmena i dopuna, ili samo drugih opštih i pojedinačnih akata udruženja donetih na osnovu statuta.
Pored toga, koristi se odrednica "osnovni sud". Iz zakona koji je usvojen, ali koji još uvek nije stupio na snagu, a s obzirom na iskustva s ranijim zakonima, upravo u toj oblasti, i zbog ne baš pozitivnog stava domaće i strane stručne javnosti o tom zakonu, sva je prilika da će njegova primena biti odložena na duži period, te je potrebno, gospodine ministre, zameniti reč "osnovni" rečju "opšti" ili preformulisati taj stav da glasi: "Svaki član udruženja može pokrenuti postupak pred nadležnim opštinskim, odnosno osnovnim sudom".
Takođe, odredba stava 2. ovog člana nije u saglasnosti sa članom 44.
Svakako, gospodine ministre, ovaj problem ste mogli rešiti i na drugi način, u prelaznim i završnim odredbama, u članu 90, gde ste, inače, napravili izuzetak za član 32. stav 4, gde može da se reguliše i ovo što je vezano za član 20.
Što se tiče člana 22, propušteno je da se navede koliko je potrebno članova udruženja da bi se mogao primeniti ovaj stav. Koliko mi je poznato, jedan od ranijih predloga zakona je ovde predviđao da je potrebno da udruženje ima najmanje 100 članova da bi se statutom moglo predvideti predstavljanje članova u skupštini udruženja. U tom smislu, može se i ovaj problem rešiti kroz amandmane, ali je važno, jer na način kako je to sada dato u zakonu, nemoguće je primeniti ovaj stav.
Što se tiče člana 23, nije predviđena odredba koja bi regulisala situaciju kada zastupnik prekorači svoja ovlašćenja. Da li je u tom slučaju pravni posao koji je zaključen ništavan, odnosno da li treća savesna lica uživaju zaštitu? Sistemskim tumačenjem Predloga zakona, odnosno člana 22. stava 2, moglo bi se reći da su treća savesna lica zaštićena od ništavosti u slučaju prekoračenja ovlašćenja zastupnika, ali bi se unošenjem odredbe koja bi ovo jasno definisala otklonile nejasnoće koje mogu nastati.
Što se tiče člana 32. stav 4, ovo je izuzetak od opšteusvojenog instituta ćutanja uprave, kojim se pretpostavlja da je zahtev stranke odbijen ukoliko u predviđenom roku organ uprave nije doneo rešenje kojim se zahtev stranke usvaja ili odbija, te da stranka u tom slučaju može podneti žalbu drugostepenom organu. Osim toga, nejasno je kako će se i faktički izvršiti upis u slučaju iz ovog stava. Ako predlagač ima jasno rešenje za ovu situaciju, onda ostaje sporno zbog čega je u članu 90. odložio primenu ovog stava na dve godine od dana stupanja na snagu zakona.
Što se tiče člana 36, trebalo bi da u članu bude jasno određeno da li se misli samo na domaće ili i na strane izvore ovih sredstava.
Član 37. je izuzetno važan za celokupnu primenu ovog zakona. U stavu 2. tačke 1) ovog člana predviđeno je da delatnost udruženja, privredna ili neka druga, mora biti u vezi s njegovim statutarnim ciljem. Ispunjenost ovog uslova ocenjuje registrator.
Opet je široko postavljeno diskreciono pravo registratora. Sporno je kako će se primenjivati pomenuti uslov na pojedinačne slučajeve, primera radi, kada je privredna delatnost povezana s ciljem udruženja koje se bavi pomaganjem dece bez roditeljskog staranja. To može biti širok opseg delatnosti, naročito kada se uzme u obzir važeća klasifikacija delatnosti, na koju se upravo poziva stav 2. ovog člana.
Cilj predlagača je očigledno da dozvoli obavljanje privredne delatnosti kako bi se finansirala aktivnosti udruženja na ostvarivanju ciljeva, ali da ne dozvoli da se udruženje pretvori u privredno društvo.
To je sasvim u redu, ali poslednji zahtev se postiže odredbom stava 2. tačke 3), gde se traži da je delatnost manjeg obima, odnosno da se delatnost obavlja u obimu potrebnom za ostvarivanje ciljeva udruženja. Stoga bi trebalo koristi reč "delatnost" u množini, dakle, dozvoliti udruženju da obavlja i više privrednih delatnosti, u smislu važeće klasifikacije delatnosti, s tim da te privredne delatnosti ostaju u okvirima iz stava 2. tačke 3) ovog člana.
U stavu 3. predviđeno je da se delatnosti iz stava 2. upisuju u Registar privrednih subjekata. Da li ova odredba predviđa da se i samo udruženje upisuje u Registar privrednih subjekata, ali kao udruženje? Zatim se postavlja pitanje – da li se može obavljati samo jedna ili više delatnosti, u prethodnom stavu sam govorio o tome, a prema važećoj klasifikaciji delatnosti koje koristi agencija?
Ukoliko se može obavljati, odnosno registrovati samo jedna delatnost, onda je problem u tome što, prema pomenutoj klasifikaciji, postoje delatnosti koje su veoma slične, ili gotovo istovetne, naročito ako se ima u vidu da privrednu delatnost udruženje ne vrši u cilju sticanja dobiti, ali, klasifikacijom su određene kao dve odvojene delatnosti, dok u praksi obe te delatnosti mogu biti usko povezane s udruženjem, u smislu ovog člana, i to njegovog drugog stava.
Stoga bi trebalo u ovom članu reč "delatnost" koristiti u množini, s tim da, za razliku od privrednih društava koja u Agenciji registruju samo pretežnu delatnost, za udruženje treba predvideti da registruje sve delatnosti koje može obavljati, ali da to ne bude, recimo, više od tri delatnosti.
Time bi se izašlo u susret i potrebi države da preko Agencije i registratora jasno kontroliše i spreči da se udruženje ne pretvori u privredno društvo, ali i potrebi udruženja, s obzirom na raznovrsnost ciljeva koje imaju i zbog kojih se osnivaju, da imaju potrebu da obavljaju više od jedne delatnosti koje su u vezi s njihovim ciljem.
Stav 5. ovog člana je delom suprotan odredbi člana 44, premda bi se valjanim tumačenjem ova odredba, ili neusaglašenost, možda mogla prevazići. Ipak, smatram da bi trebalo da se član 44. dopuni i usaglasi sa članom 37. stav 5.
Što se tiče čl. 38. i 39, nešto što je posebno važno, ne odnosi se na sva udruženja, ali moglo bi se odnositi na neke nevladine organizacije, posebno one koje se brinu o ljudskim pravima, koje personifikuju određene ličnosti poznate našoj javnosti. Recimo, da uzmemo Fond za humanitarno pravo koji predvodi gospođa Nataša Kandić.
S obzirom na to da je gospodin ministar rekao koliko je to subjekata, koliko je to udruženja, a da je u članu 71. određeno da nadzor vrši njegovo ministarstvo, a onda, povezano s ovim članovima koji govore o zabrani rada udruženja i sa čl. 38. i 39, o dostavljanju izveštaja, gde se kaže da se godišnji obračuni i izveštaji o aktivnosti udruženja podnose članovima udruženja, na način koji je predviđen statutom, ne vidim drugu mogućnost, osim da ministarstvo koje je predviđeno u članu 71. svako od ovih, koliko je to rečeno, nekoliko hiljada, ili desetina hiljada udruženja, tj. inspektori ili predstavnici ministarstva, moraju posetiti da bi došli do toga da li ta udruženja rade u skladu sa svojim statutom.
Ako bismo se vratili na član 22. koji govori o tome da je Skupština najviši organ udruženja i da Skupština mora da se sastane makar jednom godišnje, a da se na njoj, pored ostalog, razmatraju i finansijski izveštaji, voleo bih da mi neko predoči neki od finansijskih izveštaja koje je Nataša Kandić bilo kome u ovoj državi dostavila. Ukoliko bi se to povezalo sa čl. 38, 39, kao i sa članom 49, gde se govori o uslovima za brisanje iz Registra udruženja, tu se kaže da se udruženje briše ukoliko je proteklo dvostruko više vremena od vremena utvrđenog statutom za održavanje sednice Skupštine, a ona nije održana.
Takođe, voleo bih da vidim i da mi neko predoči podatke kad je Nataša Kandić nekome podnosila finansijske izveštaje i kada je to udruženje, odnosno Fond za humanitarno pravo, održavalo makar te godišnje sednice, na koje je svako udruženje obavezno.
Što se tiče člana 42, problem s ovom odredbom je situacija kada postoje funkcionalna i druga povezivanja u saveze, pa je, na primer, neko domaće udruženje član nekog međunarodnog saveza, od kog je dobijalo sredstva. Kada domaće udruženje prestane da postoji, međunarodni savez koji je svoja sredstva ulagao ne dobija ništa. Naravno, sve ovo važi ako se ova odredba člana 36. stav 1. protumači tako da udruženje može sticati imovinu iz inostranih izvora. Međutim, ni domaćem svezu, čiji je član udruženje, izričito se ne daje prednost u prenosu imovine prilikom prestanka udruženja.
Član 50. Bilo bi dobro uvesti odredbu po kojoj bi bilo moguće izreći zabranu rada udruženju samo ako se njegove nezakonite aktivnosti, odnosno aktivnosti njegovih članova, ne mogu sprečiti drugim sredstvima, naročito ako se ima u vidu da postoji mogućnost koju pruža nadzor iz člana 71. i krivični postupak koji se može voditi protiv pojedinačnih članova udruženja koji se bave aktivnostima nedozvoljenim u smislu ovog zakona, odnosno Krivičnog zakona.
U članu 53, izraz – ''odluka o prestanku udruženja'' nije najbolje postavljen, tim pre što se u sledećem članu ova odluka naziva ''odlukom o otvaranju postupka likvidacije''.
Prema tome, prikladnije je da to bude odluka o otvaranju postupka likvidacije u ovom članu, te bi čl. 53. i 54. bili na taj način terminološki usklađeni. U članu 57. trebalo bi predvideti slučajeve u kojima bi manjina članova mogla da ospori skraćeni postupak likvidacije, budući da svi članovi udruženja naredne tri godine od prestanka delovanja udruženja odgovaraju za obaveze udruženja, solidarno.
Gospodine ministre, u članu 71. potrebno je preciznije definisati inspekcijski nadzor, u skladu s ostalim odredbama ovog predloga zakona. Toliko. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, gospođo  ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo-SNS, podneo sam amandman na član 5. razdeo 24, funkciju 410, EK 481.
Radi se o dotaciji nevladinim organizacijama u okviru Ministarstva za dijasporu.
Ovo je možda već treći budžet do sada gde mi pokušavamo da ukažemo Vladi da jednu takvu instituciju ili nevladinu organizaciju, kakva je Matica iseljenika Srbije, ne treba potcenjivati na ovaj način kako to radi Ministarstvo za dijasporu.
Dovoljno je samo da kažem da do pre mesec dana, kada se raspravljalo o tome da će možda doći do smanjenja broja ministarstava, verovatno jedno od prvih ministarstava koje bi nestalo bilo bi Ministarstvo za dijasporu.
Ko bi onda vodio brigu o našim iseljenicima koji se nalaze širom sveta? Odgovor bi mogao da bude da bi to radilo Ministarstvo spoljnih poslova itd.
Međutim, mi imamo tu nevladinu organizaciju ili instituciju koja postoji 60 godina – Maticu iseljenika Srbije. Ona se već godinama pokušava urušiti.
Ima čak i nekih priča da se na taj način želi taj njihov prostor, koji je na atraktivnom mestu u Beogradu, uzeti, jer u Matici iseljenika Srbije radi samo par ljudi.
Mi smo želeli da ta Matica iseljenika Srbije ne zavisi od volje Ministarstva za dijasporu, da se dodele od ovoga iznosa koji je predviđen za dotaciju nevladinim organizacijama neka sredstva, jer ako neka institucija želi da radi u toku godine, pogotovo da se bavi planskim aktivnostima, onda mora da zna kojim sredstvima raspolaže.
Matica iseljenika Srbije to ne zna ni dan-danas.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom na član 6. stav 1. zakona želeo sam, prvenstveno, da ukažem na to da se hemijski proizvodi koji su zabranjeni u zemljama EU ne uvoze i ne distribuiraju u našoj zemlji, odnosno da vreme do sprovođenja ovog zakona ne bude iskorišćeno da se zabranjena hemijska sredstva, odnosno hemikalije, iz zemalja EU distribuiraju u našoj zemlji.
Takva praksa postoji sada, jer prelazni period do stupanja na snagu zakona i propisa kojima se zabranjuje upotreba različitih hemikalija, za koje je u EU utvrđeno štetno dejstvo, suviše je veliki i omogućava da se sredstva koja su zabranjena u EU uvoze u našu zemlju. To je opasno, jer zemlje EU, umesto da troše novac na uništavanje tih hemikalija, izvoze ih u našu zemlju i, pri tom, zarađuju.
Zbog toga je važno da Agencija, odmah po dobijanju zabrane za upotrebu hemikalija i biocidnih proizvoda, takvu zabranu sprovodi i u našoj zemlji.
Suština predloga je, upravo, kada se neko hemijsko sredstvo, odnosno hemikalija zabrani u Evropi, da gotovo trenutna takva zabrana važi i za našu zemlju.